Radeći na Nacrtu ovog zakona, mi smo na neki način anticipirali sve ono što nam ide u drugom i trećem koraku, a to je, naravno, pored izrade podzakonskih akata, i jačanje medijske pismenosti.
Ono što moram da vam kažem u okviru projekta jačanja medijskih sloboda, koje Ministarstvo kulture i informisanja sprovodi zajedno sa Delegacijom EU ovde u Beogradu, taj tim evropskih stručnjaka čak ima i svoje kancelarije u Ministarstvu kulture i informisanja. Mi smo već dosta razgovarali o ovim sledećim koracima upravo vezanih za medijsku pismenost. U tom smislu, pored konsultacija sa njima, imali smo čitav niz sastanaka sa Ministarstvo prosvete, a takođe smo uključili i predstavnike medijskih udruženja, tako da u potpunosti se slažem sa vama koliko su to važni sledeći koraci. Opet kažem, svaki put kreće uređenja bilo koje sfere od onog prvog koraka, a to je donošenje zakona koji su jasni, transparentni i usklađeni sa onim što su najbolje evropske tradicije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dejan Andrejević. Izvolite.

  Poštovani ministre, poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, predlaže se donošenje ovog seta medijskih zakona, i to Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima po hitnom postupku zbog potrebe usaglašavanja medijske regulative Republike Srbije sa propisima EU.
Skrininzi za poglavlja II, X i XXIII su završeni i za nastavljanje daljeg procesa pridruživanja nužno je imati usklađene medijske propise sa evropskom regulativom. Pristup fondovima EU u okviru projekta „Kreativna Evropa“ uslovljen je donošenjem nove medijske regulative.
Predlog za donošenje ovih medijskih zakona u potpunosti ispunjava obaveze koje proizilaze iz odredbe sporazuma i prelaznog sporazuma koji se odnosi na normativnu sadržinu propisa.
Takođe, u potpunosti se poštuje predviđen rok za usvajanje pomenutih zakona i to je treći kvartal tekuće 2014. godine.
Ovi zakoni su usklađeni sa sledećim propisima EU: Ugovor o osnivanju EU, Povelja EU o osnovnim pravima, Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ugovor o funkcionisanju EU, Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta koordinacije odredaba predviđenih zakonima i drugim propisima u državama članica o pružanju audio-vizuelnih medijskih usluga.
Potpuna usklađenost jedino nije postignuta u pogledu odredaba koje su takve prirode da ih može implementirati samo država koja je članica EU.
Donošenjem krovnog zakona o uslugama od strane nadležnog ministarstva u oblasti trgovine, kao i donošenjem planiranih zakonskih i podzakonskih akata iz oblasti javnog informisanja, izvršiće se potpuna harmonizacija sa svim propisima EU.
Stručnu analizu predloga zakona uradio je ekspert Evropske komisije. Sve primedbe, predlozi i sugestije ugrađeni su u tekst predloga zakona.
Za razvoj demokratskih odnosa u društvu sistem javnog informisanja ima poseban značaj i reguliše se zakonom. Ustav Republike Srbije garantuje slobodu mišljenja, izražavanja i slobodu medija.
Zakonom se obezbeđuje i štiti sloboda iznošenja, primena i razmena informacija, stavova i mišljenja putem medija i štiti se pravo građanina na istinito i blagovremeno informisanje. Ogroman uticaj imaju različita tehničko-tehnološka dostignuća.
Do sada važeći Zakon o javnom informisanju donet je 2003. godine i u najvećoj meri je tada pratio međunarodne standarde, ali standardi su se u međuvremenu menjali, unapređivali. U sprovođenju se pokazali određeni nedostaci i nedorečenosti i pojedine oblasti javnog informisanja bile su regulisane drugim zakonima i nastala je potreba da se postojeći zakon promeni, odnosno da bude zamenjen novim.
Strategija razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine usvojena je septembra meseca 2011. godine. Donošenje Strategije bio je jedan od ključnih uslova da Republika Srbija tada, 1. marta 2012. godine, stekne status kandidata za članstvo u EU.
Pri koncipiranju zakona pošlo se od potrebnih ciljeva, od kojih ja izdvajam: povlačenje države iz medija, posebno u određenim slučajevima, neophodnost jasnog definisanja javnog interesa, transparentnost vlasništva u medijima.
