Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Dragi gosti, i jedni i drugi, uvaženi narodni poslanici i narodne poslanice, svakako da mi danas ne govorimo samo o ova tri izveštaja. Kad god se govori o nezavisnim regulatornim telima, govori se o mnogo više stvari nego o izveštajima. Mi danas govorimo i o vladavini prava i o postojanju pravne države i o ljudskim pravima, o stabilnosti institucija, o tome kako naša država treba da izgleda i o tome kako ona danas i izgleda.
Ne treba posebno naglašavati važnost ovih izveštaja i važnost tema o kojima danas govorimo. Kada god govorimo o ljudskim pravima, kad god govorimo o ravnopravnosti, kad god govorimo o jednakim šansama, o zabrani diskriminacije, o položaju osoba sa invaliditetom, pravima dece, rodne ravnopravnosti, govoru mržnje, sve su to stvari koje su među najvažnijim političkim temama u našoj zemlji, iako možda njih građani i ne prepoznaju kao nešto što utiče na njihove svakodnevne živote, ili bar ne u tolikoj meri u kojoj prepoznaju ekonomske teme. Treba da budu uvereni da su upravo ove stvari teme i principi na kojima je zasnovana svaka moderna demokratska država, a Srbija svakako takva država treba da bude.
Kroz sva tri izveštaja mislim da možemo izvući jedan zaključak, mislim da su ga čak sva tri predlagača i izgovorila, a to je rečenica da stanje jeste poboljšano, ali da ima još jako mnogo posla i da još ima nedostataka koje treba otkloniti.
Gospodin Čotrić je rekao jednu stvar koja je čudno zazvučala – da su izveštaji uravnoteženi. U tom nekom smislu, pa, eto, negde je bolja situacija, negde se baš i ne poštuju toliko ljudska prava i ovo jeste oblast u kojima ne smemo dozvoliti da izveštaji budu, da upotrebim njegov izraz – uravnoteženi.
Dok god mi budemo govorili o političkoj volji da se sprovode zakoni, dok god mi budemo govorili da je neko dobio uveravanja od ovog ili onog državnog funkcionera da će se zakon primeniti i poštovati, dok god mi budemo govorili o tome da građani ne znaju zbog čega je diskriminacija loša, zbog čega je zabranjena, dok god budemo govorili o tome da i ne prepoznaju diskriminaciju ili pak smatraju da neka ljudska bića imaju manja prava u odnosu na druga ljudska bića samo zbog toga što im se ne dopada način na koji razmišljaju, žive, funkcionišu ili im se ne dopada neko njihovo drugo nevoljno svojstvo, do tada situacija neće biti dobra i do tada će svaka ovakva tema zasluživati najveći nivo naše pažnje.
Krenuću istim onim redosledom kojim su nam i naši gosti ovde predlagali izveštaje.
Kada je u pitanju Izveštaj poverenice za ravnopravnost, ona zna koliku smo borbu zajedno vodile za ostvarivanje ravnopravnosti, ne samo nas dve, nego i mnoge narodne poslanice iz prošlog saziva, pretprošlog i ovog. To i jeste jedna od borbi koje se nikada ne završavaju i to jeste jedna od onih pokretnih meta i teško da ćemo ikada doći do toga da kažemo da imamo punu ravnopravnost.
Svakako da diskriminacija nije, makar ona otvorena diskriminacija, više glavna tema u našem društvu. To su situacije u kojima se reaguje, u kojima nadležne institucije reaguju, sudovi reaguju. Ljudi su naučili već da je prepoznaju i to više nije toliko goruća tema kao što je ranije bila.
Ono sa čime, međutim, imamo problem, jeste prikrivena diskriminacija, jeste diskriminacija koja se ne vidi i koja je utoliko mnogo, mnogo opasnija. Poverenica je, kao uostalom i druga dva predlagača, iznela jedan problem koji se odnosi na to da preporuke koje nezavisna regulatorna tela daju državni organi ne primenjuju.
S obzirom na to da sam se i sama bavila time, a da je ona upravo i taj primer istakla kao jedan od osnovnih problema kao preporuku koju je dala pre dve godine, koja i dalje nije promenjena, još jednom ću govoriti o diskriminaciji u udžbenicima, o stereotipima koji se nameću u udžbenicima, jer to je osnovni početak sve diskriminacije.
