Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
Molim vas, mislim da treba da zatvorimo krug replika.

Što se mene tiče, zatvaramo sad.
Od kraja, direktan let Beograd-Njujork je postojao do 2003. godine. Neka besmislena vlast je ukinuta 2004. godine taj let zbog neisplativosti. To samo arhikreten može da uradi …

Molim vas, gospodine Živkoviću, birajte reči.

Pardon, samo kreten, bez „arhi“.
Drugo, hajde da prestanemo sa tim epskim neistinama. Kakvo topljenje tenkova u Smederevu? To pitajte ili Tadića, koji je bio jedan od osnivača SNS, ne član, ali osnivač, pomogao je u osnivanju, ili pitajte Dačića, koji je sve vreme bio tu negde blizu te vlade. Čak i da je neko hteo da topi tenkove u Smederevu, to je tehnološki nemoguće. Pitajte sadašnjeg ministra odbrane, pitajte budućeg ministra privrede, možda u Privrednoj komori znaju da je to tehnološki nemoguće. To nema nikakve veze sa ovom pričom.
Godine 2003. JAT tadašnji je imao gubitak te godine 300.000 dolara. I tada je moglo da se radi sa profitom. Naravno da su dugovi JAT veliki u istorijskom smislu iz prethodnog perioda, kao što su i danas veliki kada nisu bili otpisani od strane države.
Generalno, nemojte da se pozivate na patriotizam, jer to je tanka pređa gde vi pokušavate da gradite svoj politički opstanak. Nacionalna kompanija, samo zato što je nacionalna ne treba da postoji ni jedna ako je njeno postojanje nemoguće. Mogu da vam danima pričam o državama koje su jako velike i veće od Srbije, a koje nemaju svoju avio kompaniju, pa su žive i zdrave.

Vreme.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, šef poslaničke grupe SNS.

Loš je pristup ako se kaže – na kraju mog mandata je bilo toliko i toliko nezaposlenih ili, 2003. godine je ostvaren gubitak samo u odnosu na gubitke koji su ostvarivani do 2012. godine. To zaista jeste samo. Ali, zašto ne kažete, kada sam došao i kada sam preuzeo odgovornost, gubitak ili broj nezaposlenosti je bio toliki, pa je gubitak smanjen, pa je nezaposlenost smanjena? Ne, mi govorimo samo o onom završnom, samo izlasku.
Ono što želim i što vidim da strankama bivšeg režima smeta, podsećanje na ono šta je zatekla Vlada Republike Srbije, Vlada Aleksandra Vučića i SNS. Nismo mi zatekli 12, 13% nezaposlenosti. Zatekli smo 26,1% nezaposlenosti. Nismo zatekli jednu ili dve firme u restrukturiranju. Zatekli smo 161. Nismo zatekli prihod od tih firmi, zatekli smo obavezu od 800 miliona evra godišnje da dajemo za te firme. Nismo zatekli realne plate u javnom sektoru, već nerealno, zbog izbora povećane za 68%, a penzije povećane za 72%, neutemeljeno u ekonomskoj logici i u realnosti i u privrednoj aktivnosti. To su opterećenja koja je ova Vlada Republike Srbije dobila u miraz, u amanet i to sa onim ljudima sa kojima delite iste vrednosti, čim ste bili na istoj poslaničkoj listi. Ne možete reći – sada nismo zajedno, sada smo zajedno.
Ako ste sa nekim na istoj poslaničkoj listi, znači da delite te vrednosti. Ne može da se kaže – 2003. godina je samo moja, moja su ovlašćenja, a posle toga neko drugi.

Vreme. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jovičić, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, član 107. dostojanstvo Skupštine.
Zamolio bih vas da na reč arhikreten reagujete. Neverovatno je da ću stati na stranu DS ili DOS, jer je zaista nečuveno. Mi ne znamo o kom periodu 2004. godine govorite kada kažete da je neki arhikreten ukinuo let između Beograda i Njujorka. Možda baš govorite o onim strankama i onim ljudima sa kojima ste 2000. godine rušili Slobodana Miloševića. Zašto tako govorite o vašim saradnicima? Ja bih vas molio, bez obzira što gospodin Živković najverovatnije misli na nekoga iz DS i tog demokratskog bloka, da ipak date opomenu, jer u najmanju ruku je skandalozno da tako govorite o ljudima na čijoj ste listi.

