Ovo je Predlog o dopunama Krivičnog zakona, o učestvovanju u ratu i oružanom sukobu u stranoj državi. Želim da kažem da prethodni govornik nije služio našu državu, za stranu nisam siguran, dakle, 1999. godine. To je bio moj uvod u diskusiju o ovom zakonu.
Verujem da su predlagači potpisali ovaj zakon, a i ja sam, iz jedne plemenite pobude da se učini nekoliko stvari, pre svega, da se zaštite životi ljudi u tim stranim državama, ukoliko je to moguće, a, takođe, jedna od plemenitih namera predlagača ovog zakona je da se zaštite porodice od ljudi koji idu na strana ratišta. Dakle, da ti ljudi tamo ne ginu, drugo, da njihove porodice ne snose psihičke i druge patnje dok oni tamo ratuju, a takođe mogu da budu izloženi i bolu zbog smrtnog ishoda koji može rezultirati zbog angažovanja određenih pojedinaca u oružanim sukobima u stranoj državi. U potpunosti mogu da podržim taj deo plemenitih namera predlagača zakona, ali među nama je bili i razlika.
Što se tiče ovog zakona, mislim da ćemo morati da donesemo jedan potpuniji zakon, da ovo nisu potpuna rešenja, da se radi o rešenjima koja su nužna da bi se međunarodna zajednica, pre svega, zaštitila od rastuće napetosti na određenoj teritoriji u Iraku i Siriji, da ima dešavanja koja su u Ukrajini, ali mislim da nismo na sveobuhvatan način uspeli u ovom kratkom roku da rešimo ova pitanja.
Zakon govori o oružanim sukobima u stranoj državi. Kada je neko kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija strana u sukobu, a nije državljanin te strane države, kao ni pripadnik zvanične misije međunarodne organizacije čija je Srbija član mi tu imamo problem.
Imamo mnogo ljudi koji nisu državljani Republike Srbije. Dakle, ovaj zakon će se odnositi samo na državljane. Na stanovništvo koje nije regulisalo državljanstvo i koje nema sticajem okolnosti državljanstvo ovaj se zakon neće primenjivati i sa te strane je ovaj zakon nepotpun, jer će izbeći da sankcioniše, recimo, građane Republike Srbije koji nemaju državljanstvo a budu učestvovali u tim sukobima.
Sa druge strane, definicija paravojne formacije ne obuhvata terorističke organizacije. Dakle, neko ko pristupi terorističkoj grupi u inostranstvu ne mora biti sankcionisan ovim zakonom, iako posledice njegovog terorističkog delovanja, bez obzira u kojoj državi deluje i bez obzira koje je nacionalnosti, posledice terorističkog akta, koji čak može biti individualan ili vezan za grupu, mogu biti daleko veće nego ako učestvuje u nekom ratnom sukobu.
Takođe, paravojna formacija je izraz za pomoćne jedinice, recimo u SAD, čak i u Rusiji. Tako da, ako ste pripadnik i državljanin Srbije, ako ste pripadnik te jedinice koja je pomoćna jedinica SAD, vas ovaj zakon može tretirati ukoliko budete pomoćna jedinica negde u svetu i možete doći pod ovaj udar zakona. Iz tih razloga ja predviđam da ćemo mi morati da uradimo jedan poseban zakon koji će ovo tretirati.
Takođe, iz ovog zakona se kaže - vojnih i paravojnih formacija u sukobu. Šta ako uđemo u neku diktatorsku armiju koja nema drugu stranu u sukobu, ali proganja civile itd? U tom slučaju nećete biti sankcionisani na način kako to predviđa ova izmena i dopuna Krivičnog zakona.
Takođe u vezi sa ovim zakonom, zakon kaže da će se sankcije primenjivati prema državljanima Srbije koji nisu državljani neke druge države, što znači da ako ja imam dvojno državljanstvo i, ne daj bože, učestvujem u sukobu koji se može desiti recimo u BiH, u nekim okolnim državama, ukoliko nemam dvojno državljanstvo ja ću odgovarati, a ukoliko imam dvojno državljanstvo, u tom slučaju ja neću odgovarati po pravilima ovog zakona. Nemoguće je u ovako kratkom roku doneti jedan zakon koji bi bio sveobuhvatan. Zakon svakako ima tu plemenitu, humanističku crtu, ali ćemo morati mnogo toga da doradimo u narednom periodu.
Što se tiče državljanstva, moguće je da recimo odemo u rat u Ukrajini dobrovoljno i ukoliko odemo u Kijev, tamo će nam Vlada iz Kijeva dati državljanstvo, a ako odemo na neku drugu stranu možemo da ne dobijemo državljanstvo. Tako da, pristupanje određenim vojnim formacijama i paravojnim formacijama može da bude takvo da prvo dobiješ državljanstvo, a onda učestvuješ u sukobu i tako se građani koji učestvuju u nekoj državi stavljaju u neravnopravan položaj, jedni će odgovarati, a drugi neće.
