Zahvaljujem, gospodine Babiću.
Za reč se javio narodni poslanik Marko Đurišić, replika. Izvolite.

Hvala.
Ja sam govorio o tome da je sadašnji predsednik Vlade, a visoki funkcioner Vlade već dve godine i dva, tri dana, čini mi se, govorio o tome da će ukinuti pretplatu, da se pretplata ukida. Sve to kada vam govori najviši funkcioner, ima za posledicu da pretplata pada iz meseca u mesec. Govorio sam o tome.
O tom vremenu i šta je izazvalo paljenje računa u tim buradima, gospodine Babiću, mislim da je bolje da ne razgovaramo, jer nas ta diskusija može odvesti mnogo daleko u odnosu na ono o čemu danas treba da raspravljamo.
Mi ne plašimo građane. Mi govorimo ono što smatramo da će da se desi i to što govorimo, kao što ste rekli, poslednje dve godine, sve se desilo, na našu žalost. Nisam ja srećan zbog toga što građani danas žive lošije nego pre dve godine. nisam ja srećan što je danas u Srbiji više nezaposlenih nego pre dve godine. nisam ja srećan što Srbija danas ima deficit četiri puta veći nego pre dve godine. nisam ja srećan zbog toga što je Srbija zadužena za novih šest milijardi evra u poslednje dve godine. nisam srećan zbog toga što su plate i penzije umanjene. Nisam srećan zbog toga što će tek biti umanjene po najavi i bivšeg jednog ministra i sadašnjeg premijera. Nisam srećan zbog tih stvari, iako bi politički trebalo da razmišljam da ću od toga profitirati.
Ja delim sudbinu šest i po miliona građana ove zemlje koji teško žive i govorim o tome da ova Vlada ništa ne radi da bi oni živeli bolje. Hvala.

Zahvaljujem.
Za reč se javio narodni poslanik Zoran Babić, replika.

Ja nisam srećan što je režim Borisa Tadića uništio Srbiju, ali sam srećan što pripadam političkoj stranci koja će tu zemlju podići i srećan sam što ćemo podići i urediti našu državu.
Srećan sam što pred građane Srbije ne izlazimo sa deskriptivnim opisima kako je sve do 2012. godine bilo lepo i kako su ljudi lepo radili, a svi znamo i statistika pokazuje da je 400 hiljada ljudi pod režimom Borisa Tadića ostalo bez posla u Srbiji.
Bio bih srećniji da su se odgovornije ponašali u periodu krize i bio bih srećniji da su pred građane nastupali iskrenije i odgovornije i da nisu bez rasta privredne aktivnosti podignute plate za 68% u javnom sektoru i u javnim preduzećima samo da bi se dobili izbori i da bi se formirale neke Vlade.
Ni ja nisam srećan što nam je račun za tako neodgovornu politiku stigao sada, ali sam spreman da pred građane ne ulazim populistički, već da im govorim ono što je realno, da ono što smo nasledili su tegovi oko nogu i oko ruku ove Vlade Republike Srbije i da ćemo se boriti da te tegove ostavimo u prošlosti, ali ću se takođe truditi da na te tegove podsetim i građane i one koji su te tegove na ovoj Vladi i postavili.
Teško jeste, ali ćemo se boriti da promenimo sve ono što nam je prošlost, sve ono što nam je režim Borisa Tadića i Demokratske stranka u tom trenutku ostavio.

Zahvaljujem.
Zatvaram ovaj krug replika i reč ima ministar u Vladi Ivan Tasovac. Izvolite.
(Borislav Stefanović, sa mesta: Po Poslovniku.)
Reč je dobio ministar, tako da ne možete sada da dobijete reč.

Morao bih da se osvrnem samo na primedbu o hitnosti postupka. Moramo biti svesni da je medijska strategija doneta pre tri godine i da je ona podrazumevala da ovi zakoni budu doneti u toku od 18 meseci. Ako pogledamo unazad u još nekakav širi kontekst, vi vrlo dobro znate kada su poslednji put donošeni medijski zakoni i ako to tako posmatramo, zapravo ovo nije nikakav ubrzan, već jedan krajnje usporen proces.
