Gospođo predsednice, gospodo ministri, uvažene kolege i koleginice, stiče se utisak da poslednje dve godine živimo u nekom eksperimentalnom vremenu u kome već treća Vlada funkcioniše kao da sprovodi eksperiment nad našom privredom, ekonomijom, finansijama i građanima.
Podsetiću vas da ste vi gospodine ministre, treći ministar finansija u dve godine, imamo mislim, četvrtog ministra privrede, trećeg ili četvrtog ministra poljoprivrede za koga pretpostavljam ni poslanici ne znaju šta radi i kako se zove i da u stvari one najvažnije tačke koje bi trebale danas da se razmatraju, a tiču se budžeta, a za mene budžet nije rashod, već prihod, koje treba da omoguće punjenje budžeta su u stvari bili tipični eksperimenti koji su se sprovodili sa ljudima koji su se menjali na šest meseci, koji nisu mogli da uspostave adekvatnu politiku punjenja budžeta.
Danas imamo jednu situaciju da raspravljamo o rebalansu i o dva predloga Vlade, o smanjenju penzija i plata za koje smatram da su potpuno ne primereni, jer ne prihvatam da je reforma smanjivanje prihoda onih ljudi koji su zaposleni i koji zarađuju svoje plate, upravo kao vaše kolege koje danas sede ovde.
Da bi znali gde se Srbija danas nalazi, da bi mogli da analiziramo sve ovo što je predloženo, morali bi da se vratimo te dve godine unazad i da prvo vidimo zbog čega i kako je moguće da se Srbija sa nekih 15,7 milijardi spoljnog duga iz jula 2012. godine po podacima Uprave za javni dug, danas nalazi u situaciji da danas duguje 22 milijarde i 585 miliona što je gotovo sedam milijardi evra više nego pre dve godine i jedan mesec.
Ako znamo da je privreda u kolapsu, ako znamo da je problem u stvari suštinski punjenje budžeta, ako znamo da ste vi bili ministar privrede, postavlja se pitanje – šta ste učinili na toj prihodnoj strani kako bi sprečili ovu poslednju situaciju ili sankciju prema onom delu građanstva koji radi u javnoj upravi i nepravedno prema penzionerima koji su svoje penzije zaradili, da bi se punila prihodna strana.
Umesto da se traži rešenje na toj ključnoj prihodnoj strani, vi ćete gospodine ministre ostati upamćeni, to sam vam rekao ovde na prošloj sednici, kao čovek koji je došao na tu poziciju da praktično smanji penzije i plate.
Prvi eksperiment je bio ministar Dinkić, koji je ukinuo sopstvene prihode ministarstvima i praktično svezao ruke svim ministarstvima koji su imali sopstvene prihode, da funkcionišu i rade.
Nakon toga je došao i praktično nestao iz političkog života gospodin Krstić. On je podigao sve poreze koji mogu da se podignu u Srbiji, 11% veći porez na dodatu vrednost, 50% veći porez na dobit, i imao je ogromnu, enormnu rupu u budžetu. Vi ste sada treći ministar za dve godine koji donosi jednu novu inovaciju koja je potpuno neprihvatljiva, a to je smanjenje penzija i plata, za šta smatramo da ne postoji čak ni ustavni osnov, s jedne strane. S druge strane, smatramo da se dešava nešto što je potpuno neprimereno, a što je danas predsednik Vlade rekao ovde, a to je da oni koji imaju veću platu od 100.000 dinara, oni će praktično od 1. decembra primati još više, a oni koji imaju manju, oni će primati manje.
Malopre ste vi govorili o tome da ministar ima platu od 103.000 dinara i da će on primati više-manje isto kao što prima sad. Ali, postavlja se pitanje koliku će platu primati guvernerka koja danas ima pola miliona dinara? Ona prima trenutno 380.000, a nakon vaše reforme i štednje primaće 450.000 dinara. To je 70.000 više. To je nekih 70 ljudi kojima se uzima po 1.000 dinara da bi ona žena dobila 70.000 više. To je nešto što je neprihvatljivo i to je ta politika o kojoj govorimo, da se uzima onima koji nemaju da bi se dalo onima koji imaju. To je nešto što mi nećemo da prihvatimo.