Takođe, ovim zakonom nije, i zato predlažem da to bude u dogledno vreme jedan poseban zakon, predviđeno šta je sa ljudima koji pristupe vojnim formacijama a nisu vojnici, ni šta je sa lekarima koji iz najplemenitijih namera pristupe tim jedinicama, želeći pre svega da pomognu ugroženim vojnicima, ali i ugroženim civilima u tom regionu i budu sticajem okolnosti pripadnici te formacije.
Nismo kao predlagači ni razradili slučaj prinudnog učešća u ratu. Dakle, ako ste u Libiji na nekom naftnom postrojenju i dođe neka teroristička grupa, odnosno paravojna formacija i silom vas natera da učestvujete u toj formaciji, jer ćete u suprotnom biti streljani, vi ste na određen način, barem u određenom periodu, učestvovali u vojnim i paravojnim formacijama u inostranstvu, a da to niste želeli.
Zato, podržavajući ovaj zakon, želim da kažem da ćemo u narednom periodu morati malo to sveobuhvatnije da obuhvatimo, ali imam razumevanja da je „Spašavanje redova Rajana“, da je veoma nužno spašavati međunarodnu zajednicu, koja je delimično i sama kriva zbog razvoja situacije na mnogim ratištima. Imam razumevanja za njihove probleme, s obzirom da smo i sami bili obuhvaćeni ratom. Rat je nešto najgore što može zadesiti neki narod. Stoga mogu da podržim ovaj zakon do donošenja nekog novog zakona kojim ćemo regulisati da, recimo, u našoj istoriji ima mnogo plemenitih dobrovoljaca koji su učestvovali na našoj teritoriji i pomagali nama da se oslobodimo od drugih, ali takođe ima i mnogo naših građana, naših državljana koji su učestvovali u pomaganju da se oslobode neki drugi narodi. Navešću Aleksu Dundića, pa ću navesti Žikicu Jovanovića Španca, čoveka koji je ubio dva Srbina i tako je počeo otpor Jugoslovena protiv Nemaca. To su španski borci.
Takođe, u našoj istoriji su poznati dobrovoljci, recimo da se radi o ruskom dobrovoljcu Alekseju Aleksijeviću Rajevskom, koga je opisao Tolstoj u knjizi „Ana Karenjina“ kao grofa Vronskog. Dakle, imamo mnogo primera koji nas iz istorije uče da učešće u nekim ratovima da bude i plemenito. Mislim da u ovom trenutku, u ovoj konstelaciji snaga trenutno ne možemo baš da taj plemeniti deo odvojimo od onoga drugog plaćeničkog dela. S tim u vezi, ovaj zakon treba podržati, ali takođe u nekom narednom periodu otkloniti sve nedostatke koje ovaj zakon donosi. S tim u vezi, svi znamo za Če Gevaru. Po ovom zakonu, da je Če Gevara Srbin i da kojim slučajem ode u Boliviju i da ga ne odbiju, kad bi se vratio morao bi da odgovara, odnosno bio bi kažnjen sa deset godina zatvora zbog organizovanja gerile u Boliviji. Dakle, i kad bi preživeo, on bi morao da odgovara.
S tim u vezi, jedno su dobrovoljci, lica koja po sopstvenoj želji i bez prinude stupaju u neke oružane snage iz plemenitih namera, da bi učestvovali u oslobodilačkim i humanitarnim misijama, a sa druge strane imamo trenutnu situaciju koja iziskuje ovo rešenje. S tim u vezi, kao jedan od predlagača trenutno mogu da podržim ovo, ali s obzirom na razvoj situacije u svetu i regionu, mislim da ovaj zakon trebamo doraditi, s obzirom da ima puno nepreciznosti u vezi raznih termina. Mislim da je inicijator pre svega, koji nam je ponudio, imao najplemenitije namere, da zaštiti, ne samo teritoriju Republike Srbije od mogućih dešavanja kada se određeni dobrovoljci vrate, već da je imao plemenitu nameru da zaštiti njih, njihove živote, da zaštiti njihove porodice i s tim u vezi valja podržati ovaj zakon. O svemu onom drugom što sam govorio treba razmisliti.
S tim u vezi, ne želim istorijski da opteretim ni jednu stranku, jer su mnogi pripadnici mnogih stranaka učestvovali dobrovoljno u ratovima na teritoriji bivše SFRJ prilikom njenog razbijanja. Mnogi su, što po nacionalnoj, što po verskoj liniji, učestvovali u građanskom ratu. S tim u vezi ne bih želeo da se međusobno optužujemo, nego da ovaj zakon usvojimo u vezi razloga zbog kojih se ovaj zakon donosi, ali da u nekoj bližoj budućnosti donesemo malo kompletnija zakonska rešenja, koja će razlučiti šta je, jer ovako kako ja vidim, zakon čak nije terorističke organizacije i grupe ni obradio, a terorističke grupe mogu da ne budu vojne i paravojne formacije. S tim u vezi, mislim da svakako ovaj zakon treba dorađivati, ali ću ga ja svakako podržati, kao i svi drugi, s obzirom da nužda zakon menja. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Rističeviću.
Reč ima narodna poslanica Aida Ćorović, a neka se pripremi narodna poslanica Stefana Miladinović.
Izvolite, gospođo Ćorović.

