Jel mogu samo rečenicu da završim?

Izvolite. Već je sedam minuta i 19 sekundi.

Poslanička grupa Nove demokratske stranke, Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije će podržati ovaj predlog zakona ako usvojite naše amandmane. Zahvaljujem.

Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Najjednostavnije i najtačnije bi bilo reći da je to zato što su politike prethodnih vlada dovele do toga da u budžetu jednostavno nema para, pogotovo ne za javni sektor i birokratiju koju smo nasledili, kao i za sve ono što nas čeka. Ali, hajde da krenemo redom od onoga što ste naveli.
Prvo, nije tačno da se ne plaća smenski rad. Plaća se noćni rad 26%, kao i do sada, a smenski rad, što se posebno navodi, plaća se u skladu sa kolektivnim ugovorom.
Dakle, vi ćete sa svojim poslodavcem zaključiti kolektivni ugovor u kome ćete dogovoriti koliko će se plaćati smenski rad, a znate zašto? Zato što nije isti rad u rudniku i nije isti rad u prodavnici. I to je smenski rad, izvinite. Ne može da se plati na isti način. Tu je uloga sindikata, da sedne sa svojim poslodavcem i da se dogovori koliko će to koštati. Nismo predvideli kolektivno ugovaranje, to je prilika za kolektivno ugovaranje. Ovde imamo stručne ljude koji se isključivo bave radnim odnosima. Malo je nelogično tražiti da u Zakonu o radnim odnosima bude sve predviđeno. Po čemu je onda uloga kolektivnog ugovaranja i sindikata? Šta će nam onda sindikati? Šta će nam onda poslodavci, ako treba Zakon o radnim odnosima da predvidi svaku tančinu. Predvideli smo, to postoji, poslodavac i sindikat, odnosno zaposleni će se dogovarati o tome. To je deo toga.
Zatim, otpremnine. Osim činjenice da privreda jednostavno nema para i da onaj najmanji preduzetnik, da su njemu tri prosečne zarade mnogo, poslodavci tražili jednu, sindikati su tražili tri, prelomnjeno je negde na dve. Ali, kao što znate, otpremnina za slučaj za odlazak u penziju… (Isključen mikrofon.)

Ministre, isključio vam se mikrofon.

Dakle, otpremnine za odlazak u penziju treba da posluže za to da novi penzioner ima od čega da živi između prestanka rada i dobijanja prve penzije. Dakle, kao što znate, tu se više ne čeka. Trajno rešenje se čeka, ali privremena se isplaćuju odmah, tako da više nemate taj prostor.
Sa druge strane, bilo je značajnih da kažemo zloupotreba, ali bilo je da su poslodavci izbegavali mesec dana pre nego što odete u penziju da vas otpusti, samo da vam ne da otpremninu. I to se dešavalo. Ovo je, između ostalog, način da do toga ne dođe.
Što se tiče rada na određeno vreme, vidite, i vi i ja znamo, lekar ste, radite u državnoj upravi. U suštini i vi i ja znamo da bi se sigurno i u medicini, a evo garantujem vam i u državnoj upravi našlo koliko hoćete primera ljudi koji rade po 10 godina na određeno vreme. Po 10 godina. Završi se ugovor, prekine se na jedno dva dana, ponovo se zaključi i tako decenijama. Ovde sada imate zakonsku obavezu da je to maksimum. Posle toga ili ćete ga primiti, ili ćete ga otpustiti. Nemate drugog načina. To je u suštini povoljnije. Hajde da to već jednom raščistimo. Ima mogućnost kada imate tri godine. To je kada radite po nekim projektima, a to je nešto što ipak nema veze sa ovim.
Minuli rad sam već objasnio, to je tako kako jeste. Gledam na svom primeru. Ja sam radio u državnoj upravi dve godine, ili nešto manje od dve godine. Imam preko 18 godina radnog staža. Sve to prethodno vreme sam radio u privatnim preduzećima, i to raznim. Na mene će se to odnositi. Na ogromnu većinu ljudi koji rade u javnom sektoru, a to je 740.000 ljudi, neće, jer su po pravilu kod jednog poslodavca i neće biti velikih efekata za njih. Kao što sam već objasnio, a to je činjenica, priznali mi ili ne, kod privatnog poslodavca vi po pravilu imate ugovorenu nadoknadu koja nema nikakve veze sa minulim radom i niko je ne prikazuje kroz minuli rad, već imate dogovorenu nadoknadu sa svojim poslodavcem. Toliko.

