Dve minute?

Dve minute.
Zbog slučaja prethodnog predsedavajućeg i mnogobrojnih zloupotreba, znate sigurno da ću ja kažnjavati zloupotrebe. To važi za sve poslanike.
Izvolite.

Članovi 103. i 104.
Predsednice, molim vas, kada se meni direktno obraća ministar u Vladi i obraća mi se šef većine, lider većine, obraćaju se meni direktno i govore o vladavini moje stranke, u tom slučaju, ako ništa drugo, pristojno je da odgovorim bar ministru, u smislu razgovora o izlaganju i međusobnom pojašnjenju. Ne mora biti uvredljivo. Kao da ne čitamo isti Poslovnik.
Sada hoću da konstatujem samo jednu stvar. Ovo je treći put u poslednja dva dana da se predstavnicima opozicije ne dozvoljava da kažu, naravno, uz jedno vrlo ekstenzivno tumačenje ili suprotno od ekstenzivnog tumačenje Poslovnika.
Dakle, ja vas molim da mi dozvolite pravo na repliku, zato što smatram da mogu da odgovorim i ministru i gospodinu Babiću, a na vama je, naravno, i uvek imate onaj član koji vam dozvoljava da potpuno samostalno to uradite, ali ja apelujem na vas da to ne uradite, već da omogućite opoziciji tih dva minuta da odgovore.
Hoćete da mi date pravo na repliku ili ne?

Sada ste govorili o povredi Poslovnika, tako da moja odluka čeka dve minute da vam istekne, pa ću vam reći. Zahvaljujem.
Smatram da nisam povredila Poslovnik i član 104, niti član 103. Uzmite i pročitajte sve stavove iz članova 103. i 104, pogotovo što nije slučajno dato na dispoziciju predsedniku ili predsedavajućem da odluče o tome. Zato postoji i predsednik, a postoji i predsedavajući, da bi nešto i odlučivali, da ne bi bili oni koji na aerodromu čitaju kada koji avion leti. To je očigledno.
Potpuno razumem to što vi stalno ponavljate da se ne da opoziciji da replicira kada to želi, ali poslednjih sat vremena, pre nego što sam ja predsedavala, potpuno se demantuje. Dakle, to apsolutno nije moguće. Svakako ću vam dati da replicirate. Ima još 30 i nešto poslanika, sigurno će biti nekog povoda da vi dobijete repliku.
To što ministar nije mogao da se okrene ka meni, kako je to i gospodin Mićunović sugerisao da se svi obraćaju predsedniku, to je sad već malo i tehnički problem. Nije se obraćao vama, zaista. Nemam lošu nameru.
Daću reč Miletić Mihajloviću, SPS. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da su veoma važni ovi zakoni, Zakon o javnom informisanju i medijima, Predlog zakona o elektronskim medijima i Predlog zakona o javnim medijskim servisima, koje danas mi ovde razmatramo.
Zakon o javnom informisanju koji je donet 2003. godine je prevaziđen. U ovim novim okolnostima imamo nove momente, nove standarde, a posebno je rečeno da postoji potreba usaglašavanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU u ovoj oblasti.
Reći ću na samom početku da će poslanička grupa SPS svakako glasati za ove zakone. Međutim, mi imamo kritički odnos prema onome što je stanje u medijima. Ne samo danas, već možemo da pričamo i o odnosu na stanje u medijima 90-ih godina i posle 2000. godine, i kakvo je stanje u medijima bilo 2008. do 2012. godine, a isto tako ima se šta reći o tome kakvo je stanje u medijima danas.
Mi ne možemo da pričamo bajke o tome da je stanje u medijima dobro donošenjem ovog zakona i, kako reče gospodin ministar, ovo je tek prvi korak i pretpostavka da se stvari urede na najbolji mogući način, uz mnoge učesnike u ovoj oblasti, počev od onih kojima je to posao, pa preko države, do građana.