Uvaženi predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, mislim da u ovoj sali nema osobe, a bogami i van ove sale, koja bi trebalo da se više raduje donošenju ovih izmena zakona od mene. Ne znam da li moje uvažene kolege znaju, ali ja sam jedina osoba u ovoj sali, a nažalost i u celoj zemlji, koja bezmalo godinu dana ima stalno policijsko obezbeđenje upravo zato što sam upozoravala na opasnost od narastajućeg radikalizma u regionu iz koga ja dolazim.
Naravno, ja ću podržati ovaj zakon u danu za glasanje i pri tom se slažem sa kolegama da je potrebno raditi malo podrobnije. Svakako je naša poslanička grupa već dala amandmane, ali se slažem i sa kolegama koji su govorili da svakako ovom zakonu treba posvetiti više pažnje. Žao mi je što nas uvaženi kolega Meho Omerović nije pozvao da zajedno potpišemo zakon pre nego što je ušao u raspravu.
Hoću da postavim nekoliko pitanja i da na neki način možda malo pažnju defokusiram samo sa ovog što zovemo isključivo zakonska regulativa. Dakle, da li nam je samo dovoljan zakonski okvir da bi rešili ovo veoma bolno pitanje? Mislim da nije i mislim da je čitavo društvo ozbiljan gubitnik ako se nešto malo ozbiljnije ne uradi vezano za ovu temu. Čini mi se da je i danas u ovoj raspravi nekoliko nedoumica i nekoliko nedoslednosti i mislim pogrešnih zaključaka provejavalo.
Bojim se da bi bilo loše da se stekne loš utisak i opasan utisak da je islam pre svega teroristički, da podržava najradikalnije, da kažemo pokrete itd.
Mislim da je važno pojasniti i pojam džihada. Kada sam prikupljala podatke i već sam rekla, ovom temom se bavim gotovo dve godine, i daleko od toga da sam stručnjak, ali svakako sam saznala puno zanimljivih podataka i postala sam, da kažem, referentna osoba. Kada sam pitala islamske teologe šta u suštini znači džihad rekli su mi izvorno džihad znači skidanje masnoće s mleka.
U pravom prenesenom vidu džihad znači čišćenje samog sebe od loših misli, od loši dela od bilo kakve vrste greha. Dakle, najteži zadatak koje jedno ljudsko biće ima, to je da radi na sebi, da radi, da čisti sebe od onog što nije dobro. Nažalost, poslednjih godina ili decenija u svetu je džihad postao i pogrešno tumačen pojam, i nažalost mislim da je upravo muslimanima najveće zlo učinjeno time što su one radikalne grupe unutar nekih zemalja, pre svega arapskih zemalja, doprinele da se o islamu, da se islam tumači kao radikalan, kao leglo najgorih osobina i nešto što je praktično protiv ljudskog roda. Zato bi jako loše bilo, neko je već od kolega govorio o tome, bilo bi jako loše da se prema Sandžaku ili Raškoj oblasti, kako god hoćete, pošalje ta vrsta poruke.
Mislim da zapravo i moj primer govori da su Bošnjaci koji žive dole i muslimani zapravo najveće žrtve toga što se dešava vezano za organizvanje mladih koji odlaze u Siriju. Ono što su moja saznanja jeste zapravo da iza svega ovog što se dešava poslednjih godina u Sandžaku ili Raškoj oblasti, ne stoji ništa drugo nego ogoljeno organizovani kriminal. To su ljudi koji su najpre lovci na ljudske duše, to su psi rata, to su najčešće ljudi koji imaju kriminalne dosijee. To su ljudi koji se bave trgovinom ljudi, trgovinom narkotika i trgovinom oružjem.
Još jednu stvar želim da podelimo, a mislim da o tome malo ljudi jeste obavešten. Nisu samo Bošnjaci ili Albanci i samo Muslimani ti koji odlaze u Siriju, ako već govorimo o ratištima poput Iraka i Sirije, moja saznanja su da jedni od najaktivnijih ćelija, najaktivniji medži da se nalazi u Zemunu i Pančevu, i da su, imam čak i neka imena, da su neki od ključnih operativaca ljudi koji su ne muslimani. Oni su navodno primili islam, ali su to ljudi koji pre svega imaju kriminalni dosije, i ljudi koji se dugi niz godina, koji imaju ozbiljan, ozbiljan kriminalan dosije, koji su se dugi niz godina bavili najčešće trgovinom narkoticima. Mislim da su zapravo oni u celoj priči najvažnija tačka i da su oni ti koji rade najstrašnije stvari.
Postoji veliki broj mladih ljudi, zbog svega što nam se dešava, zbog užasne ekonomske krize, gurnuti na margine, zbog toga što smo mi devastirano društvo, i što nažalost, godinama mladima šaljemo užasne poruke. Što smo mi društvo kroje ni kroz obrazovanje, ni kroz medije, ni kroz bilo koji drugi institucionalni okvir, mladima ne šaljemo poruke tolerancije. Šaljemo im poruke ksenofobije i straha od drugih. Mi imamo mlade koji nažalost, biraju najgore načine organizovanja i najgore načine da pokažu svoje nezadovoljstvo. Na neki način svako od nas danas, ako govorimo već o izmenama tog zakona, treba po malo da oseća grižu savesti, treba da oseća na izvestan način krivicu, jer smo svi na izvestan način i krivi i odgovorni što smo te mlade ljude gurnuli na stranu.
