Vreme, 20 minuta. Zahvaljujem.

Završavam.
… javni servis za skoro dva miliona Beograđana koji bi se bavio specifičnim temama Beograda. Hvala.

Reč ima ministar Tasovac.

Dakle, vi govorite malo iz perspektive kao da onog trenutka kada se država povuče ne samo iz medija, nego iz bilo kog drugog preduzeća, nastupa kraj.
Ovde je vrlo jasna odluka Vlade Srbije da se država povlači iz vlasničke strukture medija i da se uspostavlja potpuna transparentnost vlasničke strukture medija. Naravno, da smo mi u potpunosti svesni onoga da je u strategiji koja ne predstavlja pravni dokument, već nekakvo političko opredeljenje je stajalo šest regionalnih sredstava. Ali, zaista se postavlja pitanje – kako je moguće to isfinansirati? Moramo se suočiti sa realnošću.
Druga stvar, mi u ovom trenutku govorimo, znači u APR imate 1.230 registrovanih medija, od toga 81 medij čeka privatizacija. Pri tome, predviđeni su i posebni uslovi za privatizaciju medija koji podrazumevaju da u slučaju da se ne nađe zainteresovani kupac, da ne uspe privatizacija, akcija će se ponuditi svim zaposlenim u tom mediju.
Znate, mi ako govorimo u procentima, mi tu govorimo o nekih 80.230, meni matematika nije baš jača strana, ali nekih sedam otprilike posto medija koje čeka privatizacija. Ukoliko ovih 93% funkcioniše i nekako opstaje na tržištu, siguran sam da upravo zbog njihove važnosti i specifičnosti da će i oni uspeti da opstanu na tržištu.
Takođe još jedna stvar, koju mislim da treba spomenuti, koju je poslanica Nestorović stavila kao pitanje, a vezano za obavezu lokalne samouprave, u amandmanskoj formi, mislim da ste rekli da ćete podneti za 2% izdvajaju za finansiranje lokalnih medija. Vi ste spomenuli decentralizaciju medijske scene. Mislim, meni se ta reč dopada, ali ne možemo izvršiti tu decentralizaciju medijske scene na račun centralizacije kompletnog sistema. Zapravo kada bi pisali zakonom ovih 2%, mi bi tu ušli u, da kažem, u ustavna prava lokalne samouprave da samostalno odlučuje kako će raspolagati sa svojim sredstvima i otvoriti prostor da bi i druge sfere mogle da traže tačan procenat. To jeste jedna od stvari koja je razmatrana, ali apsolutno sa stanovišta celokupnog sistema nije moguća.
Moram vam reći, vi ste rekli u vašoj diskusiji da ste od prethodnih ministarstava dobijali odgovore kako niko neće pritisak itd, dobijali ste odgovore od ovog saziva i od ove Vlade Srbije ste dobili predlog tri medijska zakona. Mislim da to upravo govori o tome da smo mi završili ono što je bilo u domenu našeg posla i da smo uspeli da stvorimo okvir u kome će medijska scena biti daleko bolja i da će naši građani imati daleko bolje informisanje.

Zahvaljujem.
Reč ima magistar Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, pred Narodnom skupštinom i pred javnošću Srbije našli su se  medijski zakoni o kojima se dugo u javnosti pričalo i bili su izloženi kritičkom sudu javnosti. Ako pođemo od toga da je informisanje jedan od najznačajnijih resursa posle zdravlja nacije, posle obrazovanja nacije, svakako treći resurs koji je važan za svakodnevni život građana onda moramo biti svesni odgovornosti koju imamo pred sobom kada donosimo ove zakone.
Kada smo pogledali tri predložena zakona, Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima, mi iz poslaničke grupe NS pomno smo pročitali svaki član i podneli jedan zaista skroman broj amandmana kojima smo želeli da konstruktivno reagujemo i učinimo ove zakone koji predstavljaju iskorak u bolje informisanje javnosti još boljim. Nadamo se da će ministar imati razumevanja za ono što smo predložili.
