Poštovani poslaniče, šest minuta i 47 sekundi. Ostalo vam je šest minuta i 45 sekundi.

Završavam.
Jel smo mi klub prijatelja koji priča o efemernim stvarima ili o nečemu što su zakoni ove zemlje? Nećemo da dozvolimo da nam to bilo ko oduzima. Hvala.

Zahvaljujem.
Po članu 96, narodni poslanik Zoran Babić ima reč.

Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Pažljivo sam slušao današnju raspravu. Mislim da sam samo jednom izašao iz sale, na kratko. Verujte da suštinskih zamerki na ova dva predloga zakona i dva sporazuma zaista nisam čuo. Bilo je politikantskih stavova, bilo je strančarenja, bilo je kandidovanja nekih drugih tema koje apsolutno nemaju nikakve veze sa predloženim zakonima.
Mislim da Vladi Republike Srbije, a ni vama, gospođo Udovički, nije potreban advokat da bi odgovorio na postavljena pitanja. Pitanje zašto je u Narodnoj skupštini ministar u Vladi Republike Srbije je zaista degutantno i nepoznavajuće, niti je u skladu s Ustavom Republike Srbije. Vlada Republike Srbije je kolektivni organ koji donosi svoje zaključke, svoje predloge zakona, svoje odluke, na kolektivan način i svako od ministara učestvuje u donošenju tih odluka. Naravno da će neko ko je glasao za taj zakon, makar možda i ne bio iz njegove oblasti, da će se pre samog glasanja i upoznati i videti šta piše u tom zakonu i moći će da ga brani i u javnosti i u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Prošlo je vreme kada su ta ministarstva, sada vidimo u senci, kada su bile posebne nahije, kada niko nikoga ni za šta nije smeo da pita. Ministar – bog. Niko ne sme da ga pita šta se dešava u tom ministarstvu. To je zaboravljeno promenama 2012. godine. U ovoj Vladi Republike Srbije, u Vladi Aleksandra Vučića i SNS se zna ko, šta i kako radi i koliko se radi.
Vidim da je danas ovde određenim kolegama narodnim poslanicima zasmetala čak i himna. Zasmetala je garda. Zasmetala je zastava. Sa zadovoljstvom sam pevao himnu. I voleo bih da svakoga dana garda i himna bude u Narodnoj skupštini. Valjda će nas to opomenuti koga predstavljamo i u kojem visokom domu sedimo. Ali, i to je nekim narodnim poslanicima iz opozicije bila smetnja. Intoniranje himne. Garda u Skupštini Srbije.
Da li je to kritika zakona? Da li je to slika Narodne skupštine? Nije. Nekim kolegama, iako to nije tema dnevnog reda, zasmetala je i vojna parada. Vojna parada koja će se organizovati 16. oktobra, posle skoro 30 godina, zato što imamo čime da se ponosimo, zato što je prošlo vreme kada su se, nažalost, pripadnici Vojske Srbije, da li aktivni ili u penziji, bacali kroz prozor zbog nerešenog stambenog pitanja, zbog siromaštva, zbog nebrige države i ministarstva o njima. I juče je podeljeno 39 ključeva od stanova, 30 ključeva aktivnim i devet penzionerima Vojske Srbije. Zato što se Srbija ponosi svojom Vojskom. Zato što imamo šta da pokažemo. Zato što je Vojska Srbije postala faktor stabilnosti. Zato što je Vojska Srbije dobar sagovornik i dobar učesnik u mirovnim operacijama širom sveta. I zašto nekome smeta da to vide i građani Srbije, na jednoj paradi 16. oktobra?
Da li je to slika Narodne Skupštine? Ne, nije i ne sme da bude. Zasmetalo je i zašto je direktor Poreske uprave došao iz BIA. Čini mi se, a o tome nešto malo znam, a postoje ljudi koji više znaju o tome, u to sam siguran, da se u BIA-u ne ulazi lako, da se ulazi sa dobrom proverom, sa žestokim generalijama, sa dobrom stručnom spremom, tako da je normalno i prirodno, i dobro i afirmativno, da Poresku upravu vodi neko ko je radio u BIA i ko je čist i pred bogom i pred zakonom, iako tog čoveka ne poznajem. Ali, čim je takav „bekap“, apsolutno može da očekuje i da dobije podršku.
