Zahvaljujem.
Reč ima predstavnik poslaničke grupe PUPS, Milan Krkobabić.

Uvaženi gospodine predsedavajući, gospodine Pastor, cenjeni narodni poslanici, građani Srbije, mi danas ovde ne usvajamo Statut Vojvodine, da ne bi bilo zabune, gledaju nas građani Srbije, danas ćemo samo doneti odluku o davanju saglasnosti na prethodni postupak.
Gospodine Pastor, slušao sam vas veoma pažljivo, sjajno ste izložili, bilo je tu i emocija, dosta reakcija i na jednom mestu sam primetio, potencirali ste oktroisanost svega ovoga. Sjajno ste to rekli, ali, ako mogu da vas utešim, mi Srbi smo navikli u svojoj političkoj istoriji da imamo i oktroisane ustave. Trajali su i po jedan dan, pa su sklanjani. To nije ništa čudno.
Pokušavam da shvatim vašu poziciju, da shvatim i poslanika iz vaše poslaničke grupe koji je upotrebio jednu reč, rekao je da je položaj i pozicija Vojvodine neuspeh aktera političke scene Srbije u dužem periodu. Da li je to na mestu i da li to stoji? Ja bih se složio sa njim. Upravo ovo što danas činimo je i deo tog neuspeha. Ovim činom mi na neki način prihvatamo da u ovoj zemlji postoje institucije, da postoji Ustani sud i polako pokušavamo da poštujemo određena rešenja, bez obzira na to da li nam se sviđala ili nam se ne sviđala. Naravno, imaćete saglasnost poslaničke grupe PUPS na ovaj postupak izglasavanja.
Izrekli ste neke stvari i ja u svemu tome osećam da vi u budućnosti očekujete novo definisanje pozicije i položaja AP Vojvodine. Mislim da ovaj parlament to treba da shvati na takav način. Naravno, ustavna materija je živa materija i ona mora da se prilagođava, ali ne treba uvek i svagda da bude rezultat političkog kompromisa. Politički kompromis moramo da ostavimo po drugoj strani, a da se posvetimo, u najvećem delu svog izlaganja vi ste upravo govorili o suštini, upravo toj pravoj suštini, da idemo u susret događajima, da ih dogovorno rešavamo, a ne da, post festum, na kraju konstatujemo da nekim formalnim radnjama dovodimo u sklad ono što je moralo biti dovedeno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima predstavnik poslaničke grupe Nove Srbije, magistar Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani članovi Pokrajinske Vlade, ne mogu da se ne osvrnem na to da ovaj Statut koji je predložen danas u plenarnom zasedanju posmatram iz vizure poslanika koji dolazi iz Sombora. Sombor je pre svega grad koji je postavio temelje i visoke standarde po pitanju autonomije. Sombor je grad koji je svoju autonomiju izborio još 1749. godine, 100 godina pre Majske skupštine. Dakle, to me kvalifikuje i obavezuje da sa posebnim poštovanjem danas govorim o ovoj temi.
Pre svega to me obavezuju seni onih koji su se izborili za slobodan kraljevski grad Sombor i naravno ne mogu a da ne pomenem jednog velikog somborskog političara, jednog od prvih predsednika Narodnog odbora kada je Sombor učestvovao aktivno u usvajanju srpske Vojvodine, doktora Joce Jovana Laloševića.
Dakle, sve to je ugrađeno i sve to prepoznajem u ovom tekstu statuta koji je danas pred nama. Zahvaljujem se gospodine Pastor što ste izneli ono što smo mi kao poslanici NS pre nekoliko godina u ovom istom domu zastupali, a to je da onaj prethodni statut nije bio u skladu sa Ustavom, a to mu je prva i osnovna obaveza. Ono zbog čega ćemo kao poslanički klub NS sigurno podržati ovaj predlog statuta jeste sadržano već u članu 1. stav 2. u odrednici koja kaže – AP Vojvodina je neodvojivi deo Republike Srbije u kojoj se neguju evropski principi i vrednosti. To je ono što mi sigurno zastupamo do kraja svojim političkim stavovima.
Ono što je u ovom statutu posebno pohvalno i za primer celoj Evropi jeste upravo ono što je i gospodin Lajčak u nedavnoj poseti rekao da je Vojvodina primer čitavoj Evropi po negovanju prava svih nacionalnih manjina i ljudskih prava uopšte i to je sadržano u članu 6. i u članu 7. ovog statuta, vrlo precizno, vrlo jasno, vrlo konkretno. Imam jednu malu opasku i zamerku, možda je zbog toga član 8. izlišan, jer je u članu 6. već sve predviđeno.