Zahvaljujem.
Ako ste malo pre slušali, ja sam opomenuo gospodina Živkovića.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)
Gospodine Živkoviću, malo pre vas sam zamolio da se zatvori krug replika. Vi ste prihvatili.
(Zoran Živković, s mesta: Pitao me je gospodin Babić da mu odgovorim.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodine prvi potpredsedniče Vlade, gospodine kandidatu za ministra privrede, malo pre sam video da moj kolega poljoprivrednik, koji tako žestoko oponira, ima lepu kravatu. Od svog kolege koji se tri godine bavio poljoprivredom sam očekivao više. Mislio sam da boravak u prirodi, čist vazduh, da takođe mudrost dolazi sa godinama, ali izgleda da nekom dolaze samo godine. Ima i lep osmeh, ne samo lepu kravatu.
Ja sam u politici na određen način od 1988. godine i dobro pamtim. Ovde je bivši premijer, moj kolega poljoprivrednik, specijalista za vinogradarstvo i kalemarstvo, govorio o rezultatima prve Vlade 2000. godine. To je Vlada koju sam ja delimično podržavao sve dok on nije postao premijer. Mogu merodavno da svedočim i rezultatima te Vlade.
Gospodine Sertiću, hteli ili ne hteli, vi ne možete da budete gori ministar nego što je to bio Vlahović, ali ne možete biti ni bogatiji. Gospodin Vlahović nije menjan, činjenica je, tri godine. Izabran je u dve vlade. Gospodin Vlahović je postao enormno bogat, a narod enormno siromašan. Gospodin Vlahović je za vreme mandata i mog kolege poljoprivrednika, koji je tada bio premijer, jedno određeno vreme, na žalost, ne moju, već ovog naroda, ove države, gospodin Vlahović je u to vreme stekao sve, a narod izgubio sve. Sve ono što je bilo društveno i državno, što je bilo naše, postalo je njihovo.
Da podsetim da sve te vlade imaju kontinuitet od 2000. do 2012. godine. Prvo što je urađeno – likvidirane su naše banke, dovedene su strane banke, strani trgovinski lanci, strane kompanije koje su uzimale profitabilne firme, pivare, cementare, „Beopetrol“ itd, uzele su to ne zato da bi kupili preduzeća, već da bi kupili potrošače, a da ta preduzeća, ukoliko bi ostala u našim rukama, ne bi bila konkurencija njihovim preduzećima, nisu želeli da budu konkurencija sami sebi, nego su želeli da kupuju kupovinom tih preduzeća otkloni konkurenciju, a da na našem tržištu ostvaruju profit, što je legitimno sa njihove strane, ali nije bilo legitimno sa naše.
Lično sam učestvovao u podizanju Duvanske industrije Niš, ostvarenju boljih rezultata, izgradnji nove linije za proizvodnju cigareta, ali samo posle par godina DIN, DIV, sve te fabrike koje su donosile profit, prodate su strancima, a usput su prodati svi pušači. Samo na uštedi akcize, te firme otplatile, odnosno te su investicije otplatile same sebe za nekoliko godina.
Danas se prodaja kapitala zove investicija. Mene kao nekog zemljoradnika, kolegu bivšeg premijera, odnosno kolegu po struci, to onako malo zaprepašćuje da neko prodaju kapitala, a bi bivši premijer, knjiži kao neku investiciju, kao da je to investirano, nešto novo napravljeno. U stvari se radilo o prodaji kapitala u investicijama u promenu vlasništva. Ništa veliko nije izgrađeno i dok sam se ja borio da gradim industrijsku zonu u Inđiji, da se napravi jedina srpska fabrika cigareta, on je investitore, verovali ili ne, za vreme „Sablje“ hapsio. Za vreme „Sablje“ su takođe otvoreni tenderi za DIN, DIV, itd, da ne podsećam šta su dalje radili ministri privrede i premijeri u toj Vladi.
Dakle, toj Vladi iz tih razloga sam otkazao i poslušnost, s obzirom da sam video da te stvari vode u uništenju naše privrede, otpuštanju ljudi, itd. To je bila inicijalna kapisla koje su sve druge vlade nastavile, što je prouzrokovalo gubitke preko 500 hiljada radnih mesta, enormno zaduživanje. U vreme kada smo se normalno zaduživali gubili smo radna mesta. Ljudi su iz privrednog lanca ispadali i prelazili na rashodovnu stranu, odnosno postojali socijalni slučajevi.
Dug koji su oni napravili i prodaja kapitala ne bi bio toliki problem da su od te prodaje kapitala i enormnog zaduživanja napravili izvor za vraćanje duga. Međutim, on nije napravljen.
