Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče seta medijskih zakona, dosta toga smo čuli od samog ministra i prethodnih govornika. Dugo je Zakon o medijima bio na javnoj raspravi i stručna i opšta javnost je dala pozitivno mišljenje i novinarska udruženja, tako da bih posebnu pažnju posvetio upravo delu zakona koji se odnosi na elektronske medije u lokalnim samoupravama, a pogotovo tamo gde žive pripadnici nacionalnih manjina.
Naime, zakon predviđa privatizaciju medija do jula 2015. godine, kojima su osnivači lokalne samouprave, i u slučaju da sam mediji ne nađe svog kupca na tržištu, paket akcija prelazi u ruke zaposlenih. S druge strane, zakon takođe predviđa da kupac medija, koji emituje program na jeziku nacionalnih manjina, mora zadržati programsku šemu u narednih pet godina. U sredinama sa većim brojem stanovnika, gde su mediji uglavnom tržišno orijentisani i gde mogu naći svog kupca, ovim zakonom omogućeno je pripadnicima nacionalnih manjina da imaju informisanje na svom maternjem jeziku. Ali, moram da kažem da nacionalne manjine sa manjim brojem pripadnika u malim sredinama u kojima sam medij ne posluje tržišno, dakle, nije tržišno orijentisan, koji skoro sigurno neće naći svog kupca do 2015. godine, a koji nema neku perspektivu da može da ostane i nakon 2015. godine, tu će se možda javiti problem.
Naime, zakon je predvideo da nacionalni saveti mogu biti osnivači medija, u smislu osnivači javnih ustanova, privrednih društava ili fondacija. Takođe, zakon je predvideo da lokalne samouprave u sredinama sa većinskim stanovništvom manjinske pripadnosti mogu da sufinansiraju program medija do 80% vrednosti medijske produkcije. Međutim, ovi odnosi nisu striktno definisani i ja nisam hteo u formi amandmana da probam da menjam ovaj zakon, obzirom da znam da postoji dobra namera predlagača da budu sagledane nacionalne manjine, pogotovo u tim malim sredinama. Tačno je da ćemo mi doći do jednog specifičnog odnosa da u nekim normalnim okolnostima gde osnivač, a to bi bio u ovom slučaju nacionalni savet, i finansijer, a u tom slučaju bi to bila lokalna samouprava, ukoliko imaju normalne i dobre odnose, ne bi bilo problema za finansiranje tih lokalnih medija koji emituju program na jeziku nacionalne manjine.
Međutim, predložio bih da samo Ministarstvo kulture i Ministarstvo lokalne samouprave na kraju, kod koga i pripadaju prava manjina, probaju na neki način podzakonskim aktom ili uredbom Vlade da bliže definišu upravo načine finansiranja i sredstva koja su neophodna, upravo da bi mediji u tim malim sredinama, sa nacionalno mešovitim stanovništvom, mogli da opstanu i posle 2015. godine. Tako da se nadam da u skladu sa tim pozitivnim propisima i željom da se, naravno, čuju i mediji koji emituju program na jeziku nacionalnih manjina, nadam se da će ovo biti u nekom narednom periodu prihvaćeno i naravno da ću, ne samo zbog toga, nego apsolutno zbog toga što se radi o jednom reformskom zakonu, glasati za ovaj set medijskih zakona. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, a neka se pripremi narodna poslanica Biljana Ilić Tošić. Izvolite.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, svoje izlaganje ću započeti jednim pozivom, zato što mi stalno ovde slušamo kako postoji navodno nekakva auto cenzura, mada je to jedan besmislen termin, jer očigledno neko time vređa novinare, pa valjda pokušava da kaže kako novinari žele da se trude da napišu tekst, a onda ga sami povuku. Zaista ne razumem koji novinar to radi, ali očigledno se to ovde zapatilo u našem društvu, takav jedan besmislen termin.
Zaista bih sada pozvao sve kolege novinare, pošto sam dugo godina s njima delio taj hleb i znam kako je teško danas živeti kao novinar, gotovo je nemoguće živeti danas kao novinar, pa ih ja pozivam da svi pišu veoma slobodno, da obavezno kritikuju vlast, da obavezno kritikuju rad premijera, da obavezno kritikuju rad ministara, da obavezno kritikuju sve nas poslanike, zato što je to potrebno ovom društvu. Nema razloga ničega da se plaše. Slobodno neka iznesu, jer mi nismo bogom dani ovde da nismo podložni kritici, već naprotiv.