Takođe, ono što pozdravljamo to su članovi 21, 22, 23, 24. gde se postavljaju zaista najviši standardi u negovanju prava i obaveza života u Vojvodini, višenacionalne zajednice. Mi u Vojvodini smo oduvek umeli da živimo jedni sa drugima. Istorija je pokazala da su Vojvođani umeli da prepoznaju šta su prave vrednosti i da se za njih izbore. Kada ste govorili o pitanju autonomije kao o jednom političkom pitanju koje se često zloupotrebljavalo, a Srbija je država koja je upravo na pitanju autonomije i toga smo svi svesni u bližoj istoriji preživela, podnela ozbiljne političke i državne frustracije.
Vojvodina je imala drugačiji put, vrlo hrabar i vrlo smeo, ali vrlo jasan. Kada ste rekli da je možda majska skupština otvorila neka pitanja, pitanja autonomije, mislim da je majska skupština 1848. godine, trajala je ta srpska Vojvodina do 1849. godine, upravo zatvorila to pitanje i da je Austrija kao ozbiljna država to prepoznala kao ozbiljno pitanje i pokušala jednim političkim manevrom proglašavajući srpsku Vojvodinu, Srbiju i tamiški Banat već 1849. godine da prevaziđe taj politički problem koji se na ovim prostorima otvorio, ali i da ispoštuje jednu ogromnu nacionalnu državotvornu energiju koja je tu postojala i koja je tu opstala.
U svetlu toga mi danas posmatramo taj statut, ovaj predlog statuta i mi smo svesni da ako je jedno pitanje, a ja vam kažem majska skupština u stvari je ne otvorila nego zatvorila 1918. godine Velika narodna skupština je to pitanje zapečatirala. Tog momenta se srpska Vojvodina odlučila da se prisajedini Srbiji, da postane sastavni deo iako se sećate reči našeg velikog tribuna Jaše Tomića koji je rekao – Vojvodina će u Jugoslaviju samo ako tamo nađe preko Beograda Srbiju. To je zauvek ostalo opredeljenje Vojvodine.
Dakle, Vojvodina poštuje svoje posebnosti, naše istorijske momente koji nas razlikuju i na koje svi imamo pravo, jer mi uvek kažemo da imamo pravo na različitosti i da nas različitosti čine bogatijim, svesni onoga svega što smo prošli na ovim prostorima i svesni upravo toga koliko je ovaj današnji statut, predlog statuta državno-politička prepoznatljivost Vojvodine i čin unapređenja države Srbije.
Zbog toga i zbog svega onoga što imamo u obavezi, mi poslanici NS, nacionalne stranke u Danu za glasanju ćemo podržati predloženi statut Vojvodine. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima predstavnik poslaničke grupe SPS, narodni poslanik Dušan Bajatović.

Hvala poštovani predsedavajući. Pokušaću da se ne držim uobičajenog tempa u ovoj priči i nadam se da ovo neće biti vojvođanski dijalog. Vidim da se svi trude i predstavljaju, a mi Vojvođani volimo da budemo svoji, volimo da budemo kulturni, volimo da imamo poseban mentalitet, ali nažalost i drugi misle isto tako da to i njima pripada.
Nadam se da neću izazvati replike, ali ću početi sa mojom omiljenom poslovicom na mađarskom da bih polemisao pre svega, biću slobodan da kažem, sa mojim političkim prijateljima, gospodinom Pastorom kome se beskrajno zahvaljujem što nas je tamo u Vojvodini ujedinio kad nismo mogli mi Srbi, onda su nam pomogli Mađari. Zaista vam se iskreno zahvaljujem. (Poslanik izgovara poslovicu na mađarskom). Ta poslovica glasi: Biti ili ne biti pitanje je sad. Nismo mi na tom nivou priče sad.
Znate kako, jako dugo se vodi polemika u Srbiji, kada ste već pričali o oktroisanosti, o položaju Vojvodine. Bila je oktroisana i 1974. i kralj nas je pre toga oktroisao. Bila je oktroisana i 1990. u kojoj smo i mi učestvovali socijalisti. Bila je oktroisana i 2006. godine jer smo mi vodili neke od partija koje su i sada učestvovale s nama ovde, a učestvovaće i dalje. Borbu protiv ovog ustava gde smo zahvaljujući malim ucenama u pretprošlom sazivu republičke Skupštine u stvari dobili najviše ovlašćenja koje je Vojvodina ikada imala, izuzimajući toliko željenu 1974. godinu, a glasali smo protiv tog Ustava. Neću polemisati sa političkim opcijama, ali niko nam nije kriv što u sastavu kada je DS bila dominantna i u ovom parlamentu, a naročito u Vojvodini i falili su i socijalisti, u tome sam i ja učestvovao kao Vojvođanin, i Nenad Čanak kao Vojvođanin, nema Bojana Pajtića kao Vojvođanina, i vi gospodine Pastor, pa smo malo pritisli ovu skupštinsku većinu da nam da malo više. To je istina.