Ono što nas je pre svega opredelilo da ćemo podržati ovaj set zakona jeste nešto što je dugo nedostajalo u informativnom prostoru Srbije, a svesni toga da je informacija najskuplja roba u ovom trenutku, to je svakako član 4. Zakona o javnom informisanju i medijima. Član 4. kaže – javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri. To je ono što je Srbiji zaista veoma važno, a o autocenzuri, to ćemo drugačije komentarisati.
Drugi stav ovog člana kaže – zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu. Što takođe predstavlja ozbiljan iskorak u novinarstvu i odnos društva prema medijima i informisanju.
Treći stav kaže – ne sme se ugrožavati slobodan protok informacija putem medija kao ni uređivačka autonomija medija, a naročito vršenjem pritiska pretnjom, odnosno ucenom urednika, novinara ili izvora informacija. Takođe je uređeno ovim istim članom fizički napad na urednika, novinare i druga lica koja učestvuju u prikupljanju i objavljivanju informacija putem medija kažnjava se na osnovu zakona. I sloboda javnog informisanja – ne sme se povređivati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava kao ni uticajem ni kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novina ili mrežama elektronske komunikacije koje se koriste za distribuciju medijskih sadržaja. Dakle, to je član zakona koji zaista ozbiljno unapređuje ovu delatnost kod nas.
Sistem javnog informisanja ima poseban značaj. Ustav Republike Srbije garantuje slobodu mišljenja, izražavanja i slobodu medija u skladu sa najvišim međunarodnim standardima. Zakonom se obezbeđuje i štiti pravo građana na istinitom, potpunom i blagovremeno informisanje. Vlada Republike Srbije usvojila je u septembru 2011. godine Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine. To je bio jedan od ključnih uslova da Republika Srbija 2012. godine stekne status kandidata za članstvo u EU.
U akcionom planu za sprovođenje strategije kao najvažnija aktivnost predviđeno je donošenje novih zakona kojima će se regulisati oblast javnog informisanja u skladu sa najvišim evropskim standardima. Na ovaj način između ostalog ispunjavamo i preuzete obaveze na zacrtanom putu daljeg približavanja članstvu u EU iz lepeze osnovnih ciljeva koji se Predlogom novog zakona o javnom informisanju i medijima žele postići, a koje navodi predlagač, a posebno bih izdvojila sledeće.
Slobodan razvoj nezavisnih i maksimalno profesionalnih medija. Pošto ću govoriti o nekim drugim članovima zato naglašavam posebno ovu sintagmu. Definitivno povlačenje države iz većine medija osim u za to posebno utvrđenim slučajevima. Dakle, država ipak ima interes da ostane prisutna u nekim od medija. To je ono što pozdravljamo. Jasno definisanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Mislim, da nam odavno nedostaje da se odredimo prema tome šta jeste javni interes u informisanju, šta mi želimo informisanjem da zaštitimo, šta želimo da oblikujemo. Pre svega moramo biti svesni da mediji oblikuju i svest i savest jednog naroda ili ono što bi se nazvalo etno psihologija. Svesni smo uticaja medija na formiranje ličnosti.
Ono što se nekada sprovodilo kroz neke druge oblike vaspitavanja sada se ubrzalo upravo uticajem medija i mi ne smemo zanemariti da našu budućnost i našu decu, a mislim da je o tome malopre govorio kolega Čikiriz, upravo oblikuje velikim delom mediji. Mi moramo zaštiti generacije mladih od sadržaja koji su pogubni za njihovo odrastanje, a samim tim pogubni za društvo uopšte.
Zatim, ono što ovde vidimo kao definisano, to je postizanje transparentnog sistema finansiranja u oblasti javnog informisanja iz budžeta i prelazak na sistem projektnog finansiranja.
Regulisanje i suštinsko popravljanje položaja urednika kao i unapređenje zaštite prava novinara. To sam već pročitala upravo u ovom članu 4. koji to vrlo jasno i konkretno definiše.
Transparentnost vlasništva u medijima kroz formiranje registra medija, sprečavanje nedozvoljenog udruživanja u oblasti javnog informisanja, zabrana govora mržnje, poštovanje ljudskog dostojanstva i prezumcija nevinosti.