Ako nekog od nas uhvate u kriminalu, neka pišu o tome. Javnost je dužna da zna da li je neko od nas, ne daj bože, imao ruke u pekmezu i treba to da pišu. Pa čak i ako izmisle nešto, nemamo pravo da se ljutimo na njih, mi smo javne ličnosti i dužni smo tako nešto da istrpimo. Jedino ih molimo da nam omoguće da imamo demant, ali nemamo pravo da se ljutimo na novinare. Slobodno neka pišu, ovo je jedna slobodna država, samo što ćemo sada konačno znati ko stoji iza nekog teksta ili ko je u nekom elektronskom mediju ili radiju pustio određeni tekst, jer znaćemo konačno vlasničku strukturu.
Mislim da je to nešto što je najvažnije, jer mnogi su do sada koristili medije i zloupotrebljavali, tako što niko nije imao pojma ko je vlasnik medija, pa se na kraju ipak ispostavi da je neki bivši predsednik jedne partije sa svojom marketinškom agencijom suvlasnik sa jednim tajkunom jednog medija, preko kojeg plasira određene informacije. To sada više nije moguće. Sada ste čak dužni da kompletnu vlasničku strukturu prijavite po Zakonu o informisanju, pa čak i ako imate 5% svega suvlasničkog udela, sve vaše ćerke firme ste dužni da prijavite koje su tu, tako da ćemo znati ko stoji iza kog teksta i koji mu je bio motiv.
Što se tiče samih kolega novinara, ja ih molim da budu što slobodniji i što više kritike da daju na račun vlasti, zato što je to dobro za vlast i zato što ni jedna vlast nije dobra ako nema dobru kritiku.
Što se tiče sva ova tri zakona, očigledno jedini protivnici su oni koji izgleda da su promenili kurs pa od onoga bez malo božanskog prema EU sada su otišli na neku potpuno drugu stranu. Njima su ovakvi zakoni izgleda ne dopadaju, a ove zakone je baš EU pohvalila i rekla je da su izvanredni. Inače, se zahvaljujem kolegama iz NDS zato što su bili jako korektni i na Odboru i njihova predstavnica gospođa Branka Karavidić je bila veoma konstruktivna i rekla da su odlični zakoni. Tako da joj se zaista na ovome zahvaljujem.
Prva stvar koja se meni strašno ovde dopala gospodine ministre vezana je bila za definiciju šta su to mediji. Pošto smo ovde stalno pričali kako postoji cenzura na internetu, jel tako? Ovim zakonom se internet ne definiše, država nema nikakav uticaj na internet. Prema tome, ljudi, pišite slobodno na internetu šta god želite osim, naravno ako to ne ulazi u domen neke krivično-pravne odgovornosti, ako neko ne poziva na rušenje ustavnog uređenja ili, ne znam, na neke terorističke akcije ali to je već problem za policiju, a ne naravno za državu. Ljudi pišite slobodno na internetu.
Veliki sam pristalica i toga da sve javne ličnosti imaju neki svoj profil, da li na „tviteru“, da li na „fejsbuku“ na tim društvenim mrežama, zato što ste dužni da odgovorite narodu šta ljudi misle o vama, pa čak i ako je to nekada veoma ružno. Jedino, naravno nisam pristalica ako nekog uhvati pa vas baš psuje ali ima i takvih ljudi. Što se tiče same kritike i odgovora, polemike, narodni poslanik i bilo koja javna ličnost je dužna da, naravno odgovori narodu, odnosno građanima ono što ga pitaju preko društvenih mreža i ja sam jedan od velikih fanova i pristalica toga i učesnik sam svih debata na društvenim mrežama.
Druga stvar, naravno već sam pomenu vlasničku strukturu. Godinama smo vapili za tim. Mi smo ovde imali situacije da recimo neko otvori neki mediji, a onda pošto ne plaća porez, ne plaća ništa ugasi te iste novine pa otvori drugu firmu. Jel tako? I onda je ponovo vlasnik tog istog medija samo promeni. Ovim zakonom je to onemogućeno. Ubuduće ćemo morati da znamo svaku promenu u vlasničkom udelu u nekom mediju, što je veoma pohvalno i konačno ćemo znati ko zapravo stoji iza određenih tekstova ili, naravno iza određenih priloga.