Elektronski mediji imaju značajnu ulogu u sistemu javnog informisanja. Nova tehnička dostignuća podrazumevaju da se sve članice EU moraju da do 2015. godine pređu sa analognog na digitalni način emitovanja programa, da se u digitalnom prostoru pružaoci programskih sadržaja posmatraju kao pružaoci audio-vizuelnih medijskih usluga, a ne kao do sada, kao emiteri, da se uvode nove audio-vizuelne medijske usluge.
Da sada važeći Zakon o radio-difuziji donet je 2002. godine. U međuvremenu su ISO standardi unapređivani. Praksa je pokazala određene nedostatke u tim zakonskim rešenjima. Prelazak na digitalni signal i pitanje audio-vizuelnih medijskih usluga doveli su do neophodnosti da se ide na novi zakon i da postojeći bude zamenjen novim, koji bi uhvatio korak sa novim vremenom i trendovima u oblasti elektronskih medija.
U Akcionom planu za sprovođenje Strategije za čije izvršenje je bio predviđen rok od 18 meseci, predviđeno je utvrđivanje predloga zakona kojim se reguliše oblast elektronskih medija. Od ciljeva koje je potrebno ostvariti ovim zakonom, ja izdvajam: neophodnost normativnog regulisanja rada, nadležnost i poslove regulatornog tela u oblasti elektronskih medija, potrebe definisanja i određivanja vrste audio-vizuelnih medijskih usluga u skladu sa direktivom EU.
Javni medijski servisi u Republici Srbiji osnovani su 2002. godine. Zakonom o radiodifuziji, i to kao radiodifuzna ustanova Srbije i kao radiodifuzna ustanova Vojvodine. Ova dva javna medijska servisa počela su sa radom 2006. godine. Javni medijski servis mora da ostvaruje javni interes zadovoljavanjem informativnih i komunikacionih potreba pojedinaca i svih građana Republike Srbije.
Nepristrasnost i nezavisnost informacija i raznovrsnost sadržaja programa moraju biti u skladu sa najvišim etičkim i međunarodnim standardima.
Zakonom se stvaraju mogućnosti da se javni medijski servisi razvijaju u novom tehnološkom okruženju i da njihovi programi budu dostupni na različitim platformama. Zakon mora obezbediti nezavisnost medijskog servisa, odgovarajući stabilan sistem finansiranja javnog servisa, pristup javnog servisa svim odgovarajućim elektronskim komunikacionim mrežama - zemaljske, satelitske, kablovske, internet i drugih, kako bi njegov programski sadržaj bio dostupan najvećem broju građana.
Znam za težnju mnogih lokalnih zajednica da postoje i regionalni javni servisi i o tome nam je i ministar u ime Vlade objasnio o čemu se radi, a pokušali su i mnoge kolege poslanici da dotaknu tu temu. Konkretno, dolazim iz Niša i znam da je tamo bilo velike podrške pravljenju tzv. regionalnih javnih servisa. Naime, 35 hiljada građana Niša je svojim potpisom za 21 dan podržalo transformaciju Niške televizije u regionalni javni servis. Tri puta se o tome izjašnjavala i Skupština grada, čak se pominjao i referendum. Podršku tome je dao Niški univerzitet, dekani fakulteta, akademici iz Niša, većina poslanika iz Niša, regionalna privredna komora, klaster jugoistočne Srbije, udruženje poslodavaca, javne ličnosti, sportisti, glumci, muzičari, naučnici, profesori univerziteta, intelektualci, ustanove kulture, sindikati.
Znam i primio sam kao poslanik i stav nama dole na jugoistoku najbliže nacionalne manjine Bugarske, koja nije zadovoljna načinom finansiranja medijskih nacionalnih manjina jer, kako kaže, isti ne garantuju opstanak manjinskih medija. Smatraju da novi predlog zakona i dalje produbljuje podele nacionalnih manjina i kažu da se time stvaraju nejednake mogućnosti i stvara nerealan razvoj manjinskih zajednica.
Primio sam i računice nekih koji kažu da 5% od onoga što dobijaju RTV i RTS bi mogli da finansiraju šest regionalnih javnih servisa. Kažu da RTV ima 1.450, a niška, primera radi, 86 zaposlenih.
