Dobar dan, uvažena predsednice Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, kolege i koleginice, pred vama je izveštaj za prošlu godinu zaključno sa 31. decembrom koji je pokušao da odslika sa jedne strane stanje poštovanja prava građana u Srbiji i sa druge strane, da vam da dovoljno podataka o radu ovog državnog organa, odnosno Zaštitnika građana. Verujem da ćete vi mnogo više nego ja imati šta da kažete o tome. Na meni je ne kao na predlagaču, odnosno predstavniku predlagača, nego kao nekom ko je inicijator akta, odnosno koji je doneo akt koji vi danas treba da razmotrite, da kažem šta ja mislim da je najznačajnije.
Pre svega ovo što stoji u izveštaju nije rezultat apstrakcije već u toku 2013. godine 18.399 građana se obratilo Zaštitniku građana, od toga, što je inače 3.000 više nego 2012. godine, od toga 5.038 je podnelo formalnu pritužbu na rad organa vlasti. Ja sam u 40 slučajeva pokrenuo postupke kontrole po sopstvenoj inicijativi. Okončano je 3.939 postupaka, gotovo 4.000 postupaka je okončano.
Mogu da pohvalim s jedne strane organe vlasti da su značajnije izvršavali preporuke Zaštitnika građana. Dakle, u 561 slučaju u datom roku otklonjena je nepravilnost koja je utvrđena preporukom, to je bio broj organa koji su i bez preporuke nakon otvorenog postupka kontrole nečekajući da Zaštitnik građana utvrdi nepravilnost sami rekli - da u pravu je građanin, otklonićemo to, i to je bitan porast. U 339 slučajeva preporuke su usvojene nakon što su date i sve ukupno nešto preko 88% propusta koji su utvrđeni radom Zaštitnika građana su otklonjeni.
Državni organ koji je specifičan po tome što ne naređuje, ne donosi izvršne akte, za razliku od mojih drugih kolega moglo bi se smatrati da je 88% i u skladu sa evropskim standardima i da je to jako dobro. Međutim, još jednom pred vama želim da kažem da to nije ni izbliza dobar rezultat, da propusti koje utvrđuje Zaštitnik građana nisu obični propusti.
Dakle, za razliku od svih drugih organa koji kontrolišu primenu zakona u odnosu na građane u jednoj redovnoj situaciji Zaštitnik građana to radi kada postoji sumnja da se radi o posebno nekorektnom kršenju zakona, o posebnoj nekorektnosti, o nenadoknadivoj šteti koja preti. Dakle, kada se sumnja da postoji nešto što nije samo na građaninu da pokuša da ispravi zbog sebe, već sama država treba da proveri da li je moguće da je neki njen organ postupio toliko i nezakonito i nepravilno da Zaštitnik građana u ime države, a ne u ime građanina praktično to uradi. Dakle, kad govorim o ovim utvrđenim propustima, radi se o propustima koji ne bi smeli da se dese da je neko radio iole savesno, pravilno, profesionalno, to su dakle, vanredni propusti u radu organa vlasti.
Još jednom iako je 88% više nego solidan broj u suštini postoje građani Srbije čija su prava prekršena na posebno nekorektan način, to je nadležni državni organ Ustavom ovlašćen da bi utvrdio, dao preporuke organu vlasti kako da to ispravi i to se i dalje nije desilo.
Narodna skupština je u proteklom sazivu na ovakvom sličnom skupu usvojila preporuku, odnosno zaključak kojim je obavezala Vladu da svaka tri meseca dostavlja Narodnoj skupštini izveštaj o tome koje preporuke Zaštitnika građana organi izvršne vlasti nisu sproveli. Ni jednom Vlada vas nije obavestila o tome koji organi vlasti, pre svega ministarstva to nisu uradili. Mislim da je tu osnovni mehanizam koji može da unapredi ostvarivanje prava građana ako Vlada počne kao svoju obavezu, a ne obavezu Zaštitnika građana, jer to suštinski jeste obaveza Vlade da vodi računa o tome koje preporuke Zaštitnika građana izvršene i da parlament obaveštava o razlozima za to.
Reći ću vam to koji su to organi javne vlasti koji prednjače u neizvršavanju preporuka i nećete se iznenaditi pretpostavljam ako kažem da su to javna preduzeća. Dakle, ako 88% u proseku državnih organa, recimo, 100% Ministarstvo odbrane gotovo isto toliko odsto Ministarstvo unutrašnjih poslova, BIA, izvršavaju preporuke i otklanjaju propuste koje sam utvrdio, znajte da je 0% preporuka. Dakle, od šest datih preporuka ni jednu javno preduzeće nije izvršilo. Onda se upitajmo da li neko misli da je iznad zakona.