Ono na čemu je Vlada Srbije u ovom trenutku insistirala i čega je potpuno svesna, to je da zakone moramo donositi, ne samo zato što su oni nama neophodni, nego zato što predstavljaju onaj preduslov za naše priključivanje EU. Niko nije ovde pomenuo kao argument to je što je više od mesec dana Vlada Srbije praktično radila na sanaciji onoga što su poplave i pokušaju da reguliše život, da teče normalno i naravno da je u tom trenutku bila i usporena ova zakonodavna aktivnost. Da toga nije bilo, sigurno ne bi bilo ni ove hitnosti postupka. To je postupak koji nije sada izmišljen, to je nešto što je apsolutno predviđeno. Da vam kažem, ako je u nekim zakonima postojala debata u prethodnom periodu i ako su neki zakoni donošeni javno i transparentno, to su ovi medijski zakoni. To je sa jedne strane.
Sa druge strane, ono što mi je jako bitno i čemu se iskreno radujem je to što ste vi izgovorili rečenicu, citiram vas, pretplata i taksa su dobar način za finansiranje javnog servisa. Dakle, u ovom trenutku imamo godinu i po dana finansiranja javnog servisa iz budžeta, dovoljno vremena da javni servisi stanu na svoje noge, da se osnaže, da omogućimo to stabilno finansiranje. To je godinu i po dana vremena do uvođenje takse.
Razlika između pretplate i takse je ta što pretplata ima jednu vrstu dobrovoljnosti, a taksa je obavezna. Ako smo se složili oko toga da je to jedini način, verujte mi, unutar Vlade su bile vrlo velike debate. Ukoliko je premijer prihvatio ono što su preporuke stručne javnosti, preporuke međunarodnih organizacija, preporuke Evropske komisije, ono što pokazuje da je to jedini način za nezavistan rad javnih servisa, onda ne vidim nikakvog razloga da se bavimo demagogijom da li je to trebalo ili nije. Složili smo se. Ono što je bitno jeste da ste se vi kao opozicija složili da je taksa dobar način za finansiranje javnih servisa.

Reč ima narodni poslanik Dijana Vukomanović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva za kulturu i informisanje, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, u ime SPS izražavam zadovoljstvo što danas raspravljamo o izuzetno važnom setu reformskih zakona, o tri medijska zakona, za koje je bilo dovoljno javnog prostora i vremena da svi zajedno iskažemo svoje mišljenje. Takođe, na osnovu onoga što smo mogli da čujemo unazad nekoliko meseci, a na osnovu ovih predloga zakona, mislim da imamo dovoljno argumenata i sa punim samopouzdanjem mogu, u ime mojih koleginica i kolega poslanika SPS, da kažem da ćemo u danu za glasanje podržati ove predloge zakona. Dakle, reč je o Predlogu zakona o javnom informisanju i medijima, koji je jedan krovni zakon, Predlog zakona o elektronskim medijima, to je zakon nove generacije, i nešto o čemu traje rasprava unazad 20 i više godina, skoro četvrt veka, što bi se reklo, Predlog zakona o javnim medijskim servisima.
Malo bih liberalnije pričala o ovom setu medijskih zakona. Podsetila bih sve nas, koji imamo izvestan broj godina i koji se sećamo bivšeg jednopartijskog sistema, da bez obzira na usvajanje demokratski i liberalnih načela Evrope, naša svest, naša politička i naša javna svest, još uvek potiče iz onog doba kada je bio na snazi, evo gledam u profesora Mićunovića, on će se sigurno setiti člana 113, koji je bio tzv. verbalni delikt. Napravili smo jedan civilizacijski i demokratski skok iz tog doba kada je važio taj zakon, odnosno član Krivičnog zakona u bivšoj Jugoslaviji o verbalnom deliktu, pa do sada novog digitalnog društva.
