… koje je ostvarivala pre nego što je bila trudna. Naravno, o ovim i o svim drugim konkretnim stvarima u raspravi o pojedinostima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović.

Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, jednom jedan od najbogatijih ljudi rekao na televiziji, kada bi mi imali vredne radnike kao Kineze koji bi hteli da rade za tako malo para, mi bismo imali prosperitet.
Ja sam ga pohvalio da poseduje visoku klasnu svest kapitalista. To je interes svakog kapitaliste, da ima vrednu i jeftinu radnu snagu. Mi kao mala siromašna zemlja, očigledno imamo jedan od resursa s kojima mislimo da ćemo napredovati, jeftinu radnu snagu, samo treba privući investitore.
Dakle, investitor je tu sada neka naša nada ili spas sa kojim treba da računamo. Pri tom čujem da se ne misli dobro o našoj vrednoći. Čujemo da smo mi lenčuge, i da lenj narod i da samo mora da bude mnogo, mnogo vredniji, glavu dole, radi i bićeš odličan radnik. To nije ništa novo. Istorija jeste borba između rada i kapitala, između slugu i gospodara, tako je bilo i tako će očigledno ostati.
Ali, ja govorim zbog nečeg drugog. Ako već nešto moramo da radimo, ne moramo ga previše hvaliti. Ne moramo tako odmah kretati u sve to, zaklinjati se u reforme. Koje reforme? Hajde da vidimo šta uopšte te neke reči znače.
Šta znači reforma? Reforma znači da vi menjate formu u neku bolju. Ali, nemojte običnu restauraciju, korak unazad, nazivati reformama.
Dakle, smanjivanje prava radnika koji su krvavo stečena u poslednjih vekova borbi odjedanputa olako reći ne, to previše je to, to ne donosi dovoljno profita i to nije poželjno. Rezultat toga jeste ono što danas imamo u svetu, jednu stravičnu raslojenost, koncentraciju celokupnog bogatstva u rukama 3,4% te populacije. Najzad, vidim da znamo ko je kriv za krizu. Neću ja ulaziti u istoriju. Izgleda da su krivi za to, pre svega, radnici.
Nisu radili vredno i to je jedan od razloga zbog čega se ulazi u krizu. Nisu krivi ni bankari koji su svojim nekim finansijskim špekulacijama svetsku privredu, dovodeći u krizu, a kada se izašlo iz krize, oni još bogatiji, ali i mnogo više miliona nezaposlenih, gladnih, bez perspektive radnika. To je rezultat izlaska iz krize.
Znam da smo previše mala ekonomija i mali narod pod velikim uticajima, pritiscima, kako hoćete, ali dajte da neke reči nazivamo pravim imenom.
Mi imao jedan psihološki problem kada već govorimo o radnicima. Nije to samo da su oni lenji. Njih su ovde ubeđivali 50 i više godina, da su oni vlasnici svega. Oni su vlasnici „Đerdapa“, „Kolubare“, svakog preduzeća da je to društvena svojina i oni su upravljači i vlasnici.
Odjednom bez ikakve revolucije i krvi, vlade su rekle, ne, ne, to je koješta. Mi smo vlasnici i mi prodajemo šta hoćemo, kupujemo šta hoćemo, dovodimo u „ban brod“ šta hoćemo, a vi, šta da vam radimo, nije trebalo da verujete toliko. Ta obmana je nešto što je duboko uraslo u razočarenje našeg radnog sveta i nije tako lako da odjednom odučiti od toga, jednom lepom liberalnom pričom kako je važan profit, kako je važno da dođu veliki investitori itd.
Hoću da pođem od realnosti, da li je to zbilja tako da smo mi morali da računamo da smo neki veliki kada dođu ti investitori onda smo rešili.
Dođe investitor, zaposli 100 ljudi ili 200 ljudi u nekoj fabrici, pa ako ona prestane da radi, on je zatvori, a ti radnici nama ostaju i dalje.