Nakon toga slede uprave u sastavu ministarstava, one posebno organizacione jedinice koje imaju specifičan zadatak, ali od tih uprava sve neizvršene preporuke su neizvršene od strane poreske uprave. Sada sa ovog mesta želim da vam kažem da poreska uprava smatra da je država u državi.
Navešću vam primer koji svi građani razumeju, a naravno pre svega vi, naše sugrađanke koje ostanu trudne po zakonu imaju pravo na naknadu zarade za vreme trudnoće, odnosno porodiljskog odsustva. Naša država često kasni u isplati te naknade. Tako da oni koji su u posebnom ranjivom položaju zato što su pre svega žene, pa su još noseće, očekuju dete i ne dobijaju zaradu jer ne rade zbog drugog stanja, ne dobijaju od države naknadu zarade više meseci i time je njihovo elementarno pravo na opstanak ugroženo. Onda ta naknada bude uplaćena odjednom za tri zaostala meseca ili dva, bude kumulativno isplaćena u jednom mesecu, pređe iznos od 60.000 dinara koliko je neoporezivi iznos za solidarni porez i onda im bude naplaćen solidarni porez.
Dakle, to je toliko apsurdno, ironično da ne treba ni pričati o tome. Nešto što ne bi trebalo ni da se desi, a kad se desi trebalo bi da bude rešeno na nivou dva referenta, pretpostavljamo u službi Zaštitnika građana i u poreskoj upravi. Dovodi do razmene dokumenata, do formalnog utvrđenja Zaštitnika građana da zakon kaže da se oporezuje zarada, a ne zarade. To što je više zarada isplaćeno odjednom, to ne znači da je to zarada nego su to zarade, to je valjda jasno, pa da to ne bude izvršeno, odnosno prihvaćeno, pa da dovodi do sastanka ministra finansija i Zaštitnika građana, a pretpostavljam da ministar finansija ima mnogo drugačiju vrstu obaveze, ali morali smo i da se sastanemo i da ministar finansija kaže – da, u pravu ste. Onda da neko iz poreske uprave kaže – ali ja ne znam da li ćemo mi to moći d obračunamo i da vratimo.
To, poštovani narodni poslanici i poslanice, to urušava bitno, drastično poverenje građana u sve nas, i u Zaštitnika građana, jer mene pitaju, a čemu ti služiš ako ne možeš da nateraš poresku upravu da uradi nešto što je toliko očigledno. To naravno obesmišljava, odnosno urušava rad, poverenja u rad izvršne vlasti. To urušava poverenje i u vas, jer ste doneli zakon koji neko primenjuje nakaradno, otvoreno ću reći, to je nakaradna primena zakona. Državni organ Zaštitnik građana koga ste vi izabrali da to koriguje, on to koriguje i neko je i dalje jači od svih nas. Dok se to ne promeni imaćemo ozbiljnih problema.
Koji su sve razlozi zbog kojih dolazi do povrede prava građana i opstaju povrede prava građana, pokušao sam navesti u uvodnom delu. Premoć političke volje i populizma nad vladavinom prava. Kada ste me birali, podsetio sam tad, da je politička volja potrebna za donošenje zakona. Vi treba da imate političku volju da zakon donesete, a kada ga vi donesete izvršavanje zakona je stvar vladavine prava, a ne političke volje. Međutim, i dalje se otvoreno, čak otvoreno na sastancima kaže – nema političke volje da se sprovede taj i taj zakon. Slabe institucije naspram snažnih političkih centara moći i ličnosti funkcionera.
Čeka se odluka ministra o stvarima, a tu nema nikakve osnove da ministar odlučuje, iako su izbori kojim slučajem, Ministarstva stoje, ništa se ne potpisuje.
Slabost i neefikasnost pravosuđa. Pravosuđe je osnovni mehanizam zaštite ljudskih prava. Svi mi smo parasudski organi, Zaštitnik građana, pre svega i postupam kao što sam rekao u slučajevima kada je besmisleno da građanin treba da tuži državu da dokaže nešto što je očigledno država pogrešno uradila, jer tada Zaštitnik građana sprečava potrebu i da država bude tužena i da građanin troši novac na suđenje i rešava to bez suda.