Nažalost oni koji su bili dominantni u pisanju prethodnog statuta su preterali u dve stvari, u tome kako je statut napisan i drugo kako su koristili one nadležnosti koje su Vojvodini pripale. Pričam o Fondu za razvoj, pričam o Fondu za zdravstvo, Fondu za kapitalna ulaganja, o svemu ostalom što smo mi sami upropastili. Dobro je što se ovde ponovo govori o tome, sad ćemo raditi drugačije.
Podsetiću vas da smo mi i 2002. godine imali dva koncepta. Koncept akademika Fire koji je čini mi se zastupala LSV, a to je Vojvodina republika i koncept koji je zagovarao jedan mekši pristup, koji su zagovarali DS i SPS. Sada ako hoćemo da koristimo te mentalne i kulturološke, a rekao bih pre svega ekonomske i regionalne prednosti Srbije, onda moramo da budemo pametniji i mudriji.
Koji je to razlog da mi ne verujemo Republici Srbiji? Mi kažemo da smo oktroisali ovaj ustav. Znate šta, ako pogledate šta su odredbe koje postoje u zakonima i važe za celu Republiku Srbiju, dakle i za Rašku oblast, a važe i za Vojvodinu, a to je upotreba jezika, pisma, prava manjina itd. Zašto mi ne verujemo Republici Srbiji da to mogu biti i prenete nadležnosti?
Ja sam potpuno siguran da će i posle novog Ustava Republike Srbije, a mora ga biti, Statut AP Vojvodine počinjati na osnovu Ustava Republike Srbije. Ovde greše oni koji koriste rečenicu – Vojvodina je sastavi deo Republike Srbije.
Piše vam i u predlogu, Vojvodina je neotuđivi deo Republike Srbije. Dajte da ta pitanja skinemo sa dnevnog reda. Autonomija nije decentralizacija. Decentralizacija je ono što ćemo dati opštinama. Ako govorimo o decentralizaciji u Srbiji, treba govoriti isključivo o ekonomskoj decentralizaciji, jer će to omogućiti ravnomerni regionalni razvoj.
Pogledajte kada se desi nevolja, kao što se desilo u Srbiji, kako se ljudi ujedine, kako su spremni da nam pomognu i oni iz susednih zemalja, nama okružujući, sa kojima se možda svađamo, a šta nas stvarno svađa? Svađa nas politika. Svaki rat makar bio i politički, samo je nastavak politike drugim sredstvima.
Prema tome, u rešavanju onih prava, a to je da živimo pristojno, ja i dalje tvrdim da nema razlike između nezaposlenog Srbina i Mađara i gladnog Muslimana i gladnog hrišćanina, kako god hoćete. Ako to treba da rešimo, to treba da rešavamo jedinstveno na teritoriji cele Republike Srbije.
Šta nije bilo dobro u prethodnom statutu koji smo čekali jednu godinu, jedan mesec i 15 dana? Pre svega, politička nesloga. Nije bilo spremnosti, nije bilo političke volje da se dođe do ovoga do čega smo danas došli.
Dakle, kada se dobro analizira ovaj Predlog statuta na koji mi danas treba da damo saglasnost, tvrdim da mi i jednu nadležnost AP Vojvodine ne umanjujemo.
Da vam opišem svoj položaj, neće mi zameriti moje kolege iz poslaničke grupe, a moj kolega Miša Petronijević je upravo ušao, on je vodeći beogradski centralista, pa kaže, ne mogu da te slušam, neće valjda nas da zastupa autonomaš, naravno u najboljem smislu te reči.
Imamo mi vojvođanski Srbi, ali i vojvođanski Mađari i Rusini, i Slovaci i svi ostali mnogo tradicije u tom životu ili suživotu, jedni sa drugima, što znamo jako dobro da čuvamo.
Mnogo godina je srpska istorija, tradicija i kultura, čuvana u Vojvodini. Mi to jako dobro znamo da branimo.
Vi, gospodine Pastor, izvinite što vam se lično obraćam, jako dobro znate kako izgleda mađarski parlament. Mađarska je svojevremeno bila imperija, ala kada uđete u mađarski parlament, tamo su narodne nošnje i običaji svih naroda koji su ikada bili u sastavu Austrougarske ili Ugarske imperije. Čak i pogrešne stvari su opisane, koje istorijski nisu bile dobre po interes mađarskog naroda u tom parlamentu. I to vrlo slikovito.