Primio sam i koliko primaju pojedinci u 2012. godini, koliko su primali u RTV, piše – 244 hiljade dinara, a za to vreme u Niškoj televiziji prosek je 26 hiljada dinara.
Primio sam i očekivane predloge izmena pojedinih članova, koji traže da se pre svega javni servisi osnivaju na republičkom, pokrajinskom, regionalnom i lokalnom nivou, koji predlažu čak i sistem finansiranja, da se 2% izdvaja iz lokalne zajednice na ime javnog informisanja i da se kasnije ta sredstva dele, 60% finansiranju regionalnih javnih servisa a 40% projektnom finansiranju komercijalnih sadržaja.
Ima još mnogo drugih dopisa, gomila papira je ispred mene i gomilu papira sam po tom osnovu pročitao.
Ali, ja verujem Vladi Republike Srbije, verujem ministru koji je obrazložio zakon i koji je rekao da jeste sedište javnog servisa u Beogradu, ali da je on javni servis Republike Srbije, da je on javni servis svih građana koji žive na teritoriji Republike Srbije. Prema tome, kako onih u Beogradu, tako i onih u Nišu, tako i u svim drugim krajevima Srbije odakle smo čuli inicijative za postojanje regionalnih servisa.
Verujem da će za predviđenu taksu, koja će po novom zakonu biti umesto pretplate, Javni servis Republike Srbije zastupati interese svih nas koji živimo u Srbiji i dati informacije svima nama i da ne stoje primedbe da će građani na jugu ili istoku slušati samo o tome u kojoj ulici u Beogradu se izvode radovi. Verujem da će se naći sistem i da će se pratiti nadalje eventualno, znam da ništa nije savršeno, sada su sa ovim predlogom zakonskih rešenja napravljene velike uštede i napraviće, ali, da će se naći sistem tako da svi građani Srbije budu podjednako zastupljeni i podjednako informisani.
Još jednom, verujem Vladi Republike Srbije, verujem predloženom zakonu koji je izneo prisutni ministar, tako da ću ja i moja poslanička grupa u Danu za glasanje dati potpunu podršku ovim zakonskim rešenjima. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Andrić, a neka se pripremi narodni poslanik Nebojša Tatomir. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je pred nama set medijskih zakona koji uređuju srpsku medijsku scenu na jedan nov, kvalitetniji i transparentniji način. Reč je o tri zakona – Zakonu o javnom informisanju i medijima, Zakonu o javnim medijskim servisima i Zakonu o elektronskim medijima. Svi ovi zakoni su rezultat jedne veoma široke debate, koja se vodila dve godine, a koju su podržavali i OEBS i zemlje članice EU.
Šef delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport je izjavio da će usvajanje seta medijskih zakona biti veliki pomak u usaglašavanju sa evropskim standardima i najavio da će uskoro biti poznat i izveštaj Komisije o skriningu Poglavlja 10, koji se odnosi na medijsku sferu.
Zakon o javnom informisanju i medijima definiše izlazak države iz medija. Privatizacija medija treba da bude završena do 1. jula 2015. godine. U Agenciji za privredne registre registrovano je 1320 glasila. Od tog broja treba da se privatizuje 81 medij. Činjenice ukazuju na to da je na tržištu prisutno mnogo više privatnih medija, koji se trude opstanu, pa će novi zakon dati šansu svima da startuju sa iste pozicije.
Ukoliko se ovi mediji ne privatizuju do datog roka, zakon predviđa da se kapital izdavača privatizuje prenosom akcija zaposlenih bez nadoknade. Ako zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija, medij se gasi i briše iz Registra.
Do sada je vlasnička struktura medija bila strogo čuvana tajna, pa su vlasnici medija bili i političari i biznismeni, pa i ljudi iz kriminalnih struktura, a preko vlasništva u medijima prao se novac sumnjivog porekla sa raznih egzotičnih ostrva. Da bi se to sprečilo, novi zakon uvodi registar medija koji se vodi u APR-u, a svi podaci o medijima dostupni su svim zainteresovanim subjektima.
Radi ostvarivanja medijskog pluralizma i transparentnosti vlasničke strukture, u registar medija upisuju se podaci o pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu izdavača, kao i sve podatke o njihovim povezanim licima.