Radi se o vrlo organizovanim ljudima. O vrlo organizovanim grupama koje imaju svoje sisteme, svoj način kako te mlade ljude vrbuju, kako ih drže, kako im podižu samopouzdanje, kako ih obučavaju i kako ih onda šalju na ratišta. Za mene je svejedno da li neko ide uz Siriju i da li je musliman ili ide u Ukrajinu da li je pravoslavac.
Radi se o ljudima, ako isključim naravno one koji to rade samo zbog novca. Radi se o ljudima koji imaju duboko poremećene moralne stavove, o ne utemeljenim ljudima i ljudima koji mogu da budu tempirane bombe kada se vrate nazad u našu zemlju. To sigurno više neće biti isti mladi ljudi koje smo mi na neki način gurnuli tamo gde su oni otišli.
Meni je prošle godine intezivno pretio jedan mladi čovek, dečak od 18 godina koji je mogao da bude koristan za našu zajednicu, koji je mogao da završi školu, da završi fakultet da bude dobar sin, dobar sugrađanin. On je nažalost odabrao strašan put i tamo je završio tako kako je završio. Bila sam poražena, bez obzira što mi je najstrašnije pretnje upućivao. Bila sam poražena kada sam saznala za njegovu smrt. Bila sam poražena kao njegova sugrađanka i kao neko ko se dugi niz godina bavi mladima što nisam na neki način dospela i do njega, ili ja ili neke druge moje kolege, što nismo kao sistem, kao društvo, kao država uspeli da ga odgovorima s tog puta.
Zašto je važno da o tome govorim ja danas? Rekla sam malo pre, ja sam na neki način možda najveća žrtva upravo tih mladih ljudi i biće ih i više ako se nešto ne preduzme i nešto ne krene da se menja.
Meni je žao što kolega Stojanović nije ovde, htela bih da ispravim prosto, govorio je o organizaciji ISIL i rekao u jednom trenutku da se radi o stvaranju države po tvrdim šerijatskim zakonima. Ne radi se o državi sa tvrdim šerijatskim zakoni. Islam i šerijatsko pravo ne zagovaraju ubijanje nevinih ljudi. Jako je važno da znamo da ti ljudi koji odlaze tamo ne rade u ime islama, to nije islam. Onaj ko poznaje islam zna da je to religija koja propoveda toleranciju, koja je socijalna religija i koja baštini ono što je rečeno u prethodne dve religije, a to je da ako ste ubili jedan ljudski život vi ste ubili ceo ljudski rod i obrtno, ako ste spasili jedan ljudski život vi ste spasili ceo ljudski rod.
Dakle, ne radi se o tome da se ovi ljudi bore za vrednosti islama, to su ljudi iza kojih ne stoji ništa, ponoviću i uvek to ponavljam i u svojim tekstovima, radi se o ljudima kojima je jedino kriminal, organizovani kriminal na srcu, a ne islam.
Šta mi zapravo treba da uradimo? Mislim da su neke moje uvažene kolege već govorile i pre mene, u razgovorima sa ljudima koji se bave vrlo ozbiljno ovim temama, sa ljudima iz policije, oni su mi rekli – znaš Aida, kada dođe do toga da reaguje policija, da reaguje pravosuđe, mi smo došli do poslednjeg zida odbrane. Mi smo propustili mnogo dragocenih godina da radimo sa mladim ljudima. Čini mi se da je krajnji čas i sada se ne radi samo o Novom Pazaru, o regionu iz koga dolazim, radi se o celoj Srbiji i radi se o širem regionu. Dakle, ovo je priča u kojoj moramo da radimo svi zajedno i Kosovo, i Makedonija, i Bosna, i Srbija, i Hrvatska, ali i širi region. Pošto se bela Alkaida, ili beli terorizam sve više širi i nije aposulutno, ponavljam samo „perse“ pravo da neki mladi muslimani u takve organizacije dolaze.
Što se tiče naše zemlje predlažem da napravimo jednu multidisciplinarno telo koje bi imao u sebi, koje bi se bilo više institucionalno, koje bi svakako moralo da se održi, predstavnike policije, vojske, službe bezbednosti, takođe MUP, ali koje bi u svom sastavu neophodno moralo da ima ljude koji su predstavnici obrazovanja, jer naš obrazovni sistem na žalost čini sve da te mlade ljude i dalje gura u geto, i dalje među njima stvara razdor, a nikako komunikaciju. Oni se ne poznaju žive jedni pored drugih i plaše se jedni drugih. Važni učesnici u takvom jednom telu bilo bi predstavnici verske zajednice i ne samo islamske zajednice već i svih zajednica u našoj zemlji.
Naravno, neophodni partneri su mediji, ali i čini mi se, veoma važan skupštinski Odbor za bezbednost koji bi mogao praktično da bude pokretač ove teme. Ja nisam članica Odbora za bezbednost, ali ću svakako ponuditi i neka svoja saznanja i moguće ideje kako da dalje u narednim mesecima radimo na ovoj temi, a do tada dok ne budemo imali i bolju ekonomsku situaciju, dok neke stvari kao društvo ne shvatimo i ne promenimo, čini mi se, da ćemo i dalje biti zakopani u ovim problemima i govorićemo, nažalost o tim mladim ljudima, o izgubljenim ljudskim životima.
Dakle, molim vas da to danas nam bude ključna misao. Na neki način svi smo odgovorni kao društvo, da smo te mlade ljude potrošili uzalud, da smo te mlade ljude gurnuli u užas i da su to nepovratno, čak i ako se vrate, to su nepovratno izgubljeni neki možda najbolji od nas.
Mislimo o tome, a ja ću svakako glasati za ovaj zakon i rado učestvovati u svakoj daljoj raspravi na ovu temu. Hvala.

