Ja sam vrlo precizan. Manje od pola skupštinske većine bi bile negde drugde, a ne ovde.
Zato pročitajte tekst Predloga zakona, oni koji učestvuju u oružanom sukobu kao deo neregularnih jedinica, a ne u mirovnoj misiji, su pod udarom kazni iz ovog zakona. Da se primenjuje retroaktivno, bez obzira na motive, patriotizam i sve ono što nam se godinama i decenijama ovde serviralo, ako je neko međunarodno priznata država, došli bi pod udar ovog zakona. To je jasno kao dan. Nema potrebe da se tu sad neko ljuti, jer mi ne želimo nikada da se svađamo sa većinom, pa ni danas.
Poštujem motive predlagača, mislim da su motivi dobri i plemeniti, mislim da su motivi možda posle duže vremena potreba da se izađe u susret onome što nam vreme donosi, a vreme nam donosi puno problema i vreme i dešavanja su pokazala da je mnoštvo mladih ljudi iz Srbije, naših državljana otišlo da se bori po meni za pogrešne ciljeve, za pogrešne ljude i sa pogrešnim motivima, ali njih zakon, kao zakon sprečiti neće. Neće, nažalost. Da zakon ima snagu sam od sebe da sprečava, mi bi davno bili uređeno društvo, kao što nismo.
Ono što će ih sprečiti je preciziranje odredbi, ono što će ih sprečiti je jasan stav tužilaštva i mogućnost da ovako odrede ko su ti ljudi i ko organizatori. Nisam siguran da sam tekst ostavlja dovoljno prostora. To je neka naša zamerka u tehničko-operativnom smislu, koja nema veze sa našim opredeljenjem da podržim ovaj Predlog izmena Krivičnog zakona.
Smatramo da kao društvo i država moramo da se zaštitimo od tog zla, ali smatramo da i kada štitimo građane nekada od ekstremizma, terorizma, onda to moramo da uradimo polazeći od sebe.
Znate, ima nas koji smo optuživani da smo teroristi i ekstremisti, a ko zna šta će biti sutra, a ove odredbe su jednako po meni kao i naš kodeks koji se priprema nedovoljno precizno, omogućava većini da uradi šta joj padne na pamet. Znači, da se ovo ne bi završilo kao politička igra, a ja verujem da nije i znam da nije, dozvolite gospodine predlagaču i predlagači da ove stvari ipak malo preciziramo, da ipak vodimo računa o tome šta se sve dešava i u kojim pravcima se naši ljudi kreću po svetu, na kojim poslovima i da vodimo računa da neko ko nikako ne treba, ne potpadne pod ove odredbe.
Spominjali su ljudi i regularne jedinice u kojima su naši državljani članovi i šta će biti sa njima? Šta će biti sa ljudima koji imaju dvojno državljanstvo?
Kako ćemo primeniti zakon na one koji imaju francusko i srpsko, a u trećoj su državi i u okviru su jedinica koje su angažovane u konfliktu? Da li će oni ići u zatvor zbog toga? Znači, to ne piše u tekstu i tužilaštvo će imati problem sa tim, po meni.
Imate nekog našeg državljanina koji je istovremeno i državljanin neke druge države, on je deo neke regularne jedinice koja učestvuje u oružanom sukobu, recimo u Africi? Šta će se onda desiti? To ne piše i mislim da to moramo da preciziramo. Mi smo država koja je nekada bila izvor stabilnosti, izvor zdravih ideja i izvor slobode.
Ovi ljudi koji danas pokušavaju da urade ono što ni jednom normalnom civilizovanom čoveku nije milo se upravo plaštom demokratije i slobode pokrivaju, rušeći istu. To su današnji svetski trendovi, pa će sutra neko nositi kukasti krst, recimo, ili će da ide da se bori za tzv. „islamsku državu“, braneći to svojom slobodom kretanja, mišljenja, delovanja i svim ostalim. Tanka je linija između toga.
Da ne bi skliznuli u autoritarno društvo, pošto smo već, rekao bih, u nekim drugim oblastima debelo zagazili u tom pravcu, mislim da bi pravi izlaz bio u dodatnom jasnom definisanju pojmova, kao što su oružani sukob, kao što su rat, stvari koje se tiču nečijeg angažovanja, ali zakon ne meri ničije uverenje. Uverenje nemerljivo. Zakon ne može to da spreči ako neko nešto veruje, ma kako pogrešno bilo, on će to da realizuje.
Uostalom, imamo primere u našem političkom životu svakodnevno, da ako neko u nešto veruje, ma kako pogrešno bilo, neprekidno vodi Srbiju u propast. Recimo, primer naše Vlade i to prosto ne možete zakonom sprečiti, ali ćemo mi pokušati kao manjina da sprečimo da ovaj predlog koji je pozitivan u suštini, nema toliko oštre ivice koje razaraju tkivo slobode građana Srbije, a istovremeno da se zaštitimo od ekstremizma i terorizma u situaciji kada naša država, čini mi se, pozitivno i naša Vlada pozitivno reaguje u smislu odnosa i borbe protiv tzv. „islamske države“.
Da ne kaže neko da nikad niša ne kažemo pozitivno o ovoj Vladi, to jeste pozitivno, ali, pa dobro zapišite datum, ali mora to hrabrije, mora jasnije i ako hoćete, principi su takvi, kriterijumi su takvi da se moraju primeniti na sve slučajeve a ne samo ono što vam odgovara i zato i kažem ne pričajte Sirija a ne kažete Ukrajina. Ne može jedno bez drugog, dame i gospodo. Ne može jedan da bude heroj a drugi da bude terorista, vodite računa o tome.
To jeste srž našeg problema i teritorijalni integritet sa jedne strane i Moskva sa druge strane. To su teške dileme za našu Vladu i u tom smislu ovaj zakon, po meni, trebao bi da pomogne da kao država i društvo lakše prođemo kroz ovaj veliki izazov, ogroman izazov zato što ljudi koji veruju u pogrešne stvari su uvek jači od onih „pametnijih“ koji ćute. Problem je kada ti pametniji počnu da pričaju i kada prestanu da ćute, na koji način će ih pravila državnog regulisanja kanalisati da se mi kao društvo ne raspadnemo.
Ovaj zakon je, čini mi se, dobar putokaz u tom pravcu, ali ponavljam, bez edukacije, bez obrazovanja, bez jasnog odnosa prema mladima, bez vrednosnog sistema koji će biti dovoljno jak i privlačan, nasuprot ekstremnim ideologijama kojima su mladi podložni, bez ekonomskog napretka, bez jednog izgrađenog puta u Sandžaku, jedinog - jedinog puta, bez jedne fabrike koja radi u Sandžaku, kako mislimo da im odgovorimo na njihove unutrašnje lomove i kako mislimo da prekinu da budu plodno tle za sve moguće teroriste, ekstremiste, organizatore suludih poduhvata na Bliskom istoku? Ne možemo samo zakonom.
Zato, razumite ovo obraćanje kao apel da malo kao država mudrije strateški pristupimo. Ovaj zakon je, po meni, samo mali deo mozaika koji moramo svi zajedno, bez obzira iz koje smo partije, da upotpunimo da bi Srbija najzad bila srećno društvo. Hvala.