Zahvaljujem se gospodine Đurišiću.
Reč ima narodni poslanik i šef poslaničke grupe SNS Zoran Babić, po Poslovniku. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Mislim da je prekršen Poslovnik, član 106. i član 150. Pročitaću prvi stav člana 150. a to je – da pravo predlaganja zakona i drugih opštih akata imaju svaki narodni poslanik, svaki narodni poslanik, ponavljam, Vlada, skupština AP, ili najmanje 30.000 birača. Ne vidim ništa sporno kada grupa od 199 narodnih poslanika predloži jedan zakon, jer čuli smo kritike koje su dolazile od iste poslaničke grupe da kada Vlada predloži zakon, onda je Narodna skupština protočni bojler. Kada Narodna skupština i narodni poslanici predlože zakon, onda je tu sporno zašto Vlada nije predložila zakon? Ne znam šta treba da se uradi da bi sve bilo valjano i korektno.
S druge strane, nekako se prećutkuje činjenica da smo svi narodni poslanici dobili mišljenje Vlade Republike Srbije. Evo ga prisustvo Vlade Republike Srbije, evo ga mišljenje o ovom predlogu zakona, samo treba da se pročita, a ono pročitano znači, Vlada u načelu i u celini prihvata Predlog zakona o dopunama Krivičnog zakonika koji je Narodnoj skupštini podnela grupa od 199 narodnih poslanika, imajući u vidu opravdane razloge za donošenje zakona, itd, itd. Evo ga prisustvo Vlade Republike Srbije i mišljenje o ovom predlogu zakona.
S druge strane prisutni smo, da svaki narodni poslanik može da predloži zakon i ni skupštinska većina, ni poslanička grupa SNS nije konsultovana pre podnošenja, da kažem, oko nekih zakona koji su dobri da li hoćete i vi. Ne, predložen je zakon i odmah smo trčali u hol da damo izjave kako neka grozna većina ne želi da podrži takav zakon, bez ikakve konsultacije, bez ikakve komunikacije uostalo.
Meni je drago što će poslanička grupa prethodnog govornika da podrži ovaj zakon, jer mislim da na taj način delimo politiku i delimo iste vrednosti, da ne želimo tragove naše države i naših državljana na kriznim i lošim žarištima u svetu.

Zahvaljujem se gospodine Babiću. Smatram da nisam prekršio Poslovnik, jer nisam dužan kao predsedavajući da obrazložim ono što svi narodni poslanici bi trebali da znaju.
Da li želite da se Skupština o tome izjasni?
(Zoran Babić, s mesta: Ne.)
Ne, u redu.
Povreda Poslovnika profesor dr Janko Veselinović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, upravo ste povredili Poslovnik član 103. zato što gospodin Babić je ukazao na povredu, odnosno nije ukazao na povredu Poslovnika. Govorio je u dva minuta na koja se pozvao, a po povredi Poslovnika, znači, u stvari je koristio kao repliku. Vi ste bili dužni da mu oduzmete reč.
Dakle, nijednom rečju gospodin Babić nije rekao kako ste vi to povredili Poslovnik već je pričao kao da je imao pravo na repliku. Zbog toga predsedavajući molim vas da vodite računa o tome. Gospodin Babić nije predstavnik ni predlagača, niti je predstavnik Vlade. Dakle, on nije ovde da zastupa interese Vlade, ovde iz Vlade niko ne sedi i zato on nije ovlašćen da se javlja i da zastupa interese Vlade, a bio je dužan da govori o Poslovniku.

Gospodine Veselinoviću, dozvolite meni pravo da tumačim izlaganje nekoga i njegovo traženje povrede Poslovnika. Pretpostavio sam i morao sam da saslušam narodnog poslanika da bi video da li u tome što on želi da kaže ili da ukaže ima povrede od strane predsedavajućeg. Saslušao sam ga i rekao njegov komentar. On je bio zadovoljan sa mojim komentarom, u stvari mojim objašnjenjem, tako da smatram da nisam prekršio Poslovnik.
Da li želite da se Skupština izjasni o povredi Poslovnika?
(Janko Veselinović, s mesta: Ne.)
Ne želite. U redu i hvala.
Po dnevnom redu ovlašćeni predstavnik, odnosno šef poslaničke grupe DS, narodni poslanik Borislav Stefanović ima reč. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, imamo ovde predlog dopune Krivičnog zakonika koji pokazuje da mi kao društvo, kao država poslovično kaskamo za događajima. Demokratska stranka bez obzira na to će podržati ove izmene, iako imamo i zamerke koje će se ogledati u nekoliko amandmana koje smo podneli.