Zahvaljujem gospođo Ćorović.
Reč ima narodna poslanica Stefana Miladinović, a neka se pripremi narodni poslanik Milovan Drecun.
Izvolite gospođice Miladinović.

Hvala predsedavajući.
Uvažene kolege, poslednjih nekoliko godina uočena je pojava da se određeni broj državljana Srbije organizovano ili samostalno pridružuje paravojnim formacijama u inostranstvu iz materijalnih ili nekih drugih razloga, a da se nakon učestvovanja vraćaju u Srbiju i postaju nosioci propagandnog delovanja i podsticaja drugih na učešće oružanim sukobima u drugim državama.
Svedoci smo brojnih sukoba u inostranstvu, zapravo u svim različitim zemljama na različitim hemisferama i različiti su motivi za učestvovanje u tim sukobima, tako da možemo reći da je spoljnopolitički momenat taj koji određuje usvajanje ovih izmena i dopuna krivičnog zakona.
Neki od sukoba mogu se podvesti pod terorističke aktivnosti, ali ovo krivično delo ne podrazumeva samo terorizam. Iako imaju ponekad slične ciljeve i sredstva, ipak je potrebno razdvojiti učešće u ratnim operacijama od terorističkih aktivnosti.
Imajući u vidu da ovakvo postupanje nije ustanovljeno kao posebno krivično delo važećeg Krivičnog zakona, te se ovom dopunom propisuje krivično delo, ali i predviđa sankcija u cilju zaštite građana i osnovnih društvenih vrednosti i suzbijanju takvih dela, predloženim dopunama Krivičnog zakonika treba da se izvrši uticaj na potencijalne izvršioce navedenih krivičnih dela, da ih ubuduće ne vrše, čime se ostvaruje generalna prevencija kao cilj krivičnog zakonodavstva.
Po ovom pitanju, a bilo je reči o tome, moje kolege su govorile da preventivno su delovali i naši susedi Crna Gora i BiH, usvojivši slična zakonska rešenja, a koje će sa našim rešenjem, verujem, doprineti stabilnosti i miru, kako u regionu, tako i šire.
Još je svojevremeno Jovan Cvijić rekao da „Sudbine balkanskih naroda neraskidivo su povezane, pošto je Balkan bio i ostao raskrsnica, ne samo puteva već raznih političkih velikih sila“, a ova rečenica i danas najbolje odslikava važnost Balkana za širenje raznih ideja.
Raspadom bivše Jugoslavije i teškim ratnim sukobima na njenim prostorima, otvorila su se vrata svim radikalnim doktrinama, naročito nacionalizmu i radikalnog islamizmu. Prema podacima koje iznosi nemački „Dojče cajtung“ područje bivše SFRJ je jedna od glavnih meta za regrutaciju, kada su u pitanju ratna područja islamskih zemalja. U sukobu na Bliskom Istoku, kada je u pitanju Balkan, do sada je učestvovalo najviše ljudi iz BiH, sa područja KiM i Albanije, a zabeleženo je i učešće na desetine državljana Crne Gore, Makedonije i Srbije. Većina njih prema nekim podacima priključila se i islamskoj državi Iraka i Levanta, koja je danas prema procenama svetske javnosti više od terorističke organizacije, budući da ima ideološku, stratešku i taktičku dimenziju.
Iako je stručna javnost u Srbiji godinama unazad, sporadično uspevala da skrene pažnju na ovo pitanje, zapravo po prvi put u javnosti je odjeknulo regrutovanje naših državljana u januaru ove godine, a povod jeste bila pogibija mladića iz Novog Pazara, 19 – godišnjeg Mirze Ganića, o kome je upravo koleginica Aida govorila. Ako se uzmu u obzir svi ratovi 90-ih godina, drastično smanjenje brojnosti vojske, loša ekonomska situacija, prisustvo radikalnim islamskih grupa u južnom i zapadnom delu Srbije, može se reći da je Srbija postala pogodno tlo za regrutaciju plaćenika, posebno zbog činjenice da je u Srbiji značajan broj građana sa značajnim ratnim i vojnim iskustvom, opravdanost mera koje želimo da preduzmemo, ne bi trebalo da dovodimo u pitanje.
Republika Srbija se još uvek ne smatra većom regrutnom bazom, iako imamo sve učestalije slučajeve odlaska i pokušaja regrutacije naših državljana i to ne samo na Bliski Istok, već je evidentirano učešće u sukobima u Libiji i Ukrajini.
Ono što je važno istaći, jeste nažalost sve učešće žena u ratnim sukobima. Razlog zašto organizacije koriste žene, kao oružje, pre svega je oslanjanje na faktor iznenađenja, jer su žene manje upadljive, a i podležu manjim merama kontrole.
Sve češće su primeri zloupotrebe maloletnika i dece u svrhu ratovanja i zbog toga je neophodno da se svakodnevno kroz sistem obrazovanja razgovara o potencijalnim opasnostima i drastičnim posledicama po njihovu bezbednost i život.
Ovaj problem mora biti sagledan iz svih uglova, nije dovoljno da propišemo sankcije za ova krivična dela, već je važno da zajedno preventivno delujemo na suzbijanje ovog trenda koji suštinski ne vodi ničemu dobrom.
Mi ovim zakonom želimo da sprečimo odlazak naših građana na ratna područja, ali i regrutaciju i zavođenje i njihovo slanje u radikalne grupe, kao što je Idil i njima slične.
Zakoni se moraju usklađivati sa vremenom u kome živimo i sve češće ćemo menjati i usklađivati zakone, pre svega Krivični zakonik, jer razvojem novih tehnologija i promenom društvene stvarnosti, javljaju se i nova krivična dela.
Želim da podsetim da je Narodna skupština 2007. godine donela odluku o vojnoj neutralnosti, koja podrazumeva da pripadnici Vojske Srbije ne učestvuju u borbenim operacijama, već isključivo u mirovnim misijama, pa zato nema potrebe ni da njeni državljani samoinicijativno učestvuju u bilo kakvim borbama.
Zato, na kraju želim da naglasim da ove izmene zakona jesu u potpunosti u duhu državne politike, zapravo politike vojne neutralnosti i zato ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj predlog.