Zakon o javnim medijskim servisima ukida TV pretplatu, ali uvodi taksu. Javni servisi RTS i RTV finansiraće se iz budžeta do kraja 2016. godine. Novi model finansiranja, taksa, uvodi se da bi se prevazišli nedostaci prethodnog načina finansiranja, jer je procenat naplate TV pretplate pao ispod 30%.
Za razliku od pretplate, taksa je zakonska obaveza koja predstavlja praksu u svim zemljama Evrope. Taksa koja će se plaćati od januara 2016. godine iznosiće 500 dinara, a njen rast usklađivaće se sa rastom indeksa cena na malo. Uplatnice za takse slaće javni servisi direktno korisnicima. Radio televizija Srbije i Radio televizija Vojvodine moraće da naprave bazu korisnika, jer obavezu da plaćaju taksu imaju svi korisnici ED brojeva, kojih je u Srbiji oko tri miliona i 200 hiljada.
Podatke o osobama koje treba da plaćaju taksu prikupljaće od MUP-a, Poreske Uprave i EPS, a Vlada će u roku od 90 dana doneti akt kojim će preciznije urediti ovu oblast.
Od plaćanja takse za gledanje TV programa biće izuzete škole, bolnice, udruženja osoba sa invaliditetom, ustanove za smeštaj socijalno ugroženih, vlasnici objekata koji se ne koriste, a koji na drugoj adresi plaćaju taksu.
Zakon predviđa još jedan način finansiranja medija – konkurisanje projektima za budžetska sredstva, a tim načinom mediji mogu da obezbede čak 80% neophodnih sredstava za rad.
Novine koje donose predloženi zakoni, a o kojima mi danas raspravljamo, unose red u medijsku scenu naše zemlje i zato će SNS u danu za glasanje dati podršku predloženom setu medijskih zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik narodni poslanik Nebojša Tatomir, a neka se pripremi narodni poslanik Jovica Jevtić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, drage kolege i koleginice poslanici.
Mi danas pred sobom imamo set medijskih zakona. Moram odmah na početku da kažem da je Ministarstvo kulture uradilo zaista dobar posao i da predloženi zakoni ispunjavaju sve standarde jednog modernog društva i da su kao takvi usaglašeni sa direktivama EU i Saveta Evrope.
Treba naglasiti da je audio-vizuelna politika jedna od značajnijih politika EU i da je EU Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta o pružanju audio-vizuelnih medijskih usluga utvrdila novi regulativni okvir u vezi sa pružanjem tih usluga.
S obzirom da je Republika Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU, ova direktiva je jednostavno nametnula potrebu usaglašavanja zakonodavstva Republike Srbije sa standardima koji su utvrđeni u njoj. Time možemo objasniti usvajanje ovih zakona u hitnom postupku, kao i zbog pristupa evropskim fondovima.
Mi danas pred sobom imamo Predlog zakona o javnom informisanju i medijima koji je mnogo bolji nego dosadašnji. Pred sobom imamo predloge zakona koji stvaraju uslove za slobodan razvoj nezavisnih profesionalnih medija i medijskog sistema koji treba da omogući najšire zadovoljavanje potreba građana, bez diskriminacije, sa informacijama i sadržajima iz svih oblasti društvenog života.
Jedna od vrlo bitnih novina koju donosi Predlog zakona o javnom informisanju i medijima je transparentnost kod uvida u vlasničku strukturu medija, jer zakon predviđa formiranje registra medija koji će sadržati podatke o pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu izdavača, podatke o njihovim povezanim licima, kao i podatke o drugim izdavačima u kojima ta lica imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu.
Pored toga, biće javni i podaci o iznosu novčanih sredstava dodeljenih medijima na ime državne pomoći, odnosno o iznosu novčanih sredstava dobijenih od organa vlasti pod kojima se podrazumevaju državni organi i organi teritorijalne autonomije, organi jedinica lokalne samouprave, organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja.
Sve ovo će omogućiti građanima Srbije da imaju bolji uvid u to ko je vlasnik medija i koliki je njihov uticaj na medijsku sliku u državi, a organima vlasti da ne dozvole postojanje monopola u medijima.