Mi smo morali da nađemo kompromis oko toga da li ćemo koristiti ove novoevropske simbole sa ove tri zvezdice i ovom zastavom koju smo razvukli, malom srpskom, a nekim nacionalistima, o.k. Srem, Banat i Bačka, a gde vam je Baranja, nedaj bože da se vratimo na te priče i ne vidim razloga da koristimo tradicionalne simbole. Čega se mi tu stidimo?
Nadam se, kao što su ovde zajedno postavljeni ovi novi, jer je to plod političkih kompromisa, da će istovremeno na jednak način kada donesete odluku o upotrebi tih simbola biti korišćeni i tradicionalni i onda ćemo valjda svi biti zadovoljni.
Ako smo igde imali dobar primer kako se rešavaju međunacionalni odnosi, onda je to bilo u to vreme, ja ću biti slobodan da kažem, rizikovaću da me optuže kada je postojala Austrougarska imperija, ne mislim na one pritiske, nego na poštovanje civilizacijskih normi. Kada govorimo o izmenama Ustava, neće taj Ustav nama rešiti ekonomske probleme. Pisaćemo ga valjda na osnovu najboljih evropskih normi.
Još jednu stvar želim da kažem da je dobro i loše. Jako je dobro, ja sam razmišljao, da li da budem eksplicitno protiv ovog – etničke zajednice, ali neka bude i – nacionalne manjine, što je normalno za Evropu, neka budu – etničke zajednice, što je bila intencija ovde i neka imaju sva prava po Zakonu o etničkim zajednicama koja proističu i nikakav problem ja tu ne vidim.
Neko se potrudio da uvede prizvuk dvodomnosti vojvođanske Skupštine. Mislim da je dobro što toga u ovom Statutu više nema.
Ne vidim potrebu pošto je to isključiva nadležnost Republike i po Ustavu da dalje razgovaramo o Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti. Ako bih pogledao biografije tih akademika, nikada se ne bih složio da sa njima formiram akademiju, a meni se čini da bi i SANU morala da bude malo više uključena u politički i naučni život, nego što je to danas slučaj, jer su to ljudi koji žive za nauku, koji imaju svoj personaliti, svoju reč.
Smatram da nam je SANU i njeno odeljenje u Novom Sadu, sasvim dovoljno.
Samo jedan primer da navedem. još jednu stvar politički da prokomentarišem, mi smo imali vlast kada je trebalo doneti Zakon o finansiranju, Zakon o imovini i Zakon o pokrajinskim službenicima.
Gospodine Čanak, ja ću vas veoma pažljivo slušati. Ja sam i prošli put glasao zajedno sa vama. Ja bih vam zaista dao „Oskara“.
Izvinjavam se, predsednice, što sam se neposredno obraćao kolegi poslaniku, morali ste da me opomenete.

Samo zbog ozbiljnosti tačke dnevnog reda, neću vas upozoriti.
Obraćajte se meni, a poslanik Čanak će vas razumeti.

Sam sam sebe opomenuo. Još jednu stvar želim da komentarišem, ako gledamo ozbiljno ustavnu materiju, zaista je Statut AP Vojvodine, podzakonski akt i on ne može da uređuje neke stvari koje su u ranijem Statutu bile prisvojene. Veoma mi je drago iako nemam tu informaciju, a morao bih da imam, i voleo bih da je podelimo sa svima, ukoliko postoji dogovor između SVM i SNS o tome da se pišu ova tri zakona, Zakon o finansiranju, Zakon o imovini, a možemo i o prenetim nadležnostima, možemo i o pokrajinskim službenicima, kako god hoćete.
To su samo neke od primedbi koje sam imao, jer ja sam shvatio da ne bi trebalo da pravimo polemiku.
Mislim da treba, a to je stvar pokrajinske Skupštine, da razmislimo i o promeni izbornog sistema, ali pošto nije tema samog Statuta, ja ću to samo reći, jer mislim da on treba da bude proporcionalan i naravno da uvažava sve manjine kao što je to slučaj i na republičkom nivou.
Druga stvar koja mi se veoma sviđa jeste što ne glumimo nikakav parlamentarni sistem.
Skupština Vojvodine koja će predstavljati nas, vojvođane, ma koje vere, kulture ili već kako raspoređeni bili, je glavni organ. Ona se o svemu pita.
Ja ću glasati, kao i moja poslanička grupa za ovo, ali smatram da je mnogo bolje bilo da je ostalo Izvršno veće AP, nije strašna tema, ali Vlada vlada, Pokrajinska vlada, ali Vlada vlada. Neki su skloni, naročito kada imaju većinu da to zloupotrebe.
Da smo imali ovakvu diskusiju kakvu ste vi, predsedniče, nametnuli i vodili u parlamentu, ne bi toliko dugo trajale ove rasprave koje mi danas imamo.
