… Završavam. Znači, 35 hiljada ljudi je potpisalo da bude regionalni centar i nadam se da će poslanici podržati stav svojih sugrađana. Hvala.

Reč ima ministar Tasovac.

Ja se nadam da su vaše izlaganje vrlo pažljivo čuli i rukovodstvo RTS i RTV, jer mislim da je to upravo jedan pravac u kome oni moraju da poboljšaju svoj program i da obezbede da informacije iz cele Srbije budu dostupne svima. Ako mislite da mene u Beogradu manje zanima šta se dešava u Nišu, grdno grešite. I to ne samo u onome što je vezano za kulturu.
Takođe, mislim da nije u ovom trenutku dobro da regionalne servise tretiramo kao političko pitanje, već moramo da ih tretiramo kao ekonomsko pitanje. Ako se ponovo vraćamo na strategiju koja je doneta 2011. godine, ona je ipak doneta u nekim drugim ekonomskim okolnostima, a donošenje zakona nije donošenje liste lepih želja nego jednostavno ono što je moguće u ovom trenutku sprovesti.
Ukoliko se budu menjale okolnosti, pre svega ekonomske, mislim da niko nije protiv toga da kroz izvestan broj godina razmatramo kroz izmene i dopune zakona postojanje regionalnih centara. U ovom trenutku, to naprosto nije moguće.
Ali, sa onim kako je definisan javni interes, koji mora da bude zastupljen u Javnom servisu, ja mislim da se dobar broj problema o kojima ste vi govorili rešava. U krajnjoj liniji, to je sada stvar na rukovodstvima RTS-a i RTV-a da počnu da proizvode takve programe gde će se i građani Niša, Vranja i svih drugih delova Srbije prepoznati, što mi se čini da se oni trude već sada, u ovom trenutku. Ali, kroz ovo stabilno finansiranje u narednih godinu i po dana kroz budžet, ja sam siguran da to može još da se popravi.

Zahvaljujem.

Replika.

Nemate prava na repliku. Ministar je samo odgovorio.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš. Izvolite.

Poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, sistem javnog informisanja u svakoj zemlji ima poseban značaj za razvoj demokratskih odnosa u društvu, za razvoj ukupne kulture stanovništva jedne države, za ukupno razumevanje i stvaranje jedne klime u kojoj svaki čovek živi, bez obzira na vrstu medija, način javnog obraćanja i komuniciranja i zato ove teme, odnosno danas ove zakone mora da razmatramo i sa posebnom pažnjom.
Strategijom razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji, usvojenoj 2011. godine, predviđeno je da se ovaj prostor do 2016. godine potpuno preuredi, privatizuje, reguliše novim zakonima koji će biti usklađeni sa najvišim standardima zemalja EU i to u stvari sada i radimo.
Radi ilustracije, reći ću da prema podacima Radio-difuzne agencije, a stoji i u Strategiji, u Srbiji dozvole za emitovanje danas poseduje 321 radio stanica, jedna pokrajinska, 48 regionalnih, 267 lokalnih, da ima 134 TV stanica, šest nacionalnih, 30 regionalnih i 98 lokalnih.
U procesu društvenih i ekonomskih promena, u dosadašnjem načinu privatizacije, status mnogih od ovih stanica je promenjen i one jesu privatizovane. Urušen je, međutim, u mnogim od njih ekonomski položaj medija, ostvarena je puna zavisnost, finansijska, ali i svaka druga, od kapitala, tako da smo dobili u celini za poslednjih 10-ak i više godina pad nivoa kvaliteta, neadekvatnu produkciju, tabloidizaciju, auto-cenzuru, o kojoj je takođe bilo reči. U suštini, svi smo nezadovoljni lošim stanjem i lošim kvalitetom.
Naš cilj, kako stoji u Strategiji, odnosno cilj Vlade i države mora biti, a to je danas i naš najveći izazov, podizanje kvaliteta programa, jačanje civilnog sektora, stvaranje uslova da regionalni i lokalni emiteri na ekonomski održiv način proizvode urednički nezavisan i profesionalno kvalitetan sadržaj. On mora biti takav, što je i cilj demokratski razvijenog i uređenog društva, kao i da podstiče građane na novo, aktivno učešće u stvaranju medijske slike medijskih programa i sadržaja.
Ciljevi su, u svakom slučaju, stvaranje kvalitetnog programa, jačanje pluralizma, puna uređivačka nezavisnost.
