Vreme.

To je sramota. Tražite da radnici denuciraju svoje firme, da idu na sudove, vlasnicima iza leđa, da se bore za svoje radno mesto, da nose menice…

zahvaljujem, gospodine Stefanoviću. Isteklo je vreme.

Završavam.
Koji tajkuni sponzorišu DS? Koji, kad su svi danas kod vas?

Zahvaljujem.
Za reč se javio ministar u Vladi, gospodin Aleksandar Vulin.

Vidim da sa velikom tugom govorite – koji tajkuni, oni su kod vas. Šta se dešava? Nedostaju vam? Nema ih kod nas. Kao što dobro znate, za ove dve godine, da ima jednog, vi biste ga i te kako pronašli. Vi ste dizali iz pepela preduzeća koja ste prodali direktnom pogodbom. Dizali ste iz pepela privredu koju ste nasledili i prodali je kako ste znali i poklonili kome ste mogli.
Kakve ste vi to velike investicije doneli? I taj „Sartid“ je postojao pre. Nije ga napravila neka frakcija DS. Nije valjda da se desilo da ste nešto pre toga napravili?
Ono što je činjenica, to je da je u vašem mandatu, od donošenja i ovakvog, između ostalog, zakona o radu do danas otpušteno preko 380 hiljada ljudi. Upravo tako. To je činjenica. Činjenica je da ste nam ostavili zastrašujuće dugove, zastrašujuću administraciju. A kad govorite o otpremnini kod poslednjeg poslodavca, možda nismo dovoljno dotakli tu temu, to je zato da ne bi kadrovi DS uzimali po dva, tri puta otpremninu. Samo jednom u životu možete da uzmete otpremninu. A ne kako su vaši funkcioneri navikli, pa da uzmete 24 plate, napustite jednu administraciju, prebacite se na drugo radno mesto, odete u javno preduzeće, što ne smete da radite po tadašnjem zakonu, dve godine to niste smeli da radite, ali vi to uradite i sve bude u redu.
Vidite, to se više neće dešavati. Nažalost, to nije bilo nešto što je pripadalo običnom čoveku i što se dešavalo običnom građaninu, ali se dešavalo vašim funkcionerima. I kako se baš uvek dešavalo vašim funkcionerima? To su rupe o kojima možda treba da razmišljate i to su rupe u pamćenju o kojima treba da govorite.

Zahvaljujem se ministru Vulinu.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, šef poslaničke grupe SNS. Ovim zatvaramo krug replika. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Znate, neki ljudi u ovoj sali bi voleli da kažu – mi smo platili političku cenu lošeg rada na izborima i da time operu ruke. Vidim da mnogima smeta podsećanje na vreme kada su vedrili i oblačili ovom zemljom i da je dovoljno da neki ministri završe u zatvoru, a oni da izgube izbore ili, što kaže ministar Vulin – da napravi istorijski uspeh tako što su prešli cenzus i da je to dovoljno. Ne, nije dovoljno.
Nije dovoljno zato što omča koja nam je postavljena 2007. i 2008. godine nerealnim, nemogućim, ekonomski neutemeljenim povećanjem penzija i plata u javnom sektoru je omča koja se steže oko vrata svakog građanina ove države. I vi koji ste namakli tu omču, vi koji ste povećali nerealno penzije za 72%, vi koji ste povećali plate u javnim preduzećima za 68%, vi koji ste doprineli da rashodi na penzije čine 30% ukupnih javnih prihoda u Srbiji, vi koji ste zbog tog nerealnog povećanja penzija i plata doveli da rashodi za plate i penzije u skladu sa rastom javnih prihoda, javni dug bi bio manji da nije došlo do tog nerealnog povećanja plata i penzija, javni dug bi bio manji za 705 milijardi dinara ili šest milijardi 700 miliona evra. Gde je tu odgovornost?
Sada tražite preko noći rešenja. Sada kukate nad zlokudom sudbinom ljudi koji su ostali bez posla. Zašto nisu ostali bez posla u javnom sektoru? Zašto je 90% ljudi ostalo bez posla u realnom sektoru, u realnom biznisu? Vi koji ste namakli omču na vrat naše države sada je zatežete tako što pozivate na ukrajinski scenario, na nestabilnost, na razbijene glave, na razbijene izloge u Srbiji, zato što hoćemo da tu omču olakšamo, zato što hoćemo da skinemo i zato što želimo…

Vreme.

… da napravimo budućnost građanima Srbije.