Takođe, moram da naglasim, ovde stalno neko priča o nekakvom medijskom linču, o uticaju na novinare. Ovim zakonom se to i te kako definiše. Ne može niko da utiče na novinara da objavi neki tekst ako on to neće. Za tako nešto možete da snosite sankciju, ne postoji mogućnost ni direktnog, ni indirektnog uticaja.
Ovde smo očigledno bili podeljeni u dve kategorije novinara. Na one prema kojima ste mogli da vršite represiju kakvu god ste hteli, zato što nisu bili podobni vlastima i o njima kada ih neko ugnjetava, reč niko nije smeo da napiše. Imamo, i danas se to, recimo događa ali od ove druge strane, na primer za neke svoje novinare će i te kako uzeti u zaštitu, mada sam naravno pristalica, svaki novinar mora da se uzme u zaštitu. Recimo, imali smo redovno situaciju prebijanja jednog novinara, konkretno govorim o svom kolegi Dejanu Anđusu, koji je prebijen ispred svog radnog mesta. Jedan dan se o tome pričalo, iako je on jedan od najvećih kritičara SNS, zaista jedan od najvećih kritičara, ali vidimo da danas već neki mediji koji su pod kontrolom, jel tako, na neki način, opozicije više o tome ni slovo ne žele da kažu.
Pa šta se to promenilo? Zašto? Zato što kolega Anđus nije pristao baš da bude na njihovoj strani. Onda imamo tu dve kategorije, jedni su povlašćeni, drugi nisu. To je zaista ružna praksa. Lično sam doživljavao, pošto sam bio na drugoj strani tokom režima koji je predvodio gospodin Tadić, lično sam doživljavao koliko hoćete puta razne vrste pretnji, ali znate, to je sastavni deo tog posla. Međutim, kada bi se negde požalio nikada u životu niko nije hteo jednu jedinu reč o tome da napiše. Zato što je to tada, baš tada nije odgovaralo.
Drago mi je što ovim zakonom se sprečava uticaj marketinških agencija na neki način na medije, jer smo imali jednu zaista neverovatnu situaciju da ovde jedan marketinški mag, u stvari njih dvojica, ali pre svega ovaj jedan što je posle bio predsednik partije, je upravo preko reklama uticao kako će neki mediji da izveštavaju. Onda ste imali neverovatnu situaciju da recimo od 2008. godine do 2012. godine o njegovom radu, o radu dok je bio na mestu gradonačelnika Beograda niste smeli nijedno jedino slovo kritički da napišete, jer ako napišete ugasiće vam se mediji, zato što vam neće dati reklamu od njegove marketinške agencije.
Znamo svi da mediji žive od reklame. Kad ne dobijete reklamu možete slobodno da ugasite medije. To se zaista tako dešavalo i to je jako ružno što se tako nešto zbivalo i sada kada neko posle toliko godina cenzure i ne znam čega odlučio da nešto i napiše o njemu, onda je to katastrofa, onda je to sada zaista strašno i vodi se kampanja. Pune četiri godine koliko je ovde uticao na medije nije smeo niko slovo da napiše o njemu.
Pri tome je zloupotrebljavao jednu gradsku televiziju koju svi plaćamo, govorim o „Studiju B“. Srpska napredna stranka je stranka koja je pobedila 2012. godine, a od 2008. godine do 2012. godine nije smeo niko da priviri na „Studiju B“. Rekao sam, to je televizija koju smo svi plaćali. Molim vas, da se takve stvari više nikad ne dogode.
Slušam ovde kritike vezano za RRA, pa ja mogu da kažem o njima koliko god hoćete kritika i to se definiše ovim zakonom o elektronskim medijima. Sve te članove RRA birala je suprotna strana, od prvog do poslednjeg i nijedan nije smenjen, kao što nije smenjen nijedan član Upravnog odbora RTS, a neko nam danas priča o nekakvoj cenzuri.
Izvinite, o kojoj cenzuri neko uopšte može da govori kada nijedan jedini novinar nije pomeren sa te televizije, kada nijedan jedini urednik tamo nije pomeren, kada apsolutno svi članovi RRA su ostali na svojim radnim mestima i niko im ništa nije rekao i oni i dalje rade svoj posao. Čuli smo čak da je ovde neko rekao da je RRA ogrezla u korupciji. To pričaju ljudi koji su birali tu RRA. Pitam vas sada da li je i Gordana Suša ogrezla u korupciji? Nismo je mi birali iz SNS, birala je ona druga strana. Da li je vladika Portfirije ogrezao u korupciji?
