Gospodine predsedavajući, obraćam se samo vama zato što i u našem Poslovniku stoji, a to je i običaj u svim evropskim parlamentima, da se poslanici ne obraćaju jedni drugima, izbegavaju replike, svađe i uvrede, nego se obraćaju isključivo predsedavajućem.
Prema tome, ja ću od sada voditi dijalog sa vama. Upravo, obraćam se vama.
Reč je o ovom zakonu na tehnički način kako će se urediti medijska sfera, ali iza toga ovde je reč pre svega o slobodi, a o slobodi se razgovara jako dugo, hiljadama godina.
Problem nije bivao u tome ima li negde slobode ili ne, već kako je ona raspodeljena. U najvećim diktaturama bilo je najveće slobode za pojedince. Oni su mogli da rade šta hoće, da kažu šta hoće. Bila je jedna anegdota sa Čaušeskom, imao je on uvek te svoje miljenike, pisce. Ima jedan pisac u Rumuniji koji je mogao da kaže šta god hoće, dok bi drugi za to dobijali robije i onda mu ovaj pisac kaže, u ovoj zemlji, slobodni smo samo nas dvojica, ti da radiš šta hoćeš, a ja da kažem šta god hoću.
Prema tome, oko slobode se vodi stalno spor, da li je ona postala univerzalno pravo koje važi za sve ljude ili je neko to prigrabio. Dakle, to se menjalo.
Ono što želim da kažem ovde jeste nešto što se tiče evropskih vrednosti i da znamo, da ne pravimo nikakvu mistifikaciju. Sam je ministar rekao da je morao da požuri i da smo mi morali da donesemo ovaj zakon. Mnogi su se govornici ovde i hvalili da je sve to bilo na proveri u Evropskoj komisiji, raznim komisijama za medije pri Savetu Evrope.
Dakle, mi smo uradili nešto pod moranjem. Možda smo to i želeli, ali forma je ta da moramo da usaglasimo sa evropskim zakonom. To neće biti slučaj samo sa ovim zakonom, nego sa svim zakonima, jer ono što mnogi ne znaju, svaka zemlja kada ulazi u veliku zajednicu, kao što je EU ili bilo koja druga, ona jedan deo suvereniteta delegira njima.
Međutim, ovde me je koleginica Vukomanović prozvala za svedoka, da sam ja svedok vremena i verbalnog delikta i neprijateljske propagande itd. Dakle, nadam se da to nije učinjeno zbog mojih godina, da bi se one istakle, već više zbog mog pamćenja, da ja pamtim vremena kada se bez suđenja ili zakona išlo na debele robije, kada su ljudi proglašavani politički nepodobnim, pa gubili poslove, kada je uzimao pasoš ko je hteo ljudima itd.
To su bila vremena, a u tim vremenima, bio je osamdesetih godina jedan forum za odbranu ljudskih prava i sloboda. Mi smo branili prava i slobode, jer su bile strašno ugrožene. Bilo je hiljade ljudi koji su uhapšeni zbog neprijateljske propagande. To je bio član 133. Krivičnog zakonika, skupljali smo peticije po čitavoj zemlji.
Dakle, borba za slobodu je uvek bila prisutna kao i želja onih koji poseduju moć da je ograniče. Ono što je kasnije bilo, to sam opisao u knjigama i neću da zloupotrebljavam ovo skupštinsko vreme, devedesete godine i šta se tada radilo, govorilo, pisalo i činilo.
Hteo sam ovo da kažem samo zbog toga, da neki ljudi ne pomisle da istorija potiče upravo od onog trenutka kada oni obeleže taj trenutak. Ima istorija, a naročito istorija ugnjetavanja i borbe za slobodu, jako dugu istoriju. U to treba da uđu pisci i da o tome govore.
Kada je reč o slobodi, o čemu ovaj zakon govori, gospodine predsedavajući, to treba da branimo svi. Mi se predstavljamo, dakle, biračko telo ili narod i oko toga ne bi trebalo da bude mnogo sporova i ko god želi da popravi, da te slobode bude više, dobro je došao i nikada nisam, gospodine predsedavajući razumeo ljude koji napadaju poslanike zašto pišu amandmane.
Znate, poslanik je slobodan i da govori šta hoće, piše mu tamo u knjižici da za to i ne odgovara, a kamoli da podnese amandman ili ne.
Uskraćivanje ili sumnjičenje unapred, nije dobro za širenje slobode.