Ja sam namerno rekao da ponekad kod mene u poslaničkoj grupi, kada nešto pričamo o Vojvodini ili tražimo, ovi kažu – i ti si autonomaš. Nisam autonomaš, ja sam lokal patriota i učestvovao sam, na žalost, u većini ratova koje je Srbija neuspešno vodila, a sada ću da učestvujem u svim ovim mirovima koje ćemo da stvaramo.
Dakle, bilo bi još ponešto da se kaže. Ja sam ovo namerno istakao. Ne glumim ovde nikakvu vladu, i to je dobro. Ovde nema opoziva Vlade, nema ništa slično što ima u republičkom Ustavu, može da da ostavku i predsednik vlade vojvođanske, neće pasti Vlada, možemo da razrešimo nekog ministra, to ne znači ništa strašno.
Ali, pozdravljam što su ostale određene nadležnosti, ja mogu i da ih čitam, ali mislim da je to u ovom momentu možda pretenciozno, gde se govori šta ćemo mi sve uređivati. Šta mi se sviđa? Sviđa mi se što svaka od tih stavki na kraju kaže – na osnovu zakona. To znači da ćemo se najzad potruditi da autonomiju Vojvodine, ne samo u budućem Ustavu, nego u aktuelnoj zakonskoj praksi, koju se nadam zajednički sprovoditi, ova ogromna koaliciona većina koja postoji danas u Skupštini Republike Srbije i koja je uz vaše kompletno prisustvo, kao rukovodstva vojvođanskog parlamenta, pokazala da će imati drugačiji odnos prema tzv. vojvođanskom pitanju. Ja ne volim tu reč jer „vojvođansko pitanje“ kao takvo ne postoji. Ali, slažem se da neke stvari mi Vojvođani treba da uradimo.
Drago mi je što je ostalo mnogo nadležnosti. Neke će biti prenete. Nadam se da buduće izvršno veće ili buduća pokrajinska vlada će učiniti više od toga da danas imamo, zavisno koji kriterijum primenjujete, od 11 do 17 nerazvijenih opština u Vojvodini. Nadam se da će prosek plata u Vojvodini biti veći nego u Republici, što sada nije slučaj. Nadam se da će nezaposlenost biti manja nego u Republici, što sada nije slučaj.
Želim da kažem da će u svim političkim procesima koji znače civilizacijski, zakonski, ustavni, kakav god hoćete, a pre svega ekonomski i kulturni razvoj Vojvodine, postojati politička podrška Socijalističke partije Srbije. Ali, nikada neće postojati podrška koja podrazumeva da Vojvodina nije neotuđivi deo Republike Srbije.
Imao bih još mnogo toga da pričam, ali sam shvatio da postoji prećutna politička saglasnost, ako je 100 od 120 vojvođanskih poslanika glasalo za ovo, da nema potrebe da širimo diskusiju. Nisam želeo nikoga da isprovociram, više sam govorio iz nekog svog, lokalnog, vojvođanskog ugla, nego što sam imao ideju da se pravim preterano pametan. Ovo je sasvim dovoljan okvir da u okviru Republike Srbije, ako smo dobro organizovani u vojvođanskoj skupštini, možemo da zadovoljimo sve svoje interese i potrebe – i manjinske, i većinske i kakve god hoćete. Zahvaljujem vam.

Reč ima narodni poslanik Nenad Čanak. Izvolite.

Uvaženi gospodine predsedniče vojvođanske skupštine, uvažena gospođo predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, mislim da je notorna činjenica da nikada u Vojvodini nije dobro vreme da se o njoj razgovara. Jednostavno, kada god je pokrenuto pitanje o čemu se tu zaista radi, nešto se pojavilo što je bilo važnije i što je odvlačilo pažnju. Danas su to, nažalost, tragični događaji u našoj zemlji, tragične poplave.
Mislim da je održavanje ove sednice, što smo i predložili predsednici Narodne skupštine, trebalo odložiti na neko vreme, jer ovoga trenutka, dok naši sugrađani i građani Srbije se bore sa poplavnom stihijom, govoriti o jednom ovako osetljivom pitanju, znači govoriti o pitanju o kome se nećemo složiti. Govoriti o pitanju o kome imamo dijametralno suprotna mišljenja, a ovoga trenutka, ako nam je nešto potrebno u ovoj zemlji, potrebno nam je jedinstvo i potrebno nam je da kao što na nasipima niko ne pita ko je iz koje stranke, ili ko je koje vere, ili ko je koje nacije, nego svi brane svoju zemlju koja je podjednako svakoga onoga koji je tamo, tako smo trebali i mi ovde.
Trebali smo da se bavimo time da se ukine porez na donacije humanitarne pomoći, da se ukinu naplate putarine u Sremu, da se porodilište u Rumi stavi u upotrebu, a ne da se trudnice iz Mitrovice, iz celog Srema razvoze do Beograda i Novog Sada. To je ono čime smo trebali da se bavimo.