Reč ima narodni poslanik  Milovan Drecun, a neka se pripremi narodni poslanik Balša Božović.

Predlog zakona o dopunama Krivičnog zakonika koji je pred nama je od posebnog značaja, imajući u vidu aktuelne događaje i ono što je pred nama, mada mi se čini da bi zaista trebalo precizirati predložene članove 386a i 386b, u nekim aspektima, a posebno kod dela kada se govori da državljanin Srbije koji učestvuje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi, kao pripadnik vojnih, a već je bilo govora kojih vojnih formacija, da li Legija stranaca može da bude tretirana kao krivično delo učešća naših državljana, pa bi možda tu predlagač trebalo da koriguje ovaj član i da doda, ako su u pitanju vojne formacije, onih vojnih formacija koje ne pripadaju međunarodno priznatim državama ili članicama UN.
U nastavku stoji – ili paravojnih formacija strana u sukobu. Ja bih pored paravojnih formacija dodao – terorističke grupe, jer ne može se staviti znak jednakosti između paravojnih formacija i terorističkih grupa i time bi se precizirao član 386a.
Posebnu težinu ima član 386b jer je on usklađen sa okvirnom odlukom Saveta EU o borbi protiv terorizma i dopunom te odluke iz 2008. godine kojom su definisana krivična dela, a koja su povezana sa terorizmom, koji svakako jeste predmet ovog člana.
Između ostalog, radi se o javnom podsticanju na vršenje terorističkih dela, regrutovanje i obučavanje za vršenje terorističkog dela, regrutovanje za terorizam, obuka za terorizam.
Sem toga, Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju terorizma iz 2005. godine, a koja je stupila na snagu 2007. godine, ima za cilj ojačavanje napora država članica u sprečavanju terorizma i to na dva načina.
Prvi je, inkriminisanje određenih ponašanja, javnog podsticanja regrutovanja i obuke za terorizam, a drugi je jačanje preventivnih mera na nacionalnom i međunarodnom nivou.
Mislim da su oba ova člana u skladu sa Konvencijom Saveta Evrope i ove promene trebaju da imaju dvostruku funkciju.
Jedna je preventivna, ma koliko bila osporavana u nekim izlaganjima. Ako se nekome stavi do znanja da će nakon povratka iz nekih paravojnih ili terorističkih formacija, učešće u tuđim sukobima, biti sankcionisan, možda će biti obeshrabren da ode tamo.
Sa druge strane, uvođenje sankcije za takva dela može da doprinese sprečavaju izvršenja terorističkih i drugih nasilnih akata na našoj teritoriji od strane povratnika sa tih džihad - ratišta, prevashodno, jer bi onda bio otvoren prostor za delovanje nadležnih organa i službi.
Uostalom, samo da vas podsetim, mi ćemo u narednom periodu, dugoročno gledano biti suočeni sa jednim od naših najvećih bezbednosnih izazova koji je globalnog karaktera i zahteva adekvatnu međunarodnu reakciju, posebno na regionalnom nivou.
Radi se o radikalnom islamskom ekstremizmu i terorizmu koji počiva na ideologiji džihada, na ideologiji netrpeljivosti i koji može značajno da poremeti međunacionalne i međuverske odnose, posebno u sredinama kao što je Srbija.