Što se ovog zakona tiče, kao što sam malopre rekao, znamo da je ovo evropski zakon, jer ga je EU formulisala i ambasador EU je nekoliko puta javno urgirao da se on donese što pre. Tu ima malo primedbi. Ima nekih koje su promakle ili se provukle. Jedna od tih je onaj član 76. o namerama. To je najopasnija stvar koja se može doneti. Taj čuveni član o neprijateljskoj propagandi je govorio o namerama nekoga da time što je rekao, želeo da prekrši ugled države, a taj spor je vođen kroz ceo liberalizam i nije to ništa slučajno. Jedan od najvećih liberala Džon Stjuart Mil, kad u glavi o slobodi medija, on kaže, ja se nadam da su prošla vremena, kada je trebalo da se borimo za slobodu govora.
Onda ima jedna fusnota gde kaže – prevario sam se. Pre nekoliko godina stigao je jedan krajnje represivni zakon u Engleskoj.
Prema tome, budimo svesni da ovo što činimo, činimo iz potrebe da nam EU veruje da idemo u reforme, a ako mislimo da ćemo mi to tako reći i prihvatiti i doneti zakon, a onda ćemo ostaviti sadašnji haos u našim medijima, ostaviti sve tabloide udružene sa policijom, više su pendrek policijski, nego neka obaveštenost da će to tako prolaziti, onda se ljudi o tome varaju.
Mi moramo da učinimo da danas što ovde donesemo, postane i praksa, jer i najgori režimi su donosili sjajne zakone, ali to ništa ne znači. Zavisi sve od toga koliko ćemo imati snage da ovo sprovedemo, bez toga, možda nije imao dobru nameru ili da ostavimo da o tome razmišlja, ne zna se ko tačno, da li je iza toga stajala neka loša namera ili ne.
I na kraju, ovde ima jedan problem - čemu služe mediji? Dakle, oni imaju tri zadatka. Ona su definisana u Minhenskoj deklaraciji iz 1971. godine. Prvo, da obezbede slobodu informisanja, slobodu medija, drugo, da obezbede najvišu vrednost istine, upravo traganju za istinom ko osnovnim ciljem medija i treće, da se mora poštovati ljudsko dostojanstvo i privatnost ličnosti. To je ključno.
Ako mi širenjem jedne slobode, kao što je sloboda govora ili medija, ugrozimo drugu slobodu koja je dostojanstvo ličnosti, onda mi nismo napravili dobar posao. Dakle, te dve stvari moraju da idu zajedno. Da li mi danas imamo garanciju da naši mediji neće tako olako tretirati ljudsko dostojanstvo, pa će svako ko bude pozvan na neki informativni razgovor već biti obeležen kao najveći kriminalac, pa kada se sutra ispostavi da su ga zvali zbog neke informacije to se neće ni objaviti. To je ugrožavanje ličnosti.
Na kraju, ovde se govorilo o autocenzuri. Šta je autocenzura? To je kada sami sebi kažete – e, to je opasno, to nemoj da radiš, zbog toga će te otpustiti, izgubićeš platu, da ne kažem ići ćeš u zatvor, ili nešto gore. To onda pretpostavlja postojanje atmosfere širenja straha, ili deficita vladavine prava u društvu i to loše o tome govori.
Da li smo razmatrali jedan ključni subjekt ovde, novinare? Imam kod sebe papir i nekoliko rasprava smo o tome imali u jednom demokratskom, političkom forumu, gde sindikat novinara govori da veliki deo novinara ima vrlo mizerne plate, drugo, da veliki deo njih je samo na ugovoru ili na nekakvoj reči da su tu i svakog trenutka se oni osećaju nesigurnim za svoju egzistenciju i ne možemo sada od njih tražiti da budu heroji nekakve etničke časti i da oni samo to brane. Moraju se stvoriti uslovi da oni budu potpuno slobodni, da nemaju nikakav osećaj prisile od urednika, od bilo koga drugog.
Zadatak je novinara da služe istini i da se odupre, pre svega uticaju vlasnika i javne vlasti. To piše u jednoj drugoj deklaraciji iz 1946. godine, a uključena je i u Povelji Ujedinjenih nacija. Prema tome, mi ovde raspravljamo o nekim vitalnim vrednostima, a ove tehničke stvari dajte da popravimo amandmanima, pa će o njima biti reči. Ali, nemojmo tvrditi da nekakva sloboda počinje od juče ili prekjuče, ili nekakvo zlo, ne znam od kada, nego dajmo da raspravljamo šta danas u svetu jeste dominantno regulisano međunarodnim poveljama i čega se mi moramo pridržavati, a te naše priče da li je neko za Evropu, ovoliko ili onoliko, to se neće mnogo ceniti.