Ministar Tasovac je već govorio kako se promenio rečnik u zakonodavstvu EU, kako se usvajaju novi evolutivni nazivi za razne odredbe prava, sloboda i dužnosti u oblasti medijskih sloboda i medijskog delovanja. Ministar Tasovac je upotrebio na Odboru za kulturu i informisanje jedan izraz koji se meni jako svideo. Rekao je medijska zajednica. Naglasio je da se tu ne radi samo o novinarima, bilo da su oni urednici, novinari, vlasnici medija, već da se tu radi o gledaocima, slušaocima, čitaocima. Dakle, tu se radi o svim građanima Republike Srbije, koji imaju javni interes da budu što bolje i verodostojnije informisani. Dakle, ovaj set medijskih zakona se tiče ljudskih prava svih nas.
Konstatujem, čitajući sve odredbe ova tri zakona, da se ovde radi o pomeranju granica ljudske slobode. Svi smo izloženi jednom novom dobu, informatičkom dobu, elektronskom dobu, digitalnom društvu, gde savremene tehnologije omogućavaju jedan brz protok informacija, ali isto tako i dezinformacija.
U ime SPS bih rekla da mislim i naša je ocena, a isto tako i nekih profesionalnih novinarskih udruženja, da je ovaj zakon ispunio svih pet zahtevanih ciljeva na kome su najviše poslenici medijske reči insistirali. Dakle, država je ovim setom zakona odlučila da izađe iz vlasništva medija, biće sprovedena privatizacija, omogućeni uslovi za transparentnost vlasničke strukture, što je izuzetno značajno, a nakon neuspele privatizacije vlasništvo nad medijima će ostati zaposlenim ljudima, omogućeno je i projektno finansiranje. Tih pet ciljeva je ovim setom medijskih zakona ispunjeno.
Ministar Tasovac i moje uvažene kolege su takođe naglasili najznačajnije institute u svakom ovom zakonu. Smatramo, kao što sam već rekla, najznačajnijim povlačenje države iz vlasništva u medijima, definisanje transparentnog sistema finansiranja, transparentnost vlasničke strukture u medijima. Dakle, da ona više nije u sivoj zoni. U ekonomiji imamo borbu protiv te sive zone, nelegalnog, nelegitimnog ili tajnog, skrivenog finansiranja. Isto tako, definiše se javni interes u članu 15. Javni interes je izuzetno važan, mi ga smatramo izuzetno važnim, zato što je on utemeljen na ljudskim pravima i slobodama na onaj način na koji su definisani u Ustavu Republike Srbije. Dakle, na slobodi mišljenja i izražavanja, slobodi izražavanja nacionalne pripadnosti, zabrane izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje, osim onih sloboda medija i prava na obaveštenost.
Međutim, možda je moglo se i ekstenzivnije ići u definisanju člana 15. javnog interesa, možda se moglo više insistirati na onome što jeste član Ustava Republike Srbije a to je podsticanje uvažavanja razlika.
Naravno, tu ima i odredaba gde se i većinskom stanovništvu srpskog porekla i pripadnicima nacionalnih manjina isto tako vulnerabilnih grupa koje su naročito osetljive, manjinske, daju se garancije da će njihov kulturni identitet i njihova ljudska prava biti u većoj meri zastupljeni, a pogotovo u Predlogu zakona o javnim medijskim servisima.
Dakle, dozvolite mi, isto tako da naglasim ono što je već ministar Tasovac naglasio, da moramo svi da se priviknemo na jednu novu terminologiju koja je istovremeno i tehnička. Dakle, terminologija novih audio-vizuelnih medijskih usluga prelazi iz analognog n digitalno emitovanje i jednostavno, mi smo u ubrzanom procesu učenja. Možda je zbog toga i opravdana ta ubrzana, hitna procedura donošenja ovog zakona, ali opet naglašavam da je naš utisak da je bilo dovoljno vremena da i profesionalno udruženje i sva stručna i zainteresirana javnost daju dovoljno sugestija, komentara i da dobiju odgovor. Podsećam da je i na veb sajtu Ministarstva za kulturu i informisanje bio jedan interaktivni oblik komunikacije o setu ovih medijskih zakona.
