Pošto ćemo imati prilike u raspravi danas i u raspravi u nedelju detaljno da raspravljamo o detaljima u ovom trenutku bih samo rekao neke osnovne napomene o ovom rebalansu budžeta.
Kao što znate, rebalans budžeta svake godine donosi se zbog toga da bi se omogućilo nesmetano funkcionisanje državnih organa i organizacija kroz uredno izvršavanje budžeta tj. plaćanje rashoda i izdataka i usklađivanje sa onim elementima ostvarenja koja nisu mogla da se predvide.
U ovoj godini smo imali čitav niz događaja koje nismo mogli da predvidimo, kao što su poplave, kao što je mnogo niža stopa rasta i niža stopa tzv. deflatora društvenog proizvoda, odnosno niža stopa inflacije u ovom konkretnom slučaju. Umesto planirane stope rasta od plus 1% imamo stopu rasta koja će biti realna stopa rasta, koja će biti minus 1%, a sigurno i niže zavisno od tačnosti naših procena do kraja godine.
Drugo, imali smo efekat poplava koji je uticao ne samo na realni rast nego je uticao na normalnost privrednih tokova i samim tim na prihodnu stranu budžeta.
Treće, imali smo izmene u pojedinim stavkama budžeta koje je rebalansom potrebno realocirati da bi se obezbedilo normalno funkcionisanje i isplaćivanje elemenata na rashodnoj strani.
Pored toga, tokom leta je izmenjen Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje tako što je smanjen doprinos Fondu za zdravstveno osiguranje sa 12,3 na 10,3%, odnosno povećan je doprinos Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje sa 24 na 26%.
To je samo po sebi zahtevalo izmenu budžeta da bi se ove izmene odrazile u svim elementima budžeta. To su detalji koji su dati u predlogu rebalansa. Ne bih išao dalje u detalje.
Zbog ovih dešavanja tokom godine, koje nije bilo moguće predvideti na početku godine, u Zakonu za budžet za 2014. godinu pošli smo od procene društvenog proizvoda na nivou četiri hiljade i osam milijardi i deficit budžeta koji je na početku godine bio zasnovan na proceni prihoda od 929,9 milijardi i rashoda od 1093,7 milijarde, deficit je iznosio 4,55 budžeta.
Tokom godine u realizaciji došlo je, naravno, do odstupanja kao što i svake godine do sada bilo, na strani prihoda ostvareno je manje za 33 milijarde, a na strani rashoda je potrošeno više 16 milijardi. U procentima društvenog proizvoda na početku godine kada smo donosili zakon deficit je bio 4,55 društvenog proizvoda, a na osnovu poslednjih procena o društvenom proizvodu taj deficit je povećan samo za 0,1%, znači, taj početni deficit je zbog promene u društvenom proizvodu porastao za 0,1%.
Da vas podsetim, verovatno ste pratili, sem pada stope rasta sa plus jedan na minus jedan, sem smanjenja inflacije koja je sadržana u društvenom proizvodu sa 5% na 2,1%, juče sam napravio lapsus, a rekao sam 1,2% umesto, znači, 2,1%, došlo je do pada nominalnog društvenog proizvoda. Taj pad bi bio mnogo veći od ovoga koji je iskazan dokumentima u budžetu, da nije došlo do prilagođavanja društvenog obračuna društvenog proizvoda standardima iz 2010. godine. Posle tih prilagođavanja društveni proizvod je povećan sa nekih 3.733 milijarde na 3.933 milijarde, to je metodologija koja se primenjuje u celoj Evropi, i Srbija je sticajem okolnosti među zemljama koje imaju najveću relativnu promenu procene društvenog proizvoda pravilnom primenom ove metodologije. Naravno, mi ćemo napraviti i svi će napraviti reviziju vremenskih serija, tako da ćemo sve podatke koje saopštavamo o budžetu u prethodnim godinama prilagoditi ovim ciframa, ali je važno da imate u vidu da je došlo do te promene.
Na osnovu brojeva koje sam vam rekao, deficit budžeta je porastao sa 164 na 213 milijardi. Međutim, to je deficit pre uključivanja elemenata troškova koji ne ulaze u standardnu procenu. Ukupno sa tim promenama, da ne ulazimo sada u detalje, deficit je porastao sa očekivanih 183,6 milijardi na 224,8 milijardi, odnosno praktično na 225 milijardi.