Kada govorimo o medijima, naravno da se nameće pitanje slobode, koja je usko vezana za funkcionisanje medija. Javno informisanje je neosporno značajno, jer ono je, pod uslovom da je istinito, objektivno, potpuno i pravovremeno, u funkciji ostvarivanja pune slobode građana kao univerzalne vrednosti, o čemu je ovde bilo reči. Samo u potpunoj slobodi i demokratiji može se očekivati opšti napredak društva.
Sloboda kao univerzalna vrednost stalno je u opasnosti, jer smanjenjem slobode jednih ostvaruje se veća sloboda drugih, a to svakako nije cilj. Svakako da su jedan od najefikasnijih alata za doziranje i raspoređivanje sloboda mediji.
Brojne su opasnosti koje čine protiv objektivnosti i istinitog i potpunog informisanja. Naravno, ovo je problem ne samo kod nas u Srbiji, ovo je problem koji postoji i u razvijenim demokratijama. Po pravilu, po inerciji, svaka vlast, nekad više, a nekad u manjoj meri, nastoji da preko medija ostvari svoj uticaj i time učvrsti svoju poziciju.
Takođe, loša ekonomska situacija, a samim tim i vladajuća politika, nije povoljan ambijent za objektivnost medija. Ne treba sumnjati da je naša Vlada, kao i mnogi drugi činioci našeg društva, svesna stanja naše medijske stvarnosti. Suština je, a naša Vlada je svakako to shvatila, da su slobodni, objektivni i odgovorni mediji uslov za razvoj demokratije i opšti napredak zemlje Srbije. Bez pravih i istinitih informacija nema kvalitetnog političkog odlučivanja, i to kako u svakodnevnoj praksi, tako i na samim izborima kada se predodređuje kakva će se politika voditi u narednom periodu.
Pomenuli smo više puta ovde da ekonomski uslovi i ekonomsko okruženje veoma snažno utiče, čak i mimo vlasti utiče na profil medijske slike. Sakako, u vreme tajkunske privatizacije razne interesne grupe i te kako su kreirale medijske sadržaje u svoju korist. Takođe, nažalost, imali smo i da pojedine kriminalne grupe, kao i da određeni kriminalizovani delovi državnih organa imaju uticaj na medije. U takvim uslovima mediji se instrumentalizuju u korist centara moći i na delu imamo tzv. medijski inženjering, kojim se modelira nova politička i društvena stvarnost i javno mnjenje.
Dakle, u takvim okolnostima društvo ne može da ima javno informisanje sa etičkim i estetskim pristupom, sve postaje relativno i daleko od stvarnog i realnog. Na delu tada, u takvim situacijama, imamo teror nad istinom i ukusom. Naravno, ovo nije generalna ocena koja se odnosi na neki period, pa i na današnje
stanje u svim medijima. To je pojava u nekim medijima i danas koji zloupotrebljavaju slobodu medijskog iskazivanja. Dakle, kroz medije se najavljuju hapšenja, izriču se presude i služi se intrigama češće nego istinom.
Danas medijska industrija u potpunosti se priklonila vrednostima tržišne ideologije zanemarujući osnovne ideje prosvetiteljstva što je veoma značajno da do toga ne dođe. Od medija se očekuje da informišu, da zabave, da obrazuju i kultivišu. Zahvaljujući razvoju medijske industrije iz sveta spetakla i senzacionalizma uloga medija svedena je na informaciju i zabavu dok su marginalizovane druge funkcije kao što je obrazovanje i kultivisanje u smislu oplemenjivanja, naravno. Često se informacija u medijima modifikuje namerno u zabavu, zanemaruje se suština, a pravi se od toga slučaj. Naslovi fotografija dominiraju u odnosu na tekst i kroz naslov se provocira i prave se asocijacije u pravcu građenja slučaja koga u tekstu zapravo i nema.