Hteo sam samo toliko reči namerno, kao što vidite predsedavajući, nisam pomenuo ni jednu ličnost, kako ne bih izazvao replike i onaj deo debata u Skupštini ovde, koje me zbilja mnogo ne veseli, kada do njega dođe. Hvala vam lepo.

Gospodine Mićunoviću, ja imam potrebu da podržim vaš pristup istupanja narodnih poslanika i verujem i očekujem da će se najveći deo narodnih poslanika ugledati na taj princip izlaganja i obraćanja, pre svega, predsedavajućem, a ne međusobnom prepucavanju, da upotrebim tu malo ružnu reč, i na taj način dovodimo situaciju da se krši povreda Poslovnika i vređanja, što sigurno ja najmanje to želim. Na kraju krajeva, mislim da to nama dvojici i dolikuje da budemo promoteri takvog nastupa. Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Milorad Stošić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o tri medijska zakona o Predlogu zakona o javnom informisanju i medijima, Predlogu zakona o elektronskim medijima i Predlogu zakona o javnim medijskim servisima.
Primena ovih zakona doprineće kako se očekuje zaštiti interesa građana, u sferi informisanja i na jedan celovit način biće uređena oblast medijskih zakona. Medijska scena Srbije transformiše se i reformiše već više od jedne decenije. Efekti reforme koju smo imali za sada ne ulivaju poseban optimizam, da će ovi zakoni bitnije uticati na izmenu strukture informisanja u Srbiji.
Nešto bih se vratio na jedan dokumenat koji je trebao da bude usklađen sa ovim zakonima, to je Strategija o razvoju sistema javnog informisanja u Republici Srbiji, kojom su utvrđene smernice sistema javnog informisanja do 2016. godine, sa osnovnim ciljem daljeg jačanja uspostavljenih demokratskih odnosa u toj oblasti.
Strategija je zasnovana na Ustavu Republike Srbije, kao i na standardima i iskustvima i opredeljenjima Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope i Evropske unije. Samo bih jednu napomenu, da se tom strategijom predviđa da se pored postojećih javnih medijskih servisa osnuju još sedam javnih regionalnih servisa i time omogući ravnopravnost, ravnopravan tretman celoj Srbiji.
Dosadašnja praksa nije, privatizacija, dala rezultate u ovoj oblasti. Stupanje na snagu Zakona iz 2001. godine, stvoreni su pravni osnovi i okviri da se sprovede sveobuhvatna privatizacija medija, koji su u vlasništvu države.
Privatizacija u medijskoj sferi do sada nije bila uspešna i od velikog broja javnih glasila koja su bila u privatizaciji, veliki broj nije privatizovan, a jedan deo koji je privatizovan jednostavno nije funkcionisao.
Mi u Nišu smo takođe imali problem sa privatizacijom medija. Krajem pretprošle godine imali smo tu nesreću da zatvorimo još dva jaka regionalna javna servisa koji su privatizovani, a to su „Televizija pet“ i „Televizija zona“, mediji koji su imali veliku gledanost, raznolikost programa i time pravovremeno i sveobuhvatno informisali javnost jugoistočne Srbije.
Sada u vreme aktuelne ekonomske krize, kakva će sudbina biti medija na tržištu, na tenderima, aukcijama, kada nemaju investitora ni u mnogim profitabilnijim oblastima, pitanje je veliko?
Nemogućnošću osnivanja regionalnih javnih servisa, smanjujemo mogućnost nekomercijalnog programa, mada Komitet ministara Saveta Evrope savetuje i preporučuje da zemlje članice treba da teže tome da javnost ima na raspolaganju dovoljno širok dijapazon medija raznih vlasnika, kako privatnih, tako javnih, uzimajući u obzir karakteristike medijskog tržišta, pre svega specifičnosti komercijalne i konkurentske aspekte.
Takođe, u okviru pravnog uređenja vlasništva, Komitet ministara savetuje da zemlje članice treba da se postaraju za obezbeđivanje dovoljnog broja različitih medija. Ova pravila treba da budu prilagođena veličini i specifičnostima, specifičnim karakteristikama nacionalnog, regionalnog i lokalnog tržišta.