Zaista neverovatne stvari smo čuli ovde. Moram da vas pohvalim za još jednu stvar vezanu za Zakon o elektronskim medijima, to je ovo za prekogranične kanale. Zaista smo imali jednu neverovatnu situaciju da strani program koji se ovde emituje uzima reklame, iznosi novaca iz Srbije i ne plaća nikome nikakav porez. Štetu imaju naši mediji, štetu ima i država. Drago mi je da ste konačno ovim zakonom definisali i to više nije moguće. Ne možete naravno da puštate reklame kad vam padne na pamet posebno ako ste neki strani program i da pri tom ne plaćate državi apsolutno ništa što je zaista neverovatno. Mislim, da je to dobro što se regulisalo.
Moram da kažem vezano za televizijsku pretplatu. Postoje tri načina funkcionisanja javnih servisa. Prvi način je ili ta pretplata ili taksa da bi taj mediji živeo. Videli smo da što se tiče same pretplate jako je to loše išlo.
Drugi način je da to bude na državnom budžetu, ali ljudi moraju da znaju da se država povlači iz svih medija. Pozdravljam što se država povlači iz svih medija i veliki sam pristalica privatnih medija zato što smatram da je konkurencija i tržište nešto što donosi dobar program.
Treća stvar je da ugasite javni servis, a verujem da to nikome nije u interesu i da je potpuno suludo i besmisleno, tako da vam ostaju ove dve opcije. Jedna je da joj nađete način kako da se finansira. Mislim da je taksa veoma dobro rešenje ako ste već rekli da će biti do 500 dinara gledajte da bude što niže, nemojte da bude baš 500 dinara. Zato što to jeste teret za naše građane.
U svakom slučaju ovo su odlično zakoni. Izvanredno se reguliše medijski prostor. Izvanredno se reguliše tržište medija. Izvanredno se reguliše način postupanja vlasnika medija i šta moraju naravno da urade. Štite se novinari dobijaju zaista dobru zaštitu. Mislim da ovome niko ništa ne može da prigovori osim ako je u potpunosti zlonameran. Uostalom, sva novinarska udruženja su pohvalila ove zakone. Naravno, sa velikom radošću ću glasati za njih. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Biljana Ilić Stošić, a neka se pripremi narodna poslanica Irena Aleksić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, medijski zakoni čije predloge danas imamo pred sobom trebalo bi da posluže kao institucionalna osnova i temelj za početak uređenja prilika, a naročito neprilika koje se poslednjih par decenija nagomilavale u sferi javnog informisanja.
Medijska tranzicija bivala je i do sada praćena sa više pokušaja sistemskog uređivanja, ali svedoci smo, davala je efekte koji nisu pogodovali ni kvalitetnijem javnom informisanju niti podizanju stepena medijskih sloboda, shodno svim temeljnim uzansama novinarske profesije.
Ne želim ovom prilikom da ponavljam sve one u javnosti već mnogo puta pominjane razloge zbog kojih bi ovi zakoni morali biti što skorije doneti, kao što su transparentnost vlasništva i finansiranje medija u celini, uvođenje mehanizama za kvalitetno finansiranje medija koji imaju status javnih servisa.
Pri svemu tome, u međuvremenu dobili smo nekoliko međusobno protivrečnih stavova. Sa jedne strane imamo građane koji imaju pravo na blagovremeno potpuno i istinito informisanje, ali i pravo na mogućnost izbora što kvalitetnije ponude na medijskom tržištu koje ne bi smelo biti monopolisano.
Na drugoj strani imamo zaposlene u medijima koji se pribojavaju za budućnost svog profesionalnog angažmana, pogotovo ako su angažovani u javnim servisima ili lokalnim medijima.
Treću samo uslovno rečeno interesnu stranu čini država koja želi i mora da se oslobodi bilo kakvog, u skladu sa evropskim standardima, direktnijeg upliva u medijsku sferu.
I na kraju, imamo lokalne samouprave koje pored prava da osnivaju lokalne medije, imaju sve teže ostvarivu obavezu da ih adekvatno i finansiraju.