Zašto nismo probali sa našom tradicijom da razvijamo zadrugarstvo? Srbija je pre 200 godina umela da se održi i u velikim konfliktima sa velikim silama kao što je bila Austrija za vreme tog carinskog rata i neke druge. Mi smo plaćali hiljade ili milione smo odvajali da domamimo nekako nekog stranog investitora da uloži neke pare i da se zaposli stotinak radnika. Da smo te pare dali seljacima, da pokušaju da se udruže u zadruge, pa da izvoze i maline i kajsije, a ne da mu nakupci to uzimaju za 10 ili 20 dinara, a posle prodaje za 100 dinara i zarade po 500%.
Nismo pokušali sa onim što se zove samozapošljavanje, da dajemo novac porodicama vrednim koje bi da pokrenu neki biznis. Bilo je tu mnogo mogućnosti da se oslonimo i na svoje snage. Naravno, nemam ništa protiv da dođu i veliki investitoru, ali ja ne verujem da će oni veliki tu i doći i da će tu i ostati.
Mi moramo da stvaramo svoju sopstvenu privredu. Imamo neke šanse sa tom inteligencijom mladih ljudi koji se bave digitalnom tehnologijom, prave softfere, mnoge stvari izvoze sami. Niko im ne pomaže da ih usmeri i organizuje.
I na kraju, mi ne ulažemo ni u tu radnu snagu o kojoj sada raspravljamo, a to je obrazovanje i zdravlje. Neobrazovan i bolestan radnik, nije konkurentan radnik, ali naše današnje školstvo i zdravstvo su nešto što me ubeđuju.
I na kraju, nemojte tako lako da se odričemo nekih tekovina. Kada kažemo Evropa, onda mi tu pravimo velike mistifikacije.
Nije Evropa jedinstvena. Nije istina da u Evropi postoje propisi kako će izgledati Zakon o radu. U svakoj državi su oni posebni, svaka država ima svoje razloge zašto i na koji način to rešava. Da li znate da u mnogim državama postoji, obavezna su odlučivanje radnika u privatnoj firmi, da postoji obavezana participacija unutar privatne firme, a ne daju privatniku, sva su prava, a vi radnici dok dobro radite u redu kada posle ne radite ne?
Postoje neke tekovine koje su veće od tog neoliberalizma današnjeg koji pokušava da nas uveri da nam nema spasa osim da bogatiji budu bogatiji, a siromašni - siromašniji.
Srbija je strašno siromašna zemlja i mi moramo da imamo neka socijalna rešenja šta ćemo sa tim svetom. Neko je ovde pominjao, jedan kolega, prekarijum, itd, sa koji se sreću mnoge zemlje koje su vrlo uporno radile na izgradnji neolibelarne ekonomije. Kada se pojave očajne milionske mase, ne znaju gde će, nemaju nikakvu šansu, nemaju od čega da žive, pitaju ih porodice - šta ste i ko ste?
Sticajem okolnosti, ja sam jedno vreme bio nezaposlen i to kao profesor univerziteta. Postoji problem nezaposlenog čoveka, ne samo u tome što on ne prima platu, on je psihološki degradiran i uništen. Kada ga pita žena – šta je sa platom? Nema. Deca? Nema. Kada pita neko sina – šta ti radi otac? Ništa, ne zaposlen. To su ljudi koji doživljavaju velike socijalne traume i ti zločini po porodicama koji se odigravaju svakoga dana, rezultat su upravo i tih neuroza.
Dakle, hoću da kažem, nije sav san u tome kako mi to gledamo na televiziji pa je, ne znam, ova država uradila ovoliko, ona onoliko, oni su uradili jer su odavno bogati i odavno su imali kolonije i pljačkali bogata društva, pa kada i država nije bogata ali oni će da prežive, ali ovi naši kada ostanu bez posla neće.