Što se tiče Predloga zakona o javnim medijskim servisima, to je ono što najviše građane interesuje, a to je koliko će njih pravo na obaveštavanje, pravo na informisanje koštati. To je ono što svaki građanin Republike Srbije oseća kao dodatni trošak i jednostavno kada uključi televizor, on zna da ima pravo da bira između različitih kanala i možda nekad i često smatra suvišnim da za to još i plaća. Ali, hoću da citiram jednu rečenicu koju je rekao vrhovni sudija iz Amerike, Vrhovnog suda, on je rekao – takse i porezi su ono što plaćamo za prosvećeno društvo. Dakle, mi smo na jednom kontinuiranom zadatku da svi širimo prostor slobode, ali isto tako i zaštite ljudskog dostojanstva i ličnosti, da širimo demokratske vrednosti našeg društva, a to je isto izraz koji je inkorporiran, pogotovo ovaj Zakon o javnom informisanju.
Dakle, televizor ili drugi oblici elektronskog informisanja su postali zaista jedna otvorena knjiga preko koga se široki slojevi naših građana, a pogotovo mlađih naraštaja obrazuju i edukuju i izrastaju u odgovorne građane. Zato je važno da svi plaćamo pretplatu.
U novinama se pojavljuju i različite računice o tome koliko je neplatiša. Pojavljuje se podatak da je svega jedna četvrtina obveznika pretplate plaćaju tu pretplatu, ali mislim da je to sa razvojem kulture odgovornog građanstva. Onako kako se budemo učili da plaćamo poreze državi, da bi imali popunjen državni budžet, da ne bi imali deficit, da bismo navikli da tražimo fiskalne račune, tako ćemo i disciplinovano plaćati nešto što će od naše dece da stvori odgovorne građane za 21. vek.
Imala sam još neke poslovice koje pokazuju na taj kontinuirani odnos interakcije. Moram da pomenem i uvažene novinare i urednike koji su na istim takvim iscrpljujućim zadacima, a pogotovo u Skupštini Republike Srbije koji nas pomno prate i izveštavaju iz Skupštine, podsetila bih na jednu izreku koju je rekao čuveni pesnik Hajnrih Hajne koji je rekao da u borbi za ideje da su novine tvrđave, dakle mediji su uvek bili tvrđave te borbe za slobodu, borbe za razvoj političkih prava i sloboda.
Već sam rekla da su te granice postale fleksibilne, da svako tumači svoju istinu na različit način. Ponekad gledamo i sa različitih strana, mi političari koji se bavimo politikom ili nosioci javnih funkcija i oni koji imaju tu neku, da tako kažem obavezu da izveštavaju o našim delima i rečima.
Hoću da naglasim da je to jedan interaktivan odnos i da u ovim odredbama, pogotovo Zakona o javnom informisanju ima puno prostora za naglašavanja koncepta medijskih sloboda, ali isto tako i granica tih sloboda. Često se pitamo šta je granica nekoga da slobodno izrazi svoje mišljenje i da kaže šta misli u javnosti, bilo da je on političar ili javni funkcioner ili da je novinar.
Opet bih citirala Džona Stjuarta Mila koji kaže da je granica slobode jednog čoveka da se ne nanese šteta slobodi drugog čoveka. Dakle, tu je ta tanka nit između prava na slobodu izražavanja mišljenja, isto tako i kritičkog mišljenja, pogotovo je to izraženo u članu 8. Zakona o javnom informisanju, gde stoje eksplicite da su nosioci javnih funkcija dužni da trpe. To je prilično slikovita pravna formulacija, koja bi možda mogla da zvuči drugačije, ali ne treba da se žalimo, jer je to nešto što sam već rekla, interaktivni odnos između nas i građana. Samim tim i između poslanika i medija.
Takođe, sa dužnom pažnjom gledamo šta misle i šta u ovom setu medijskih zakona su izneli u javnost profesionalci, dakle mediji, novinari i različita novinarska profesionalna udruženja. Oni stavljaju različite primedbe i uvek je tu kao i u svakoj sferi borbe za ljudska prava, sporno borba za sredstva, borba za budžetsko finansiranje, a isto tako i borba za fer konkurenciju. Dakle, antimonopolska borba između konkurenata koji su na otvorenom tržištu medija.
Na kraju krajeva, postavlja se pitanje – zašto i kada smo slobodni da regulišemo kao zakonodavci tržište medija? Sa jedne strane imamo ovaj princip koji stalno naglašavam u ime SPS, jer mi smo bili na vlasti kada je bilo teško i nama i našim političkim konkurentima i protivnicima, a isto tako i predstavnicima javnih medija da nađu pravu meru osude, kritike ili odobravanja ili opravdavanja za neke poteze vlasti.