U tom konglomeratu, po prirodi stvari, dosta suprotstavljenih i međusobno isključujućih interesa, moraćemo da odaberemo pravu meru, pri čemu bi nam glavna vodilja trebalo da budu ciljevi koji ovi zakoni moraju da počnu da ostvaruju i standardi koje pri tome, moraju da ispune.
Naša dosadašnja praksa nedvosmisleno pokazuje da to neće i ne može biti lak posao i brz proces, ali se sa raščišćavanjem početi mora. Na to nas obavezuje stanje koje na medijskoj sceni već dugo ukazuje na neodrživost dosadašnje prakse, a ona je takva da generiše brojne probleme koji prete da potpuno uruše upravo ono čime se medijski medijski poslenici najviše diče, a to je pravo da svoj posao rade u skladu sa kodeksom profesije i svim onim svetlim načelima na kojima je novinarstvo bar teoretski utemeljeno.
Medijske kuće u celini, a glavni urednici i novinari pogotovo, ne smeju biti šalteri za plaćene oglase, da bi obezbedili dalji opstanak svojih redakcija i svoje radno mesto, na kraju krajeva. Oni neretko bivaju prinuđeni da rade po narudžbini jer im egzistencija zavisi od oglašivača. Odakle god ti oglašivači dolazili, iz privatnog kapitala, formalnih ili neformalnih centara moći, pa čak iz kriminalizovanog i koruptivnog miljea. Ima li veće degradacije novinarske profesije od toga i sme li se dozvoliti da se g rađanima kroz medije protura iskrivljena, naručena i ciljana informacija, koja, hteli mi to ili ne, uveliko kreira javno mnjenje, i utiče na svest i volju građana.
Druga priča je kvalitet lokalnih medija, posebno opštinskih i gradskih televizija. Oni su u najvećoj većini prava transmisija lokalnih političkih moćnika koji drže šapu na kasi iz koje se ti isti lokalni mediji finansiraju, koliko god ona oskudna i skoro prazna.
Pored urušava ugleda i dostojanstva novinarske profesije, tu naročito stradaju standardi te iste profesije, novinari i tako sve više postaju forumski izveštači prateći u stopu ono što pretpostavljaju da nosioci lokalne vlasti žele, u čemu se počesto sa svim preigraju u količini preterivanja, pa postaju degutantni ne samo građanima, već i onima kojima poltronišu. Pri tome ne urušavaju samo svoj lični indignitet, već i ugled celokupne profesije u koju su očigledno sasvim zalutali.
U takvim okolnostima, naravno, najviše stradaju najkvalitetniji novinari, jer oni uglavnom nemaju stomak da igraju po zadatom taktu, i zato se onda neretko povlače u novinarski prosek ili podprosek, padajući sve više u rezignaciju i prepuštajući svoje redakcije za servilnost spremnim poluinteligentima. Uostalom, urednički koš je nepremostiva barijera a istinoljublje tako postaje precenjena kategorija.
Pored ličnih drama koje su nesporne, tu ipak najviše stradaju građani koji ne dobijaju ono što im je potrebno, a što su uostalom već iz svog džepa debelo platili.
Sa druge strane, imamo tzv. komercijalne medije koji su svoju tržišnu poziciju ipak prekomotno shvatili, u trci za gledanost, prodati tiraž, ili oglašivače, a svedoci smo urušavanja svih mogućih standarda, ne samo profesije, nego i strmoglavog spuštanja granice dobrog ukusa. Bili komercijalni ili ne, mediji pored obaveze da budu profitabilni i da imaju održivo poslovanje, imaju u suštini najvažniju društvenu ulogu koja se može nazvati edukativnom ili prosvetiteljskom, ako hoćete tako.
Nemaju pravo da uprostačuju, da ne kažem zagađuju javni prostor, utrkujući se u količini banalnosti i vulgarnosti u borbi za što više konzumenata.
Uostalom, oni tako samo šalju poruku šta misle o građanima i njihovom dobrom ukusu, tačnije neukusu. Posebna je priča samostalnost medija u odnosu na njihove finansijere. Nije to drumska kafana u kojoj važi prosto pravilo – čije pare, toga i muzika. Stvari su mnogo komplikovanije prirode i teško da ih je moguće u dogledno vreme razrešiti na opštu dobrobit.
