Hvala.
Ovaj zakon je bolji od postojećeg, ali minimalno bolji. To se ne meri ni procentima, nego možda promilima. Ali, bez obzira na to, bio bih spreman da podržim svako poboljšanje, makar i to minimalno, da procedura u kojoj se donosi ovaj zakon, da metodologija donošenja ovog zakona nije bahata i neprimerena ni vremenu, ni prostoru u kojem živimo.
Cela procedura je dalja degradacija i socijalnog dijaloga i parlamenta kao najviše institucije i odnosa prema zaposlenima i odnosa prema vlasnicima kapitala. Mnogi se pozivaju, neki verovatno zbog nečiste savesti, na Zorana Đinđića kada govore o mnogim izmenama, o mnogim reformama, pa se to i ovde desilo sa ovim zakonom. Podsetiću, taj zakon koji je donet 2001. godine, poznat kao Đinđićev zakon, je donet uz opštu saglasnost i sindikata i predstavnika kapitala i Vlade nakon javne rasprave koja je trajala skoro šest meseci, ne sećam se da je tada bio Socijalno-ekonomski savet, ali neka forma tog međuresornog i tog razgovora partnera je postojao.
Taj zakon je inače poštovao tada sve preporuke Međunarodne organizacije rada, što nikako nije slučaj sa ovim zakonom. Neću podržati ovaj predlog zakona.
Ovaj zakon se bavi stanjem u javnom sektoru, pravima zaposlenih u javnom sektoru. Bez obzira što ima opšte važenje, znamo da je osnovni problem Srbije u javnom sektoru gde ima previše zaposlenih sa lošom kvalifikacionom strukturom, sa lošim navikama, sa lošim načinom kako su dovedeni na ta radna mesta i zato me čuti zašto pre ovog zakona nije prvo donet novi zakon ili izmene Zakona o državnim službenicima, jer tu je problem u ovoj državi.
Ovaj zakon neće doneti nikakve investicije, neće smanjiti sivu ekonomiju, neće učiniti mogućnost starijim licima da se zaposle većom, niti će doneti veću mogućnosti mladima da se zaposle. Žao mi je zbog toga. Ko god da donese zakon ili set zakona, koji bi učinio nešto od svega toga što su lepe želje, bio bih zadovoljan i ponosan što sam član parlamenta koji to donosi, ali na žalost to nije tačno.
Šta je problem u Srbiji? Problem su investicije. Da li je samo ovaj Zakon o radu problem za investitore? Naravno da nije. Radna snaga u Srbiji je najjeftinija u regionu, definitivno je jeftinija i od rumunske. Srbija je najsiromašnije tržište u regionu i sve su to razlozi što nas investitori obilaze.
Pored toga, mi imamo sporu birokratiju koja je svetski šampion u nekim oblastima. Sama ministarka Udovički kaže da smo svetski šampioni sa 180 dana čekanja, recimo, na građevinsku dozvolu. Imamo korumpiranu administraciju, od portira do Kabineta predsednika države, naravno preko lokalnih samouprava, državnih institucija, ministarstava. Imamo opštu nesigurnost i visok kriminal bez obzira na statistiku, ovakvu ili onakvu. Ujutru kad upalite televizor nije pitanje da li je neko ubijen, nego je pitanje u kom delu Grada Beograda je neko ubijen noćas? To teško da može da privuče investitore.
Konačno, ovde imamo i neravnopravan odnos države prema investitorima. Neki investitori moraju da prođu prašumu, džunglu propisa koji su ponekad i suprotstavljeni jedan drugome, a za neke druge investitore ne važi ništa zato što su pravoslavna braća, zato što su lični prijatelji ovog ili onog funkcionera, za njih je otvorena mogućnost da se donese leks specijalis kad treba da se gradi nešto na vodi, kad treba da se pokloni neko javno preduzeće, kao što je bio slučaj sa NIS, kao što će biti slučaj sa EPS. Bojim se, i to su razlozi zašto ovde nema pravih i ozbiljnih investitora.
Konačno, kad dolaze investitori u ovu državu nisu sigurni, kada razgovaraju sa ministrima, da li možda neko od tih ministara nema lažnu diplomu, da li ima lažni doktorat ili je možda neko od ministara u sumnjivim odnosima, da li je ili nije bio saradnik nekog kriminalnog klana. To su razlozi zbog čega nema investicija u Srbiji. Ovaj zakon je bolji, nego što je bio najgori zakon koji su doneli Koštunica i Tadić zajedno, ali nedovoljno dobar da bi se glasalo za njega. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, član 107, prekršeno je dostojanstvo Narodne skupštine.
Znam da Ustav definiše imunitet narodnog poslanika za izgovoreno, ali ipak morate da vodite računa da ne možete da se skrivate iza imuniteta za izgovorenu neistinu koje kao narodni poslanik ima. Ovde je izgovoreno mnogo neistina u malo vremena.
Prvo, da nije bilo i da je taj zakon u 2001. godini donet bez socijalnih nemira. Ne znam da li je prethodni govornik prespavao ili je bio negde po svetu ili je radio neki drugi posao. Uglavnom, ono što istorija kaže, a to je da je 2001. godine, kada je Skupština Srbije usvajala novi Zakon o radu dok su napolju protestvovali sindikati. Za njega su glasali čak i poslanici DSS, iako nisu podržali zakon u načelu, da su u mesecima pre toga Zoran Đinđić i resorni ministar Dragan Milovanović pregovarali sa sindikatima, putovali po gradovima Srbije da objasne zašto su promene potrebne. Pisano je devet verzija predloga. Usvojene su sugestije Međunarodne organizacije rada, ali je ipak zakon u skupštinsku proceduru ušao praćen pretnjom sindikata da će organizovati generalni štrajk. To je istina, gospodine predsedavajući, na koju morate da ukažete svakom ko se ove govornice lati.
S druge strane, malo je licemerno da čovek koji je bio premijer ove države, čiji su članovi ispijali viski i kupali se u bazenu u Šilerovoj ulici, premijer koji je trpeo i gledao kako se stvara zemunski i surčinski klan, sada insinuira da li su neki članovi Vlade imali veze sa kriminalom. Da, imamo, ali tako što se protiv kriminala i korupcije borimo, tako što te koji se bave kriminalom i korupcijom stavljamo na optuženičku klupu, tamo gde im je mesto, a ne družimo se sa njima, gospodine Živkoviću.