Pri svemu ovome, naravno, valja reći da se očekuje da na osnovu ovih zakonskih rešenja stvorimo jedan drugačiji ambijent uz veliku pažnju i praćenje kako će se ovo ostvarivati. Konačno, mi ne možemo da načinimo pristupe u EU ako ovo zaista ne ispravimo na valjan način. Osim temeljnog obrazovanja za profesionalni rad u medijima neophodno je stvoriti i takav društveno-politički i ekonomski kontekst življenja u kome su pored dostojnog materijalnog položaja na prvom mestu pravo, sloboda i istina. U tom pravcu će se zalagati i SPS, i na kraju još jednom svakako će naša poslanička SPS glasati za ove zakone.

Reč ima Dušica Stojković.

Poštovana predsedavajući, uvaženi predstavnici Vlade, drage kolege narodni poslanici, do sada u Srbiji nije bilo političke volje za uvođenje reda u medijima kao i usvajanje pravne regulative koje detaljnije regulišu ovu oblast, pogotovo kada je reč o transparentnosti vlasništva nad medijima. Znači, oblasti javnog informisanja i uloge u kojoj imaju mediji zahteva dalju usklađivanje zakonskog okvira sa standardima sadržanim u međunarodnim dokumentima. Reč je o međunarodnim dokumentima UN, Savet Evrope i EU.
Takođe, reč je i o primeni pozitivne prakse Evropskog suda za ljudska prava. Proces dalje demokratizacije i srpskog društva ogleda se kroz ostvarivanje slobode javnog informisanja zašta je neophodno doneti set ova tri medijska zakona. Reč je o usvajanju Zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o elektronskim medijima i Zakonu o javnim servisima.
Sve članice EU su do sada imale prilike da u svojoj nacionalnom zakonodavstvu inkorporiraju upravo ove zakone. Hrvatska je to učinila još 2012. godine, kada je usvojila Zakon o elektroničnim medijima. Pozitivne ocene na predloge tekstova ovih zakona dolaze sa svih strana. Sva tri predloga medijskih zakona poslata su Evropskoj komisiji na mišljenje. Brisel je dao pozitivno mišljenje o ovim zakonima.
Takođe, ovim šef delegacije EU u Beogradu, njegova ekselencija gospodin Majkl Devenport izrazio se pozitivno o usvajanju ovih medijskih zakona. Prema njegovom mišljenju set medijskih zakona rezultat je jedne veoma široke javne debate koja je u srpskom društvu provejavala u prethodne dve godine. Sve ovo su podržale i međunarodne institucije kao što su OEBS, i ostale zemlje članice EU.
Javno slušanje o Zakonu o informisanju organizovane su 19. marta 2013. godine kada je resorni ministar bio gospodin Bratislav Petrović. Kancelarija za evropske integracije u svom izveštaju koji govori o sprovođenju nacionalnog programa za usvajanje pravnih tekovina EU iz 2013. godine poznatiji kao NPAA govori o tome da se do sada nije pristupilo daljoj implementaciji Strategiji razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji koji važi sve do 2016. godine. Takođe govori o tome da je neophodno usvojiti pravnu regulativu koja bi rešila oblast elektronskih medija i javnih servisa.
Postavlja se jedno prosto pitanje zašto je važno regulisati sferu medijskog prostora. Na svom evropskom putu Republika Srbija nastoji da harmonizuje i uskladi propise sa propisima EU, ali uvođenjem pre svega evropskih standarda u oblasti medija. Mediji su tema nekoliko poglavlja koji govore o pristupanju EU. Eksplanatorni i bileteralni skrinizni su ostvareni do sada za poglavlja dva, deset i 23. Oni su završeni uspešno i govori se o nastavku daljeg proces pridruživanja.
Neophodno je da imamo i usklađene medijske propise sa evropskom regulativnom. U okviru poglavlja deset, kada govorimo o informacionom društvu i medijima, mediji u Srbiji se prvenstveno posmatraju sa stanovišta primene direktive za audio-vizuelne medijske usluge. Dosadašnji Zakon o javnom informisanju koji važi više od jedne decenije je pun brojnih nedostataka, ne samo neusklađenosti sa pravnim terminima, zatim sa sadašnjom terminologijom koja vlada za savremena sredstva komunikacije, već njegova primena u praksi se pokazala kao veoma važno.