Uostalom, to nije uspelo ni mnogo razvijenijim društvima, nego što je naše. Neki standardi ipak moraju da se postave. Naši građani, opterećeni materijalnom oskudicom, strahuju od predloženog modela finansiranja javnog servisa koji će sa sistema pretplate biti preveden na nivo takse sa višim stepenom obaveznosti. Dakle, to će biti po modelu primenjivanom svugde u svetu, uz predlog resornog ministra da takva taksa ne sme biti veća od 500 dinara i to počev od 2016. godine.
Do tada, pored rasta standarda u čije ostvarivanje duboko verujem, mora da se deci racionalizacija i u samim javnim servisima. Nije pitanje trebaju li nam oni ili ne, pravo je pitanje, kakvi nam javni servisi trebaju.
Drugo, koliko njih i na kom nivou organizacije, a treće, možda i najvažnije, šta smo od toga u stanju da dugoročno i održivo finansiramo, uz obaveznost ulaganja u tehničko-tehnološka i druga kvalitativna unapređenja, a ne samo u zarade zaposlenih.
Medijski poslenici u svemu tome i u još ponečemu moraju ovog puta da pokažu da su istinski na nivou profesije za koju su se odlučili, da budu dosledni saveznici građana i društva, koje ne sme da bude talac njihovog uhlebljenja po svaku cenu.
Uostalom, u novinarstvo se ne ide da bi se obogatilo. Novinari su kao i vlast, u stvari, sluge građana i promoteri i nosioci društvenog progresa u celini, a i u detaljima, ma kako to nekom naivno ili utopističko zvučalo.
Zbog ogromne uloge koju mediji imaju u svakom društvu, a koje teži da se razvija i napreduje, podržaću predložene zakonske tekstove, što će uraditi moja SNS i pozivam sve kolege da to isto učine. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Irena Aleksić, a neka se pripremi narodna poslanica Olena Papuga.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, danas raspravljamo o izuzetno važnom setu medijskih zakona koji za cilj imaju, pre svega, jačanje transparentnosti i nezavisnosti u medijima, ali isto tako i unapređenje profesionalizma u ovoj oblasti.
Isto tako predloženi set zakona doneće nešto što je bilo preko potrebno, a to je jasnoća, kada je u pitanju vlasništvo u medijima, što je bilo potrebno, s obzirom na postojanje vrlo kompleksnih i jako složenih odnosa koji postoje između politike, biznisa i medija.
Ono na šta bih se ja u svom izlaganju posebno osvrnula jeste to da ovim setom predloženih zakona, jeste da se posebno insistira na zaštiti i na bezbednosti novinara, što mislim da je jako dobro, ali isto tako na zaštiti dostojanstva ličnosti, što će nadam se prekinuti dosadašnju neku praksu da je u medijima, a maltene moglo da se objavi bilo šta, različite neistine, zatim poluistine koje ponekada umeju da budu i mnogo opasnije od potpunih neistina i da se na taj način ponekad čak i trajno uništi nečija reputacija, a da za to gotovo niko ne snosi odgovornost.
Ovim predlogom zakona vrlo precizno, tačno je određeno u kojim to situacijama je dozvoljeno i opravdano iznositi informacije iz nečijeg privatnog života, a takođe vrlo detaljno i precizno date su i sankcije ukoliko se ova zakonska odredba prekrši.
Ono što je novina prvi put se javlja u zakonu, ono što bih ja naročito pohvalila jeste da prvi put je zaštićeno pravo žrtve nasilja, to je precizno određeno članom 79. Mislim da je to bilo i te kako potrebno zato što je to jedini način da se zaštiti dostojanstvo žrtve nasilja, a isto tako i da se spreče različiti vidovi senzacionalizma koji na žalost i više nego prisutan u našim medijima.
Ovako pored toga što se štiti dostojanstvo žrtve, pomaže joj se praktično zato što žrtva nasilja pored toga što je pretrpela jednu traumu sada praktično mora da se suočava i sa drugom traumom, a to je da se u medijima iznose različiti detalji nepotrebne pojedinosti koju i te kako pogoršavaju i onako nezavidan položaj žrtve.
Još jedna novina jeste odredba kojom se reguliše objavljivanje informacija koje se tiču krivičnog postupka koji je u toku. Sada će objavljivanje tih informacija biti dozvoljeno, ali tek pošto su te iste informacije objavljene na samom glavnom pretresu.