Na moje veliko žaljenje, to nije slučaj, te sam prinuđen da govorim o nečemu za šta ne mislim da je ovoga trenutka vreme, jer Ustavni sud, a to je, osim konsenzusa, najčešća reč koja se spominje u ovom parlamentu, ne živi van ove zemlje i nije nekakvo bogomdano telo koje ima prava da, dok je sve ostalo u vanrednom stanju, se ponaša kao neki apsolutni vladar naših sudbina, tim pre što taj isti Ustavni sud se u proteklom periodu nebrojeno puta osramotio i nebrojeno puta pokazao svoju duboku nekompetentnost.
Podsetiću vas, u istoj ovoj sali je bila sednica Narodne skupština kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. U istoj ovoj sali se raspravlja šta da se radi. Ja sam jedini poslanik, ako se dobro sećam, ko je izašao da govori sa Ustavom Republike Srbije i rekao – ja ne vidim šta je pitanje, osim možda Ivice Dačića, nemojte mi zameriti ako sam zaboravio. Sve u svemu, tada sam rekao da u Ustavu jasno piše šta treba da se uradi i da u Ustavu jasno piše da su Kosovo i Metohija neodvojivi deo teritorije Srbije i, samim tim, zna se šta treba da se radi. Svi veliki patrioti su rekli da je to otprilike politički avanturizam. Otkuda pravo da se tada procenjuje da je to politički avanturizam ako je to bila ustavna obaveza? Otkuda pravo da se tada gazi Ustav, jer kada se Ustav pogazi na bilo kom svom delu, on prestaje da važi ceo. To je ono što je jako važno.
Upravo zbog toga duboko ne razumem taj veliki doprinos koji je dat da, evo, ne dođemo u ustavnu krizu. Pa, ustavna kriza postoji od kad je ovaj Ustav. Ustavna kriza postoji zato što je on nelegalan, nelegitiman Ustav, koji, recimo, u Vojvodini nije dobio većinu posle dva dana i jedne noći glasanja. Tu noć naročito spominjem. Posle dva dana i jedne noći glasanja nije uspeo da namakne potrebnu većinu da bi prošao. Naravno, to nije važno, on je na teritoriji Srbije prošao i građani Vojvodine ga poštuju, ali ga sama Narodna skupština nije poštovala taj put, sam Ustavni sud se nije oglasio, jer, bože moj, to je važno državno pitanje.
Sve u svemu, mi imamo suštinsko pitanje kada se ovde govori o Statutu Vojvodine – da li ova Skupština, da li građani Srbije i da li uopšte Srbija kao država želi ili ne želi da postoji AP Vojvodina? Da li je uopšte potrebna AP Vojvodina ili je treba samo ukinuti ili treba raditi ono što se radi već četvrt veka, a to je da se postepeno guši svaki put po malo, a tome zdušno doprinose i oni koji u samoj AP Vojvodini devalviraju njene institucije, devalviraju njene organe i svode ih na puke pričaonice koje ne rade ništa, osim što daju materijal medijima za to koliko pokrajinski poslanici imaju ili nemaju plate i koliko košta pokrajinska administracija, obesmišljavajući ideju autonomnosti Vojvodine u celini?
Neko od kolega je spomenuo da je jedan od stubova Evrope srednji nivo vlasti, ali srednji nivo vlasti, po broju stanovnika, zaokružuje, otprilike, dva miliona stanovnika. To je standard evropskog srednjeg nivoa vlasti. Vojvodina se u to uklapa.
Mi imamo veliki nesporazum oko poimanja toga da Vojvodina nije suprotstavljena Srbiji nego je njen deo i da zalaganje za boljitak građana Vojvodine nije zalaganje protiv Republike Srbije, nego za bolju lokalnu odgovornost za jedan deo Republike Srbije. To je ono što se duboko ne razume u svemu ovome.
Ovaj Statut, o kome ovde govorimo, za koji se stalno spominje reč konsenzus, jer je za njega glasalo četiri petine poslanika u Skupštini pokrajine Vojvodine.
Dakle, sve u svemu pošto je u Skupštini AP Vojvodine četiri petine poslanika glasalo, hajde da vidimo ko su ti poslanici. Videćemo da su to od samog predsednika parlamenta pa nadalje ili članovi vladajuće većine u republici ili oni koji se boje zatvora, uz čast izuzecima koje možemo nabrojati na prste jedne ruke.