Pred nama se danas nalazi set novih zakona koji na nov način reguliše oblast javnog informisanja i naša očekivanja od njih su svakako velika.
Svaki od ovih zakona pokriva opšta pravila javnog informisanja, kao i posebna sredstva i metode ostvarivanja javnog informiranja.
Ovi zakoni, ili bolje reći zakoni iz ove oblasti, u Skupštini su usvojeni pre desetak i više godina. U međuvremenu su delimično menjani. Međutim, sasvim je evidentno i sigurno da je sfera javnog informisanja i medija preko kojih se ona ostvaruje veoma dinamična, da se tu sredstva menjaju veoma brzo, metode i terminologija još brže, a svi zajedno se moraju usaglašavati sa onim što postoji u zemljama u okruženju, zemljama EU, kako bi se ostvarila puna kompatibilnost i sadržaja, i medija, i programa, i načina emitovanja, i sredstava, kao i puna nezavisnost.
Brza i efikasna razmena informacija na širem prostoru svakako je svima nama danas zajednički interes. Danas i donosimo ove nove zakone koji u reformskom pogledu pokrivaju ogroman prostor i potpuno su u tom smislu novi.
Zakoni koji su pred nama su, mogu reći, jedan od najhrabrijih reformskih poteza u ovoj oblasti i donose promene koje od nas traže razumevanje promena, uključivanje u te promene, učenje, prilagođavanje, a posebno utakmicu, utakmicu u znanju, utakmicu u kvalitetu i utakmicu u radu, jer privatizacija medija na ovaj način menja i položaj i ulogu osnivača, ulogu vlasnika, kapitala, odgovornost urednika, položaj svih novinara u ovom sistemu.
U ovoj utakmici nedopustivo je grubo kršenje pravila o istinitom, dostojanstvenom informisanju, o značaju opšteg interesa, ali i o dostojanstvu svake ličnosti, bilo javne ili ne.
Prva asocijacija kada se kaže „mediji“ danas jeste tabloidizacija, kršenje pravila, neetičnost, senzacionalizam, kritizerstvo, zloupotreba medijskog prostora, skrnavljenje ugleda pojedinaca. Nedopustivo je, štetno je, pa mora biti i kažnjivo, kada su mediji istovremeno tužilac pre tužioca, istražitelj pre istražitelja, sudija pre sudije. Prvo, ne sme se neprovereno, netačno i tendenciozno ljudi u medijima optuživati, ponižavati ili linčovati.
Pominjem samo onaj član 8. o kojem je ovde bilo reči do sada. Tu su možda pregrubo neke stvari, terminologijom rečeno, ne sporeći, naravno, pravo i pravilo da svako, posebno javne ličnosti, moraju da budu istaknute u smislu ocene javnosti, ali ne nikad na rušenje sistema šta je tačno, a šta netačno, šta je medijska hajka, šta je neosnovani linč, šta je optužba stvaranje lične krivice bez suda, jer je to narušavanje ljudskog dostojanstva i etički je neodgovorno. Nama, donošenjem ovih zakona, ja tako razumem stvari, ovo uopšte i nije cilj.
Informisanje mora da bude svakako objektivno i tačno, te se ovakvim zloupotrebama mora stati na put. Novinarstvo štetno deluje na sve ljude i sve oblike života. Cilj nam je postizanje drugih efekata i drugih kvaliteta.
Zato podržavam, odnosno poslanička grupa SPS, svaku promenu koja obezbeđuje profesionalne sadržaje, kvalitet vesti i programe koji pobuđuju dobre emocije i ljudsku solidarnost, ali ne strah, nesigurnost, jer to dobro ne donosi nikom, a bilo ga je do sada i previše.
Sledeće našta želim da skrenem pažnju, a što smatram jako važnim, jeste zaštita medijskog pluralizma. Kada je o tome reč, svuda se ističe njegov veliki značaj, jer u ovoj oblasti nikako nije dozvoljeno stvaranje monopola. Posebno se podvlači značaj javnog, otvorenog, svestranog, objektivnog informisanja iz više centara i raznih izvora.
Čini mi se da ovde u ovom zakonu to nije možda dovoljno jasno definisano. To su članovi 45. do 47. jer se kaže da merna jedinica merenja pluralizma, 50% štampanih medija, odnosno 35% medijskog prostora u oblasti slušanosti ili gledanosti, a nigde se ne kaže kako, ko i čime meri taj procenat.