Naime, postojeći Zakon o javnom informisanju nije dovoljno jasno precizirao način vođenja registra javnih glasila. Sada ovaj novi zakon o javnom informisanju i medijima uvodi jedan novi pojam. Reč je o pojmu registra medija koji tačno predviđa koji su to podaci koji su neophodni da se prikupljaju, koji su to podaci koji se evidentiraju, što praktično onemogućava zloupotrebu transparentnosti vlasničke strukture u medijima.
Iako je postojeći zakon, koji je do dana danas postoji i funkcioniše u zakonodavnom sistemu Republike Srbije predviđa tzv. anitmonopolizam u sistemu javnog informisanja ta oblast više od jedne decenije nije urađen na jedna sveobuhvatan i sistematičan način. Posledica takvog sprovođenja u praksi više je nego očigledna, a nemogućnost uvida u vlasničku strukturu medija nažalost doprineo je da postoji tzv. medijska koncentracija, odnosno koju je jako često teško otkriti, ali i pratiti. Sve ovo je imalo jednu jako negativnu posledicu, a to je nepostojanje medijskog pluralizma.
Nepostojanje adekvatnog medijskog okvira kada je reč o medijima ima za posledicu da građani Republike Srbije nisu zapravo znali ko su pravi vlasnici medija u Srbiji. Često su sami vlasnici medija i oni koji vode medije u Srbiji bili izuzeti od svake odgovornosti pred zakonom. Njima je jedino bilo da vode računa o svom vlastitom profitu. Nisu se obazirali na javni interes građana Republike Srbije, da budu pravovremeno, istinito i potpuno informisani. Primeri za to su brojni.
Imamo izveštaje Agencije za borbu protiv korupcije koji govori da je firma sa Kipra, a kao jedan od vlasnika pojavljuje se u 2009. godini da se pretpostavlja da je u vlasništvu gospodina Miroslava Miškovića. Reč je o dnevnim novinama „Pres“. Do sada nije postojao nijedan pisani dokaz koji je mogao da potvrdi da vlasništvo gospodina Miškovića u ovim medijima sve do trenutka da gospodin Mišković nije objavio da se povlači iz tog lista. U izveštaju bivše predsednice Sveta za borbu protiv korupcije, gospođe Verice Barać, ukazuje se na činjenicu da jedan od mogućih vlasnika „Pres“ i tadašnji predsednik DS. Možda je to samo odgovor na pitanje kome je do sada smetalo i ko je do sada želeo da postoji crni plašt na tajnosti vlasništva nad medijima u Srbiji.
Sledeće pitanje koje se nameće – šta građani imaju od primene ovih zakona. Primenom evropskih standarda koji su direktno inkorporirani u sam tekst zakona, pre svega mislim kada je reč o Zakonu o javnom informisanju i medijima, građani će imati prilike da kroz razvoj slobodnih istinskih nezavisnih medija da zadovolje svoje potrebe bez diskriminacije. Takođe, imaće i slobodan pristup informacijama iz društvenog života. Imaće blagovremene informacije iz oblasti politike, privrede, sporta, ekonomije, kulture.
Građani će imati pravo na pravovremeno istinito i potpuno informisanje bez bilo kojih oblika diskriminacije. Primenom evropskih standarda i procedura ostvariće se i pravo na stvaranje okvira u kome se garantuje slobodan protok ideja, slobodan protok mišljenja bez mešanja države. Povlačenje države iz vlasništva nad medijima osim u posebnim slučajevima predviđen je i ovim zakonom ali i aktuelnom strategijom o medijima i akcionim planom.
Cilj ovog zakona je jasno definisanje javnog interesa i oblasti javnog informisanja. Transparentni sistem finansiranja medija u oblasti javnog informisanja i javnog prihoda budžeta, prelazak na projektno finansiranje uz jačanje kontrolu trošenja dobijenih sredstava. Građani Srbije moraju da znaju kako se troši svaki dobijen dinar od prihoda poreskih obveznika Republike Srbije.
Brojne zloupotrebe su se dešavale, tako da ovaj zakon uvodi novine. Iz državnih fondova daje se ogroman novac za propagiranje u medijima, što državne institucije ne smeju da rade.