Ovo je praktično jedini način da se okrivljenoj osobi omoguće jedno fer i nepristrasno suđenje, a ne da se neko okrivi ili da se stvara bilo kakva slika, bilo pozitivna ili negativna koja nije utemeljena na nekim realnim dokazima.
Takođe, zakonskim klauzalama određene i zaštita maloletnih osoba, zatim zabrana govora mržnje. Tačno je to određeno članom 75. gde se vrlo detaljno, precizno određuje šta se to tačno podrazumeva pod govorom mržnje.
Kada je kaznena politika u pitanju, koja je pre svega, da naglasim, preventivnog karaktera, ovo što je novo jeste da sada lice iz čijeg privatnog života je objavljena neka informacija, a tom informacijom je povređeno njegovo lično dostojanstvo, sada ima pravo da tuži izdavača i da traži praktično deo dobiti koja je postignuta objavljivanjem te iste informacije.
Zatim, još nešto što se tiče prava novinara, postoje zakonske odredbe kojima se daje pravo o novinarskoj tajni, da novinar ne mora da otkrije izvor informacija, naravno ukoliko se ta informacija i ti podaci ne odnose na neko krivično delo, odnosno izvršioca krivičnog dela. Zatim, novinari imaju naravno slobodu osnivanja novinarskih udruženja. Takođe, imaju pravo da odbiju određena izvršenja određenog naloga, ukoliko procene da taj nalog nije u skladu sa novinarskom etikom.
Zatim, kada je položaj inostranih medija u našoj zemlji u pitanju, naravno da je bilo i te kako potrebno urediti ovu oblast, prava i obaveze inostranih medija u našoj zemlji, ovim setom zakona, znači dati su im ista prava, iste obaveze kakve imaju domaći mediji. Naravno, kažem još jednom da je bilo potrebno to uraditi zato što neke zakonske odredbe koje su se odnosile na ovu oblast su i te kako zastarele, jednostavno nisu u toku sa nekim novonastalim situacijama, tako da je ovu oblast bilo i te kako potrebno urediti.
Na samom kraju, ono što bih istakla, jeste da ovaj set zakona insistira na jednom slobodnom, na jednom profesionalnom novinarstvu i ono što bi posebno istakla, da u državi Srbiji nema i neće biti cenzure i zato će u danu za glasanje ovaj set zakona dobiti podršku Srpske napredne stranke. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Milena Bićanin. Izvolite.

Gospodine ministre, drage kolege narodni poslanici, veliki deo dana i najveći dana smo danas potrošili govoreći o izuzetno važnom setu zakona i bojim se da po nekad nismo ukupno kao društvo dovoljno svesni važnosti medija, važnosti medijskih zakona koje danas donosimo, a sve to kažem iz razloga zato što smo na putu konsolidacije naše demokratije za koju je potrebno da još puno napora uložimo, puno dobrih odluka donesemo i puno ispravnih odluka donesemo.
Danas govorim nekako, ministre, u nekom dvojakom svojstvu, obzirom da sam ja mnogo duže konzument medija, nego što sam narodni poslanik i zaista imam u tom smislu daleko sećanje. Pamtim da nisam volela one medije koji su vršili pritisak na mene na bilo koji način ili novinari na bilo koji način, da prihvatim ideju, sugestiju, misao, predlog, šta god, volela sam da mi ostave prostor da o tome mogu da razmišljam, da mogu da zaključujem i da donosim i svoje odluke.
U tom smislu sam ove zakonske predloge i razumela i iz tog razloga što sam ih tako razumela, ja ću naravno glasati za njih zato što verujem da su najbolje u ovom trenutku u Srbiji, u vremenu koje će doći, kada će se svakako i ovi zakoni ili pojedini članovi menjati, a koji će uspeti da doprinesu ukupnom razvoju društva, jer uloga medija je u tome, uloga da li će ovi zakoni biti apsolutno dobri onako kako želimo i kako se nadamo ili nešto manje, vreme će pokazati, ali najviše od svega što ćemo videti, to je koliko u ovom društvu ima osnovnih principa na kojima počivaju sva ljudska prava, a jedno od onih koje bih ja ovom prilikom spomenula su pravo na slobodno izražavanje i mišljenje.
Naravno da slobodno izražavanje i mišljenja nisu, da kažem, ne moraju biti u znaku jednakosti, ali ja želim da verujem da Srbija ide tim putem i ja ću se naravno kao poslanik, kao i moja poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije u apsolutno u tom pravcu zalagati.