Ja sam sa sobom donela nešto što ne znam da li su poslanici imali prilike da vide, a radi se o udžbeniku koji je odobren od strane Ministarstva prosvete, udžbeniku iz kriminalistike, u kom se u delu u kom se govori o silovanju nalaze sledeće rečenice:
„U praksi su ređi slučajevi da žrtva silovanja nije dala doprinos nastanku krivičnog dela. Tada se njen doprinos nastanku krivičnog dela najčešće ogleda u nepromišljenom ponašanju, usamljenom kretanju mračnim ulicama, predgrađima i livadama u kasnim večernjim časovima, putovanjima autostopom, čime je sebe objektivno dovela u situaciju da postane žrtva krivičnog dela, npr. silovanja ili razbojništva.
Ženska osoba neretko svojim ponašanjem stvara, doprinosi ili prihvata seksusalno napetu situaciju. Aktivno i pasivno ponašanje oštećene u takvoj situaciji utiče na pogrešnu procenu učinioca. Oštećena i prestupnik na svoj način opažaju i ocenjuju iste objektivne okolnosti. Ženska osoba svojim ponašanjem dopušta stvaranje situacije u kojoj je ona na osnovu prosuđivanja bila dužna da predvidi mogućnost konfrontacije.
Ženina provokacija može da bude nesvesna kada ona usled neiskustva ili lakovernosti ne shvata provocirajući karakter svoga ponašanja. Motivi koji ženu pokreću za ulazak i prihvatanje situacije u kojoj ona ne želi seksualni kontakt sa osobom koju nedovoljno poznaje može biti neurotski karakter njene emotivne nestabilnosti i nezadovoljstva, iz kojih proizilazi snažna, pa čak i grčevita želja za emotivnom i čisto duhovnom bliskošću sa u mašti stvorenim idealnim muškarcem, pristajući lakomisleno na situacije koje ona ocenjuje kao romantične, a druga strana kao seksualno naelektrisane. Moguće bi bilo kod takvih oštećenih utvrditi postojanje seksualne i emotivne nezrelosti.“
Ovo je Ministarstvo prosvete odobrilo da bude udžbenik koji uče studenti iz predmeta kriminalistike. Ovo je sramota. Takvih primera ima jako mnogo.
Godinama sam govorila o pripovetki „Nemušti jezik“, za koju ne znam koliko je poznata poslanicima. To je narodna pripovetka u kojoj zmija daje glavnom junaku dar da razgovara sa životinjama. Njemu se dešavaju razne dogodovštine. Između ostalog mu kobila saopštava da mu je žena trudna. On dolazi kući, smeje se i žena ga nekoliko puta upita zbog čega se smeje. On neće da odgovori, izlazi napolje i na nagovor petla se vraća u kuću i uzima toljagu i njome isprebija tu svoju trudnu ženu.
To je narodna pripovetka i svakako da niko nema problem sa tim da se naša narodna književnost obrađuje u okviru gradiva za osnovnu školu. Međutim, ono što jeste problem je pitanje na koji način se ta pripovetka obrađuje. Verovali ili ne, učenike u osnovnim školama pitaju i pitanje je postavljeno na sledeći način - zbog čega je žena glavnog junaka pripovetke „Nemušti jezik“ zaslužila da dobije batine? Dakle, pitanje je postavljeno tako da je žena nečim mogla zaslužiti da dobije batine. Tačan odgovor je zato što je radoznala.
Drugo pitanje iz iste pripovetke je – koje vrline krase junaka pripovetke „Nemušti jezik“? Tačni odgovori su hrabrost i radoznalost. To znači da je žena zaslužila da dobije batine zato što je radoznala, a muškarca krasi vrlina radoznalosti.
To su samo neki od primera i nije ovo jedina tema, svi znaju kako su žene prikazane u udžbenicima itd. Imamo u Novom Pazaru, koliko sam čula, prilike da se u školama uče igre kojima se zimi igraju devojčice i one kojima se igraju dečaci itd. Udžbenici jesu veliki problem, kvalitet udžbenika jeste veliki problem. Mislim da je zadatak svih nas, a ja ću se svakako kao predsednica Odbora za nauku i obrazovanje posvetiti tom problemu, jer to jeste nešto što je izuzetno važno.