Nije mi poznato da postoji jedan objektivan, standardizovan mehanizam za to, već se meri možda uzorkovanim istraživanjem ili na neki drugi način. Zato mislim da je možda radi preciznosti nevažno da postoji dodatak rečenice koja ipak sugeriše na to da jedan vlasnik može u tom smislu da raspolaže jednom nacionalnom frekvencijom ili medijem.
Sledeće našta bih htela posebno da istaknem pažnju je zakon da govori o osnivanju javnih servisa na nacionalnom i pokrajinskom nivou, govori o osnivanju posebne ustanove preko koje se obezbeđuje informisanje naših građana na KiM, što smatram da je od posebne važnosti. Izuzetno želim da pohvalim, jer sam u jednom trenutku izgubila iz medija da je to prisutno, pa sam se čak uplašila da li to nećemo preskočiti.
Dakle, apsolutno podržavam i smatram da je ovo od velike važnosti, ali zakonom je predviđeno i postojanje medija na lokalnom nivou, naročito način kako se osnivaju, finansiraju i sufinansiraju, i dalje funkcionišu, ali ipak smatram da je možda bilo dobro, makar i u naznaci, u zakonu da stoji postojanje i ovih regionalnih medija o kojima je reč, jer smatram da, na primer, lokalne zajednice u jednom trenutku mogu da imaju svaka svoju lokalnu stanicu, ali istovremeno, na primer, one u blizini, pa ću reći Jagodina, Ćuprija, Kragujevac, Kraljevo itd, mogu da prepoznaju svoj regionalni interes, da udruže svoja sredstva i sve ostale potencijale i time stvore u dogledno vreme i svoju regionalnu centralu, jer se time obezbeđuje upravo ono što smo rekli na početku zakona, da sva sredstva informisanja i mediji budu približena građanima.
Ako smo sami konzumenti tih usluga i korisnici njihove, ako je tendencija da sami i učestvujemo u njihovom stvaranju, mislim da ovo nije zgoreg, bez obzira što mi nemamo u onom najklasičnijem smislu reči – regionalno organizovanje države Srbije, sem pokrajine i ovih interesa, ali za budućnost mislim da to neće apsolutno da škodi.
Moglo bi se govoriti o značaju ovog programskog finansiranja i potpuno uvažavam pristup ka tome kao jednom posebnom segmentu i posebnoj temi. Pri tome, važno je podržati lokalne medije da se ne bi privatizovanjem izgubili i da ne bi i te lokalne sredine ostale bez svojih sadržaja i svoje mogućnosti da učestvuju u tome.
U svakom slučaju, smatram da se kod donošenja ovih zakona ostvaruje transparentnost trošenja novca, stvaralačka utakmica, bolji kvalitet programa, usaglašenost sa zakonima EU. Svakako, ne sme to da bude zakon radi zakona, već zakon koji će poštovati, a time stvoriti pozitivnu stvaralačku, takmičarsku klimu, novi kvalitet informisanja, edukacija, ali života. U tom smislu, podržavamo ove zakone i glasaćemo za njih. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Sanja Nikolić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege poslanici, pred nama je set medijskih zakona, ali ću ja govoriti danas samo o jednom, i to ne slučajno.
Ovaj zakon nisam čitala kao narodni poslanik, već kao neko ko je godinama radio novinarski posao u informativi. Od svih prethodnih zakona koje smo imali, smatram da je ovo možda jedan od najboljih i ima više razloga za to.
Ovo je prvi zakon koji tačno reguliše šta su mediji, tačnije šta nisu. Dakle, nisu knjiga, film, nosači audio-vizuelnih sadržaja, naučni i stručni časopisi i internet pretraživači. Ovaj zakon napokon daje mnogo veća prava novinarima nego što su to imali do sada, zapravo imali su, ali smatram da su, barem iz mog iskustva, trpeli mnoge posledice.
To je tačno regulisano članom 49. Zakona, koji jasno kaže – novinaru ne može prestati radni odnos, umanjiti se ugovorena zarada ili naknada, niti se može staviti u nepovoljniji položaj, jer je u javnom glasilu objavio istinitu tvrdnju i mišljenje, kao ni zbog toga što je svoje mišljenje izneo van medija, kao svoj lični stav.
Takođe, u novinarskom poslu ima i bilo je pritisaka od strane urednika, ali i drugih lica da određenu informaciju, vest ili prilog mora da napravi onako kako mu se to naredi i na kraju taj novinar mora da se potpiše na taj prilog kao da je informaciju sam dobio, a nije.