Mi smo spojili i Zakon o penzijama sa Zakonom o radu. Rekao bih da je to malo cinično. Hajde, ako nemate, je li posao, videćemo možda ćete dobiti penzije. Šta sada sa penzijama? Austrija je izbegla veliki lom ekonomski sada, za razliku od nekih zemalja, zato što je Austrija imala najjače penzijske fondove. Pravilo tih fondova jeste da se ne može rizično ulagati, to je ekonomska kategorija, ljudi su uložili svoj novac i brinu o tome kako će se ovo dalje razvijati.
Postoji mnogo mogućnosti, ali za sve to je pretpostavka da ovde u parlamentu, sa ovo malo opozicije koje ima, vladajuća većina ne doživljava kao neke neprijatelje koje treba odmah kao na mitingu napadati, da ministri sa gromkim glasom prete, pozivaju na istoriju, itd. Dajmo malo skromnosti, umirite se. Vi ste ovde izabrani od ovog parlamenta, morate se ponašati primerno, da primite kritiku, da pređete preko nekog napada koji vam se ne sviđa, ako to uradi poslanik, a ne da pretvaramo u miting time što ćemo dokazivati da smo mi spas čovečanstva.
Ovde sam najstariji i kao poslanik a verovatno i kao čovek. Prošao sam sve, poznajem sve i nemojte mi, ako počnemo o istoriji da pričamo, bojim se daćemo onda imati vrlo neprijatne razgovore.
Apelujem na to da se sasluša svaki govor, da se ozbiljno razmotri svaki amandman i da znate da ono što je izvan ove sale, to je možda blizu milion ljudi koji očekuju kao spas da će im se nešto dogoditi dobro, da će dobiti neki valjan zakon, mada je ne verujem da će im ovaj zakon baš mnogo pomoći. Hvala.

Hvala.
Za reč se javio ministar u Vladi Srbije, doktor Nebojša Stefanović. Izvolite.

Dame i gospodo, evo ja neću, nemam gromki glas, a i neću gromkim glasom.
Nekako, ova rasprava, čitava Vlada je odlučila, mi smo kao članovi Vlade odlučili da svi dođemo ili najveći broj nas, da učestvujemo u raspravi pred parlamentom jer mi se ne stidimo ovog zakona jer. Ovaj zakon treba da donese dobro nešto građanima Srbije i tužno mi je što su mnogi drugi ljudi koji su pre imali šansu, koji su mnogo ranije imali šanse da neke stvari promene u Srbiji, tada bili tihi, tada nisu izražavali želju da se neke stvari menjaju iz korena i koji su suštinski doveli do toga da smo danas u situaciji da vadimo kestenje iz vatre.
Prosto, kada pogledate situaciju da, slušao sam neke od kolega poslanika, koji su sa pravom rekli da su neki ljudi tokom kriza postali mnogo bogatiji, a radnici ostali na ulici bez posla. Potpuno se slažem. Neki ljudi su postali milijarderi, nakupovali se ogromne imovine, učestvovali u takvim privatizacijama da su morali da reaguju od Verice Barać do Evropske unije svi. Šokirana je srpska javnost bila kada su videli kako su ti ljudi ostavili, stotina hiljada, da budem precizan od 2008. do 2012. godine 354.000 radnika na ulici. Toliko je ljudi ostalo bez posla i to najviše u privatnom sektoru, a neki ljudi su u tom periodu postali ozbiljni milijarderi i to im nije smetalo.
Nažalost, sadašnja vlast, SNS, u tom trenutku nije činila bilo kakvu vlast. Ono što je meni žao što mnogi u tom periodu nisu bili čak ni procesuirani, za neke se nije ni postavljalo pitanje. Investitori ne samo da nisu dolazili, nego su i odlazili iz ove zemlje, nikome nije padalo na pamet da ovde donese jedan evro, da ne pričam o korupciji koja je vladala u zemlji, zbog čega smo bili visoko na svim listama korupcije koje su sve međunarodne institucije postavile. To je onemogućavalo ljude da rade u ovoj zemlji.