Dakle, jasno je da se ne podržava favorizovanje, postojanje isključivo komercijalnih medija na regionalnom i lokalnom nivou, već traži pluralizam vlasništva.
U preporukama se dalje kaže da zemlje članice treba da podstaknu razvoj ostalih medija koji su kadri da pruže doprinos pluralizmu i ravnopravnosti. Ti mediji mogu postojati, ne primer u vidu opštinskih, lokalnih, manjinskih ili socijalnih medija.
Ono o čemu se insistira, što se vidi iz ovog dokumenta je posebno bitno što je i ovaj zakon obezbedio, to je transparentnost vlasništva. Zemlje članice treba da obezbede da javnost ima informacije u vezi sa licima ili organima koji učestvuju u strukturi medija i o prirodi i razmerama učešća tih lica i organa, to je jedno posebno dostignuće ovog zakona.
Mi stalno govorimo i jedni druge optužujemo – ko, kako, koliko i još niz optužbi o uticaju nad sredstvima javnog informisanja, što potpunim izlaskom države iz medija ne garantuje objektivnost, naprotiv, samo širi mogućnost uticaja pojedinaca ili grupa na medije.
Nameće se jedno opšte pitanje, da li jugoistočna Srbija, severozapadna Srbija ili Šumadija, svejedno, ima isti tretman, status, položaj kao Vojvodina ili Beograd, koji se pokrivaju javnim medijskim servisima? Potrebno je dobro proučiti amandmane koji su podneti i eventualno popraviti ove zakone, kako bi obezbedili zastupljenost svih regiona Srbije na objektivno i pravovremeno informisanje u svim sferama života i rada, uz uvažavanje i poštovanje specifičnosti delova Srbije.
Zbog svih nas i zbog javnosti moram kazati još jedan podatak koji ide u prilog regionalnih javnim servisima, a to je da se 36.000 Nišlija svojim potpisima izjasnilo da Niška televizija bude u statusu regionalnog javnog servisa, kao i to da je Skupština Grada Niša u dva, tri saziva jednoglasno se izjasnila i podržala izjašnjavanje 36.000 Nišlija i donelo odluku da Niška televizija bude regionalni javni servis.
Kod ovih zakona ima dosta pozitivnih rešenja. Posebno je pozitivno što se ovim zakonom omogućuje transparentnost u sferi medija, čime će se znati vlasnička struktura svih medija. Takođe, ovim zakonom se omogućuje projektno finansiranje, koje daje mogućnost svim da dobrim projektima uspeju da obezbede dovoljno sredstava za kvalitetan rad, pravovremeno i sveobuhvatno informisanje javnosti, pa ko ima dobar projekat ili program, obezbediće i dovoljna sredstva za realizaciju svojih projekata i programa.
Poslanička grupa PUPS će, nakon ove rasprave i rasprave u pojedinostima i poboljšanje kvaliteta ovih zakona kroz usvajanje određenih amandmana, u danu za glasanje podržati ovaj set zakona o medijima. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani predsedavajući, poštovani ministre i poštovani gosti, mislim da je veoma važno da imamo ozbiljnu raspravu o sadržini upravo ova tri predloga zakona, naročito kada postoji ozbiljna sumnja da je u Srbiji danas zavladala čista cenzura i da postoje direktni politički pritisci na novinare, na urednike medija i na vlasnike medija.
Nova stranka će uslovno da podrži sva tri predloga zakona i ta podrška je uslovljena stavom Vlade i poslanika pre svega vladajuće koalicije ovde o našim amandmanima. Nas dvojica, Zoran Živković i ja, podneli smo ukupno 15 amandmana i imamo makar jedan amandman na svaki od ova tri predloga zakona.
Tri su veoma važne stvari meni za ovu diskusiju koju imamo danas. Najpre, tačka 1. Saglasan sam da su dobri zakoni o javnom informisanju i medijima, elektronskim medijima i javnim medijskim servisima jedan od uslova za konsolidaciju naše demokratije. Ministar je danas argumentovao jedan svoj stav istim ovim argumentom. Tu nema nikakve dileme, ali nije dovoljno, gospodine ministre, da norme smestimo na police.