Mislim da svaka garnitura na vlasti izgleda da iznova uči tu lekciju, tog ponovnog odnosa sa medijima. Već sam napomenula taj verbalni delikt i taj član 113. iz bivšeg jugoslovenskog krivičnog zakonodavstva, gde su ljudi, borci za demokratiju, pioniri borbe za demokratiju bili pod udarom tog člana i sa zadovoljstvom konstatujem da danas u Ustavu Srbije stoji da u Republici Srbiji nema cenzure i ne treba da je bude.
Zato se treba pridržavati ovih odredbi koje su unete, naročito ovaj krovni Zakon o slobodi medija i da svi zajedno delimo odgovornost za javnu reč. Jednom rečeno bez obzira da reči nisu dela, stvara nekakve ozbiljne posledice u društvu. Isto tako, setimo se naše narodne mudrosti koja kaže da se reči kupuju, sigurno bi se manje izgovarale.
Dakle, ove odredbe zakona isto mere tu snagu naših reči i tu snagu naše odgovornosti za svaku izgovorenu reč, jer i mi nosioci javnih funkcija i novinari odnosno mediji mogu da plaćaju visoke kazne za ono što prenose kao verodostojno i istinito.
Htela sam da stavim naglasak na koncept slobode i rekla sam šta mislimo mi unutar SPS, sa ovim političkim iskustvom od gotovo jedne četvrtine, 25 godina i nadamo se da će ove zakonske odredbe dati dovoljno prostora i nama i novinarima, a isto tako i građanima da razvijamo jedan kritički, ali odgovorni duh i kulturni dijalog, demokratski dijalog u Republici Srbiji.
Još jednom naglašavam da će poslanici SPS u danu za glasanje podržati i glasati za ova tri predloga medijskih zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Gospodine ministre, Vlada je najavila da će u prvih 100 dana svog rada doneti između ostalog i set medijskih zakona. To se obećanje ispunjava. Veliko mi je zadovoljstvo da se danas obratim i našoj javnosti i kolegama narodnim poslanicima, ali i vama kao osobi koju izuzetno poštujem zbog zaista briljantne profesionalne karijere.
Vidi se da je u pripremi ovog zakona angažovano dosta stručnjaka, ali je bilo i dosta problema. Bilo je dosta problema u radnoj grupi, bilo je dosta problema tokom trajanja javne rasprave, možda je čak bilo i određenih pritisaka koji nisu popularni. Kao rezultat toga mi imamo Predlog zakona o javnom informisanju i medijima koji je, po mišljenju naše poslaničke grupe, sasvim korektno pripremljen, koji poštuje sve što treba da se poštuje u ovoj sferi, ona osnovna načela koja su dobra i koji će u velikoj meri urediti ponašanje medija, koje je često bilo zaista neprimereno od nepoštovanja ljudskog dostojanstva, od nepoštovanja prezumpkcije nevinosti, od neprimerenog rečnika, od nepoštovanja prava posebno osetljivih i ranjivih grupa. I pored toga što im zakon zabranjuje takav način ponašanja, postoji i ono što se zove demanti koji je bolje uređen nego u prethodnim zakonima, postoji i sudska zaštita, postoji sudska naplata štete.
Slična je situacija i u Zakonu o elektronskim medijima, a Zakon o javnim medijskim servisima, po mom mišljenju, bi trebalo da se zove zakon o RTS i zakon o RTV, jer on mimo te dve medijske ustanove ne predviđa formiranje, osnivanje ili rad drugih javnih servisa.