Sada kada govorimo ovde da u medijima moramo da vodimo računa i o poštovanju ljudskog dostojanstva, skrenula bih pažnju samo na član 8. Zakona o javnom informisanju o medijima, koji je po meni i po našem nekom skromnom mišljenju nedopustivo koncipiran, on glasi ovako, pročitaću ga zbog javnosti Srbije, odnosi se na položaj nosilaca javnih i političkih funkcija i kaže – izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije, dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koje se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koji sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja.
Mislim da ovo ostavlja prostor, priličnoj proizvoljnosti, čak i neprofesionalnosti.
Mislim da prvo ne možemo zakonom da popišemo šta je neko dužan da trpi, jer trpljenje je nešto što se malo već meša u zonu psihologije.
Trpljenje je nešto što podrazumeva i prag mogućnosti trpljenja itd, tako da ako ovaj član ne budemo na odborima ili amandmanima malo preoblikovali da on ipak nosioce javnih i političkih funkcija vrati na ovaj deo poštovanja, ljudskog dostojanstva, jer ljudi nosioci javnih političkih funkcija su zaista javno i došli do tih funkcija, a za neku drugu, neki drugi oblik delovanja, snose krivičnu i materijalnu odgovornost kao i svi drugi građani.
Dakle, ne treba se ostaviti ovaj prostor, čak ni u tragovima kao moguća zloupotreba nekih neistomišljenika, nekih ličnih frustracija i svega ostalog, zato što onda ulazimo u nešto što nije profesionalno informisanje, a vi znate šta je vest, to je jedno staro pravilo, vest je prosut džak perja, demant je pokušaj da ga pokupite. Dakle, to je ono o čemu sam želela da govorim.
Dakle, poslednje što ovde izdvajam kod ovog zakona kao kvalitetnog, 10. tačku koju sam primetila, to je obezbeđivanje uslova za adekvatnu sudsku zaštitu u slučaju povrede prava na javnom informisanje i to zaista takođe pozdravljamo.
Kada pominjem razvoj nezavisnih i profesionalnih medija kao jedan od ciljeva zakona, navešću da odredba u jednom od uvodnih članova zakona propisuje da je javno informisanje slobodno i da ne podleže cenzuri i rekoh to je ono što nas je zaista opredelilo da ćemo ovaj set zakona podržati.
Znamo koliko smo se dugo, kao politička stranka, sa mnogim strankama u ovom parlamentu zalagali da mišljenje bude javno izrečeno i vrlo transparentno.
Mislim da je kod nas trenutno autocenzura mnogo veći problem i da će se mnoge stvari svakako popraviti sa dostizanjem adekvatnog nivoa transparentnosti vlasništva nad medijima, što je takođe jedan od osnovnih ciljeva ovog predloga zakona.
S toga su izuzetno važne odredbe u članovima 37. do 44. zakona kojima se uređuje postojanje registra medija.
Konkretno član 39. propisuje koji se podaci obavezno upisuju u registar medija, a posebno je bitno rešenje gde se navodi da se u registru evidentiraju podaci o pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu, izdavaču.
Podaci o njihovim povezanim licima, kao i podaci o drugim izdavačima u kojima ta lica imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu. Dakle, tako će se jasno videti ko želi koliki uticaj da ima na medije i ko želi u stvari da formira ili utiče na formiranje svesti i savesti u Srbiji.
Takođe, je bitna odredba u članu 40. koja propisuje da se svaka promena podataka koji podležu registraciji mora prijaviti registru u roku od najviše 15 dana od dana njenog nastanka.
Član 44. predviđa adekvatno finansijsko sankcionisanje za izdavača onih medija koji se ne upišu u registar i na taj način pokušaju da izbegnu ovu obavezu koja će stupiti na snagu početkom naredne godine.
Kod nas je trenutno netransparentna vlasnička struktura medija, jedan od najvećih problema, prepreka daljem razvoju ovog segmenta u društvu. U javnosti se konstantno licitira neproverenim podacima o tome ko je stvarni vlasnik, koji, odnosno nedeljnih listova.
Čak smo i svedoci toga da se pojedini mediji na mahove besomučno, međusobno prepucavaju svakakvim saopštenjima, tako da prosečni čitalac, građanin ne može da se razabere i snađe u opštem galimatijasu informacija koje mu se svakodnevno nude i čime se automatski potire Ustavom zagarantovano pravo na istinito, potpuno i blagovremeno informisanje.