Kada je u pitanju Izveštaj Zaštitnika građana, i kod njega smo imali prilike da čujemo da neke stvari jesu unapređene, a na nekima još treba raditi. Mislim da je zadatak svih nas pomognemo Zaštitniku građana u tome da se sve one stvari koje je detektovao kao problem i koje je dao kao preporuke zapravo i primene.
On je u svom izveštaju govorio o tome da je izostala ta tzv. depolitizacija državne uprave, da do toga nije došlo. Mislim da su svi naši građani i te kako svesni da od najavljene departizacije javnih preduzeća ne da nema ništa, nego su građani direktno dovedeni u neravnopravan položaj samo zbog toga što nisu članovi stranaka na vlasti prilikom zapošljavanja. Poslodavci i dalje izbegavaju svoje zakonske ugovorene obaveze u pogledu uredne isplate zarada i drugih primanja zaposlenih, kao i u pogledu blagovremene uplate doprinosa za obavezno zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje.
On je govorio i o skandaloznoj primeni Zakona o solidarnom porezu, na koju smo mi kao poslanici DS upozoravali, na koju sada upozorava Zaštitnik građana. Očigledno da ne postoji nikakva volja da se prihvati to da je i sam zakon bio greška i da je sama primena zakona bila greška. Ne znam koliko se poslanika odazvalo pozivu nevladine organizacije „Pravo za mame“ da se susretnu sa jednom mladom mamom. Oni koji su to učinili, svakako da su imali da čuju puno od njih o načinu na koji se njima uplaćuju zarade.
Nisu samo mlade porodilje oštećene primenom Zakona o solidarnom porezu, kojim odjednom ta svota od nekoliko desetina hiljada dinara pređe 60.000 dinara kada im budu uplaćeni prihodi za nekoliko meseci, pa bude još i oporezovano kao solidarni porez. To se dešava i mladim naučnicima kojima, recimo, oporezuju sredstva koja im se uplaćuju za objavu knjiga. Dakle, ne prihode koje imaju od prodaje knjiga, nego sredstva koja dobijaju za objave knjiga, to se sve uredno oporezuje itd.
Poverenik posebno upozorava na ono što smo i mi radili zbog izmena poreskih zakona, u kojima je navedeno zastarevanje utvrđivanja naplate i namirivanja neuplaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.
Prava radnika su ozbiljno ugroženi. To su ljudi koji verujući da imaju uslove za penziju odu i kada podnesu zahtev, im se saopšti da oni zapravo te uslove ne ispunjavaju, jer neko nekada nije uplaćivao doprinose. Oni su do sada mogli te doprinose da naplate na neki način, zahvaljujući zakonima koje je ova vladajuća većina samo u drugom sastavu u prethodnom sazivu parlamenta usvojila, oni više nemaju načina da ostvare ta svoja prava. To su sve neke stvari u kojima smo imali prilike da slušamo.
Zaštitnik građana dosta govori o medijskim slobodama, to jeste nešto što je izuzetno važno. Sam ukazuje na slučajeve o kojima su i drugi poslanici govorili o tome da se ta sprega između bezbednosnih struktura tužilaštva policije i pojedinih medija čini u ovom momentu neraskidivom što je izuzetno opasno. A u medijima se pojavljuju poverljivi podaci iz istraga, iz pritvora, sa saslušanja, crtaju se unapred ćelije za ljude protiv kojih čak nisu podignute ni optužnice, na veoma senzacionalistički način o čemu se isto tako govori o izveštaju se piše o mnogobrojnim temama.
Samo ću podsetiti na slučaj gradonačelnika Kraljeva, bivšeg gradonačelnika Kraljeva koji je uhapšen, priveden pod optužbom da je zloupotrebio sredstva koja su bila namenjena za obnovu Kraljeva nakon zemljotresa. Tom prilikom gotovo da nije bilo medija koji tog čoveka nije nazivao kriminalcem, čudovištem, čak se i direktor policije potpuno mimo svojih nadležnosti, a to su mediji uredno prenosili, zgražavao nad tim kako postoje ljudi koji na takav način imaju nameru da profitiraju nad ljudskom nesrećom.