U dokumentu Fiskalnog saveta, koji ste možda dobili, govori se o drugom nivou deficita. U našoj metodologiji to se ne smatra deficitom republičkog budžeta, nego se smatra finansiranjem republičkog budžeta. U raspravi možemo detaljnije o tome da govorimo. Ovde bih želeo samo da kažem da su svi elementi tog finansiranja dati u Predlogu budžetu i nalaze se u tabeli na strani pet i svi ti elementi koji se prevashodno odnose na garancije koje su date i aktivirane, koji se odnose na ulaganja u javna preduzeća, dokapitalizaciju, interventne pomoći itd.
Po međunarodnoj metodologiji sve ove veličine ulaze u deficit. Po našoj metodologiji one se tretiraju delom finansiranja. Na vama je da procenite da li ćemo i kada menjati našu metodologiju i to izražavati, na nama kao predlagaču je da sve elemente koji ulaze u bilo kakvu vrstu obračuna stavimo otvoreno na papir pred vama i vi ćete sami proceniti da li ćete u svojoj računici i diskusiji to uzimati u obzir i tretirati kao deficit ili kao elemente finansiranja. Mislim da ćemo kasnije u raspravi moći o tome detaljnije da se izjasnimo, ali mislim samo da je važno da poslanici i narod znaju, javnost zna da je reč o nekoliko kategorija ovde.
Garancije koje su se realizovale su stvarni trošak i u stvari bi, po našem mišljenju, trebale da budu iznad linije, odnosno sastavni deo deficita. To su garancije koje se pre svega odnose na javna preduzeća koja svi znate – „Srbijagas“, „Putevi Srbije“, „Železnica Srbije“ itd. One garancije koje su date, a nisu realizovane pitanje je procene da li se one smatraju deficitom ili ne. One sigurno ulaze u dug, a pitanje je procene kada i gde ulaze u deficit. Treća kategorija koja je kod nas značajna, a koja do sada nije bila adekvatno tretirana, to je kategorija dokapitalizacija. Znači, kada država, na osnovu nekog programa sanacije nekog preduzeća ili neke banke, uloži sredstva u dokapitalizaciju onda po nekim konzervativnim standardima to ulazi odmah u rashod i u deficit i istovremeno ulazi u dug. Međutim, po realnim računovodstvenim standardima pitanje je rizičnosti te dokapitalizacije. Znači, kada dajemo sredstva dokapitalizacije Poštanskoj štedionici nema nikakvog razloga da se to smatra 100% rizičnim ulaganjem koje će se pretvoriti u plaćanje. Ono ulazi u dug, ali ne mora da bude 100% rizično ulaganje, kao što to neki konzervativni investitori procenjuju. Ne bih želeo dalje da razvijam ovu raspravu, na vama je da procenite u kojoj meri ćemo mi prilagoditi našu metodologiju i prihvatiti metodologiju međunarodnih organizacija, odnosno korigovati našu metodologiju.
Što se tiče dinamike realizacije deficita tokom godine, mi imamo neravnomernu dinamiku prihoda i rashoda budžeta. Tokom prvih osam meseci ukupni prihodi su pali u odnosu na prethodnu godinu, ali dinamika poslednja dva-tri meseca je pozitivna. Imamo rast prihoda i od akciza i od PDV. Znači, iako je na nivou cele godine ostvareno manje prihoda za 33 milijarde, dinamika poslednjih meseci govori da je moguće da se ona do kraja godine i u narednoj godini posebno popravi.
Pored napomene koju sam rekao na početku – zašto sada donosimo rebalans, dozvolite mi da proširim tu tezu i da kažem da u ovoj godini smisao rebalansa nije samo da se omogući realizacija budžeta i da se uzmu u obzir promene koje su se dogodile, nego i da se započnu reforme koje pred nama stoje. Ova godina je u tome specifična. Ovaj rebalans uvodi ključni element budućih reformi, a to je smanjivanje rashoda.
Realni uticaj smanjenja rashoda na budžetski deficit i performanse budžeta u ovoj godini nije veliki, ali je simbolički značaj, prepoznavanje ovih reformi i njihovog uključivanja i dobijanja odobrenja i javnosti i poslanika jako važno, da u sledeću godinu i u budžetu za 2015. godinu, koji će biti pred vama po planu u drugoj polovini decembra, očekujemo da će diskusija sada već prihvatiti osnovne strateške pravce fiskalne konsolidacije u periodu 2015. – 2017. godina.