Mišljenja sam da će novo rešenje kojim će vlasnička struktura medija biti transparenta koliko je to realno moguće svakako uticati na popravljanje trenutnog stanja. Takođe, država je odlučna u nameri da se povuče iz vlasništva u medijima do polovina naredne godine što će rezultirati i promenom statusa Tanjuga, Radio Jugoslavije i Panorame.
Drugi zakonski predlog o elektronskim medijima zahvaljujući izuzetno dinamičnim promenama koje imaju karakter prave tehnološke revolucije ima obavezu da uredi zakonskim ovo polje, i već duže vremena dominantnu ulogu u sistemu javnog informisanja Republike Srbije svakako imaju elektronski mediji. Ovo iziskuje stalnu unapređivanje postojećih tehničkih standarda kao i prateće pravne regulative.
Brzi razvoj doveo je do stvaranja mnogobrojnih međunarodnih standarda koji se nalaze u konvencijama i preporukama Saveta Evrope i direktivama EU.
Između ostalog sve članice EU moraju do 2015. godine da pređu sa analognog na digitalno emitovanje programa. Ovo takođe zahteva izmenu i dopunu prateće zakonske regulative.
U martu 2010. godine EU je direktivom Evropskog parlamenta i Saveta o pružanju audiovizuelnih medijskih usluga utvrdio novi regulatorni okvir u vezi sa pružanjem audiovizuelnih medijskih usluga.
S obzirom da je Republika Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU ova direktiva je u daljem procesu približavanja i prijema Republike Srbije punopravno članstvo EU nametnula potrebu usaglašavanja sadašnjeg zakonodavstva Republike Srbije sa standardima koji su utvrđeni u direktivi.
Od međunarodnih dokumenata u ovoj oblasti posebno treba pomenuti evropsku konvenciju o prekograničnoj televiziji Saveta Evrope koju je Republika Srbija ratifikovala Zakonom o potvrđivanju evropske konvencije o prekograničnoj televizijskog saradnji 2009. godine.
Dakle, ono što bih još skrenula pažnju u trećem predlogu zakona, Predlog zakona o javnim medijskim servisima to je ono što su već kolege dodirnule ovde, da li ćemo, a ranije smo kao politička stranka mnogo govorili upravo u ovom domu o televizijskoj pretplati ili taksi kako će se zvati u budućnosti.
Ministar je lepo objasnio da je pretplata nešto što ima u sebi karakter dobrovoljnosti, a ta taksa je nešto što je obavezno. Mislim da ćemo se tu suočiti sa jednim ozbiljnim problemom koji smo do sada imali oko te naplate bez obzira što je to taksa. Upravo sa nekoliko praktičnih problema zato što neko ko ugovara odnos sa Elektrodistribucijom ne garantuje da će time koristiti jasan ugovorni odnos o kupovini određene vrste usluga. Ne garantuje da će time imati obavezu da kupi i televiziju, ili da li će uopšte biti neko ko će koristiti usluge javnog servisa.
Nekada, pre nekih četrdesetak godina, tridesetak godina, Srbija je imala jednu dobru praksu svako je ugovarao svoj odnos sa javnim servisom i plaćao ga. I nije bilo nikakvih problema čak mislim da je to bila jedna od pretplata koje sam najurednije u to vreme plaćala.
Mislim da je trebalo takvo jedno zakonsko rešenje po uzoru na to, naravno mnogo modernizovanije ili modernije i primerenije današnjem vremenu primeniti u ovom slučaju, jer bismo tada izbegli kršenje nekoliko zakona koji će ceo slučaj, pre svega o davanju podataka, itd, pojedinačnih koji će se pojaviti, jer mislim da će to zaista u praksi doneti određene probleme.
Dobrovoljnost i sklapanje ugovorne obaveze između građanina i javnog servisa će između ostalog podići svakako i dignitet i odgovornost javnog servisa, ali i građana. Kažem, to je već bilo u praksi Srbije, to nije nepoznato, bilo je tada vrlo popularno, odnosno bilo je prihvaćeno i mislim da mi građane Srbije možemo vratiti jednim takvim iskorakom onome što su oni bili, a građani Srbije hoće da budu odgovorni građani, bez obzira koliko je teško i koliko su se neki standardi i neka gledišta izmenili. Pre svega, javno informisanje može svakako da oblikuje i taj deo svesti kod građana. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica mr Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici i narodne poslanice, svakako da danas razgovaramo o veoma važnim zakonima sa jednom veoma važnom temom i svaki put kada se razgovara o medijima, o medijskim slobodama, o načinu na koji mediji funkcionišu, to jeste jedna važna, pa i politička tema.
