Zahvaljujem.
Dame i gospodo, u obrazloženju razloga zašto ću glasati za zaključke sva tri odbora Narodne skupštine, i Odbora za prava deteta i Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, kao i Odbora za pravosuđe, a koji su odlukama odbora prosleđeni Narodnoj skupštini na osnovu preporuka, ja ću par minuta utrošiti na kratku ilustraciju odakle nam uopšte ideja o torturi i odakle ideja o zabrani torture i kako se tortura definiše.
Tih par minuta se može potrošiti na 20. vek. Dvadeseti vek je vek za koji mi, generacija koja ga živi, koja je rođena ili će ga živeti u sećanju tokom 21. veka, je vek koji ja mislim da će biti pamćen kao vek u kome su ljudi doneli odluke o ljudskim pravima, o ljudskim pravima u celini i vek koji će biti pamćen da su ta ljudska prava, ta dobrovoljna odluka ljudi da ustanove sistem ljudskih prava biti kontrapunkt najstrašnijim zločinima, najmasovnijim uništavanjima i najvećim razaranjima koje je ljudska civilizacija do 20. veka imala.
Nezamislivo je u 18, 17. veku govoriti o torturi. Volela bih da se ponekad toga setimo, zato što ta činjenica da nam je trebao 20. vek, da nam je trebalo 4.000 godina pisane civilizacije i nebrojeno hiljada godina o kojima nemamo pisanih podataka a da se setimo da ljudi imaju prava, da su ljudi takva bića da su jednaki pred zakonom, da se setimo da postoji tortura kao nečovečno, ponižavajuće, surovo, okrutno postupanje prema drugom ljudskom biću. O tome su se ljudi dogovorili. To su ljudi procenili, da više ne može biti deo kulture kojoj žele da pripadaju ako prihvataju sistem ljudskih prava i o tome se ovde radi i kroz izveštaj koji ću komentarisati po poglavljima, za koja su napisane preporuke.
Vidi se ne samo temeljitost u analizi i Zaštitnika građana i pokrajinskog Ombudsmana, jer postoji izveštaj o učešću i pokrajinskog Ombudsmana u obilasku i analizi ne samo u preporukama, nego u tome da imamo svest da možda nedovoljno govorimo o tome šta je tortura, da imamo svest o tome da možda naše javno mnenje nema ništa protiv toga da bude torture, okrutnog, nečovečnog, neljudskog, surovog ponašanja u pritvorskim, zatvorskim jedinicama, u psihijatrijskim jedinicama ili u ustanovama gde su deca bez roditeljskog staranja.
Ako bi sasvim iskreno pitali javnost - kakav treba da bude život zatvorenika, veliko je pitanje kakav bi skup odgovora bio dobijen u najširem smislu. Tu prvi put vidim zadatak svih nas narodnih poslanika, nezavisno od zaključaka koje ćemo nadam se jednoglasno usvojiti na predlog sva tri skupštinska odbora. Ne samo da su organi vlasti koje ćemo mi kao Narodna skupština zaključcima obavezati da menjaju na bolje stanje u pritvorskim jedinicama, zatvorskim jedinicama, u psihijatrijskim ustanovama, nego mi moramo više pričati o ovome što sam ponudila, o tome da je 20 vek kontrapunkt najvećeg dobra koje su ljudi smislili, a koji se zove sistem ljudskih prava, ako nije najveće dobro, sigurno je najljudskije do čega smo mogli dogovorom da dođemo i u zakone da zapišemo i da je kontrapunkt najvećem zlu koje su ljudi uspeli da smisle. Možda treba o tome pričati.
U Republici Srbiji je na snazi i Ustav. U članu 25. se kaže – da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Ustav je izraz društvene volje. Ovo je naša vrednost. Ako shvatimo da je Ustav, do god ga ne promenimo, možemo ga menjati kad god društvena volja kaže da treba da se promeni, onda o ovome treba govoriti, jer će inače biti samo napisana društvena volja, a ne pretvorena u svakodnevno činjenje. Biće primer da je potrebno samo slušati šta ljudi pričaju o ustavnim rešenjima, ne gledati šta rade, sa čim se ja duboko ne slažem. Ja mislim da uvek treba gledati šta ljudi rade, a ne šta pričaju.
Dodatno, na snazi u Srbiji je Krivični zakon koji u članu 137. kaže – ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo kazniće se zatvorom do jedne godine. To je vrednost oko koje smo se mi saglasili. Ako zlostavljaš drugog, ideš u zatvor. Ako ti se dokaže krivica, naravno.
U drugom stavu kaže – ako primenom sile pretnje ili na drugi nedozvoljeni način drugome nanese veliki bol ili teške patnje s ciljem da od njega ili od trećeg lica dobije priznanje, iskaz ili drugo obaveštenje ili da se on ili neko treće lice zastraši ili nezakonito kazni, i to učini iz druge pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina. To je definisano krivično delo koje je kod nas na snazi.