Zahvaljujem ministru.
(Blagoje Bradić, sa mesta: Replika.)
Pretpostavljam da poslanik Bradić traži repliku, ali nema osnova.
Član 104. pročitajte, ničim, nikakvih uvredljivih izraza. Ministar je samo pojasnio. Nemate pravo na repliku.
Stav 3. o korišćenju prava iz stava 1. i 2. ovog člana odlučuje predsednik Narodne skupštine. Nemate pravo na repliku. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ivan Bauer. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi ministri, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, danas se pred nama nalaze prva dva u nizu reformskih zakona koje Narodna skupština treba da usvoji do kraja leta, a koji bi trebalo da u potpunosti promene privredni ambijent u Srbiji i da Srbiju učine atraktivnom destinacijom za privlačenje investicija, odnosno da kao posledicu imamo povećanje zapošljavanja, imamo rast bruto domaćeg proizvoda i u krajnjoj instanci poboljšanje životnog standarda građana Republike Srbije.
S obzirom da je moj kolega govorio o Zakonu o radu, ja ću se u ovoj kratkoj diskusiji fokusirati na Zakon o PIO. Ovaj zakon spada u red malog broja zakona koji su doživeli najveći broj izmena u poslednjih 15-ak godina i, rekao bih, s razlogom je to bilo tako. Funkcionisanje sistema PIO je od vitalnog značaja za funkcionisanje sistema javnih finansija i to je jedan od glavnih razloga zbog koga smo pokušavali da pronađemo neko rešenje koje će biti finalno rešenje za problem, a definitivno imamo dugi niz godina problem sa funkcionisanjem sistema PIO.
U Srbiji je na snazi jedan sistem PIO koji je zasnovan na principu tzv. pay as you go načina plaćanja, odnosno tzv. generacijske solidarnosti ili međugeneracijske solidarnosti, kako hoćete, u kojoj oni koji su danas zaposleni pune budžet i tako isplaćuju penzije ljudima koji su u ovom trenutku u penziji.
Taj sistem je postao popularan u drugoj polovini 20. veka, a nakon tzv. „bejbi buma“ koji se dogodio posle Drugog svetskog rata kada je u tom periodu, dakle u drugoj polovini 20. veka, bio veliki broj mladih ljudi, uglavnom zbog „bejbi buma“, a bio relativno mali broj onih koji su ispunjavali uslove za penziju, odnosno bili penzioneri, da li zbog toga što je životni vek ljudi u to vreme bio znatno kraći, nego što je to danas ili zbog toga što je Drugi svetski rad doneo veliki broj ljudskih žrtava. Nažalost, situacija se u poslednjih 20 godina 20. veka značajno promenila. Prvo, nažalost, zbog toga što je „bejbi bum“ prošao, odnosno broj rođene dece se u nekom periodu od 70-ih značajno smanjivao, a drugo, ne nažalost, nego na sreću, životni vek građana se produžio.
Onaj sistem koji je tako lepo funkcionisao u prvih 20 godina druge polovine 20. veka i koji je omogućio da se donesu mnogobrojne povlastice za penzionera jednostavno je postao, negde od 80-ih ili 90-ih godina prošlog veka, potpuno neodrživ. Zemlje EU i SAD su taj problem na vreme prepoznale i prepoznale potrebu da se sistem PIO reformiše i da se upodobi sa trenutnom situacijom, onom koja je bila u tom trenutku, a koja je u ovom trenutku još gora, nego je bila tada, odnosno da se čitav taj sistem promeni i da se promeni način na koji će se finansirati isplaćivanje penzija.