Ali, u suštini o čemu mi ovde danas raspravljamo nije ni Sandžak, islamski militantni borci i dobrovoljci ili fanatici, kako god da ih nazovemo, ovo se odnosi na sve sukobe. Primetno i simptomatično da predlagači ne spominju nigde Ukrajinu, a ovo je jednako kako je zakon protiv islama i islamske države, tj. izmena zakona jednako i protiv onih četnika u Lugansu i na drugim delovima istočne Ukrajine.
To je prva stvar. Druga stvar, ima nepreciznosti i predlagač je toga svestan. Mi smo o tome razgovarali sa predlagačem. Mislim da imamo dobru priliku da to dodatno preciziramo, da se izbegnu neželjene posledice primene ovog zakona na ljude koji nikakve veze nemaju ni sa paravojnim, ni sa drugim formacijama, ni sa ekstremističkim organizacijama u inostranstvu i te stvari možemo rešiti kroz prihvatanje amandmana opozicije, pre svega čini mi se.
Jasno, da u današnjem svetu, kako je rekao kolega sa 64 ratna sukoba koji bukte i od kojih su neki na evropskom tlu, mi moramo kao država da obezbedimo, pre svega, da ljudi koji vrbuju organizuju i ako hoćete otpremaju „dobrovoljce“ pod znacima navoda, ljude jakih uverenja, bez obzira gde idu, ali i one koji zbog novca odlaze da budu „psi rata“ ili da budu pripadnici ekstremističkih organizacija, njih prvenstveno treba da gađa, kolokvijalno rečeno ovaj zakon, tj. ove izmene Zakona.
Dakle, tu je to zmijsko klupko, koje mi kao društvo i kao država moramo da prekinemo, ali nikada ga nećemo prekinuti, ako ne promenimo i školski sistem, ako ne promenimo obrazovanje, ako ne promenimo katastrofalnu ekonomsku situaciju, ako tim mladim ljudima u Sandžaku ili u drugim delovima Srbije ne date perspektivu, ne date obrazovanje, ne date obaveznu srednju školu, ako im ne date jasne istorijske uzore, ako nastavimo sa šizofrenom političkom pričom, potpuno pogrešnom edukacijom mladih. Onda ćete uvek imati pod znacima navoda „dobrovoljce“.
Znate, nema planine ne čelika jačeg od nečijeg uverenja, od ideje nema veće planine. Neka je ta ideja hiljadu puta pogrešna sa moje pozicije, ali se plašim da će ovaj zakon dati, čini mi se neophodan okvir za državu koja ima problem desetina građana koji učestvuju u ratnim, ako hoćete oružanim aktivnostima koje su protivne i civilizaciji i zdravom razumu i miru i bilo kakvom normalnom suživotu na ovoj planeti. Znači, moramo imati okvir i u tom smislu mi podržavamo ovaj predlog.
Međutim, ne možemo nikada staviti u isti koš slavne heroje španskog građanskog rata, kako je rekla koleginica i ljude koji odlaze da se bore za islamsku državu i koji se slikaju i to stavljaju na fejsbuk i tviter i to što Blagoje Parović i Koča i Peko nisu imali tviter i fejsbuk, ne znači da su isti kao ovi koji ga imaju danas. Ni u čemu i nikada biti isti neće, jer su oni heroji, a ovo su teroristi i bitange. A zašto? Pa zato što se bore, borili su se protiv zla i fašizma, a ovi odsecaju ljudima glave pred kamerom. To je razlika, a ne sredstva komunikacije.
Šta ako sutra naš nesrećni svet pogodi novo žarište, novo buktanje fašizma negde, gušenje ljudskih prava, uništavanje parlamentarizma, upotreba vojne sile protiv građana, hoćemo onda i mi koji bi eventualno išli da se borimo protiv tog fašizma biti pod udarom našeg sopstvenog zakona.
Kada sam pitao predlagača u najboljoj nameri, šta je najveći problem ovih izmena, upravo to je najveći problem. Nemamo kantar gospodo, ne možemo da izmerimo šta je to opravdani sukob, a šta je to ekstremizam, fundamentalizam, terorizam i sve ostalo. E to je deo isto političke volje i to nam nameće vreme i svet u kojem živimo. Neke stvari su nesumnjive i nama i većini, a neke stvari sigurno neće biti na jednakoj liniji nama i većini u budućnosti. Šta ćemo onda? Ko je taj stručnjak ko će da meri da li je onaj iz Sandžaka čovek koji ode da se bori u Siriji, ili za islamsku državu terorista, što nesumnjivo jeste po mojim aršinima i aršinima moje stranke, a šta ako neko ode da se bori protiv nekog diktatora koji puca u svoj narod. Kako ćemo onda? Šta da radimo? Kako to da izmerimo? To je nedostatak zakona.