Podsetiću vas da su sudske takse izuzetno visoke i da je time, odnosno da se nameravao smanjiti pritisak na pravosuđe, ali istovremeno da zakon o besplatnoj pravnoj pomoći nije donet, i da smo najsiromašnije građane ostavili bez mogućnosti, suštinske mogućnosti da pravdu zatraže i dobiju na sudu, a da još uvek parasudski organi kao što je Zaštitnik građana, nisu u situaciji da stignu u svaki deo Srbije, u svako doba i da zamene ono što treba da rade sudovi, a pogotovo ne u urgentnim situacijama. Zaštitnik građana se pretvorio i u urgentnu službu.
U jednoj Holandiji, izuzetno razvijenoj zemlji, kada Ombudsman reši neki slučaj za manje od šest meseci, tada saradnik koji je radio na slučaju, tradicionalno nosi biljku, cvet, kao znak zahvalnosti.
Mi to radimo za manje od šest meseci, ali to nije normalno i to mora da se promeni.
Manipulacija medijima. Ovaj godišnji izveštaj sam podneo 15. marta i u njemu sam konstatovao da za razliku od prethodnog izveštaja kada se pojavila ozbiljna tabloidizacija medija, da smo mi ušli u stadijum tabloidizacije države, da se državni postupci, postupci u nadležnosti državnih organa, činjenice, dokazi, izjave iz istraga koje bi morale biti skrivene, da se pojavljuju u uvek istim medijima i da se očigledno neki netransparentni ciljevi koji se ne mogu ostvariti na jedan redovan način, ostvaruju plasiranjem informacijama u medijima, poluistina, istina, nekada potpunih laži, da se za jedan dan od nekoga može napraviti heroj, a videli smo čak to i u ovoj tragičnoj situaciji i da se drugi dan, da neko može postati najveći neprijatelj i zločinac i građanima se plasira da se odluke o takvim stvarima više ne donose u institucijama, nego da se donose u medijima i da odluke o tome ko će biti kriv, a ko prav, ko puno radi, ko malo radi, ko je korumpiran, a ko nije, zavisiti od kreatora javnog mnjenja, a ne od rada institucija koje to treba da utvrde.
To je ozbiljno podrilo ostvarivanja vladavine prava i prava građana onako kako su propisana zakonom.
Nereformisana administracija. Puna su usta svima o tome kako u administraciji ima neradnika i to je tačno. Da li ćemo već jednom ustanoviti ko su ti neradnici, pa njih otpustiti, da li ćemo ustanoviti gde to ima viškova, pa te viškove otpustiti, a gde ima manjkova, jer ima delova administracije gde ima manjkova.
Ministarstvo građevine, to je jedan od primera koji ću vam navesti, u njemu postoji organizaciona jedinice koja je drugostepeni organ za postupke koje vodi katastar.
Mi smo menjali zakon i katastar sada odlučuje o imovinskim pravima građana i to se svelo na to. U katastru rade geodeti, geometri, ne baš pravnici, i brojne su pritužbe građana bile na činjenicu da se na odluku katastra žale drugostepenom organu, Ministarstvu, i da tu odluku ne čekaju dva meseca, koliki je zakonski maksimum, već dve godine, tri godine, neko ne zna gde mu je međa.
Onda se ispostavilo da je u organu drugostepenom, za sve katastre u Srbiji, radi pet ljudi, osam ljudi, a da dnevno dobiju 24 u proseku žalbi na prvostepene odluke katastra.
Kada sam pitao za te žalbe, mislim na broj 24, građana, koliko je u proseku osnovno, rekli su mi – pa dvadesetak. Dakle, mi imamo prvostepeni organ Katastra, koji po definiciji u 2/3 slučajeva donosi nezakonite odluke. Imamo drugostepeni organ Uprave, koji umesto za dva meseca to može da reši za dve ili tri godine, i onda Zaštitnik građana treba da piše mišljenje da treba povećati broj ljudi u Katastru, odnosno u drugostepenom organu.
Još jedno pitanje, pitao sam ih da li te katastre koji stalno donose nezakonite odluke, da li neko evidentira, pa radi obuku sa tim ljudima ili sankcioniše te ljude, kažnjava ih zbog toga što stalno donose nezakonite odluke. Ne. To nije tačno.
Zadržavamo se na tome da je administracija prekobrojna, korumpirana i na toj generalnoj plimi se gube konkretne stvari. Doneto je, na to sam upozoravao i prošle godine, na desetine strateških akata, planskih akata, bez konkretnih akcija, rokova, bez određenog finansiranja koji se međusobno sudaraju i generisao se jedan paralelni svet strategije akcionih planova, koji postoji uglavnom virtuelno, a ono što se postupcima kontrole ustanovljava, poverenica je rekla, postoje ljudi koji dobijaju platu iz budžeta koji ne znaju da postoje neki zakoni, a kamoli strategije i akcioni planovi.