U članu 50. stoji da novinar ima pravo da odbije da izvrši nalog urednika, ako bi se u skladu sa tim nalogom kršio propis, pravila struke i novinarske etike. Ovim zakonom stavljena je tačka na pritisak novinara da radi po naredbi i da nema strah da, ukoliko urednik od njega tako nešto zahteva, može da izgubi posao.
Termin koji u poslednje vreme koriste pojedinci jeste cenzura, ali to su upravo oni koji su za vreme dok su bili na vlasti najviše voleli da cenzurišu, i to upravo one koji su bili u opoziciji, pojedine političke funkcionere, ali javne ličnosti koje su iznosili stav i mišljenja koji nisu bili u skladu sa onima koji su bili na vlasti.
Ponoviću se, sve govorim iz iskustva novinara i taj posao sam radila punih 13 godina. Pritisak nije vršen samo na novinare, već i na urednike, ali to je prošlost. Sada se u zakonu jasno definiše zabrana cenzure. Zato je jako važno da je zakonom regulisano, da je javno informisanje slobodno i ne podleže cenzuri. Dakle, novinar ima slobodu da profesionalno radi svoj posao i bez cenzure. Medijima se daje sloboda da objavljuju informacije i stavove o svemu o čemu javnost, tj. građanin, kao i mi treba da budemo na vreme i potpuno obavešteni. Takođe, jako je bitno da se svaki fizički napad na urednika i novinara kažnjava po osnovu zakona.
Jedno načelo ovog zakona jeste zabrana monopola. Ovakav stav bitan je, jer svaki građanin ima pravo da formira svoje mišljenje o svemu što se dešava u zemlji, a upravo to može kroz različite izvore informacija i medijske sadržaje. Kada već govorim o zabrani monopola, nadovezaću se na deo zakona koji reguliše vlasničku strukturu u medijima, a koja će posle donošenja ovog zakona i usvajanja biti transparentna. Zašto je to bitno? Posebno je važno kada je reč o onima koji rade u medijima.
Kada, na primer, jedna marketinška agencija, neću je imenovati, ima monopol i ekonomski, ali politički uticaj, jasno je da će ona uređivati i politiku u određenom mediju. Ako se suprotstavite istoj, ta medijska kuća, ili će biti ugašena, ili dovedena na minimum egzistencije, a samim tim novinari i svi zaposleni u toj medijskoj kući neće primati platu mesecima, kao što je to bio slučaj koji traje i dan danas, a neki će ostati i bez posla.
Jedan od razloga zbog čega sam otišla iz medija je upravo ta materijalna situacija, ali mi je drago da danas kao narodni poslanik imam priliku da ukažem na sve probleme koji muče i novinare i medijske kuće. Ovim zakonom se jasno staje na put svim monopolistima koji su godinama bili uzrok loše materijalne situacije medijskih kuća, lošeg materijalnog stanja novinara, dok su se za to vreme oni samo bahato obogatili.
Na kraju, kao poseban član bih izdvojila zabranu javnog izlaganja pornografije. Svi znamo da jednu novinu prodaje naslovna strana. Međutim, te novine gledaju deca i maloletna lica. Jasno je koliko to može negativno da utiče na njih.
Dakle, štampani mediji, tj. novine neće smeti više da na prvoj i poslednjoj strani imaju pornografski sadržaj, jer će u suprotnom za kršenje ovog pravila novinar platiti kaznu od 50.000 do 150.000 dinara. Kada sam već kod kaznenih odredbi, napomenuću još neke – ukoliko se u nekoj informaciji neko označi krivim pre pravosnažnosti presude ili ukoliko se objavi slika maloletnika koja može da ugrozi njegovo pravo ili interes. Mislim da svi oni koji rade u medijima vrlo dobro znaju da se slika maloletnika ili njegova izjava ne sme koristi bez dozvole roditelja.
Ovo su dakle samo neke kazne koje su predviđene ovim zakonom. Na kraju, s obzirom da je na zakonu rađeno dve godine u čijem radu su bili uključeni svi relevantni stručnjaci, da je usaglašen sa svim evropskim standardima, standardima EU, ovaj zakon smatram možda i najboljim u regionu, i to kažem kao novinar, a kao narodni poslanik Srpske napredne stranke da ću u danu za glasanje podržati set ovih medijskih zakona. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Ivana Dinić, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stevanović. Izvolite.