Mi se uvek kod donošenja zakona, pa i kod donošenja ovih zakona, pozivamo na najbolju evropsku praksu. Kao poslanička grupa i kao deo vladajuće većine koji podržava ovu vladu smo apsolutno zagovornici najbolje evropske prakse, ali, dodao bih još nešto, primerene našim uslovima. Naši prigovori kada smo bili u Vladi premijera gospodina Cvetkovića i kritike nekih prethodnih vlada u kojima smo ili bili deo vladajuće većine ili nismo bili deo vladajuće većine, naše ponašanje bilo je jako slično. Naime, uvek smo težili, i tako ćemo se ponašati, da kod donošenja svih zakona primenimo u tom širokom spektru, širokoj lepezi raznih vrsta evropskih iskustava, jer ne postoji jedno u bilo kojoj oblasti u EU, izuzev tih strateških pravaca, osnovnih načela itd, to je široka lepeza raznoraznih rešenja čiji je smisao sličan. Često smo donosili rešenja koja su bila najgora rešenja evropske prakse ili kombinacija raznih loših rešenja.
Kada sam rekao da ovi zakoni su veliki korak napred, imao sam u vidu činjenicu da je naša medijska scena prilično neuređena, da je potreba građana za pravovremenim, objektivnim, korektnim informacijama bila tako izražena, posebno u periodu od 1990. do 2000. godine, da građani često nisu žalili ni svoje živote i rizikovali su svoje živote da bi odbranili medijske slobode. Pripadnik sam političke stranke koja je u tome bila verovatno najaktivnija i išao sam da branim čak i repetitor TV Pirot i na Goču repetitor TV Kraljevo i branili smo tada „Nezavisnu svetlost“ u Kragujevcu, branili smo TV Kragujevac kada je pretilo njeno pripajanje tadašnjem sistemu RTS itd. Nagledali smo se naprosto svega i svačega. U tom periodu je zaista vlast bila prilično rigidna. Morali smo na takve poteze vlasti na takav način da odgovaramo.
Ono što je nastalo posle 2000. godine, želeo bih da kažem nekoliko rečenica o tome i niko od kolega nije to pomenuo, namerno sam se javio među poslednjim govornicima kao ovlašćeni predsednik, to je da država nije na srećan način izvršila pre svega privatizaciju medija. Bilo je, mislim, sasvim umesnih predloga da se donese poseban zakon o privatizaciji medija, upravo zbog specifičnosti te vrste delatnosti. Naprosto su mediji kupovani kao krompiri na pijaci, često od ljudi bez ikakvog iskustva u radu sa medijima i bez ikakve ideje šta bi radili sa medijima. I sam sam često bio u okruženju ljudi koji su se hvalili, kaže – kupio sam televiziju i lako ću ja to sve da uredim, biće to najbolja televizija, a televizija posle veoma kratkog vremena doživi totalni fijasko.
Godine 2000. je 109 glasila trebalo privatizovati, od toga 81 elektronsko glasilo, 28 štampanih javnih glasila, 56 medija je privatizovano, u 37 slučajeva obustavljen je proces privatizacije, sedam javnih glasila je odlukom lokalnih samouprava prestalo da postoji, devet javnih glasila nije prodato na aukcijskoj prodaji. Od 56 ugovora o privatizaciji, raskinuto je 18 ugovora o privatizaciji, 38 privatizovanih javnih glasila jedva posluje na ivici ekonomskog opstanka, a samo jedna privatizacija, i to Radio Srbobran, dobila je pozitivnu ocenu Ministarstva kulture.
Mislim da je ova poslednja rečenica upravo najveći šamar svima onima koji su tada donosili takve odluke o takvom načinu privatizacije medija, jer ako je samo privatizacija Radio Srbobrana dobila pozitivnu ocenu, onda je to činjenica koja govori najviše o takvom stanju.
Kao posledicu svega toga mi nemamo više dobrih lokalnih novina, poput kragujevačke „Svetlosti“, „Ibarskih novosti“, ugašene su neke dosta popularne tv stanice koje su zaista obavljale važnu funkciju u kreiranju lokalnog javnog mnjenja i u pravovremenom, blagovremenom i objektivnom informisanju građana o temama specifičnim za njihovu lokalnu zajednicu.