Na ove probleme sa kojima se suočava razvijeni svet Srbija ima još nekoliko vrlo značajnih problema koje njenu situaciju dodatno otežavaju. Na prvom mestu bih naveo nešto o čemu često govorimo, ali ga ponekad zaboravimo, a to je da se Srbija suočila sa poslednjih četvrt veka sa jednim od najvećih odliva mozgova, makar u ovom delu sveta, a neki kažu gotovo u čitavom svetu. Tada smo izgubili one mlade ljude koji su trebali da pune budžet za isplatu penzija, a onda ljude, koji su zahvaljujući tome, što su to bili obrazovani ljudi, trebali da najviše pune, jer je bilo za očekivati da će to biti ljudi sa iznad prosečnim primanjima.
Danas imamo situaciju da nam je nezaposlenost među mladima do 30 godina gotovo 40%, a to su opet oni koji bi trebalo da pune fond za penzije.
Imamo problem za koji se nadamo da će u određenoj meri biti rešen, a ukoliko bude primenjen nedavno promenjen Zakon o poreskom sistemu i poreskoj administraciji onako kako je najavljeno, a to je da jedan broj nesavesnih poslodavaca izbegava plaćanje doprinosa, čime se ponovo ugrožava održivost našeg sistema PIO, odnosno PIO fonda.
Na kraju krajeva, imamo nešto je verovatno gotovo nezabeležen slučaj, makar u regionu, a to je da ima podjednak broj zaposlenih i penzionera. Kada se uzmu u obzir zaposleni u privatnom i javnom sektoru.
Ministar je govorio o tome, ja ću se nadovezati na ono što je on rekao, mada moram priznati da istraživanje koje sam pronašao daje nešto drugačije rezultate od onoga što ste vi rekli. Naime, prema jednom istraživanju, da bi sistem PIO, ustrojen ovako kako je ustrojen kod nas, u ovom trenutku mogao da funkcioniše potrebno je da na dva penzionera dođe sedam zaposlenih, odnosno da odnos zaposlenih i penzionera bude tri i po prema jedan, što je čak i malo više od onoga što ste vi rekli.
Da bi građanima bilo jasno, između ostalog i zbog čega moramo da menjamo ovaj zakon, mislim da je vredno pažnje i vredno pamćenja podatak da je Srbija poslednji put ovakve parametre imala 1981. godine. Dakle, pre više od 30 godina, a da je već pre nekih 25 godina Penzijsko-invalidski fond počeo da beleži gubitke u svom poslovanju, a ti gubici koji su kumulirajući, odnosno, samokumulirajući, dakle, oni se permanentno povećavaju.
Kada pogledamo sve te podatke onda je jasno da je sprovođenje neophodnih reformi penzijskog sistema bilo praktično imperativan, a ne nešto što je bio nekakav hir ili nekakva želja ove, ili bilo koje druge Vlade.
Bez obzira na sve ovo što sam rekao i na to što smo imali čini mi se četiri ili pet penzijski reformi od 2000. godine na ovamo, mi u ovom sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja nažalost nismo mnogo toga uradili, ili hajde da ne kaže neko da sam politički nekorektan, nismo dovoljno uradili.
Zbog toga je bilo potrebno da pribegnemo ovim rešenjima koja se danas nalaze pred nama, koja sasvim sigurno neće naići na odobravanje jednog dela građana. Mi ih u tome potpuno razumemo, ali s druge strane moramo da im kažemo da jedinu argumentaciju koju imamo da ponudimo ne ide u prilog onome što bi rekli oni koji se sa ovim ne slažu, jer evo danas je izašla i ocena Fiskalnog saveta veza za ovaj zakon u kojoj se kao još jedine dve opcije koje imamo, kada je u pitanju reforma penzijskog sistema pojavljuje, jedna koja u suštini i nije reforma, a to je da zadržimo ovaj status kvo, odnosno da praktično ništa ne menjamo, što će reći da zadužujemo dalje državu do granice mogućeg, nakon koje nastaje neki grčki scenario. Druga mogućnost je da smanjimo drastično penzije na nivo ispod 40% prosečne plate u Srbiji, što je nešto što takođe ne bi bilo prihvatljivo za penzionere i nešto što moram reći za razliku od ovoga što radimo, nije reformska mera, niti je suštinska mera, niti je nešto što menja stanje trajno. Dakle, mi smo morali da pribegnemo nečemu što će trajno poboljšati stanje u sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji.