Sama količina dopisa, komentara, predloga, sugestija koje je verovatno svako od narodnih poslanika primio, ukazuje na to da je interesovanje za ovu temu bilo veliko, kako u prethodne dve godine, dok je trajala rasprava o ovim temama, tako i u prethodna dva dana kada su se poprilično nenadano pojavili i sami zakonski predlozi i to je, čini mi se, vreme u kojem je svako od poslaničkih grupa i svako od narodnih poslanika dobio veliki broj sugestija, komentara i predloga kako za amandmane, tako i za neke teme koje zakoni obrađuju.
Ovo je tema koja bi bila interesantna, sve i da nema one atmosfere o kojoj mi danas govorimo o medijskim zakonima i sama Evropska komisija i novinarska udruženja i stručna javnost i medijska javnost, sve više se uopšte može čuti o tome da u Srbiji postoji problem sa auto-cenzurom. To nije nešto što tvrdi opozicija, to je nešto što govore svi oni koji se time bave.
Srbija je doživela jedan pad na onoj listi zemalja koje su rangirane po medijskim slobodama. Stojim čvrsto i DS čvrsto stoji iza stava da tamo gde nema cenzure, nema ni auto-cenzure, jer neće biti da mediji sami od sebe cenzurišu ono što pišu, da novinari sami od sebe odustaju, od tekstova koje su napisali, da portali ili novine same od sebe ne objavljuju tekstove koji su trebali da budu objavljeni na njihovim stranicama i veb stranicama, tako da samim tim značaj koji današnja rasprava ima jeste veći, i samim tim je naša obaveza kao narodnih poslanika, kao predstavnika građana, veća da razgovaramo o ovim temama na jedan veoma ozbiljan način.
U svim onim sugestijama koje su nam stigle, mislim da smo svi mogli da vidimo da je stav novinarskih udruženja manje-više ujednačen. Svi pohvaljuju to što su zakoni pripremljeni u skladu sa osnovnim intencijama medijske strategije, da se uvode neka merila za transparentnost vlasništva gde postoje neki predlozi i da se to poboljša. Poslanička grupa DS je uložila amandmane i u tom pravcu, definisanje javnog interesa u sferi javnog informisanja, direktnog regulisanja prava i obaveza medija i medijskih poslanika, adekvatnog regulisanja u oblasti elektronskih medija i uređenja javnih servisa, i to svakako da jeste jedna od stvari oko kojih ćemo se, mislim, svi složiti da u zakonima ima onih stvari koje su pozitivne, to su one stvari koje su rađene u saradnji sa udruženjima novinara sa međunarodnim organizacijama i ljudima koji se time bave, ali isto ono u čemu se svi slažu, jeste da je sramotan način na koji su ovi zakoni došli u Skupštinu Srbije.
Nije problem, gospodine ministre, u tome što postoji procedura za hitan postupak, to niko ne spori, naravno da postoji potreba da neki zakoni dolaze po hitnom postupku, ali je problem da ako od 31 zakona koji smo mi usvojili u ovoj Skupštini u ovom mandatu, 30 zakona bude usvojeno po hitnom postupku, a više od 70% njih se pred narodnim poslanicima nalazi 24 sata manje, odnosno dođu u Skupštinu 24 sata pred raspravu.
Nikakva lažna statistika koju izvodi gospodin Babić na Odboru za kulturu i informisanje ne opravdava činjenicu da smo mi imali manje od 24 sata da pripremimo amandmane na 333 člana zakona.