Nabrojao sam vam u prošlom godišnjem izveštaju inspekcijske službe u Republici Srbiji, dakle, preko 30 njih, plus u pokrajini, plus na opštinskom nivou. To je 1000 ljudi koji su svakodnevno plaćeni da proveravaju na terenu, da li je stanje jednako onom što piše u propisu.
Tu postoji ozbiljna potreba da se ojačaju nadležnosti inspektora i još veća potreba da se njihova odgovornost za rad i nerad takođe kvantifikuje.
Ne može ni Zaštitnik građana, niti je zamišljen da zameni sve inspekcijske organe, ne može da zameni rad sanitarne inspekcije, rad prosvetne inspekcije, zdravstvene inspekcije, jer to je nadležnost izvršne vlasti, a moj posao je, evo još jednom, kada se desi situacija koja toliko odudara od normalnog toka, da postoji potreba da se proveri da li je u pitanju nešto drugo, a ne samo loša primena zakona i da to uradimo.
Kod nas se dešava nešto obrnuto. Ako pogledate statistiku, videćete da sam praktično preko 1000 pritužbi odbacio, zato što građani nisu ni pokušali da koriste bilo koje raspoloživo pravno sredstvo, nisu se ni obratili, ako je u pitanju neka škola, inspekciji prosvetnoj u Ministarstvu zdravlja. Ne radim to mirne savesti, zato što znam da građani nemaju dovoljno poverenja u inspekcijske organe i kada im kažemo, obratite se prvom inspekcijskom organu, mnogi od njih kažu, znači, otkačio nas je i zna da neće inspekcija uraditi svoj deo posla.
Na nama je i ja to ipak radim da bi uspostavili sistem i da bi inspekcijski organi postali prva brana i prvi korektiv u ispravljanju nepravilnosti, a ne da to bude Zaštitnik građana koji je poslednji.
Ljudi u pokretu su jedna od tema koji su se prošle godine izdigla iz uobičajenog toga događaja. Preko 200 hiljada interno raseljenih građana, koji nam nisu novi, nažalost, u ovim izveštajima, pojavio se i ozbiljan problem koji će u budućnosti nadam se prestati da bude problem, ali će se pojava povećavati sasvim sigurno zbog migracija, a to su i regularni migranti i azilanti. Naša država se nije spremila, iako je imala dovoljno vremena da to prihvati na odgovarajući način. Ponovo smo bili čak ušli u domen novinskih naslova u stranoj štampi po odnosu prema azilatnima.
Nadam se da će na inicijativu koju sam podneo Ministarstvu, 40 i nešto konkretnih preporuka koje sam podneo MUP, uspostaviti red, početi da vrši svoju nadležnost.
Dozvolite mi da vam kažem da je prošle godine hiljade ljudi ušlo u Srbiju bez ikakvih dokumenata, boravilo u Srbiji bez ikakvih dokumenata i izašlo iz Srbije bez ikakvih dokumenata, kao da smo protočni bojler.
Prava deteta. Želeo bih da istaknem tu temu zato što sam prošle godine podneo predloge, odnosno amandmane na tri zakona kako bi se najranjivijoj deci i njihovim porodicama obezbedila odgovarajuća podrška. Tri amandmana na tri zakona koja su trebala da omoguće da roditelji te dece ipak mogu da rade, da stiču prihod kojim bi svoju porodicu mogli da održavaju, da se razviju lokalni servisi podrške, da ta deca pre svega imaju širi socijalni milje nego što je to samo otac i majka ili jedno od njih.
Posle više od godinu dana niti su razmatrani ti amandmani na zakone, niti je iz Vlade stigao alternativni predlog izmena. Pošto se i Vlada složila da su izmene nužne, ocenila da je predlog Zaštitnika građana suviše ambiciozan i rekla – mi ćemo da uradimo nešto što će ostvariti isti cilj ali na nešto bolji način.
Godinu dana je prošlo, četrdeset i nešto hiljada građana se potpisalo, iako za tim formalno nije bilo potrebe, stajući uz predlog koji sam podneo. Dakle, 40.000 građana godinu dana čeka da se desi nešto i nije se to desilo. Sada pitaju i mene i vas čemu sve ovo služi.