Verujem da najveća kontraverza upravo izaziva ovo povećanje starosne granice za žene, za penzionisanje sa 60 godina na 63 godine do 2020. godine, odnosno na 65 godina do 2032. godine. Sasvim sam siguran da zakonodavac, bilo da je to Vlada Republike Srbije ili nadležni ministar ne može biti srećan ovakvim rešenjem, ali isto tako, rekao bih da je to bilo u ovom trenutku jedino moguće rešenje, nažalost.
Realnost kaže da je nama za održavanje sistema penzijsko-invalidskog osiguranja potrebna jedna i po milijarda evra godišnje, koja se transferiše iz budžeta u ovaj Fond, da nam je prirodni priraštaj manji od nule, odnosno da se relativno broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih povećava iz godine u godinu, da i dalje postoji vrlo izražena težnja mladih za odlazak iz Srbije i pri tom, nešto što kada je ovo u pitanju vrlo često zaboravljamo, jeste da za razliku od nekih starijih generacija koje su takođe odlazile, kako se to kaže, trbuhom za kruhom u inostranstvo, ovi današnji mladi koji odlaze, ili oni koji su otišli u poslednjih četvrt veka su otišli da se više nikada ne vrate. To je veliki gubitak za Srbiju.
Isto tako imamo stopu nezaposlenosti koja je visoka, ili možda čak bolje reći previsoka, imamo broj penzionera koji je nerealno visok zbog rekao bih blagonaklonog odnosa države prema prevremenom penzionisanju, što je bio slučaj u poslednjih dvadesetak godina.
Dakle, mi smo mogli da tražimo i neka druga rešenja. Da idemo u Evropsku uniju u potrazi za rešenjima nije dobro, jer oni imaju još restriktivniju politiku od naše. Ako smo, recimo, želeli da pogledamo da tako kažem pod znacima navoda – preko plota, odnosno u naš komšiluk, videli bismo da su sve zemlje regiona, a evo ja ću dati nekoliko primera zemalja koje se nalaze u našem neposrednom okruženju i koje su nekada bile deo Jugoslavije, daleko su ispred nas kada su reforme penzijsko-invalidskog sistema.
Dakle, recimo Republika Srpska, što možda i nije za očekivati je lider u regionu kada je u pitanju reforma sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. Tako na primer, Republika Srpska je donela Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju još 2011. godine, kojim se granica za žene povećava na 65 godina do 2019. godine, dakle, za razliku od naše zemlje u kojoj će se to dogoditi tek 2032. godine.
Crna Gora, recimo, krenula je povećanjem granice za penzionisanje i za muškarce i za žene 2013. godine, pri tom se granica povećava na 67 godina za muškarce već do 2025. godine, a za žene do 2041. godine.
Hrvatska je prošle godine donela novi Zakon o mirovinskom osiguranju, kojim se povećava granica na 65 godina za penzionisanje za žene do 2030. godine, ali se odmah sledeće godine počinje sa povećanjem granice za penzionisanje za muškarce i za žene za 67 godina.
Da bismo razumeli koliko je ovo važno što se radi danas i koliko će na tome EU takođe insistirati, moram da vam kažem da je Evropska komisija vrlo oštro kritikovala Hrvatsku vladu zbog sporog sprovođenja reformi sistema penzijsko-invalidskog osiguranja.
Makedonija je prošle godine takođe podigla granicu jednokratno za penzionisanje žena na 62 godine. Dakle, kada pogledamo sve ove primere, očigledno je da ovo predloženo rešenje ne samo da nije previše restriktivno, naročito ne gledano u odnosu na razvijeni svet ili na zemlje regiona, već je naprotiv, čak i uvažilo i zaštitilo potencijalno ugrožene kategorije stanovništva, upravo ovim uvođenjem postepenog povećanja starosne granice za penzionere, naročito od 2020. do 2032. godine.
S obzirom da vremena više nemam, mogu samo da kažem da će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati ova dva predloga zakona. Zahvaljujem.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Milan Petrić.