Ono što mislim da je u stvari suština i o čemu bi mi danas trebali da razgovaramo, naravno pored rashoda, jeste da se zapitamo šta se desilo u Srbiji pa da se obećanja koja su data i za koje je premijer u toku prethodnih sati rekao da on ispunjava sva obećanja, da se nisu ispunila. Složićemo se u situaciji da je, recimo, ispunjeno obećanje koje je bilo nemoguće, ali da je, recimo, ispunjeno obećanje koje je dato građanima Srbije da će se iskopati kanal Beograd-Solun zasigurno mi danas ne bi smanjivali ni penzije ni plate, već bi plate i penzije u Srbiji rasle jer bi imali takvu privredu aktivnost da ovde teče med i mleko. To je bilo najavljeno u predizbornoj kampanji gospodina predsednika Nikolića, a stotinak milijardi više-manje. Kasnije je ministar Bačević, vaš kolega, rekao da su to hiljade milijardi koje hrle ka Srbiji, ali se nikako nisu pojavile.
Zbog čega ne radi Fabrika čipova, u kojoj je trebalo da se investira tri milijarde evra, koja bi zasigurno obezbedila privredni razvoj Srbije i omogućila da se ovim ljudima danas ne smanjuju ni penzije ni plate, već naprotiv, da imate rast privrede? Zbog čega ne postoji fabrika avio-delova, takođe nešto što je premijer obećao? Rekao je da on ispunjava sva obećanja, a ne vidimo tu fabriku avio-delova. Naprotiv, vidimo da SDPR pokušava da spasi „Utvu“ Pančevo, što je takođe hvatanje za slamku spasa, jer ukoliko se ne prodaju avioni to je jako teško spasiti.
Premijer Srbije je u proteklom periodu za ovih pet meseci, a on kaže da je tek na vlasti pet meseci i optužuje da je Demokratska stranka 14 godina na vlasti, dao više obećanja nego sve vlade unazad u tih 14 godina. Jedno od obećanja koje je dato je obećanje da će se u Beogradu kupovati stanovi po 380 evra po kvadratnom metru. Zamislite da se to desilo i da se bar to obećanje ispunilo. Danas bi vi ovde raspolagali sa mnogo boljim finansijskim podacima i rekli bi da imate veće prihode i ne bi opet smanjivali penzije i plate.
Problem punjenja budžeta, koji nažalost pojedine kolege ovde u parlamentu ne razumeju, svakako je i Fabrika „Mercedes“. Pre izbora imali smo obećanje da će to biti fantastična fabrika koja će proizvodi i prodavati mercedese širom sveta, a danas, sem tog jednog na kojem je zalepljen znak „Mercedes“, nije napravljen ni jedan više. Da je kojim slučajem ta fabrika po obećanju proradila, da su počeli da se prodaju ti mercedesi, da je nađen kupac, imali bi prihode, kao što znate, po osnovu plata, poreza na plate itd. i opet bi nam bilo lakše da se ne smanjuju penzije i plate.
Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da se naša privreda u poslednje dve godine, i pored zaduženja od sedam milijardi, nalazi u potpunom kolapsu, a da vi kao ministar finansija morate pre svega da se time bavite, da tražite od Ministarstva privrede i premijera da vam omogući da imate punjenje budžeta na adekvatan način koji će omogućiti da penzije i plate budu na ovom i sada niskom nivou.
S druge strane, mislim da ste vi kao ministar finansija i kao čovek koji je svestan da je neophodno učiniti rigidne poteze mogli da kažete – predlažem da se ograničava plata u javnom sektoru. Zašto niste izašli i rekli – maksimalna plata u javnom sektoru je 120.000 dinara, ne može niko da ima više od toga? Ljudi koji imaju manje, a to je ogromna većina, to je 90 i nešto posto građana Srbije koji rade u javnom sektoru, ne bi bili pogođeni. Bila bi pogođena guvernerka, bila bi pogođena vice guvernerka, bili bi pogođeni direktori preduzeća koja su u propadanju, više-manje. Ti direktori što je preduzeće više u propadanju imaju veće plate. Njima omogućite da zarade plate tako što će doneti dobit. Pa, ako preduzeće koje vodi direktor koji danas ima 400-500 hiljada dinara platu ne ostvaruje dobit, neka prima 120.000 platu, a ne da prima i dalje 400-500 hiljada platu, preduzeće ne donosi dobit, ne puni vaš budžet i budžet svih građana Srbije, a njemu se uzima manje nego ovome ko ima ispod 100.000 dinara.
Drago mi je što zapisujete, jer ovo je, mislim, krucijalno važna stvar. Ne treba da se obračunate sa lekarima, profesorima, policajcima, onim vojnicima koji su marširali pre neki dan na ponos svih nas…