Sve i da je tačna ta statistika koju SNS koristi, a nije, ali sve i da je tačna to ne opravdava neka bivša, stvarna ili iz mišljenja loša praksa, ne opravdava onu sadašnju postojeću lošu praksu i to ne govore ljudi koji mrze reforme, koji mrze državu, koji su protivnici reforme ili zlonamerni ljudi, to govore ljudi koji se bave ovim, to govore ljudi koji su želeli da budu konsultovani, koji su i učestvovali u stvaranju predloga zakon i sami ti ljudi kažu da nisu imali pojma kako izgledaju zakoni u onom momentu kada su došli u Skupštinu, što je zapravo najvažnije.
Njihovi predlozi su u skladu sa onim što je i DS predložila u vidu amandmana. Neke od stvari i mi smo mogli da predložimo amandmanima upravo zbog tog kratkog roka, ali nadamo se da ako postignemo neku saglasnost, da će se pronaći način da se ipak amandmanski na njih utiče.
Krenuću od onih stvari koje je uputila Transparentnost Srbije, a to recimo jesu neki od amandmana koje su poslanici iz DS podneli. Deo njihovih amandmana se odnosi na zaštitu novinara, koja jeste regulisana i na Odboru smo govorili o tome, mislim da je koleginica Nestorović na Odboru na to ukazala da treba i zakonom garantovati zaštitu onih novinara koji odbijaju da objave neki sadržaj, da nije samo dovoljno konstatovati da novinar ima pravo da to ne učini, nego da treba napraviti i nekakvu zaštitu, mislim da svako od novinara zna kako ponekad pritisci mogu da izgledaju i koliko nisu u mogućnosti upravo zbog nepostojanja zaštite da izbegnu te pritiske. Zbog toga na taj način treba pružiti dodatnu zaštitu novinarima kada je to u pitanju.
Isto tako kada je u pitanju zabrana diskriminacije novinara, ona treba i inače da bude zabranjena, a ne samo na osnovu političkog ubeđenja, itd. i naši amandmani idu u tom pravcu zaista da bi se tim ljudima pružila zakonska zaštita da mogu svoj posao da obavljaju u skladu sa etičkim pravilima, sa kodeksom profesije i da ga obavljaju u krajnjem na način na koji ih obavezuje zakon, odnosno u javnom interesu, da bi građani bili blagovremeno, objektivno, istinito informisani.
Drugi deo amandmana Transparentnosti Srbije se odnosi na taj registar. Oni naime smatraju da postoji čitav jedan niz stvari koje su izostavljene kada su u pitanju podaci o medijima koji bi morali biti dostupni javnosti. Jedan od, čini mi se, veoma važnih je to da li je neki medij i koliko je sredstava u predizbornoj kampanji primio od političkih stranaka, kojih političkih stranaka i naši amandmani isto tako idu u tom pravcu, s obzirom na to da, čini mi se, je više nego očigledno da to može imati, malo je reći snažnog uticaja na uređivačku politiku medija.
Te amandmane imate, s obzirom na to da su neki poslanici, koliko znam DS, podneli, oni su upućeni svim poslanicima, nadam se da ćemo moći da postignemo dogovor oko toga da oni budu usvojeni.
Ono što jeste dosta veliki problem u Zakonu o javnom informisanju i medijima, članom 75. je propisana zabrana diskriminacije, mržnje, širenje mržnje, podsticanja na nasilje, ali članom 76. napravljen je izuzetak od te zabrane pa se kaže da ne postoji povreda zabrane govora mržnje ako je informacija iz člana 75. ovog zakona deo novinarskog teksta, a objavljena je bez namere da se podstiče na diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica iz člana 75. ovog zakona, što zapravo govori o tome da mediji u nekim slučajevima, ako nisu svesni ili nemaju nameru da to čine, mogu da podstiču na diskriminaciju, mržnju, nasilje, itd, što je izuzetno veliki problem.
Vi znate kako ponekad naši mediji izgledaju. Vi vrlo dobro znate šta se sve dešava ljudima na tim medijima. Ne znam, ako im još i pružimo mogućnost da postoje slučajevi u kojima mediji smeju da podstiču na nasilje, kako će to da izgleda?