Rodna ravnopravnost. Dozvolite mi da kažem da je rasprostranjenost i intenzitet nasilja u poroditi takav da to prevazilazi sve redovne okvire koje imamo. Molim vas da podržite čak i moj predlog koji će ići pred MUP, da bude organizovan poseban tim koji će se baviti nasiljem u porodici i koordinaciojom rada područnih jedinica MUP kako se ne bi dešavalo to što se dešava.
Dešava se da centri za socijalni rad dobiju saznanja o nasilju, ali ga ne proslede policiji i da policija dobije saznanje, ali ne obavesti centre za socijalni rad, da žrtva nasilja u porodici bude izložena dodatnoj traumi i da nas na to neko pogleda i kaže – pa nije nam to prioritet.
Preko 40 žena prošle godine je izgubilo život u nasilju u svojoj porodici. Ono što je dobro je da su, postupajući po preporuci koju sam dao MUP i Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, Ministarstvu pravde i državne uprave, doneli posebne protokole u postupanju u slučajevima nasilja kako se ne bi desilo da neko može više da kaže nisam bio u obavezi da obavestim centre za socijalni rad ili nisam znao šta da radim.
Završiću sa osobama sa invaliditetom i nacionalnim manjinama. Deinstitucionalizacija, jedan veliki proces koji jako lepo zvuči, znači izmeštanje osoba sa invaliditetom koje su do sada bile u zatvorenim stacionarnim ustanovama u redovnu životnu sredinu, u društvenu zajednicu i za to je potrebno da se obezbede uslovi u toj zajednici, da se obezbede lokalni servisi. Ne možete iz specijalne bolnice izmestiti nekoga zato što lepo zvuči deinstitucionalizacija i stavite ga u porodicu koja nema elementarnu niti stručnost, niti znanje, niti resurse da toj istoj osobi sa invaliditetom pomogne da živi u našem društvu.
Bojim se da smo ostali na frazi deinstitucionalizacije. Ako budete zainteresovani, govoriću vam o konkretnim postupcima i rezultatima kako izgleda kada se lokalni servisi podrške ukinu, kada se ne obezbedi u budžetu nastavak projekta finansiranja ili kada se u budžetu obezbedi nastavak projektnog finansiranja, ali neko ne da saglasnost da se ljudi koji su do tada radili lokalni servis, u ovom konkretnom slučaju za decu sa smetnjama u razvoju nastavi. To su ljudske tragedije.
Nacionalne manjine. Romi, pre svega, i dalje ostaju najranjiviji. Unapređeno je ostvarivanje prava Roma na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu. To treba pohvaliti, ali posebno teške situacije posebno teško pogađaju posebno ranjive i pogađaju i Rome.
I u idućem godišnjem izveštaju ćete na žalost imati priliku da čitate kako su u ovim poplavama svi građani teško pogođeni, ali najteže Romi.
Teško mi je da završim bez žaljenja što i dalje iz godine u godinu elementarnu stvar u vezi sa ostvarivanjem prava nacionalnih manjina, moram da pomenem ostvarivanje prava na obrazovanje na maternjem jeziku i da sa ovog mesta pozovem Ministarstvo prosvete da preispita dosadašnji način organizovanja nastave za decu pripadnika nacionalnih manjina i za pripadnike većine u lokalnim sredinama gde su manjine većina.
Dakle, mi imamo segregaciju u školama. Imamo albanske škole i srpske škole. Imamo mađarske škole i srpske škole. Deca mađarske nacionalnosti ne stiču dovoljno znanje srpskog jezika i ne mogu ga koristiti ni toliko dovoljno da mogu da se, recimo, prijave na konkurs MUP za zapošljavanje, a deca Srba, iako žive u mestu u kome je recimo mađarski ili albanski većinski jezik, ne govore ni reč tog jezika i dolazi do potpune odvojenosti koja nije svrha ostvarivanja manjinskih prava, koja potire elementarnu stvar, a to je i potreba za integracijom.
Sve dok naši političari na lokalnom nivou budu mogli da kažu – da, zakon kaže da kada je preko određenog procenta nacionalnih manjina, treba da bude uveden manjinski jezik kao službeni jezik u nađu zajednicu i to treba da se uredi statutom nađe lokalne zajednice, ali mi nećemo da glasamo za te izmene zato što se statut donosi glasanjem, eto, mi nećemo da glasamo, mi koristimo svoju slobodu izbora da ne glasamo i praktično glasamo da ne poštujemo zakon i da je to tako moguće, trošićemo bespotrebno energiju i vreme i iz godine u godinu ponavljati ove probleme.
Eto, ja sam možda previše pripao, ali očekujem da će u pitanjima biti potreba da se nešto i pojasni.