Državne institucije moraju da rade samo ono što je u njihovoj nadležnosti a u njihovoj nadležnosti nije, recimo, bila npr, kampanja – „Očistimo Srbiju“, kojom je početkom 2011. godine, po informacijama koje su dostupne u medijima samo za jedan sajt koji je propagirao ovu kampanju, izdvojeno 25.000 evra ili 500.000 evra za prezentaciju kampanje – „Očistimo Srbiju“ na „Srbija openu“. Sa ovim će se stati u ovim zakonskim regulativama.
Na jasan način je takođe preciziran i položaj urednika i zaštita prava novinara i podsticanje novinarskog udruživanja.
Novim Predlogom zakona o javnom informisanju i medijima se pruža zaštita u skladu sa propisima iz oblasti radnog prava, kojim se pojačava osnov za zaštitu profesionalnog novinarskog integriteta, odnosno zabrana zloupotrebe zakona i šikaniranje novinara u cilju sprečavanja slobode javnog informisanja.
Takođe, još je dodatno osnažen položaj novinara kroz pravo da odbije da izvrši nalog svog urednika ako bi se postupanjem u skladu sa tim kršio određeni propis, pravila struke ili kodeks ponašanja novinarske profesije.
Imali smo sledeću situaciju da je jedan novinar za manje od dve godine više od petsto priloga pravio, reč je o tzv. PR prilozima o jednom mostu koji se gradio u Beogradu. Da li je za to dobio nalog od svog urednika? Da li je trpeo pritiske direktora marketinga datog medija? Da li je bio pod direktnim pritiscima političara ili mu je prostu golub Guta došapnuo da radi to petsto puta? Nećemo do sada saznati.
Zamislite, više od petsto priloga je rađeno o jednom mostu. Da je vodio i vremensku prognozu, sa tog mosta, bilo bi mnogo.
Transparentnost vlasništva o medijima, o čemu sam već na početku pričala, mi ćemo sada tačno znati ko nam kroji medijsku kapu. Ovaj zakon nam pruža sada da to i saznamo. Uspostavljanje registra medija sa tačnim i preciznim podacima, za svaki medij ponaosob, kao mogućnost brisanja medija iz registra, samo su jedna od prednosti koje ovaj zakon usvaja.
Zaštita medijskog pluralizma kroz sprečavanje nedozvoljenog objedinjavanja u oblasti javnog informisanja, zatim imamo određene prednosti koje se tiču zaštite maloletnika, zabrane javnog glasila i objavljivanje pornografskih sadržaja, ostvarivanje prava na informisanje osoba sa invaliditetom i to su samo neke od situacija koje se definišu ovim zakonom.
Definiše se i situacija zabrane govora mržnje, poštovanje ljudskog dostojanstva i prezumcija nevinosti. Takođe, ono što je kuriozitet ovog zakona, regulisaće se tačno položaj predstavnika inostranih medija, stranih dopisništva i dopisnika inostranih medija.
Nećete verovati, ali dok ovaj set medijskih zakona nije ušao u skupštinsku proceduru, važio je jedan stari zakon iz perioda komunizma, iz 1974. godine.
Reč je o zakonu o unošenju i rasturanju inostranih sredstava javnog informisanja, informativne delatnosti Jugoslavije, iz 1974. godine, što je poslednji put pretrpeo izmene i dopune još 1996. godine i koji do današnjeg dana i važi.
Ostvarivanje slobode distribucije medija, sprečavanje zloupotreba u vezi sa objavljenim informacijama od javnog značaja, jačanje mehanizma za otklanjanje povrede prava, konačno će svi ljudi koji su na javnoj sceni, imati pravo na odgovor i pravo na ispravku, što je jedan od osnovnih demokratskih principa.
Na kraju obezbeđivanje uslova za adekvatnu sudsku zaštitu u slučaju prava na javno informisanje. Sve ovo ima za cilj da usvajanjem seta medijskog zakona, srpska medijska scena se konačno reši na jedan transparentan način, a građani će konačno imati prilike da budu bolje i kvalitetnije informisani.