Zakon definiše i javni interes u oblasti javnog informisanja, što je takođe vrlo bitno i mislim da do sada to nismo imali, a to je istinitost, nepristrasnost, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana, kao i pripadnika nacionalnih manjina, informisanje na srpskom jeziku pripadnika srpskog naroda koji žive van teritorije Republike Srbije, očuvanje kulturnog identiteta srpskog narod i nacionalnih manjina, informisanje osoba sa invaliditetom i drugih manjinskih grupa, podrška proizvodnji medijskih sadržaja u cilju zaštite i razvoja ljudskih prava i demokratije, unapređivanje pravne i socijalne države, slobodnog razvoja ličnosti i zaštite dece i mladih.
Predloženim zakonom predviđen je i prelazak sa direktnog budžetskog finansiranja pojedinih medija na sistem projektnog, odnosno konkursnog sufinansiranja i to za sve medije i izdavače medija koji su upisani u registar medija za preduzetnike koji su registrovani za proizvodnju medijskih sadržaja, kao i za druga pravna lica. Projektno sufinansiranje otvoreno je i za nezavisne produkcije, udruženja građana, kao i druge subjekte koji nisu osnivači medija. To na kraju predstavlja i povlačenje države iz medija, jer Predlog zakona definiše i transparentni sistem finansiranja u oblasti javnog informisanja iz budžeta sa različitih nivoa javnih vlasti.
Jedan deo medijskih kuća, uglavnom onih koje finansiraju lokalne samouprave i koje nisu promenile vlasnika u prvom talasu privatizacije medija koji se desio pre nekoliko godina, po ovom predlogu zakona moraće da se privatizuju do 1. jula 2015. godine. Zakonom je predviđeno da ukoliko do tog perioda ne bude prodat kapital ovih medija, postupak prodaje kapitala se obustavlja, a kapital izdavača se privatizuje prenosom akcija zaposlenima bez naknade, što znači da će zaposleni postati vlasnici svojih medija i moći će sami da upravljaju svojim preduzećem i naravno da kao takvi konkurišu za finansijska sredstva koja će se usmeravati kroz sistem projektnog, odnosno konkursnog sufinansiranja medija.
To u praksi znači da će, npr, lokalne televizije moći da konkurišu u lokalnim samoupravama koje su i osnivači tih lokalnih medija za, npr, proizvodnju informativnog programa. Naravno, lokalne samouprave će onda utvrditi da li je njima potreban informativni program ili ne, što je onda pružiti šansu za proizvodnju nekog drugog programa. U svakom slučaju, zaposleni u lokalnim medijima mogu da postanu, ako ne dođe do privatizacije, i vlasnici svojih kuća.
Predlogom zakona o elektronskim medijima je predviđeno obavezno učešće programa domaće proizvodnje, kroz obavezu udela evropskih audio vizuelnih dela, u kome se kaže da pružalac usluge televizijskog emitovanja dužan da obezbedi da evropska audio vizuelna dela učestvuju sa više od 50% u ukupnom godišnje objavljenom programu.
Ovo je nov izraz koji je ubačen u ovaj zakon, najviše zbog usaglašavanja sa evropskim zakonima, što će u svakom slučaju sigurno omogućiti lakše pristupanje evropskim fondovima koji nisu mali, a određeni su za svrhe audio vizuelnih dela. Omogućiće naravno domaćim produkcijama lakše učestvovanje u evropskim koprodukcijama.
Ovde bih samo predložio gospodinu ministru, da možda nekim podzakonskim aktom se odredi od ovih 50% koje su televizije dužne da emituju evropska audio vizuelna dela, da na primer 70% budu samo emisije domaće produkcije. U zakonu stoji da se pod emitovanje ovog programa podrazumevaju premijere i samo prve reprize, tako da ne ulaze reprize.
Predlogom zakona o javnim medijskim servisima je predviđeno uvođenje finansiranja javnog servisa putem takse, koju će plaćati građani Srbije i to od 1. januara 2016. godine. S obzirom da sam čovek iz medija, osvrnuću se i na potrebu finansiranja javnog servisa.
Jednostavno svaki narod, država koji drže do sebe, moraju da u ovim modernim vremenima imaju jak javni servis i državni medij. Pored očuvanja kulture, tradicije nacionalnog identiteta, kao i informisanja nacionalnih i kulturnih vrednosti, kroz proizvodnju domaćeg dokumentarnog, igranog, školskog, naučnog, kulturnog i zabavnog programa, javni servis služi i kao brana od poplave kiča, nekulture, jakog uticaja kulturnog imperijalizma drugih država, negativnih pojava u savremenim društvima počev od razgrađivanja porodice kao osnovne ćelije svakog društva, sveopšteg pada moralnih i društvenih normi, povećanja zavisnosti prema narkotičkim sredstvima kod mladih, pa sve do negativnih pojava u višim duhovnim nivoima. Zato ću uvek biti za postojanje jakog javnog servisa, a on može biti jak samo ako finansijski bude nezavistan u tržišnoj, odnosno komercijalnoj trci.