Dijaspora je samo dijaspora, a to budućem ministru preporučujem da aktivira našu dijasporu što vladama do 2012. godine nije palo napamet. Dijaspora je od 2000-te do 2012. godine po Narodnoj banci, podacima Narodne banke Srbije, a tu ne ulaze devizne doznake koje su poslate autobusima putem prijatelja itd, već samo ono što je prošlo kroz račune, ubacila 50 milijardi dolara, ali su u isto vreme majstori tranzicije iz ove zemlje izneli 51 milijardu, tako su u potpunosti anulirali ono što je naša dijaspora ubacila.
Rezultati te Vlade su takođe i „Sartid“, gde je država preuzela preko milijardu duga, a „Sartid“ je prodat za 20 i nešto miliona dolara koliko se sećam. Radio je dok se to isplatilo, a kasnije je država ponovo morala da preuzme „Sartid“ i sa punim pravom se sada stara o onim radnicima koji nisu zbrinuti na takvu vrstu privatizacije. To je ono što imam da kažem o toj Vladi.
Takođe, moram da kažem budućem Ministarstvu privrede da nemam ništa protiv „Fijata“. U „Fijata“ su prethodne Vlade uložile stotine, stotine miliona evra, ali moram da kažem da moramo da vodimo računa o poljoprivredi, da ono što seljaci proizvodu da radnici u fabrikama prerade, da proizvedemo energente za tu vrstu proizvodnje i da na takav način robu koju proizvedemo iznesemo na tržište, kao i da pokušamo da zbrinemo egzistenciju ovog naše stanovništva koje je sve siromašnije, da im obezbedimo egzistenciju, a da pri tome servisiramo sve dugove koji su nastali u periodu do 2012. godine. Dakle, u periodu kada su gubljena radna mesta, uprkos zaduživanjima. Sada treba zemlju razduživati, narod prehraniti, obuti, ogrejati, treba ljude školovati bez privrede koja je trebala u vreme zaduživanja da se napravi kao glavni izvor duga.
Navešću primer. Tri sela u Sremu. To su Martinci, Kuzmin i Laćarak, a ovde ima ljudi koji žive na toj teritoriji. Pre tzv. velikih vlada, čiji su predstavnici ovde obezbeđivali većinu tim vladama, se ponose tim nekim svojim radom. Pre njih su 200 hiljada svinja proizvodila tri sela. Od toga prerađeno tu u „Mitrosu“, našoj državi je ostajalo godišnje 60 miliona evra. Danas od celog „Fijata“, protiv koga nemam ništa, ovoj državi jedva da ostane 20 miliona evra. To je neki njihov najveći rezultat. „Fijat“ mnogo učestvuje u izvozu i deviznim prihodima zemlje, ali takođe „Fijat“ mnogo uvozi, tako da ono što ostane nama su neto zarade itd, gde je prethodna generacija vlasti pristala da se plaćaju porezi i doprinosi na radnu snagu, da se ne plaćaju komunalije itd, ali opet ja cenim tu njihovu investiciju i verujem da je u prerađivačkoj industriji šansa ove zemlje, da ono što seljaci naprave radnici u fabrikama prerade, da proizvedemo energiju za to. Mislim da imamo šansu u tome, budući da sam spomenuo „Mitros“. „Mitros“ je tih godina svakog dana prerađivao dve hiljade komada svinja i donosio 600 hiljada evra dnevno prihoda, bez ikakvog odliva, što je na godišnjem nivou jedna fabrika u Sremu sa nekoliko sela okolo, sa sremskim i mačvanskim regionom, mogla ovoj državi da donese 150-200 miliona evra društvenog proizvoda, a to su uglavnom bile konzerve, izvoz šunke itd.
Dolaskom tzv. vlada opšte narodne propasti, kako ih nazivam od 2000. do 2012. godine, kojoj pripada i moj kolega vinogradar kalemar, je sve upropašćeno, pa sada imamo prazne hale, radnike bez posla, gladne ljude, ljude koji sanjaju komad hleba. Danas većina nas predstavlja prazne džepove, bedu, očaj i siromaštvo, dok majstori tranzicije, koji su sve upropastili, ovde nama prigovaraju.
Voleo bih da je moj kolega tu i da ga pitam, kako beše ono, finansijski direktor naše stranke, tri evra, šećerana, tri evra, šećerana, tri evra, šećerana. Valjda je to ta pravedna privatizacija koja je vršena. Valjda su to te velike investicije. Uzgred budi rečeno, to je i kum lidera jedne stranke u vreme DOS-a od 2000. do 2003. godine.
Ovde smo čuli britke diskusije, takve kritike o Union univerzitetu, čoveka čiji je kolega visoki funkcioner te stranke, kako je sam rekao, upotrebio izraz, „magastrirao“ i doktorirao na Union univerzitetu u Mladenovcu. Valjda se taj deo doktorata, kako je taj rekao, „magastratura“, računa u pošteni deo, a sve drugo se računa u nepošteni deo. Tako jedan univerzitet…