U trećem stavu – ako delo iz stava 1. i stava 2. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se za to delo iz stava 1. zatvorom od tri meseca do tri godine, a za delo iz stava 2. zatvorom od jedne do osam godina.
Kao neko ko duboko veruje u sistem ljudskih prava, kao neko ko smatra da delo morate da pokažete, da imate osećanje vrednosti u sistemu ljudskih prava, ja bih volela da ovaj član Krivičnog zakona nikad ne bude primenjen, jer bi značilo da krivičnog dela ovakve vrste iz člana 137. nema, ali ako ga već ima onda bih volela da bude primenjen tako da svima bude jasno ko je na koji način počinio krivično delo iz bilo koja od ova tri stava ovog člana 137.
Kao što sam na početku rekla, kako nam je trebalo vekova i vekova da bi se dogovorili da je nečovečno postupanje prema drugom ljudskom biću, da je okrutno postupanje i zlostavljanje drugog ljudskog bića koje je u podređenom položaju, dakle postupanje nekog sa pozicije moći, da je tortura, da je kažnjivo i neprihvatljivo, tako smo došli i do definicije torture, i citiram: „Tortura označava svaki akt kojim se jednom licu namerno nanosi bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovo kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije je izvršenje osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega, ili iz bilo kog drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije, ako taj bol ili patnju nanosi službeno lice, ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom. Taj izraz se ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojiv od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju“.
Ova poslednja rečenica u definiciji odnosi se na države koje hoće da potpišu Konvenciju protiv torture, ali žele da sadrže smrtnu kaznu u svom sistemu. Duboko sam protiv smrtne kazne. Smatram dobrom odlukom države da pre deceniju i nešto ukine smrtnu kaznu iz svog sistema. Smrtna kazna je osveta, ona nije pravda. Smrtna kazna je osveta, jer ne može biti opozvana. Svako ko na bilo koji način u javnom mnjenju govori o neophodnosti smrtne kazne, mora da zna da to radi u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, sa svim zakonima i sa prethodno usvojenim vrednostima, nadam se, da je smrtna kazna nedopustiva.
Moram da kažem da je i ovo izbor. Ovo je dobra volja. Možete uvek da odustanete od toga da u zakonodavnom sistemu i u sistemu društvenih vrednosti zagovarate ljudska prava kao neodvojiv i neophodan deo da bi se uopšte zvali ljudskim društvo. Možete. Možete da imate smrtnu kaznu. Postoji u nekoliko država u SAD. Možete da imate telesno kažnjavanje. Postoji u državama Bliskog, Srednjeg i Dalekog istoga, u državama poput Saudijske Arabije, Indonezije, Kine, Japana. Možete da imate razne vrste telesnog kažnjavanja u svom vrednosnom sistemu, ali u tome takođe mora postojati izbor. Ne možemo da navijamo za čerečenje ljudi, za uvođenje smrtne kazne, a da imamo usvojen ovaj vrednosni sistem. Ne može oba.
Vratila bih se na svoju ponudu da mnogo više nego inače, mi, narodni poslanici, pričamo o značaju prevencije torture. Zato što treba sa ljudima razgovarati, kako žive ljudi u pritvoru, kako žive ljude u zatvorima i kako žive ljudi u psihijatrijskim bolnicama.
Postoji jedno uvreženo mišljenje koje se završava sa komentarom – koga briga. Sistem ljudskih prava postoji zato da omogući da kada vidite da ljudsko biće koje je najviše zanemareno u društvenoj hijerarhiji, koje je na najdubljoj margini svakog društvenog rasporeda… Kada to ljudsko biće ima garantovana, ispunjena i zadovoljena svoja ljudska prava, to znači da ih imamo i svi mi ostali. Zato je jako važno da se govori o tome kako žive ljudi u zatvorima.
Kada lice načini krivično delo, bez obzira ko je, bez obzira kako, kada prođe proces istrage, kada prođe sudski proces, kada prođe proces donošenja presude, proces žalbe i proces poslednje žalbe, odnosno potvrđivanja presude, to lice je tada kažnjeno. Naša tema je koliko nas, većinski ili manjinski, u Srbiji misli da treba i svaki dan da mu bude patnja, ne samo zato što je lišen slobode, nego zato što mu je uskraćeno da ima knjigu, što mu je uskraćeno da živi na više od dva kvadratna metra prostora, što mu je uskraćeno pravo da bude siguran u zatvoru od nasilja grupe, zlostavljanja grupe ili od zlostavljanja službenog lica, od silovanja, premlaživanja, fizičkog oštećivanja, zastrašivanja, neprekidnih pretnji. Dakle, hajde da podelimo komentare o tome da li smatramo da je kazna pravosnažna presuda o vremenskom trajanju zatvora, stvarno kazna, ili smatramo da je on zaslužio ili da je ona zaslužila mnogo više u zatvorskim danima, pritvorskim danima, jer koga briga.