Iskustvo nam govori, barem koliko ja mogu da primetim, da naša praksa u neviđenoj meri nadilazi oni što je zapisano kao neka norma, stavljena u neki zakon, prethodno u predlog zakona itd. Vi ste deo izvršne vlasti i ja mislim, naprimer, da je izvršna vlast i pre, a naročito u poslednje dve godine, upravo svojim delovanjem nekih pojedinaca iz izvršne vlasti više od bilo koga drugoga oblikovala medijsku stvarnost koja je odudarala od onih ideala o kojima mi danas govorimo ovde, a i o kojima smo slušali od vas.
Vi ste, gospodine ministre, lično uglavnom ćutali kada smo imali takve primere i naše je mišljenje, evo i moje, da u slučaju daljih sudara stvarnosti i normi vi nikako ne smete da postupate kao što ste postupali u prethodne dve godine. Vi prvi treba da reagujete, da napadate onoga ko hoće tu stvarnost da učini takvom da odudara od ideala i da se borite za ovu slobodu koja treba da bude zapisana u ovim zakonima.
Druga stvar, ja mislim da je važno da se zna i da oko toga ovde imamo saglasnost, da sloboda medija ne može biti uspostavljena samo zakonom. Sloboda medija vredi onoliko koliko je vrednom učine pre svega novinari i građani Srbije. Ja mislim da to novinari u našoj državi treba i da čuju, da su oni ti koji treba da se bore za tu slobodu i da je to pitanje njihove borbe zapravo pitanje odgovornosti za delovanje unutar jedne inače uzvišene profesije u svakom društvu.
Treća najvažnija stvar, gospodine ministre, saglasan sam da tri vrste autonomije medija treba da budu obezbeđene zakonski – institucionalna autonomija, programska autonomija i finansijska autonomija, ali nisam saglasan sa vama, i gospodin Živković je to takođe pomenuo, da će finansijska autonomija javnih servisa, kako je predviđeno ovim zakonima, odnosno zakonom, biti garantovana uvođenjem takse ili da će to biti moguće ostvariti u najvećoj mogućoj meri ako imamo taksu.
Molim vas, vi kažete da postoji svega nekoliko država u kojima postoji takva praksa, a ja vam kažem da pogledamo samo naše iskustvo. I Zoran Živković vam je to rekao. Mi imamo neko iskustvo i za jedan i za drugi slučaj, ne baš za taksu, ali za pretplatu. Kada smo imali 2001, 2002. i 2003. godine budžetsko finansiranje javnog servisa, nema nikakve dileme, najveća kritika sloboda medija, novinara bila je primetna tada. Nakon toga imamo period pretplate. Šta se desilo? Evo, gospođa Vukomanović je ovde danas rekla da 75% građana Srbije je odlučilo da ne plaća pretplatu. Zašto da ne plaća pretplatu, gospodine ministre? Zato što su sigurno i brojni građani primetili da je javni servis u rukama vlasti čak i onda kada plaćaju pretplatu, čak i onda, ja bih rekao da zaključim, ako uvedemo taksu.
Imamo neko naše iskustvo. Ono nam sugeriše neku stvar, i kada smo imali pretplatu i ako budemo imali taksu, ne znači da će finansijska autonomija biti garantovana, a imamo i deo iskustva koji kaže – budžetsko finansiranje, to obezbeđuje. Mi imamo 11 amandmana oko takse. Ako budete spremni da razgovaramo u danu kada budemo amandmanski raspravljali, biće nam veliko zadovoljstvo. Hvala vam.

Reč ima ministar Tasovac. Izvolite.

Hvala vam.
Moram samo da vas ispravim. Nisam ministar ni tri, ni dve godine, nego će u septembru mesecu biti godinu dana, ali ovo shvatam kao kompliment u odnosu na ono šta je urađeno. Hvala vam.
Hoću da vam skrenem pažnju da bi malo koja izvršna vlast donosila ovakve zakone ukoliko želi cenzuru, zakone koji su u potpunosti jedan ogroman korak i koji su u potpunosti usklađeni sa najboljom evropskom praksom.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)

Ne vidim osnov za repliku.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Nisam dobro interpretiran.)
Ne vidim stvarno. Ministar je na korektan način odgovorio. Nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Branka Karavidić. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, imali smo priliku da razgovaramo o setu medijskih zakona na Odboru za kulturu i informisanje. Moja prva primedba je bila na način na koji je ovaj set medijskih zakona stigao u Skupštinu. Naravno, to nije krivica Vlade. To je, čini mi se, više krivica predsednice Skupštine.