Nedavno je teroristička organizacija islamska država obelodanila da je jedan od njenih dugoročnih ciljeva stvaranje balkanskog kalifata. To ukazuje na namere da se ovo područje destabilizuje, a na najlakši način se destabilizovati preko povratnika koji su sada u redovima islamske države, koji su vojno osposobljeni, dodatno radikalizovani, indoktrinirani, povezani sa međunarodnim organizacijama.
Upravo predložene izmene, ova dva člana, stvaraju potreban pravni okvir da Srbija može aktivnije da se uključi u međunarodnu borbu protiv terorizma i protiv svih onih koji učestvuju u tuđim ratovima u okviru paravojnih ili terorističkih organizacija.
Stvaranje tog zakonodavnog okvira će svakako ojačati naš kapacitet i na unutrašnjem planu, da preventivno sprečimo da ti povratnici izvode neke terorističke akcije. Međutim, čini mi se da bi u narednom periodu trebali da dopunimo ovaj zakon sa nekoliko odredaba.
Prvo, kako definisati pitanje šta je radikalna ideologija koja služi kao osnov npr. za odlazak na džihad ratišta i kako predvideti sankcije protiv onih koji šire takvu radikalnu ideologiju? Ako pojedini vehabijski misionari koji deluju u regionu otvoreno zagovaraju netrpeljivost između hrišćanstva i islama, tvrdeći da su hrišćani prirodni neprijatelji islama, onda to svakako jeste radikalna ideologija koja je neprihvatljiva. Mislim da početak borbe protiv odlazaka u neke tuđe ratove, u stvari trebalo da bude definisanje šta je radikalna ideologija i kako preseći njeno širenje.
Dalje, mislim da bismo morali da promenimo zakon u tom smislu da presečemo finansiranje koje ide prevashodno preko nekih navodno nevladinih organizacija, koje služi za regrutovanje dobrovoljaca koji odlaze u terorističke formacije, u paravojne formacije, kojima se uspostavljaju kanali za njihovo prebacivanje, jer bez novca je nemoguće organizovati odlazak na tuđa ratišta.
Ako bismo dopunili Krivični zakonik ovim odredbama, mislim da bismo onda imali jedan mnogo povoljniji zakonodavni okvir, da imamo jednu naprednu formu borbe protiv onoga što svakako ne želimo da imamo a to je da naši državljani ratuju u tuđim ratovima, da se onda vraćaju potpuno indoktrinirani i da eventualno preduzimaju nasilne akcije na našoj teritoriji.
Konačno, mislim da ne treba praviti suštinsku razliku kada je u pitanju primena ovih članova koji će, očekujem, biti usvojeni, između onih koji ratuju npr. na strani islamske države i onih koji ratuju na nekim drugim paravojnim formacijama ili nepriznatim formacijama npr. u Ukrajini, ali, težina njihovog delovanja će svakako ceniti na jedan drugi način.
U svakom slučaju, mislim da je ovo bilo neophodno, da nismo zakasnili sa donošenjem ovih izmena, ali da bismo u narednom periodu, ponavljam, morali da sasečemo osnov za širenje radikalne ideologije koja poziva na netrpeljivost, na odlazak u ratove, na nasilje jer bez toga nećemo imati dovoljno jak mehanizam da se suprotstavimo takvim pojavama. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Drecun.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani građani, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, gospodine Bečiću, cilj ove dopune Krivičnog zakonika, kao poslanici DS, svakako opravdavamo i podržavamo. U samom vašem predlogu imamo više sugestija zato što je on predlog koji nije potpun, nije jasan i ima velikih nedostataka.