Odgovornost za vršenje SNS, SNS je delima pokazala i pokazuje i kada je reč o medijima.
Da to nije moje subjektivno mišljenje, svedoče pozitivna mišljenja relevantnih međunarodnih institucija. U protekle dve godine po standardnom merenju, o slobodi medija i slobodi govora, koje se radi svake godine, reporteri „bez granica“ i „Fridom haus“, su ukazali da se Srbija popela za 20 mesta, što je ogroman uspeh. Kao član Saveta Evrope i potpisnik Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, Srbija se opredelila ka modernom, transparentnom, pravnom okviru, koji ide sve više u pravcu razvoja medija i medijskih sloboda.
Na kraju želim da ukažem sledeće, građani Srbije u proseku tokom jednog dana, dobiju više od 106.000 reči i više desetine hiljada informacija što je potrebno da mozak obradi. Kako više ne bi bili zatočeni u kući „Velikog brata“ i kako nad nama ne bi se sprovodili opiti opisani u knjigama Nomad Čomskog o strategiji medijskih manipulacija, predlažem da u danu za glasanje podržite dobre medijske zakone kako bi zajedno omogućili nastavak evropskih integracija Republike Srbije, ali i uključenje Srbije i naših medija u evropski i medijski prostor, gde postoje jasna i unapred određena pravila. Hvala vam.

Reč ima Blagoje Bradić.

Gospodine ministre, danas sam pažljivo slušao ova izlaganja, pričamo o Predlogu zakona o javnim medijskim servisima, o Predlogu zakona o javnom informisanju i Predlogu zakona o elektronskim medijima.
O tome koje su mane i vrline predloženih zakona, o tome ćemo pričati kada budemo pričali u pojedinostima, kada budemo razgovarali i raspravljali o amandmanima koje je podnela opozicija, a ja bih želeo sada, pošto razgovaramo u načelu o sva tri zakona u paketu da otvorim jednu temu i da sa vama razmenim misli oko jednog vrlo bitnog dela koji prožima sva tri predloga zakona i koji po meni otvara vrlo bitno političko pitanje. To je deo koji se odnosi na javne medijske servise, odnosi se na javni interes i ono šta će se sve desiti po mišljenju našem, ako ovaj zakon u ovom izvornom obliku, bez usvajanja amandmana bude usvojen.
Vi ste predvideli ovim setom zakona da sredinom sledeće godine svi mediji koji su u vlasništvu lokalnih samouprava treba da budu privatizovani i ja to razumem, vi ste skupštinska većina, to je politička odluka i vi imate pravo da mandatom koji ste dobili od građana Srbije, raspolažete kako mislite da je najbolje i da sprovodite i kreirate zakon onako kako mislite da je dobro.
Istim zakonom, ovim setom ste predvideli da u Srbiji postoji nacionalni javni servis koji će imati dva državna kanala i tri kanala na radijskom programu, to je RTS1 i RTS2, i RTB1, 2 i 3.
Ono što ste još napisali u ovom predlogu zakona, to je da u AP Vojvodina zbog nemogućnosti komercijalnih emitera koji će ostati posle privatizacija, da adekvatno zadovolje potrebe Vojvodine i javnog interesa građana Vojvodine, da treba da postoji i radio-televizija Vojvodina, prvi i drugi kanal, i tri radio programa. To je u radu, to je politička odluka.
Ono što je po meni političko pitanje, koje mi ovde treba da raščivijamo, kako kažu ljudi, zbog čega je iz zakona izbačen predlog medijske strategije, da postoje regionalni centri, centri regionalnog informisanja, kako god da ih zovete, pošto je ovde jedno od obrazloženja zašto ne mogu da budu, postoji regionalni servis, zbog toga što ne postoje regioni, a evidentno je da su već deljene regionalne frekvence, pa ne znam kako ne može struka da to upari i da zadovolji potrebe građana, jer osnovno što vi želite da učinite, tako ja mislim, to je zadovoljenje javnog interesa svih građana Srbije na celoj teritoriji pod jednakim uslovima.