Zar je trebalo ići logikom grada Beograda, pa za menadžera postaviti vozača, iako nemam ništa protiv vozača. To su divni ljudi, profesionalci. Zaista podržavam i pozdravljam to što oni rade, ali ne može jedan vozač u gradskoj upravi grada Beograda, Dragana Đilasa da postave gradski menadžer. Istina, sada je tu veliku kancelariju i „X5“ koji je vozio je zamenio optuženičkim klupama, da ne kažem i nekim drugim. Da li su to ti kadrovi i način kako se postaje kadar? Mislim da nije.
Zamerke su - zašto ovi zakoni? Znate, ova Vlada, Vlada Aleksandra Vučića nije Vlada u senci. Kada je nešto u senci, kada je nešto u hladovini, kako kažu moji Šumadinci, u hladu se odmara, na suncu se radi. Ova Vlada je i na suncu i na kiši i na snegu i šibaju je različite oluje. Ne plašimo se tih vremenskih prilika i prolazićemo kroz njih, ali nikada nećemo biti u senci.
Da ne bude „da, možda ne“, tačno se zna koji su zakoni u redosledu i o kojim zakonima se raspravlja. Za ovu Vladu i za ovu skupštinsku većinu ne postoji „da, možda ne“. Postoji jasan plan koji je iznesen u ekspozeu predsednika Vlade, gospodina Vučića. Nekima je u ovoj sali strašno smetalo zašto je taj plan od 100 dana Vlade i ispoštovan, a biće ispoštovan i u narednih šest meseci. Spremni smo na prolazna vremena, spremni smo i da kažemo šta sve radimo.
Nije ovo prvi put da se promašuje i produžava rok i nisam srećan zbog toga. Zato što su bili zakoni, a sećam se i Zakona o osiguranju koji je nekoliko puta za vreme Vlade Mirka Cvetkovića produžavan, sve na po godinu dana, sve nekako pred novu godinu, pošto je to bio „ded lajn“, se produžavao pa i dalje imamo zajedno osiguravajuća društva, i životna i neživotna.
Naravno da se ne treba na loše stvari ugledati. Treba se ugledati na bolje.
Međutim, odgovor koji niko nije, ni pitanje koje niko nije postavio, ali odgovor koji niko nije dao u prethodnih nekoliko sati rasprave je šta bi bilo da ne donesemo ovaj zakon? Šta bi se onda desilo? Da li bi ta imovina koju AP Vojvodina, jedinice lokalne samouprave i javna preduzeća nisu podnela zahtev i nisu upisala pravo svojine, da li bi ta imovina otišla niz Dunav? Ne bi. Niz Savu, niz Moravu, da li bi nestala, isparila? Ne bi. Ostala bi u vlasništvu države Srbije. Da li bi neko bio na šteti? Ne, ne bi, ali smatramo da neko ko tu imovinu koristi, da će je koristiti sa pažnjom mnogo boljeg domaćina nego što bi to bila recimo država, da bi sa pažnjom mnogo boljeg domaćina tako radile sve jedinice lokalne samouprave ili javna preduzeća.
Postavilo se pitanje i odgovornosti. Slažem se. Čija je odgovornost? Vlade Republike Srbije, odnosno Narodne skupštine, koja je ovaj zakon predložila, a Narodna skupština usvojila, ili ovlašćenih i odgovornih u jedinicama lokalne samouprave, a podsetiću, prvenstveno AP Vojvodine koja nije ispoštovala sve obaveze, gradova, opština i javnih preduzeća? Gde je tu odgovornost države? Gde je tu odgovornost Vlade? Zar je trebala ministarka Udovički da ide u AP Vojvodinu i da kaže – gospodine Pajtiću, vi niste uradili to i to, evo ja ću da uradim to i to?
Izvinjavam se na mom tonu, jer često neke kolege čim se uputi kritički ton za prethodno vreme, odmah to smatraju za buku i bes. Nit sam bučan, nit sam besan.
Ono pitanje koje bih ja voleo da delegiramo danas i mislim da je ono suštinsko, zakoni su kao deca. Nije dovoljno što ćemo ih roditi. Nije dovoljno što ćemo mi ovaj zakon izglasati u petak. Decu moramo da vaspitavamo, decu moramo da pratimo, decu moramo da korigujemo, ponekad da izgrdimo, češće pohvalimo.
Ne želim da izgubimo dve godine. Voleo bih da, gospođo Udovički, prenesete vašim kolegama u Vladi Republike Srbije i mislim da bi to bila dobra praksa ne samo za ovaj zakon, nego i za mnoge druge zakone, a to je da recimo jednom u tri meseca, jer je…