Gospodine Babiću, dužan sam da vam odgovorim na povredu Poslovnika.
Smatram da nije došlo do povrede Poslovnika sa moje strane. Nije moje da ja sada ovde isterujem pravdu. To je jedno i ja sam zbog toga, što je bilo nekih reči, vama dozvolio povredu Poslovnika, ali isto tako moram da konstatujem da ste vi zloupotrebili povredu Poslovnika i obavili repliku. Slažem se u prvom delu na komentar povrede Poslovnika. Sve ostalo je bila replika, ali sam vam dozvolio da to završite u predviđenom roku.
Prema tome, vaše je pravo da se izjasnite… Ne. Znači, nećemo se u danu za glasanje izjašnjavati o povredi Poslovnika.
Gospodine Živkoviću, po kom osnovu se javljate?
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)
Ne. Nemate pravo.
(Zoran Živković, s mesta: Gospodine predsedavajući, vi ste rekli da je bila replika, nisam ja rekao.)
Tačno. Samo sam upozorio narodnog poslanika da ne zloupotrebljava Poslovnik, a on je dobio pravo po osnovu povrede Poslovnika. Nemate pravo po tom osnovu.
Reč ima ministar gospodin Vulin.

Ovo je još jedna diskusija u kojoj je Zakon o radu kolateralna šteta, onako usput. To je kakav takav povod da se dođe do govornice, a onda se kaže sve što nema nikakve veze sa Zakonom o radu, ne da se ni jedna primedba na Zakon o radu, ali na to smo već navikli da slušamo.
Ono što želim da kažem, verovali ili ne, svet sluša šta mi ovde govorimo i kada čuje da se o našoj državi govori da je korumpirana od portira do predsednika Republike, onda stvarno ne privlačite investitore, onda sa takvim ocenama stvarno možete da oterate nekog i da ne uradite apsolutno ništa drugačije. Da li je tako strašno što hoće da dođe neko da izgradi „Beograd na vodi“? Šta, ne valja tri miliona evra? Da li je to neka sramota? Da li treba da se stidimo toga ili što smo dobili milijardu evra od tih istih prijatelja koje smo zaslužili ničim, zaslužili radom Aleksandra Vučića i ničim drugim? Dobijamo milijardu evra, odnosno milijardu dolara po najpovoljnijim mogućim uslovima i najbolje bi bilo da ih izvređamo nekako, da ih oteramo, ako je ikako moguće. Najbolje bi bilo da im kažemo još neku uvredu i da kažu – dobro, zašto se mi ovde petljamo sa našim novcem koji je dobrodošao bilo gde na svetu, a Srbija ima toliko para da joj ne treba ni tih milijardu evra, ništa joj ne treba. Niko nama ne treba.
Godine 2001. i svake druge prve, kao i sada 2014. godine, kada hoćete nešto da promenite imate strašan otpor. Ovo je sada prevazišlo Zakon o radu. Sada se kaže da treba da se povuče i Zakon o radu, i Zakon o penzijama, i Zakon o stečaju, i Zakon o privatizaciji. Sve treba da se povuče, sve treba da se vrati nazad, inače će sve biti ugušeno u protestima i štrajkovima, inače ćemo dobiti Bosnu, Ukrajinu, ko zna čime se preti.