Ne znam šta se čekalo u tom periodu da se razvija zadrugarstvo? Ne znam zašto se onda nije davao novac mladim, porodičnim preduzećima, porodicama da razvijaju? Ne znam ko ih je sprečavao tad? Ko je tada sprečavao ljude da to rade? Što nismo tada davali novac seljacima? Što nismo davali novac da se pokreću poslovi? Ko je doveo do toga da danas imamo situaciju da su plate i penzije u javnom sektoru 61% javnih prihoda? Ko nas je doveo u tako divnu, da kažem, ne moguću ekonomsku situaciju?
Naš javni dug je od 2008. do 2012. godine, zahvaljujući veoma neodgovornoj politici tadašnje vlasti, porastao za šest milijardi 70 miliona evra. Tako smo dovedeni u situaciji da u ovoj zemlji više niko nije hteo ni da dolazi ni da zapošljava. Sada država mora da preduzme sve što je u njenoj moći da zaista sprovede reforme. Psihološki su degradirani i uništeni radnici i „Želvoza“, „Magnohroma“, „Novkablom“ i mnogih drugih firmi gde su ostali ljudi na ulici, ostali bez posla baš tada kada mnogi nisu hteli ni da pitaju bilo šta, drugi su bili ravnodušni, treći su se radovali i kada su ti ljudi, bez obzira šta su bili motivi, ti ljudi ostali na ulici psihološki degradirani, uništeni.
Ova vlada ne želi ni da vidi psihološke degradirane, ni uništene ljude, želimo da vidimo da ljudi počnu da rade, pošto svi oni koji su nam godinama pričali divne priče, kada su bili u prilici da menjaju stvari, nisu uradili ništa. Sada imamo priliku da uradimo nešto i zato ja molim sve narodne poslanike da dobro razmisle i daju podršku ovom zakonu, jer ovaj zakon treba da omogući da neki ljudi ponovo počnu da rade, idu ujutru na posao, da u ovu zemlju dođu investitori. Svako ko vam kaže drugačije nije iskren i ne govori vam nešto što je dobro za Srbiju. Hvala vam.

Zahvaljujem se ministru, doktoru Nebojši Stefanoviću.
Za reč se javio po Poslovniku profesor doktor Janko Veselinović. Izvolite.

Ovog puta nisam siguran da je Poslovnik prekršen, ali pitaću vas – da li je moguće da je moje poimanje skupštinskog rada, govorim o članu 108. i 27. o zakonu o kome raspravljamo, samo vas pitam jedno predsedavajući, molim vas da mi date odgovor, da li vam je poznato da je bilo kojoj zemlji sveta u Srbiji nekada, ministar policije branio Zakon o radu? Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine Veselinoviću, ovde je pozvana cela Vlada, svi ministri učestvuju u raspravi, ako smatraju da ima potrebe da daju objašnjenje i da daju objašnjenje unutar tog zakona o kojem mi danas raspravljamo, oni mogu da se jave za reč. Smatram da je sigurno diskusija ministra policije dr Nebojše Stefanovića veoma korisna za parlament i za poslanike i samim tim je dobio reč.
Za reč se javio ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Kao odgovor na ovo pitanje, osim, kao što je činjenica, svi članovi Vlade su predlagači ovih zakona, ali konkretno, ministar policije ima veliku odgovornost kada je u pitanju Zakon o PIO. Dobar deo beneficiranog radnog staža se odnosi na Ministarstvo policije. Šta bi bilo sporno da ministar policije govori o tome? Zašto bi bilo sporno da bilo ko bude predlagač? Odakle to, pogotovo što je policija, pa to je deo našeg društva? Da li se stidimo policije? Da li su oni postali problem odnekud? Policajci imaju 47.000 pripadnika. To je 47.000 plata. To je 47.000 porodica i oni nemaju pravo da kažu šta misle o ovom zakonu.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, povreda Poslovnika. Izvolite.