Dobijamo vrlo jednostavnu situaciju da je taj navodni konsenzus u stvari prihvatanje nečega što izdiktirano, što je i sam predsednik rekao, da je to oktroisana sloboda, a oktroisana sloboda se zove ropstvo. Znači, izdiktirano je kako će biti, prihvatili smo naređenja i to je to. Gde je tu onda jedinstvo? Gde je tu onda slobodnom voljom izraženo ubeđenje da tako treba da bude? Toga nema.
Onda se, pazite, u samoj preambuli, tj. u prvom stavu, govori o tome, što je bilo jedna od takođe konsenzualno usvojenih teza, da je Vojvodina nastala Ustavom iz 2006. godine, nastala, organizovana, formirana Ustavom iz 2006. godine, a u istom tom Statutu piše da treba da ima tradicionalne simbole iz 1848. godine. Sada mi objasnite, ako je formirana 2006. godine, otkud joj tradicionalni simboli? Ako ima tradicionalne simbole, onda mora da je formirana ranije, inače, ne može da ima tradiciju.
Jedan od nesporazuma zbog koga nismo glasali za ovaj Statut je taj upravo oko tih tradicionalnih simbola. Za tradicionalne simbole je uzet grb Vojvodine, Vojvodstva srpskog iz 1848. godine. Podsetiću vas, pošto sam lično kao predsednik Skupštine Vojvodine predsedavao tom sednicom da su aktuelni simboli Vojvodine napravljeni posle konsultacija sa poslaničkim grupama, gde aktuelni grb Vojvodine od tri polja predstavlja oznake Srema, Banata i Bačke iz 1699. i 1799. godine. To su: simbol Svetog Pavla je dao Leopold Prvi Bačkoj, a Sremu i Banatu Marija Terezija. To su teritorijalni simboli. Oni nemaju nikakvu nacionalnu odrednicu. Upravo zbog toga, jer su naši prijatelji iz SVM insistirali da je grb Vojvodstva srpskog grb koji podseća na poraz revolucije Lajoša Košuta i Petefi Šandora 1848. godine, gde su Srbi za pomoć austrijskoj kruni dobili pravo da formiraju autonomiju.
Da mi ne budemo u zabludi oko toga, zbog toga smo izbacivali te simbole da bismo napravili teritorijalni grb koji nema nikakvu političku, ni nacionalnu konotaciju i to je bilo ono zbog čega smo to uradili.
Sada se insistira da se uvede tradicionalni grb. U redu, hoćete tradicionalni grb, nema nikakvog problema. Hajde da pitamo kako je taj tradicionalni grb izgledao. On je osmišljen na Majskoj skupštini kao kopija grba Knjaževinstva srpskog i to je vrlo decidirano opisano u trećem stavu Sretenjskog ustava i kako stoje ocila i koliko ih ima i da su to na belom krstu bela ocila na crvenom polju itd. Vojvodstvo srpsko je preuzelo taj grb. Samo je umesto zastave, a podsetiću, srpska zastava je crveno-belo-plavo, a ne crveno-plavo-belo, jer Sretenjski ustav decidirano govori o tome da je crveno-belo-plavo, ali je Sultan Mahmud to zabranio i fermanom poslao Srbima crveno-plavo-belu zastavu da se njome koriste.
Sve u svemu, zbog toga na Sretenjskom grbu ima crveno-belo-plave trake, dok je na grbu Vojvodine, Vojvodstva srpskog, bila samo plava traka.
Sve ovo pričam zbog sledećeg. O tome smo pitali u toku ove rasprave, gde su naši stručni saradnici u samoj Skupštini Vojvodine sve vreme izdvajali mišljenje oko ovog Statuta. Šta kaže muzej Vojvodine? Pročitaću vam šta kaže. Kaže – predloženi grb u nacrtu Statuta opisan je u letku koji se čuva u Biblioteci Matice Srpske iz 1848. godine; zastavu sačinjavaju tri boje, tad je već Sultan Mahmud dizajnirao zastavu Srbije, horizontalno postavljene odozgo crvena, u sredini plava i dole bela; na plavoj kao karakterističnoj boji nalazi se narodni grb; grb sačinjava beo krst na okruglom crvenom polju između čijih krakova stoji po jedno ocilo, svega četiri, čelikaste boje, opasan s desne strane žirovom, a sa leve strane maslinovom grančicom, koje su dole vezane plavom pantljikom; ceo štit leži na vojvodskoj portfiri, viseći ispod vojvodske zatvorene na dva dela razdvojene krune. To je mišljenje Muzeja Vojvodine.
Mi smo tražili - hoćete li tradicionalne simbole, to su tradicionalni simboli, neka to uđe u Statut. Naravno, nismo dobili odgovor zato što je već postignut konsenzus da ocila budu zlatna, a da grba na zastavi nema.