U subotu je na sednici Vlade u 11,00 sati izglasan set ovih medijskih zakona. On se kasno uveče našao u e-parlamentu, a u ponedeljak u 10,00 sati je bila zakazana sednica Odbora, tako da mislim da svi oni ozbiljni poslanici, naročito članovi Odbora, koji žele da se ozbiljno pripreme za sednicu Odbora, a kasnije i za plenum, nisu imali dovoljno vremena da 333 člana sva ova tri zakona na valjan način sagledaju, ali to je više na predsednici Skupštine, koja je u ovako kratkom roku zakazala sednicu.
Interesuje me šta vi mislite kakva je medijska slika Srbije u ovom momentu? Ja ću vam izneti par nekih svojih viđenja. Mislim da je netrasparentno vlasništvo nad medijima veliki problem. Mislim da je sve prisutna tabloidizacija medija, da su novinari izloženi pretnjama i napadima, da postoji autocenzura.
Da li je neredovna i mala plata dovoljna motivacija novinara da izveštava nepristrasno, kritički ili možda da iznese lični stav? Naravno da nije. Novinar zna da će ga možda zadesiti sudbina, u najboljem slučaju, šefa deska u „Novostima“, koji se usudio da u danu kada se bira Vlada Srbije iznese svoje mišljenje o istoj. Nedugo zatim smenjen je sa tog mesta, uz obrazloženje glavnog i odgovornog urednika „Novosti“ da je njegova smena i onako bila planirana, a da ista nema veze sa primedbama vladajuće stranke. S razlogom ili ne, zna se ko stoji iza njegove smene.
Naravno, tu je i primer novinara Nebojše Spajića, koji nije dugo ostao na funkciji savetnika direktora RTS, jer se usudio da ukaže na loše poteze vlasti. Posle orkestriranog napada u tabloidima povukao se sa te funkcije.
Po meni je nečuvena reakcija predstavnika vladajuće stranke na svaku kritiku upućenu na rad Vlade i premijera. Naravno, nečuveni su i napadi na javni servis, na njegovu uređivačku politiku koja, kako rekoše, vodi hajku protiv premijera.
Tabloidi se utrkuju ko će pre najaviti nečije hapšenje. Na naslovnim stranama se pokreću krivični postupci, unapred se okrivljuju oni koji su za nešto osumnjičeni, vrši se satanizacija opozicije i tako u nedogled. Gde je kraj svemu ovome, gospodine ministre?
Šef delegacije Evropske komisije je upozorio u maju mesecu, citiram, da je situacija medija u Srbiji jako nezadovoljavajuća i da u medijima još uvek postoji neki neprijatni, pa čak i neprihvatljivi fenomeni. Devenport je naveo da podaci iz zvaničnih istraga cure u javnost i da se pojedine ličnosti u medijima napadaju na ličan i neprihvatljiv način. Majkl Devenport je rekao, takođe, da javni servisi moraju biti spremni da kritikuju vlast i Vladu, ali da vlast mora da razume, dodajući da je svaki pritisak na medije nedopustiv. Na vlasti je da ozbiljno shvati upozorenja koja stižu iz Evropske komisije.
Gospodine ministre, želela bih da čujem vaše mišljenje na izrečene sugestije i mišljenje šefa Misije Evropske komisije u Srbiji? Da li će nam za sprovođenje ovih zakona, odnosno njihovu implementaciju biti neophodni tutori ili će vlast shvatiti da ona mora biti odgovorna za sprovođenje zakona ili će se pritisak na medije nastaviti u još većoj meri, obzirom da je u toku usvajanje tzv. reformskih bolnih zakona, a Vlada traži gotovo stopostotnu podršku medija?
Gospodine ministre, vlast konačno mora shvatiti da je pod lupom javnosti i da je dužna, kako kaže zakon, da trpi iznošenje kritičkog mišljenja, a koja se odnose na rezultate njenog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi sa obavljanjem njene funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređenom iznošenjem tih mišljenja. Ovo je citat iz člana 8. Zakona o javnom informisanju.
Moje pitanje je da li će osim usvajanja ovih zakona država išta učiniti na tome da mediji u Srbiji budu nezavisni i profesionalni.
Na kraju, želela bih da iskažem dužno poštovanje za mali broj hrabrih i časnih novinara koji svoj posao obavljaju u skladu sa etičkim kodeksom novinara Srbije. Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, po Poslovniku.