Vreme.

… završavam, da jednom u tri meseca izađete u Narodnu skupštinu, napravimo sajt, napravimo emisiju, pa kažemo – evo, za ova tri meseca te i te lokalne samouprave, ta i ta javna preduzeća su podnela zahtev i upisala pravo javne svojine, a ova nisu. Pa će se oni malo zastideti, a u lokalnim samoupravama, u jedinicama lokalne samouprave i u javnim preduzećima…

Vreme.
Zahvaljujem se.

Jedna rečenica i završavam.
…A u jedinicama lokalne samouprave sede ljudi iz poslaničkih grupa, odnosno iz stranaka svih poslaničkih grupa. Svi smo odgovorni zašto je ovo vreme potrošeno, a nije završen posao do kraja.
Dajte da opominjemo na svakih dva meseca, svaka tri meseca te ljude da ih bude sramota ako tako nešto ne urade u naredne dve godine. Mislim da je to korektan pristup i kreativan pristup.
U svakom slučaju, SNS će u Danu za glasanje podržati ove zakonske predloge.

Hvala.
Reč ima ministar dr Kori Udovički. Izvolite.

Gospođo predsednice, gospodo i dame poslanici, hvala vam na diskusiji i pažnji koja je posvećena ovim zakonima.
Odgovorila bih na pitanja koja su konkretno postavljena i takođe naglasila da će dalje poslanici imati priliku da reaguju bilo na moje odgovore ili dalje diskusije kroz proceduru predviđenu zakonom. Još predstoji diskusija u odborima i u pojedinostima.
Prvo ću da odgovorim na vrlo konkretno pitanje o tome šta je učinjeno sa Prvim projektom razvoja zdravstva kojem današnji zakon o potvrđivanju Sporazuma je sledbenik. Taj Prvi projekat razvoja zdravstva je u potpunosti realizovan. Otprilike 99% odobrenih sredstava je povučeno. On se bavio razvojem i implementacijom bolničkih softvera u četiri bolnice početkom reforme finansiranja na sekundarnom i tercijalnom nivou zdravstvene zaštite, uvođenjem praćenja kvaliteta zdravstvene zaštite, uspostavljanja akreditacionih procesa i akreditacije zdravstvenih ustanova, podizanjem kapaciteta za procenu zdravstvenih tehnologija u Srbiji.
Ukupna sredstva za taj projekat koja su potrošena iznosila su 10,2 miliona evra. U toku tog projekta uslaglašeno je da se Ministarstvo zdravlja bavi sistemom dijagnostičkih srodnih grupa i zapravo za vreme sprovođenja tog Prvog projekta taj sistem je pilotiran i pokazao je odlične rezultate.
Svetska banka je izrazila veliko zadovoljstvo u realizaciji tog Prvog projekta i zalaže se za kontinuitet u unapređenju zdravstvene zaštite na način na koji je to sada dogovoreno u ovom projektu sledbeniku.
Kada je reč o tome da nije nužno propraćen ovaj projekat prethodnom analizom rezultata propisa, odnosno rezultata politika koje je Vlada Srbije u bilo kom mandatu sprovodi, reč je o tome da sistem takvog praćenja nije uspostavljen u Srbiji od strane prethodnih Vlada i zapravo uslovi da se takav sistem praćenja ključnih politika može uspostaviti tek se postavljaju u okviru ove Vlade, ali je nemoguće očekivati da oni daju rezultate već za četiri meseca.