Sada mi objasnite, ako je nešto tradicionalno, onda to treba da bude u skladu sa tradicijom. Tradicija ne služi tome da se menja kako kome padne na pamet, nego služi tome da kao što se ove dve krune nalaze na grbu Republike Srbije, a istovremeno iz dnevno-političkih razloga je iz himne „Bože pravde“ izbačen srpski kralj. U holandskoj himni, koja je najstarija himna u upotrebi na svetu, slobodan prevod prve strofe glasi – ja sam Viljem od Nasaua, narandžasti princ, svakog dana zahvaljujem Bogu na svojoj nemačkoj krvi, španskom kralju uvek ću biti veran. Kažite Holanđanima da su Nemci i nećete se dobro provesti. Španski kralj da dođe u Holandiju može kao turista. Ali, to su reči himne koje se ne menjaju jer je ona oznaka kontinuiteta.
Zato smo mi insistirali, ako ćete tradicionalno, onda to mora biti potpuno identično onome kako je tradicionalno i postojalo. Naravno, nama je rečeno da mi insistiramo na detaljima, da zbog nijansi boja ocila nećemo da podržimo Statut.
Izvinjavam se, koliko bi ovde narodnih poslanika reklo da je zastava Srbije crveno-zeleno-bela? Verujem da ne bi naišlo na veliko oduševljenje, pošto je to zastava Bugarske, a ovo je zastava Srbije, kao što je i sretenjska zastava mogla onda biti i crveno-belo-zelena, a to je zastava Mađarske, nije zastava sretenjske Srbije. Samim tim su boje važne, jer ko ne razlikuje čelik i zlato, taj ima ozbiljan problem. Tu i jeste kompletan nesporazum.
Mi smo u Vojvodini došli u poziciju da se, sa jedne strane, stalno tvrdi da će taj ustavni poredak se urušiti, a niko ne kaže istinu da je ceo Ustav i pogrešno napravljen od samog početka. Svi oni koji su sada glasali za ovaj Statut su ti koji su glasali i za taj Ustav. Nemojte to da zaboravite, uz čast izuzecima.
Nemojte zaboraviti da je taj Ustav problem svih problema i da otvaranje Ustavne krize, ako baš hoćete, je u stvari put da ova zemlja izađe iz kaljuge u kojoj se nalazi, jer taj Ustav napravljen kako je napravljen, sa glavnim obrazloženjem da mu je glavna prednost što će se lakše menjati, na jedanput ispade da je on nepromenljiv, najedanput je ispalo da samo Ustav se ne sme dirati, da samo Ustavni sud o svemu odlučuje, a svi mi koji živimo ovde treba da se oko svega ostalog složimo.
Neću da spominjem da su u međuvremenu institucije Vojvodine ponižene, da smo došli u poziciju da se, recimo, Pokrajinski parlament onemogući da se izjasni o Zakonu o javnoj svojini, jer septembra 2011. godine Skupština Vojvodine treba da raspravlja o amandmanima na Predlog zakona o javnoj svojini nije održana, jer tokom noći je neko obavestio, nepoznato lice je obavestilo, poslanike da se Skupština odlaže. Neću da spominjem da smo 30 puta davali, kao LSV, zahteve da se raspravlja u Skupštini Vojvodine o tome šta da se radi povodom obeštećenja koje Vojvodina treba da dobije zbog prodaje NIS-a. Sve smo to učinili.
Sve u svemu, kako god bilo, to su stvari zbog kojih mi imamo ovu situaciju koja je apsolutno nedostojna važnosti ovoga problema. Naravno, za ovo nećemo glasati, nećemo glasati za ovaj falsifikat, jer to da se menja izgled grba, izgled zastave, kako god to izgledalo, koje se nazivaju tradicionalni, a to nisu, znači pristati na to da sa našom istorijom i sa našom prošlošću može da se igra ko hoće i kako hoće. To je nedopustivo.
Niko nije tvrdio da je vojvođanska zastava sa tri zvezdice tradicionalno. Ne, ona je osmišljena u Skupštini Vojvodine tog vremena i dobila većinu poslanika. Neka je promene. Neka kažu – hoćemo novu zastavu. To je njihovo pravo. Hoće novi grb? Pravo je njihovo, ali nemojte podvaljivati pod tradicionalnim grbom nešto što ste sada smislili, pod tradicionalnom zastavom nešto što ste sada smislili. To je istorijski falsifikat, koji služi samo tome da se, bože moj, kaže da je Vojvodina deo Srbije, neodvojiv, neraskidiv.
Znate li zašto je tako važno insistirati na tome da je Vojvodina neodvojiv i neraskidiv deo Srbije? Zato što ona to jeste, pa je to jedina bitka koja ne može da se izgubi, jer za sve ostalo, gde se udaralo u patriotske grudi, su izgubljene bitke. Mi za ovo nećemo glasati.