Ono što je moje pitanje i verujem da je to nešto što će interesovati i većinu narodnih poslanika kada budemo pričali o amandmanima, vi znate, ministre, da je posebno, često su mediji apsolutno neprofitabilni, posebno tv stanice koje rade na područjima gde je mala gustina stanovništva, gde je privreda u jako lošem stanju, gde je velika stopa nezaposlenosti i oni jednostavno ne mogu da opstanu na tom području. Šta je sada tu potrebno? Tu je potrebna intervencija države, čak i pomoć tim medijima da bismo postigli nekoliko efekata, pored onih efekata vezanih za informisanje, da bismo izvršili decentralizaciju medijskog prostora, da bismo dali još jedan podstrek opstanku ljudi u tim sredinama, jer vidite kako je ogromno demokratsko pražnjenje Srbije i kada ljudima ukinete neke institucije ili kada prestanu da postoje tv, radio stanice ili da izlaze lokalna glasila, oni jednostavno kažu – ovde se ništa ne dešava, ovde nema ničega, idem ja za Beograd, Novi Sad ili u zemlje EU.
Zato mislim da je taj rok za privatizaciju medija do jula 2015. godine jako kratak rok i plašim se da će to, s obzirom na iskustva koja smo imali u prethodnih 14 godina, umesto dobrih namera koje vi želite da postignete, doneti lošiji rezultat. Zbog čega? Naprosto, investitori danas ne investiraju mnogo profitabilnije delatnosti nego što su mediji. Ta vrsta bojazni je opravdana i čini mi se da treba vrlo pažljivo razmotriti one predloge, među koje spadam i ja, koji traže da se taj rok ipak prolongira na jedan primereniji rok.
Ono što je kod Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima zaista pohvalno, to je da se promoviše novinarska etika, novinarski profesionalizam i drugačiji rečnik. Mislim da je dobro što je postignut visok stepen zaštite maloletnika od različitih neprimerenih sadržaja koji u periodu razvoja i rasta ličnosti imaju veliki uticaj na razvoj ličnosti. Jer, kada im nešto kreirate, kada nešto plasiraju mediji, posebno mediji sa nacionalnom frekvencijom, to ima ogroman uticaj na razvoj maloletnika.
Ja sam neko ko je makar 10 puta u ovoj Skupštini pomenuo te zaista neprimerene emisije koje idu u neprimerenim terminima, poput „Lude kuće“, „Frme“, „Trenutka istine“, „Velikog brata“ itd. Te emisije treba da postoje, ali treba da postoje u drugom terminu i ne treba da budu reklamirane na način na koji su reklamirane, upravo zbog negativnih efekata koje imaju na razvoj mladih populacija.
Ministre, kada sam rekao da je Zakon o javnim medijskim servisima trebao da se zove zakon o Radio-televiziji Srbije i zakon o Radio-televiziji Vojvodine, evo na šta sam mislio. Medijska strategija je doneta 28. septembra 2011. godine. Vi se u obrazloženju Predloga zakona pozivate upravo na Medijsku strategiju. Ja sam neko ko je u Narodnoj skupštini makar pet puta postavio pitanje prethodnim ministrima kulture - s obzirom da su postojali ogromni pritisci da se ne poštuje Medijska strategija ili da se izmeni Medijska strategija, da li će Ministarstvo kulture odoleti tim pritiscima? Nazvao sam ih - beogradskih interesnih medijskih lobija. Zbog čega? Njihov interes je sasvim jasan i legitiman, da u potpunosti zagospodare medijskom scenom Srbije i da na osnovu toga ostvaruju ogroman profit. Dobio sam nekoliko odgovora od vaših prethodnika, da niko ne može na ministarstva da izvrši takvu vrstu pritiska, da će Ministarstvo odoleti svim pritiscima i da će Medijska strategija biti ispoštovana.
E sada, u Medijskoj strategiji se predviđa formiranje šest regionalnih javnih servisa. Upravo ovaj moj prethodni uvod je bio samo deo argumentacije i analize stanja u medijima u Srbiji, posebno lokalnih medija i medija u provinciji. Vi ste mi na svaku moju konstataciju, koliko vidim, sa odobravanjem klimali glavnom. Imamo pozivanja na evropska iskustva, a odstupanje od Medijske strategije. Zbog čega? Očekujem na to odgovor od vas.
Iz Medijske studije možemo videti da Austrija ima devet regionalnih javnih servisa, Nemačka 11, Švedska čak 19, Velika Britanija 11, Danska osam, Norveška 11, a imaju ih i Hrvatska, Mađarska i Bugarska, zemlje u okruženju. Evropska praksa, najbolja evropska praksa podrazumeva postojanje regionalnih javnih servisa.