Moram da dodam da osnovni problem našeg javnog servisa nije pitanje pretplate ili takse, već loše organizacije, sistematizacije i zastarele tehnologije, kao i poremećenih društvenih odnosa u državi u poslednjih 20 godina, a tome već treba da brine i menadžment ove kuće.
Na kraju, nova zakonska rešenja se tiču i nas poslanika. Tako u članu 8. Predloga zakona o javnom informisanju i medijima kaže – izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije je dužan da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi sa obavljanjem njegove funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređen iznošenjem tih mišljenja.
Zato drage kolege, koristim priliku da vas pozovem da podržite nove zakonske odredbe i bilo bi dobro da jednoglasno donesemo odluku o usvajanju seta medijskih zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jovica Jevtić, a neka se pripremi narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, uvaženi narodni poslanici, set predloga tri zakona, Predlog zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim medijskim servisima, koje je Vlada Republike Srbije usvojila i uputila na razmatranje i usvajanje Narodnoj skupštini Republike Srbije, obezbeđuje temeljno redefinisanje i unapređenje sistema javnog informisanja, hvatanje koraka sa novim vremenom u oblasti elektronskih medija u smislu stalnog unapređivanja postojećih standarda i pravne regulative i stvaranje mogućnosti da se javni medijski servisi razvijaju u novom tehnološkom okruženju i da njihovi programi budu dostupni na različitim platformama.
Predlog tri medijska zakona kao glavnu novinu donosi izlazak države iz vlasništva u medijima, zaključno sa julom 2015. godine, obezbeđenje transparentnosti i vlasničke strukture, definisanje javnog interesa i zaštitu medijskog pluralizma.
Što se tiče Predloga zakona o javnom informisanju i medijima, mislim da je svima jasno da je sistem javnog informisanja u svakoj zemlji jedan od osnovnih temelja gradnje demokratskih odnosa u društvu i da se Ustavom garantuje sloboda medija u skladu sa najvišim međunarodnim standardima, te se ovim predlogom zakona uređuje način ostvarivanja prava zagarantovanih Ustavom.
Do sada važeći Zakon o javnom informisanju iz 2003. godine je pokazao određene nedostatke i nedorečenosti u pogledu trenutnih medijskih međunarodnih standarda, pa se javila potreba za redefinisanje i unapređenje zakonskih odredbi vezanih za sistem javnog informisanja.
Trasiranje puta odredbama ovog zakona o javnom informisanju i medijima je definisan Akcionim planom za sprovođenje strategije, razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine, koji je usvojila Vlada Republike Srbije, septembra 2011. godine.
Osnovni ciljevi koji se žele postići donošenjem predloženog zakona o informisanju i medijima su sledeći – nezavisnost i profesionalnost medijskog sistema bez diskriminacije u programskim sadržajima, garancija slobodnog protoka informacija bez uticaja države i povlačenje države iz medija, osim u posebno definisanim slučajevima, transparentnost u sistemu finansiranja, transparentnost u sistemu vlasništva, uvođenje mehanizma registra medija, zaštita prava novinara, podsticanje novinara na njihovo udruživanje, jasno definisanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja i na kraju obezbeđivanje uslova sudske zaštite u slučaju povrede prava na javno informisanje.
Zakon o javnom informisanju kao glavnu novinu donosi izlazak države iz vlasništva u medijima zaključno sa julom 2015. godine, ali je takođe predvideo da se u periodu od pet godina po privatizaciji moraju zadržati programske strukture i sadržaji, što će pomoći tranziciji medija ka tržišnom funkcionisanju i očuvanju programske šeme, što je posebno značajno kada je reč o medijima koji izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina.
Što se tiče Predloga zakona o elektronskim medijima, verujem da je svima jasno da je zbog novih tehničko-tehnoloških dostignuća u oblasti elektronskih medija potrebno stalno unapređivanje postojećih standarda i pravne regulative koje pokrivaju ovu oblast.