Drugi nedostatak je to što je nejasno kako će se određivati oni koji idu da su teroristi, zlikovci, ubice, itd. Kako ćemo to određivati, tj, kako će tužilac to da meri? Da li će isto primeniti na one četnike u Lugavcu? Hoće, ja bih voleo na Počuču koji daje izjave kako je on van domašaja, on odgovara samo sudu Luganjske Republike, a naš sud nije bitno.
To je uvreda za ovu državu i nije politička stvar, nije stranačka stvar. Zašto o tome ne pričamo danas, nego pričamo o onome što jeste zlo nesumnjivo, a to je takozvana islamska država.
Ovo nije sandžački zakon, ovo nije zakon koji se bavi jednom regijom u Srbiji, ovo je zakon koji se bavi svim mogućim ratištima, vojnim žarištima, ekstremističkim, terorističkim, paravojnim formacijama koje tamo idu, organizuju ljude, obučavaju ih, šalju i daju novac za to. Oni uzimaju pare za to. Te ljude moramo prvo i primarno da gađamo ovim izmenama i mislim zbog toga smo mogli ovo preciznije da odredimo.
Tačno je i to da mudrošću predlagača je izbegnuta zamka da se zakon primenjuje retroaktivno, jer da jeste pola skupštinske većine ne bi sedela ovde, nego bi išli u zatvor. To je istina. Pošto sam znao da ćete ovako reagovati…

Gospodine Stefanoviću, molim vas…

Pa zašto, u čemu je problem, baš me zanima vaše tumačenje.

Upravo u vašoj rečenici, ali ako vi ne znate u čemu je problem, ne vredi da vam ja objašnjavam. Nastavite. Vi ste nazvali pola Skupštine… Nastavite.

Ja sam vrlo precizan. Manje od pola skupštinske većine bi bile negde drugde, a ne ovde.
Zato pročitajte tekst Predloga zakona, oni koji učestvuju u oružanom sukobu kao deo neregularnih jedinica, a ne u mirovnoj misiji, su pod udarom kazni iz ovog zakona. Da se primenjuje retroaktivno, bez obzira na motive, patriotizam i sve ono što nam se godinama i decenijama ovde serviralo, ako je neko međunarodno priznata država, došli bi pod udar ovog zakona. To je jasno kao dan. Nema potrebe da se tu sad neko ljuti, jer mi ne želimo nikada da se svađamo sa većinom, pa ni danas.
Poštujem motive predlagača, mislim da su motivi dobri i plemeniti, mislim da su motivi možda posle duže vremena potreba da se izađe u susret onome što nam vreme donosi, a vreme nam donosi puno problema i vreme i dešavanja su pokazala da je mnoštvo mladih ljudi iz Srbije, naših državljana otišlo da se bori po meni za pogrešne ciljeve, za pogrešne ljude i sa pogrešnim motivima, ali njih zakon, kao zakon sprečiti neće. Neće, nažalost. Da zakon ima snagu sam od sebe da sprečava, mi bi davno bili uređeno društvo, kao što nismo.
Ono što će ih sprečiti je preciziranje odredbi, ono što će ih sprečiti je jasan stav tužilaštva i mogućnost da ovako odrede ko su ti ljudi i ko organizatori. Nisam siguran da sam tekst ostavlja dovoljno prostora. To je neka naša zamerka u tehničko-operativnom smislu, koja nema veze sa našim opredeljenjem da podržim ovaj Predlog izmena Krivičnog zakona.
Smatramo da kao društvo i država moramo da se zaštitimo od tog zla, ali smatramo da i kada štitimo građane nekada od ekstremizma, terorizma, onda to moramo da uradimo polazeći od sebe.
Znate, ima nas koji smo optuživani da smo teroristi i ekstremisti, a ko zna šta će biti sutra, a ove odredbe su jednako po meni kao i naš kodeks koji se priprema nedovoljno precizno, omogućava većini da uradi šta joj padne na pamet. Znači, da se ovo ne bi završilo kao politička igra, a ja verujem da nije i znam da nije, dozvolite gospodine predlagaču i predlagači da ove stvari ipak malo preciziramo, da ipak vodimo računa o tome šta se sve dešava i u kojim pravcima se naši ljudi kreću po svetu, na kojim poslovima i da vodimo računa da neko ko nikako ne treba, ne potpadne pod ove odredbe.