Ako postojeći mediji u unutrašnjosti, pre svega zbog opšteg ekonomskog stanja u zemlji i zbog toga što su uglavnom neprofitabilni, prestanu da rade ili na konkursima za dobijanje određenih projekata budu potisnuti od medija, pre svega iz Beograda i medija sa nacionalnom frekvencijom, kakvo ćemo mi stanje imati? Prvo, oko finansiranja. Sadašnja pretplata je bila na neki način dobrovoljna, a taksa će biti obavezna.
Mi spadamo među veoma razumnu poslaničku grupu i znamo da neko mora medije da finansira. Da li će građani to finansirati kroz fiskalne ili parafiskalne institucije, građanima je sasvim nebitno. Da li će taj novac da ide u budžet, pa da bude finansiran iz budžeta, da li će taj novac da ide na podračun RTV Srbije ili RTV Vojvodine, to se građanina najmanje tiče. Njega interesuje jedno – koliko ja treba da dam mesečno za finansiranje javnog servisa i kakvu ću povratnu korist ja imati od toga? Tu je početak i kraj priče.
Šta predviđa ovaj zakon? Da 70% sredstava koja na teritoriji AP Vojvodine prikupi RTV Vojvodine ostane, odnosno da 30% sredstava ostane RTV Vojvodini, a da 70% sredstava ide na račun RTV Srbije, ili obrnuto, a sve što u ostatku Srbije dođe na račun RTV Srbije da pripadne RTV Srbije. Ne znam koliko su analize na koje ću se pozvati pouzdane, ali mnogi su se ohrabrili da kažu da bi samo 5% sredstava koja idu na račun RTS bilo dovoljno da finansira šest regionalnih javnih servisa u ostatku Srbije. Samo 5%. Neka je to i 10%, neka je i 15%, neka je i 20%, neka je i 50%, ali mislim da ste trebali da krenete u ovom smeru. Evo zbog čega. Postoji nešto što se zove i praksa. Radio-televizija Srbije nema ni kapaciteta, ni tehničkih, ni kadrovskih, ni vremenskih mogućnosti, ni finansijskih da zameni i preuzme ulogu regionalnih javnih servisa, jer, recimo, da bi propratila neki događaj i izvršila televizijski prenos uživo iz unutrašnjosti Srbije, da bi to bio kvalitetan prenos, treba angažovati najmanje osam, 10 do 12 kamermana, tehniku, opremu i često u tehničkoj realizaciji učestvuje 50 do 80 ljudi. Gorivo, dnevnice i svi prateći troškovi za samo dva sata programa.
Recimo, dosadašnje emisije tipa „Srbija danas“, analize su pokazale da su iz Nišavskog okruga objavljivali na godišnjem nivou 800 informacija. Kada podelite to na broj dana, to je samo nešto više od dve informacije dnevno. Na šta su se uglavnom te informacije odnosile? Uglavnom ili crna hronika ili neki politički događaji, sportski događaji, kulturni događaji, vremenska prognoza, odnosno nevreme itd. To je toliko malo za potrebe ljudi iz jednog okruga, da je svaka argumentacija u kontra smeru iluzorna.
Budući da ste predvideli postojanje regionalnih javnih servisa, frekvencija, odnosno dozvola za rad za dobijanje statusa regionalnog javnog servisa, otvoren je konkurs i zna se ko odlučuje o tome, nema favorizovanja nijednog medija, ovde danas ne zastupam interese ni jedne jedine interesne grupacije, ni jednog jedinog medija, već zastupam interese svih građana Srbije južno od Beograda. Zbog čega? Radio-televizija Srbije će imati dva televizijska kanala, tri radijska programa, a Radio-televizija Vojvodine dva televizijska kanala i tri radijska programa. Ali, to nije ni novosadizacija Vojvodine. Zbog čega? Zato što nemamo opet ni televiziju koja bi se bavila specifičnim novosadskim temama i oni neće u potpunosti moći da informišu građane o svim događajima od značaja za život Vojvodine. Nemamo ni Studio B kao neophodno potreban…