Ne razumem zašto teramo prijatelje? Ako dođe neko i da ti milijardu evra, zašto moraš da ga vređaš? Ako dođe neko ko hoće da uloži tri milijarde evra, što moraš da ga vređaš? Zato što nije došao kod tebe? Ono što zaista nije jasno, ovo je sad lična ocena, nije politička, u politici kad postanete premijer dostigli ste nešto gde možete da uradite sve za šta ste se zalagali. Ako tad niste uspeli, onda je veliko pitanje čemu sve ovo? Hvala.

Zoran Živković, replika.

Hvala.
Sada mi je žao što sam dao kompliment da je ovaj zakon nešto malo bolji nego prethodni. Nisam znao da ću da izazovem glasan govor ministra, koji se verovatno lepo oseća u ovom zdanju i u ovom dobu godine, pošto je jul mesec unajveće.
To da vi dajete savete šta je neko mogao da radi kao premijer, to ćete da dajete kad dođete do te funkcije. Do tada vi fircate gde je neko štepovao. Vi ste pripravnik u poslu. Mogli biste da pokažete malo više poštovanja prema ovom parlamentu, pa i meni kao poslaniku u ovom parlamentu.
Nisam ja vređao nikoga, a posebno ne ljude koji nam nisu dali milijardu evra, nego su nam dali kredit od milijarde dolara što je sasvim u redu. Glasao sam za taj zakon. Prema tome, primedba je potpuno besmislena i verovatno je posledica meseca u kome se nalazimo, odnosno jula, ali to nije ni onih tri milijarde, to nije ni fabrika čipova, to nije ni „Mubadala“, to nije ništa drugo. Nisam srećan zbog toga, meni je žao što taj san iz 1001 noći nije dosanjan ali, verujte mi, žao mi je, nemam nikakvu želju da Srbiji bude bilo šta gore nego što je već danas, a danas je katastrofa.
Samo želim da vam kažem da ako vi niste trajno rasterali vlast u kojoj ste bili vi, SPS, JUL i SRS u devedesetim, ako trajno niste rasterali svakoga da pomisli da dođe u Srbiju, onda Srbija ima nade i dalje. Vi ste uništili Srbiju u devedesetim godinama, a ovo su posledice u zadnjih deset godina jer su vam tu pomogli Tadić i Koštunica ali pravu štetu, osnovnu štetu, ste vi napravili.

Reč ima ministar Vulin. Izvolite.

Znate kako, najneuspešniji srpski premijer sigurno ima pravo da bude ljut. To je sasvim u redu. Uostalom, koliko ste bili uspešni govori to da ste izgubili odmah prve izbore na kojima ste bili pitani. Čim ste prvi put pitali građane kako ste radili kao premijer otišli ste u opoziciju, iz koje se do danas niste izvukli.
Tako da, toliko o vašem velikom uspehu, šta ste radili svih tih godina i ko je uništio Srbiju. Srbiju ste uništili tako što ste privatizovali sve čega ste se dohvatili. Sve čega ste se dohvatili, sve ovo što sada gledate i što radite je posledica upravo tih godina u kojima ste privatizovali apsolutno sve čega ste se dohvatili.
Siguran sam da će kolega Rističević to mnogo elokventnije od mene objasniti. Tu se slažem.

Po Poslovniku, Vladimir Đukanović. Izvolite.