Spominjali su ljudi i regularne jedinice u kojima su naši državljani članovi i šta će biti sa njima? Šta će biti sa ljudima koji imaju dvojno državljanstvo?
Kako ćemo primeniti zakon na one koji imaju francusko i srpsko, a u trećoj su državi i u okviru su jedinica koje su angažovane u konfliktu? Da li će oni ići u zatvor zbog toga? Znači, to ne piše u tekstu i tužilaštvo će imati problem sa tim, po meni.
Imate nekog našeg državljanina koji je istovremeno i državljanin neke druge države, on je deo neke regularne jedinice koja učestvuje u oružanom sukobu, recimo u Africi? Šta će se onda desiti? To ne piše i mislim da to moramo da preciziramo. Mi smo država koja je nekada bila izvor stabilnosti, izvor zdravih ideja i izvor slobode.
Ovi ljudi koji danas pokušavaju da urade ono što ni jednom normalnom civilizovanom čoveku nije milo se upravo plaštom demokratije i slobode pokrivaju, rušeći istu. To su današnji svetski trendovi, pa će sutra neko nositi kukasti krst, recimo, ili će da ide da se bori za tzv. „islamsku državu“, braneći to svojom slobodom kretanja, mišljenja, delovanja i svim ostalim. Tanka je linija između toga.
Da ne bi skliznuli u autoritarno društvo, pošto smo već, rekao bih, u nekim drugim oblastima debelo zagazili u tom pravcu, mislim da bi pravi izlaz bio u dodatnom jasnom definisanju pojmova, kao što su oružani sukob, kao što su rat, stvari koje se tiču nečijeg angažovanja, ali zakon ne meri ničije uverenje. Uverenje nemerljivo. Zakon ne može to da spreči ako neko nešto veruje, ma kako pogrešno bilo, on će to da realizuje.
Uostalom, imamo primere u našem političkom životu svakodnevno, da ako neko u nešto veruje, ma kako pogrešno bilo, neprekidno vodi Srbiju u propast. Recimo, primer naše Vlade i to prosto ne možete zakonom sprečiti, ali ćemo mi pokušati kao manjina da sprečimo da ovaj predlog koji je pozitivan u suštini, nema toliko oštre ivice koje razaraju tkivo slobode građana Srbije, a istovremeno da se zaštitimo od ekstremizma i terorizma u situaciji kada naša država, čini mi se, pozitivno i naša Vlada pozitivno reaguje u smislu odnosa i borbe protiv tzv. „islamske države“.
Da ne kaže neko da nikad niša ne kažemo pozitivno o ovoj Vladi, to jeste pozitivno, ali, pa dobro zapišite datum, ali mora to hrabrije, mora jasnije i ako hoćete, principi su takvi, kriterijumi su takvi da se moraju primeniti na sve slučajeve a ne samo ono što vam odgovara i zato i kažem ne pričajte Sirija a ne kažete Ukrajina. Ne može jedno bez drugog, dame i gospodo. Ne može jedan da bude heroj a drugi da bude terorista, vodite računa o tome.
To jeste srž našeg problema i teritorijalni integritet sa jedne strane i Moskva sa druge strane. To su teške dileme za našu Vladu i u tom smislu ovaj zakon, po meni, trebao bi da pomogne da kao država i društvo lakše prođemo kroz ovaj veliki izazov, ogroman izazov zato što ljudi koji veruju u pogrešne stvari su uvek jači od onih „pametnijih“ koji ćute. Problem je kada ti pametniji počnu da pričaju i kada prestanu da ćute, na koji način će ih pravila državnog regulisanja kanalisati da se mi kao društvo ne raspadnemo.
Ovaj zakon je, čini mi se, dobar putokaz u tom pravcu, ali ponavljam, bez edukacije, bez obrazovanja, bez jasnog odnosa prema mladima, bez vrednosnog sistema koji će biti dovoljno jak i privlačan, nasuprot ekstremnim ideologijama kojima su mladi podložni, bez ekonomskog napretka, bez jednog izgrađenog puta u Sandžaku, jedinog - jedinog puta, bez jedne fabrike koja radi u Sandžaku, kako mislimo da im odgovorimo na njihove unutrašnje lomove i kako mislimo da prekinu da budu plodno tle za sve moguće teroriste, ekstremiste, organizatore suludih poduhvata na Bliskom istoku? Ne možemo samo zakonom.
Zato, razumite ovo obraćanje kao apel da malo kao država mudrije strateški pristupimo. Ovaj zakon je, po meni, samo mali deo mozaika koji moramo svi zajedno, bez obzira iz koje smo partije, da upotpunimo da bi Srbija najzad bila srećno društvo. Hvala.