Ja sam vas pitala na Odboru da li je, recimo, namera podsticanja mržnje kada izađe slika jednog bivšeg ministra na naslovnoj strani jednog medija sa naslovom „trovač“, a nije upitanju Goran Knežević. To je ministar protiv kog se u tom momentu ne vodi nikakav postupak. Da li je, recimo, podsticanje na nasilje ili govor mržnje ako jedan medij danima jednu porodicu, koja je doživela najveću nesreću koju neko može da doživi, izgubila je dete, danima optužuje da su ukrali pare koje su namenjene za lečenje tog deteta i da li je govor mržnje i namera govora mržnje ako novinarka koja se usudila predsedniku Vlade Srbije da postavi pitanje na konferenciji za novinare bude izložena najgorem linču na naslovnim stranama jednog medija iz dana u dan? Ko će da utvrđuje da li je postojala namera da se podstiče nasilje prema tim ljudima? Ko će da utvrđuje odgovornost tog medija ako neko sutra tog čoveka koji je prozvan „trovačem“ bez ikakvog sudskog postupka, bez ikakvog započetog sudskog postupka, ako njemu neko nešto učini nažao? Da li će postojati sloboda tog medija da takve stvari objavljuje zato što nema nameru da podstiče na nasilje?
To nas dovodi do dve nove teme koje isto zakon obrađuje. Mi smo isto uložili dosta veliki broj amandmana kada su upitanju ispravke, odgovori, ono što su predložila medijska udruženja, tzv. „Opoziv“ i tako dalje.
Naime, vi ste dosta čudno, ne znam zbog čega, nadam se da ćete odgovoriti, sada uveli to da se ispravka netačnog navoda, neistinite informacije i tako dalje, sada može tražiti samo sudskim putem. Dakle, ne postoji, kao u slučaju odgovora, obaveza medija da objavi odgovor lica koje traže da se odgovor objavi, pa ukoliko glavni i odgovorni urednik odbije to da učini, onda ta osoba može podneti tužbu. To je ostalo, međutim, kada je upitanju ispravka, tzv. demanti, kako to građani znaju, vi niste predvideli taj prvi korak, međukorak, kada se traži od medija da to učini, nego ste rekli da se samo tužbom može zahtevati da objavi ispravku te informacije kao neistinite, nepotpune ili netačno prenete.
Dosta je čudna ta formulacija. Da li se radi propustu ili imate baš nameru da na takav način tretirate demantije i na takav način pružite građanima pravo da imaju i objektivnost u informisanju, ne znam, ali nadam se da ćete uspeti da odgovorite.
Isti takav slučaj je sa informacijom o obustavi krivičnog postupka. Nema obaveze medija, odnosno glavnog odgovornog urednika da u istom obimu, na istom mestu, sa istom opremom, u istoj površini objavi i informaciju da je protiv nekog lica obustavljen krivični postupak, ukoliko je preneo informaciju da se protiv nekog lica vodi krivični postupak i isti takav slučaj je i sa onim što su predložila medijska udruženja, a vi niste uvrstili u predlog zakona, a to je pravo na opoziv, odnosno da, ukoliko se pokaže da je neka informacija bila netačna, izvor te informacije mora da opozove tu informaciju. To je nešto što nije ušlo u zakon. Da li će ući, samo je na vama, s obzirom na to da predlozi amandmana u Skupštini postoje.
Ne govorim ja ovo teorijski, govorim vrlo dobro znajući šta se dešava u našim medijima, kako naši mediji izgledaju, kako vrve od nepoznatih, odnosno anonimnih redakcija i poznatih izvora sa onih mesta odakle izvora ne bi smelo biti.
Mi imamo slučaj da jedan medij iz dana u dan objavljuje transkripte sa poligrafa raznoraznih lica optuženih za najteža krivična dela u ovoj zemlji. Imamo informacije koje dolaze isto tako iz anonimnih izvora, koje dolaze iz istraga, iz pritvora, sa saslušanja, iz tužilaštva. Imamo ljude koji se hapse na naslovnim stranama medija čak u onom momentu kada protiv njih ne postoji nikakva optužnica.