U razlozima za donošenje zakona piše da je uočena pojava da se određeni broj državljana Republike Srbije pridružuje paravojnim formacijama izvan Republike Srbije, organizovano ili samostalno iz materijalnih ili nekih drugih razloga, neki poslanici iz SNS koji su govorili o idealima, a da se posle određenog vremena i nakon učestvovanja u ratnim ili oružanim sukobima vraćaju u Republiku Srbiju i postaju nosioci propagandnog delovanja i podsticanja drugih lica na učešće u ratnim ili oružanim sukobima u drugim državama.

Dakle, cilj ove izmene i dopune je sasvim opravdan i mi vas tu podržavamo i slažemo se sa tim ciljevima. Međutim, da ste nam ikad ponudili ovo na potpisivanje, razmislili bi da li bi potpisali iz prostog razloga što ima dovoljno nejasnoća. Mi bi vam na to pravovremeno ukazali, sve nejasnoće bi otklonili i onda bi bili takođe jedan od potpisnika ovog predloga zakona, odnosno predloga dopune zakona.

Čini nam se da se nije vodilo dovoljno računa kako će ovo krivično delo da izgleda u nekim posebnim okolnostima. Zato smo danas u nekoliko navrata imali primere koji to i dokazuju, kao da je pravljeno zbog samo jednog i isključivo konkretnog slučaja, kada je u pitanju Ukrajina i to razumemo i to je takođe stvar koja treba da se reši na ovaj način, ali mnogo kvalitetnije od onog što ste uradili naravno vi.

Gospodine Omeroviću, donošenje propisa, je jedno a sprovođenje i primena je nešto sasvim drugo. Kod ovog konkretnog krivičnog dela javiće se pravni i praktični problemi koje nećete tek tako lako moći da otklonite. Postavlja se pitanje – da li je u praksi moguće da se takvo delo npr. lako i dokaže, s obzirom da je u pitanju, između ostalog i neka strana država, zemlja iks i pitanje je koliko bi neka takva zemlja bila voljna da pomogne i izađe u susret, npr. kada je u pitanju prikupljanje dokaza.

Problemi koje vidimo, samo neki od njih jesu sledeći. Iz nejasnih odredaba zakona uvek se javlja prostor za zloupotrebe i to vam je kao poslaniku koji više godina sedi u ovoj Skupštini, nadam se potpuno jasno. Javljaju se, za one koji temeljno čitaju, pa su maliciozni, pa nisu dobronamerni, što naravno mi to nismo. Javljaju se zamišljene i hipotetičke stvari i pretpostavke koje mogu da dovedu u pitanje ceo ovaj predlog. Reći ću vam samo neke.

Recimo, ako država Srbija učestvuje u nekom hipotetičkom sukobu, zamišljenom sukobu, sa zemljom iks, kojim slučajem prilikom neke ofanzive na neprijatelja vojnik koji je državljanin Srbije, zagazi na teritoriju te zamišljene zemlje, iz nejasnih odredaba ovog Predloga krivičnog zakonika, postoji mogućnost da taj neko i odgovara za tako nešto.

Vi ćete naravno reći da to nije tako, reći ćete da je, između ostalog, i razlog što nikada nećemo ugrožavati tuđi teritorijalni integritet i tu se slažemo, nikada nećemo napadati nikoga drugog, uvek ćemo se braniti, ali podsetiću vas samo koliko puta se u praksi to do sada nije poštovalo ili koliko se jeste poštovalo i to vi sa vašim iskustvom najbolje možete da znate.

Tvrdimo da je ovo veoma nejasno iz prostog razloga što na ovom sada primeru su ispunjeni svi elementi krivičnog dela, da je neko državljanin Srbije, da učestvuje u ratu, da je pripadnik vojne formacije strana u sukobu, nije državljanin zemlje iks, nije pripadnik zvanične Misije međunarodne organizacije čiji je Srbija član.

Piše, takođe, u predlogu: „Državljanin Srbije koji učestvuje u ratu ili oružanom sukobu u državi kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija strana u sukobu, a nije državljanin te strane države, kao ni pripadnik zvanične misije međunarodne organizacije čiji je Srbija član.“

Samo da vam pojasnim stvari, pošto je ovo veoma nejasno. Dakle, da ste ponudili Demokratskoj stranci, odnosno poslaničkom klubu, mi bi potpisali uz ovu izmenu: „Državljanin Srbije koji učestvuje u ratu ili oružanom sukobu u državi kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija strana u sukobu, od kojih ni jedna od strana u sukobu nije Republika Srbija.“ To je mnogo jasnije.

Druga nejasnoća je, na primer, dvojno državljanstvo. Samo zamislite koliko neko može da izbegne da bude kažnjen, evo, da kažem, budućem krivičnom zakoniku uz ovu dopunu, kada je ova konkretna stvar ili konkretan slučaj u pitanju. Znate da dozvoljavamo dvojno državljanstvo i znate da neko ko ode da ratuje ili učestvuje u ratnim sukobima za neku drugu državu takođe može da traži državljanstvo i te druge države i interes te druge države može da bude da mu se po hitnom postupku i izda državljanstvo. U tom slučaju onaj koji napusti granice Srbije momentalno više, po ovom zakonu, ne smatra se državljaninom Srbije ako ima dvojno državljanstvo.

Zamislite da neko učestvuje u ratnim sukobima, učestvuje, ne daj Bože, u nekim ratnim zločinima i dobije u međuvremenu državljanstvo neke zemlje iks. To, takođe, niste predvideli ovim i to je način na koji će neko izbegavati kaznu od dve do deset godina zatvora.

Takođe se javlja jedna nedoumica, i molio bih gospodina Bečića da mi dozvoli da je objasnim, bez bilo kakve loše namere, da ne mislite da sam maliciozan, da od strane onih koji su potpisali predlog dopune ovog Krivičnog zakona, ne samo od gospodina Omerovića, nego od svakog ko je potpisao ovaj predlog, mi izražavamo ne sumnju, nego bojazan kod određenih pojmova i njihovih tumačenja. Jedan od njih je inostranstvo .

Nemojte da se ljutite. Imalo je primera gde smo mogli do pre pet, deset godina da kupimo na kioscima štampe časopis koji je redovno izlazio u nekom periodu…

Nažalost, gospodine Božović, isteklo je vreme.