Da bi bolje razumeli građani Srbije ovo o čemu ja pričam, izneću jedan podatak koji se odnosi na BDP. Vojvodina koja pokriva 30% teritorije Republike Srbije, ima 30% stanovništva i ima 30% udela u BDP Republike Srbije.
Grad Beograd kao glavni grad pokriva otprilike 5% teritorije Republike Srbije i ima broj stanovnika otprilike 20% življa Republike Srbije živi na teritoriji grada Beograda i imaju zahvatanja otprilike 40% bruto društvenog proizvoda.
Ostatak Srbije je 65%, to je Srbija ispod Save i Dunava, gde živi 50% stanovništva i ima zahvatanje otprilike 30% u bruto društvenom proizvodu.
Ovim zakonom, ako dođe do gašenja javnih servisa, uslovno nazvanih, to su lokalni mediji koji su u vlasništvu lokalnih samouprava koje gazduju njima i bude sve išlo na komercijalne emitere, građani Srbije južno od Save i Dunava, drage kolege poslanici, će biti u nepovoljnijem položaju, uslovno rečeno, biće građani drugog reda u odnosu na građane Beograda i građane Vojvodine. Zašto? Zato što grad Beograd kao glavni grad ima RTS-1, 2 i 3 programa, Vojvodina će imati RTV-1, 2 i 3 radio-programa.
Za primer mogu da vam navedem moj grad, odakle ja dolazim, Niš, gde je posle 60 godina ugašena ispostava Radio-Beograda, znači, niški radio je ugašen i ne postoji. Primenom ovog zakona, bez usvajanja preporuke medijske strategije da postoje regionalni servisi, javni servisi, će informacije koje građani ispod Save i Dunava dobijaju se svesti na „Beogradsku hroniku“ i „Novosadski dnevnik“. Apsolutno sam za to da svi građani Srbije imaju mogućnost da gledaju i „Beogradsku hroniku“ i da gledaju „Novosadski dnevnik“, ali kao mogućnost izbora, a ne kao jedini izbor.
Grad Niš koji je centar tog dela Srbije u kome gravitira preko milion i po stanovnika je u 2012. godini imao 800 priloga preko RTS-a. Da li vi mislite da problemi koji muče grad Niš, informacije koje ima jedan grad od 200 hiljada stanovnika i svo okruženje od milion i po stanovnika, treba da bude zadovoljeno kroz priloge u „Hronici iz regiona“? Ja mislim drugačije.
Jer, ako svi građani Srbije imaju obavezu a plaćaju TV pretplatu, ma kako se ona zvala, i to je u redu, ako je odluka skupštinske većine i ako je Vlada tako uredila, u redu, to će biti zakon i to će se realizovati, onda ja tražim od ove Skupštine i od vas, gospodine ministre, jer vi ste i moj ministar, iako sam iz Niša, da ja imam ista prava i istu mogućnost javnog servisa kroz regionalne centre, kroz regionalne servise, kako god da ih zovete, pa ne zvala se to niška televizija, neka se zove Beograd četiri, pet, sedam, 12, nije bitno. Suština je bitna, da problemi lokalnih zajednica, bili dobri ili loši, se tu publikuju i da ljudi gledaju ono što ih interesuje. Jer, mene stvarno ne interesuje da li ide „dvojka“, mene interesuje da li ide autobus od Ledene stene do Niške banje. Mene stvarno ne interesuje da li radi vodovod, jeste da je to problem i to Beograđane muči, da li Makiš radi kako treba, mene interesuje da li je zamućena Studena.
Znači, mi imamo sijaset svojih problema koje želimo da kroz taj javni servis adekvatno sagledamo i da budu propraćeni.
Očekujem da svi poslanici, naročito iz mog grada, jer grad Niš je pokrenuo inicijativu i 35 hiljada građana Niša je potpisalo peticiju da niška televizija bude regionalni….

Potrošili ste vreme, poslaniče. Zahvaljujem.