Kada je u pitanju informacija o obustavi krivičnog postupka, imamo jedan veoma interesantan podatak, kada je svojevremeno privedena grupa ljudi u Kraljevu koji su bili privedeni zbog sumnji da su učinili zloupotrebe prilikom obnove Kraljeva nakon zemljotresa. Tada su u svim medijima ti ljudi proglašeni najgorim ljudima, čudovištima koji na takav način zloupotrebljavaju tuđu nesreću itd. Kada je postupak protiv njih obustavljen, kada je ustanovljeno da nisu počinili krivično delo, ta informacija se nigde u medijima nije pojavila. Zato je važno da kod ovog – informacija o obustavi krivičnog postupka, postoji i obaveza da se ta informacija objavi na istom mestu u istom obimu sa istom opremom kao i informacija o tome da se protiv nekoga vodi krivični postupak.
Veoma usko vezano za to je situacija sa regulatornim telima. Sve ono što je postojalo kao zabrana do sada, postoji i u ovom zakonu. To su pretpostavka nevinosti, zaštita podataka o ličnosti, objektivnost, neophodnost da se saslušaju obe strane. Međutim, isto tako imamo situaciju i činjenicu, koje su građani svesni, da to do sada baš i nije bilo tako i da regulatorna tela nisu uvek reagovala na pravi način.
Jedna od zabrinutosti udruženja novinara je bila ta što je izgleda predlogom zakona ostavljeno dosta mogućnosti za neko arbitrarno delovanje tih regulatornih tela. Čini mi se da nije otklonjeno. Opet, ukoliko bude mogućnosti da se razgovara na tu temu, mi imamo predloge amandmana koji bi mogli tako nešto da isprave. Činjenica jeste da u mnogim situacijama kada su morala reagovati, ta regulatorna tela su ostala potpuna nema.
Šta ćemo sa vlasnikom televizije koja ima nacionalnu frekvenciju na kojoj godinu i po dana nijedan jedini kritički ton o radu Vlade se nije mogao čuti? Šta ćemo sa istim tim čovekom koji koristi tu istu nacionalnu frekvenciju koju ima za obračun sa svojim poslovnim nekim protivnicima, konkurencijom, sa zemljama čitavim ukoliko ima problem sa njihovim poreskim administracijama? Šta ćemo sa tim kada se zaista u medijima pojavljuju izvori iz onih mesta iz kojih izvora ne bi smelo biti? Šta ćemo sa tim kada se jedne novine aktivno uključe u rad između nekakvih tamo grana u policiji i danima pišu isključivo o tome na svojim naslovnim stranama? Šta ćemo sa tim kada se predsednik jedne opozicione partije 300 puta za dve godine nađe na naslovnim stranama sa najtežim optužbama, bez ikakvih dokaza, a da se pri tom protiv tog čoveka ne vodi nijedan jedini krivični postupak, a da ne pričam o tome da optužnice nema itd.
To su sve stvari u kojima su regulatorna tela ostala nema. Mislim da postoji obaveza da se ona maksimalno ojačaju, kao što je slučaj sa svim regulatornim telima u ovoj zemlji, pa i sa ovima. To je nešto u čemu će da se vrlo rado učestvovati.
To nas dovodi do naredne teme, a to je kaznena politika koja je vrlo čudnovata u pojedinim svojim delovima. Primera radi, ali ovo je zaista samo primer, članom 140. Predloga zakona o javnom informisanju i medijima se predviđa da je kazna za to da ako se u objavljenoj informaciji neko označi učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasi krivim ili odgovornim pre pravosnažnosti odluke suda i ako sadržaj medija, koji može ugroziti razvoj maloletnika, nije jasno i vidno označen oznakom koju maloletnik može učiniti prepoznatljivim u objavljenoj informaciji koja je podesna da povredi njegovo pravo ili interes, kazna za to je 50 hiljada dinara.
To je zaista za ozbiljan razgovor na ovu temu neprikladno. Ako će neko zbog toga što je ugrozio prava maloletnika da plati 50 hiljada dinara, verujte da ga to ni na kakav način neće sprečiti da to čini ubuduće, ubuduće, a da ne pričam o ovom stvarima da će zaista medijske presude, umesto sudskih presuda, koštati one koje iznose 50 hiljada dinara. To je prosto neprihvatljivo.

Vreme.

Završavam. Ima još mnogo, kao što vidite, tema za razgovor. Ono što možemo da se složimo jeste da ima dobrih stvari, može biti mnogo bolje. Vreme je bilo kratko. Mi smo spremni da razgovaramo o eventualnim promenama.