Kada se ispostavilo da ništa od toga nije istina, kada su svi oni pušteni, zato što se ispostavilo da ne samo da građani nisu oštećeni nego naprotiv izvedeno je i više radova nego što je bilo planirano. Tada se ništa nije desilo. Tada se nijedan od tih tabloida nije izvinio tim ljudima. Tada niko nije napisao da je ustanovljeno suprotno i očigledno da je to praksa koja onda ponese mnogo druge i koja zaista stvara jednu atmosferu u našem društvu koja svakako nije dobra, ne toliko za političare, nego i za građane.
Nažalost, u izveštaju Zaštitnika građana se govori o jednom slučaju koji je izuzetno problematičan, to je primer porodice koja je izgubila svoje dete, koja je bila nedeljama izložena neviđenoj hajci obe strane jednog tabloida. Ono što posebno zabrinjava jeste ne samo poštovanje zakona od tih tabloida koji na vrlo čudnovat način, rekla bih uz blagoslov nadležnih organa, uspevaju da izbegnu svoje zakonom propisane obaveze nego i to da u tom momentu regulatorna tela koja nisu ustanovljena zakonom nego novinskim udruženjima, nisu reagovala na tako jedan očiti primer linča.
Zaštitnik građana u svom izveštaju govori i o svom odnosu sa medijima, o predstavljanju institucije Zaštitnika građana u medijima gde konstatuje jednu stvar, a to je da je prvi sukob o kome je, čini mi se, koleginica Nestorović govorila, nastao prilikom slučaja mala matura kada je on imao stav koji je bio različit u odnosu na stav Vlade Republike Srbije. To nas dovodi do jedne teme o kojoj čini mi se, danas moramo da razgovaramo, a to jeste taj jedan pokušaj da se suzbije svaka vrsta, utiša, svaka vrsta kritičke misli, svaka vrste kritike gde svako onaj ko se usudi da izrazi svoje mišljenje koje jeste suprotno onome što je zvanična politika Vlade Republike Srbije mora biti svestan da će na ovaj ili onaj način biti izložen takvoj vrsti negativne kampanje.
Pre nekoliko dana je Zaštitnik građana, rekla bih vrlo hrabro ustao u odbranu Ustavom zagarantovane slobode mišljenja i slobode izražavanja. Ono što je usledilo nije dostojno zemlje koja pretenduje da bude demokratska i koja sebe naziva demokratskom. Mi smo u tih nekoliko dana imali prilike da čujemo premijera kako Zaštitnika građana naziva tzv. nezavisnom institucijom. Imali smo prilike da čujemo da OEBS laže. Imali smo prilike da čujemo da su profesori univerziteta glupaci i imali smo prilike da vidimo jednu kampanju na internetu u kojoj veoma aktivno učestvuju aktivisti SNS, koja neodoljivo podseća na kampanju u kojoj je smenjena Nata Mesarović, predsednica Vrhovnog kasacionog suda, a na njeno mesto doveden sudija kome je zastareo slučaj pedofilije.
To su sve stvari o kojima mi treba da razgovaramo. Ukoliko je istina da ne postoji cenzura u Srbiji. Ukoliko će vaše pitanje biti – recite mi jednog novinara kog je bilo ko iz vlasti zvao i rekao mu da nešto ne objavi. Hajdete onda da pričamo o tome zašto postoji autocenzura, jer autocenzure nema bez cenzure. Neće biti da novinari sami od sebe cenzurišu ono što su želeli da napišu, neće biti da oni baš vole da skidaju tekstove sa portala. Očigledno je da svesni da će proći baš kao i svako drugi ko se usudi da govori kritički.
Kada govorimo o izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja, ono što jeste glavni problem, on je to rekao o svom izveštaju na Odboru, jesu javna preduzeća. Najbolji primer jeste primer Etihada od septembra meseca traje naša borba da se ugovor objavi. Od januara, februara do kraja kampanje tog ugovora nema. Hajdete da pokažemo da su institucije jače od nepostojanja političke volje da se zakon primeni, šta god nepostojanje političke volje da se zakon primeni moglo biti. Zahvaljujem se svima i pozivam vas da zajedno radimo na ovome. Hvala.