Vek u kome živimo, 21. vek je vek informatičke revolucije. Ne znam šta je brže, rekla bih ubrzao se način, odnosno na vrlo brz način dolazimo do informacija, dnevno se informacije umnožavaju, nismo uvek spremni da ih jasno razlučimo, da ih analiziramo, da kritički njima pristupimo zbog čega smo ne često u dilemama kakve odluke da donesemo i kada pričamo o našoj sadašnjosti, ponekad smo u dilemi da li imamo dovoljno vremena da razumemo poruke iz ovog parlamenta, ili izvan parlamenta od šire javnosti, sa željom naravno da ih na najbolji način razumejući podržimo ili jednim angažovanim pristupom i kritičkim osvrtom unapredimo u cilju dobrobiti, opet, samo naše zajednice.
Ono što mene posebno interesuje kada govorimo o ovim medijskim zakonima, to je nešto što se tiče medijskog obrazovanja, odnosno medijske pismenosti, medijskom strategijom država je sebi dala taj zadatak, kao što je i javno „Politiku“ u ovom smislu definisala u borbi za razvoj i unapređenje medija i uopšte svih sredstava komunikacije.
Mislim da, vi gospodine ministre, imate, rekla bih, lični kredibilitet, mislim da vas javnost percipira kao čoveka koji je avangardan, brz, pronicljiv, verujem da bi jako dobro razumete zašto je važno da ovo društvo postane, osim društva znanja i društvo medijskog obrazovanja. Verujem da ćete zajedno sa Ministarstvom prosvete dati svoj puni doprinos da učinimo pomak u tom smislu. Naravno da postoje različita tumačenje dileme na koji način možemo ostvariti ovaj cilj. Ne želim nikoga da plašim, pogotovo ne moje kolege profesore, odnosno đake koji su na raspustu, a ni njihove roditelje, da kažem, treba uvesti novi predmet, uopšte nije bitno da li je to predmet izborni, da li je to neki novi, da kažemo huk da koji će naše obrazovanje ostvariti do realizacije strategije ciljeva planiranih do 2020. godine.
Ono što je neophodno, to je izoštriti čula mladih, da na jedna kritički, svestan i aktivan način primaju informacije kojima su sa svih strana okruženi.
Čini mi se da ih više i napadaju. Oni su mladi, neselektivno ih primaju i vrlo često na raskrsnici između škole i porodice ostavljeni sami u rešavanju brojnih dilema i otuda brojni izazovi i problemi koji se mogu i dogoditi.
U tom smislu apelujem da jedan od važnih zadataka koji će uslediti nakon sigurno usvajanja ovog seta zakona, zaista, ministre, učinite sve i učinimo sve da pomognemo da ovo društvo dobije kvalitetno medijsko obrazovanje da bi moglo angažovano i kritički da učestvuju u demokratskim procesima, jer se procesi tiču svih nas.
Sve ovo o čemu danas pričamo, način na koji analiziramo, način na koji kritikujemo je deo i našeg ličnost iskustva.
Verujete mi, dok sam bila na čelu jedne prosvetne institucije, najviše sam se plašila medijskog skandala, jer znam da u bilo kakvoj kriznoj situaciji niko mi ne bi dao šansu da iznesem argumente, već bi uglavnom bilo etiketiranje i zbog toga mi je drago što vidim da u ovom zakonu pričamo o zaštiti dostojanstva ličnosti. Želim da se ta načela apsolutno ostvare.
Meni je jako drago i podržavam što govorimo o zaštiti ličnosti mladih ljudi, o dostojanstvu mladih ljudi, ali ponovo, ministre, podsećam, hajde prvo da im pomognemo da ih naučimo šta su njihova prava i na koji način se štiti i kako da prepoznaju kada im neko lični integritet ugrožava.
Taj zadatak nije lak, ali svakako će doprineti jednoj duhovnoj i moralnoj obnovi našeg društva, nakon čega sam sigurna da ćemo kada sledeći neki put budemo govorili o medijskim zakonima biti možda manje kritični, manje zabrinuti, a više sigurni da će naši predlozi i naša rešenja biti kvalitetni i da će dalje unapređivati, ponovo se vraća na ono što sam htela da kažem, a to je na unapređenje ljudskih sloboda, na slobodu mišljenja i javnog izražavanja. Toliko.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Ivan Tasovac. Izvolite.