Predloženi Zakon o elektronskim medijima precizno definiše nadležnost Republike Srbije nad pružaocima audio-vizuelnih medijskih usluga i prelaska na digitalno emitovanje programa. Nova tehnička dostignuća podrazumevaju da sve članice Evropske unije moraju do 2015. godine preći sa analognog na digitalno emitovanje programa i da se u tom prostoru pružaoci programskih sadržaja posmatraju kao pružaoci audio-vizuelnih medijskih usluga, a ne kao emiteri.
Kao sistemski zakon u oblasti elektronskih medija važi Zakon o radiodifuziji, donet 2002. godine. Ovaj zakon je pratio tadašnje međunarodne standarde koji su u međuvremenu unapređeni, pa je sprovođenje ovog zakona pokazalo određene nedostatke koji su uz prelazak na digitalni signal i definisanje pitanja audio-vizuelnih usluga glavni razlozi za donošenje novog zakona, koji će se na najbolji način uhvatiti u koštac sa novim vremenom u oblasti elektronskih medija.
Naučna, tehnička i tehnološka dostignuća, prelazak na digitalni signal doveo je do toga da se pojam radio difuzije više gotovo i ne koristi, a da se nadležnosti i poslovi regulatornih tela u ovoj oblasti sve više menjaju, pre svega, u sistemu izdavanja dozvole.
U ovom predlogu zakona bliže je definisan pravni status regulatora, delokrug rada, finansiranje, javnost rada i sudska kontrola akata koje donosi regulator. Za obavljanje poslova regulator je odgovoran Narodnoj skupštini Republike Srbije, organi regulatora su savet i predsednik saveta. Članove saveta, kojih ima devet, bira i razrešava Narodna skupština Republike Srbije, po unapred utvrđenoj proceduri, čime su otklonjeni nedostaci prilikom izbora članova Saveta dosadašnje RRA, a koje su dovodile do velikih problema u sprovođenju Zakona o radiodifuziji.
Što se tiče Predloga zakona o javnim medijskim servisima, suština je da se kao i u predlozima druga dva medijska zakona određene odredbe moraju prilagoditi novim tehničko-tehnološkim standardima i međunarodnim propisima. Trenutno postojeći Zakon o radiodifuziji se pokazao kao loše rešenje za funkcionisanje javnog servisa, prevashodno lošim načinu definisanja njegovog finansiranja, što za posledicu ima stalan nedostatak neophodnih sredstava za normalno funkcionisanje javnog medijskog servisa.
Ako se tome pridoda ekonomska kriza, smanjenja platežna sposobnost stanovništva, zakonom ograničenje komercijalnih prihoda, dolazimo do razloga ugroženosti svih društvenih funkcija javnog medijskog servisa i kvaliteta programskih sadržaja.
Ovim predlogom zakona se pokušavaju rešiti prethodno nabrojani problemi, obezbediti potrebni uslovi za kvalitetan rad i stabilan i dovoljan izvor finansiranja, uz istovremeno očuvanje nezavisnosti i samostalnosti javnog medijskog servisa.
Predlogom zakona se osnivaju dve ustanove javno medijskog servisa kao nezavisni i samostalni pravni subjekti i to javna medijska ustanova Radio televizija Srbije, sa sedištem u Beogradu, i javna ustanova Radio televizija Vojvodine, sa sedištem u Novom Sadu.
S obzirom na sve prethodno navedeno, osnovni razlozi za donošenje ovog zakona su sledeći – usklađivanje domaćeg regulatornog okvira sa regulatornim okvirom Evropske unije, definisanje javnog interesa kao osnovne delatnosti javnog medijskog servisa, definisanje organa javnog medijskog servisa, definisanje odgovornosti javnog medijskog servisa prema javnosti.
Zbog svega navedenog može se reći da je usvajanje ova tri predloga medijskih zakona svakako korak unapred u usaglašavanju sa trenutno tehničko-tehnološkim dostignućima iz oblasti elektronskih komunikacija, korak unapred u stvaranju savremenih javnih medijskih servisa prilagođenih trenutnom tehnološkom okruženju i, na kraju, korak napred u definisanju jednog sistema odgovornosti u medijskoj sferi. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić, a neka se pripremi narodni poslanik Boban Birmančević. Izvolite.