U tom, da kažem, grmu leži zec i sa pitanjem koje je mnogo puta postavljeno danas, a to je kako to da može da se desi da imamo propis, a on se ustvari ne sprovodi. Trebali li da kažnjavamo te lokalne samouprave, Pokrajinu ili javna preduzeća? Šta to treba da uradimo da bi bili sigurni da neće ovog puta biti kako je jedna poslanica rekla – majke mi, realizovaće se rok.
Da bismo bili sigurni moraju da se sprovedu te dosta sveobuhvatne reforme na kojima sada radimo, a koje zahtevaju vreme, a to je da imamo sistematično praćenje sprovođenja propisa.
U čemu je stvar? Ova Vlada je nasledila niz zakona koji nisu do kraja sprovedeni. Kako izabrati, koje resurse i na koga ćete tačno staviti pritisak da realizuje koji od tih propisa? Prosto je važno da budemo sigurni da radimo ono što je najvažnije za ostvarivanje ciljeva ove Vlade i bez sumnje je sređivanje odnosa svojine, javne ili privatne, i u okviru javne na različitim nivoima vlasti različitih tipova svojine jako važno.
Međutim, činjenica da jedan zakon koji je izgledao logičan onima koji su ga donosili do te mere nije sproveden, govori nam o verovatnom postojanju problema sa samim zakonom. Bilo bi logično da se lokalnim samoupravama, Pokrajini i javnim preduzećima isplati da oni žele da upišu svoju svojinu.
Kako je moguće da se to ipak ne radi? Na to moramo da odgovorimo i to zahteva dublju analizu, mislimo da je važno da se ta analiza poveže i sa analizom drugih problema koji postoje kada je reč o raspolaganju svojinom u Srbiji, odnosno vlasništvom, a koje je ova Vlada nasledila i te kako, ne samo od prethodne, već i od prethodnih vlada. To je problem koji se gomila u protekloj deceniji.
Rok od dve godine je prosto rok koji će da omogući da se sa jedne strane nastavi sa rešavanjem, upisivanjem svojine u nekom ritmu koji može, s obzirom na iskustvo koje vidimo do sada i gde se nadamo da da rezultate, ili da se, kao što se nadam ja, kao ministar zadužen za lokalne samouprave naročito, da se nađe način kako da se taj sistem pojednostavi, da se podsticaj, da se rešavanje svojina napravi podsticajnijim u odnosu na trošak, na cenu, na napor koji trenutno zahteva ovakav posao, prosto nameće subjektima da se taj odnos promeni i da se realizuje ono što bi trebalo da nam svima bude očigledan cilj.
Na kraju tek onda dolazi da je možda prosto reč o potpunoj neodgovornosti, u kom slučaju opet radimo na izmenama i dopunama, odnosno na novom zakonu o opštem upravnom postupku koji će da postavi bolje i jasnije pitanje odgovornosti za ostvarivanje zadatih rokova u svemu što se radi kao upravni postupak i da očekujemo da će u dogledno vreme problem koji je nagomilavan u proteklih deceniju i po, u naredne dve ili tri godine u toku ovog mandata ove Vlade biti rešen.
Hvala vam.