Tu nam se razlikuju vrednosni stavovi, i to će se vrlo brzo videti. Svaki put kada negujete vrednosni stav da je on kažnjen, da je ona kažnjena, to takođe mora biti poštovanje ljudskih prava i ne sme biti torture, dobićete opasku o netrpeljivosti prema zatvorenom licu.
Ta je opaska naša tema. Dobićete opasku da ga treba ubiti. Dobićete opasku zaslužila je. Dobićete razumevanje zato što se prema nekom licu postupalo naročito okrutno, što ga se zlostavljalo, što je bilo žrtva nasilja, što ga se zastrašivalo jer je počinio neko krivično delo, a onaj ko torturu čini bez obzira da li je službeno lice ili je službeno lice koje neće da reaguje na patnje nekog od zatvorenika koji je žrtva grupe drugih zatvorenika, tada se pozivamo na naš moralni kod da je on to zaslužio i da je delo koje je počinio strašno.
Taj moralni kod, takav moralni kod je duboko pogrešan i nemoralan. Naš moralni kod je zabeležen u kazni koju mu je društvo propisalo i dalo da bi liševanjem svoje slobode patio onoliko koliko ljudsko biće pati bez slobode.
To je ozbiljna društvena tema i nije vezana samo za patnje ljudi u zatvorima. To je sklonost koja se vrlo često može čuti, da je jedina pravda oko za oko, zub za zub. Kome se to ne desi nema pravde, a ja vam tvrdim kada bi umesto sistema ljudskih prava vladalo pravilo oko za oko, zub za zub, za nepunih pola sata polovina sveta bi bila pola sa jednim okom a pola sasvim krezuba.
Ako nismo odmakli u svesti o tome da dobro piše ta tortura i ti opcioni protokoli, to sve taj zaštitnik građana radi, ali koga briga, teško da ćemo imati zaista snagu preko preporuku koja ova Skupština treba da ima u svojim zaključcima kada nalaže Vladi Srbije, kada nalaže vlastima u Republici Srbiji da sve ono što je u izveštaju izmereno kao ozbiljan nedostatak, da ispravi i popravi u roku od godinu dana do sledećeg izveštaja ili u roku dužem od godinu dana, ako to težina problema zahteva.
Dobra vest iz ovog izveštaja je da u Srbiji nema sistemske torture. Manje dobra vest je da ima pojedinačnih slučajeva koje vlast toleriše. Po meni, najlošija vest je podilaženje u javnosti da će neka neformalna grupa ili naš moralni kod odlučiti o tome šta je neko zaslužio da mu se desi zato što je učinio krivično delo. To je duboko nemoralan stav.
Na kraju, kratko o onome što je u izveštaju, o deci koja se nalaze ili u rezidencijalnim ustanovama socijalne zaštite zato što ne postoje uslovi za njihovo zbrinjavanje i o deci bez roditeljskog staranja. Ako i zaboravimo da se zapitamo koliko je nemoralno da sami presuđujemo, ograničujući se u grupe, to se nekada zvalo linč, da imamo stav o nekome ko živi u zatvoru pa nema nikakvog prava, nadam se da bar ove preporuke koje se tiču života dece bez roditeljskog staranja će imati našu punu pažnju, da će svi oni kojima je upućena preporuka, pogotovo kada je reč o deci sa metalnim i intelektualnim smetnjama, da ne budu smeštena u izolaciju, da razumemo da su mentalne smetnje i smetnje u razvoju smetnja kao i svaka druga i da pokušamo sami sebe da oplemenimo time što ćemo mnogo više brinuti da sva ta deca u najkraćem mogućem roku ne budu u ustanovama, već da nađu svoju hraniteljsku porodicu, koliko god svi imali svesti da je to težak posao i da je dugotrajan posao.
Opcioni protokoli koje smo uveli u naš zakonski sistem mislim da je ovo prvi put da stvarno daju prave efekte, pošto će zaključci o kojima će se izjasniti, koje su nam podnela tri skupštinska odbora obavezati Vladu Republike Srbije i sve organe vlasti u Srbiji da postupaju drugačije. Moj apel je da sami sebe obavežemo da počnemo drugačije da razgovaramo o ljudskim pravima i da se setimo da pokazana potpuna društvena neosetljivost na nečiju patnju nije pokazana društvena neosetljivost na patnju samo jednog. Ona je poruka svim članovima tog društva. Mislim da smo ljudska bića koja kulturološki, svojom istorijom i tradicijom i svim onim što smo već uradili u sistemu ljudskih prava, društvo smo koje treba da radi na tome da se dokaže da smo osetljivi na svačiju patnju. Hvala.