Ono što je jako značajno, ovaj rebalans odražava težinu i negativni uticaj javnog sektora, posebno javnih preduzeća na deficit, odnosno dug ove zemlje. Krajnje je vreme da se pozabavimo tim problemom, da nađemo prava i trajna rešenja. Poslednjih godina javna preduzeća su bila jedan od glavnih izvora povećanja zaduženosti i deficita i moramo da nađemo pravi način da smireno uočimo nedostatke, povećamo efikasnost, poboljšamo kvalitet upravljanja tim preduzećima i zatvorimo rupu kroz koju se odlivaju dragocena i ograničena sredstva. To će biti glavni prostor za dodatne uštede i to će biti glavni i sastavni deo programa reformi koje očekujemo u narednom periodu.
Očekujemo da u narednom periodu, takođe, možda ne u velikoj meri u ciframa, ali u velikoj meri u naporu povećamo naplatu javnih prihoda. Postoji ogroman prostor za naplatu javnih prihoda. Želim samo da vam pomenem da smo u fiskalnoj strategiji za ovu godinu planirali da akcije za duvanske proizvode budu na nivou 100 milijardi, a one se ostvaruju na nivou od 80 milijardi, pa i manje. To su ozbiljni gubici prihoda koji ne mogu tako lako da se nadoknade na drugim stranama.
Značaj ovog rebalansa je da stavi na sto i da bude odobren jedan od ključnih stubova buduće reforme, a to je reforma kako rashoda, tako i prihoda, sa jedne strane, i dve strukturne reforme. Razrešenje pitanja starih preduzeća u restrukturiranju, koji se godinama nalaze u porfoliju Agencije za privatizaciju, ovaj parlament je odobrio novi Zakon o privatizaciji i stečaju na osnovu koga su 502 preduzeća objavljena da se prikupe ponude investitora, potencijalnih partnera, da se ta preduzeća ili privatizuju, restrukturiraju i osposobe da žive u realnoj privrednoj situaciji ili da priđu kroz neophodan proces stečaja da bi se našlo drugo rešenje za njih.
Do sada su primljene ponude za oko 375 preduzeća. Očekujemo da će taj proces u zakonskom roku biti doveden do objave ili tendera ili poziva za ponude. Rok ističe 45 dana posle prvog roka od 15. septembra, znači krajem oktobra očekujemo taj rok i očekujemo da će biti ispoštovan i od strane Agencije, a posle toga da će omogućiti Ministarstvu privrede da oceni te ponude i krene u proces kojim će se finalizovati status ovih preduzeća.
Zašto donosimo ovaj program mera, zašto donosimo rebalans? Kao što sam rekao, ovaj rebalans će imati dosta mali uticaj na deficit i na kretanje prihoda i rashoda, ali će započeti proces reformi koji je presudan.
Svi nam postavljaju pitanje – zašto radite reforme, da li se nalazite u finansijskoj i fiskalnoj krizi? Ne, nikada nismo imali veće fiskalne rezerve, oko dve milijarde evra. Nikada nismo imali veće devizne rezerve. Mi to radimo na vreme. Proces transformacije i reformi koji je pred nama zahteva dve do tri godine. Zato želimo da blagovremeno, polazeći od političke rešenosti i profesionalno definisanog kredibilnog programa koji će podržati MMF i međunarodne organizacije i svi investitori koji ulažu milijarde u Srbiju od 2011. godine, kada je Srbija izašla na tržište kapitala, započnemo program koji će nas vratiti na održivi put, i fiskalni održivi put i put trajnog održivog ekonomskog razvoja sa impresivnim stopama koje će omogućiti smanjivanje nezaposlenosti i povećanje blagostanja stanovništva.
Dakle, Srbiji ne preti ni problem nelikvidnosti, ni fiskalne, ni međunarodne, ni problem bankrota. Srbija želi na vreme da započne ove reforme da bi imala dovoljno vremena da se ove reforme dovedu do finala. Neke stvari, kao što je sečenje troškova, su kratkoročne mere i tzv. tvrde mere. Zato sa njima započinjemo ovaj proces i zato njih stavljamo u ovaj rebalans budžeta, da bismo od 1. januara tim merama dodali ostale mere ušteda troškova, kao što je smanjenje subvencija koje ne daju rezultate i kao što je smanjenje transfera koji nisu opravdani. Imamo čitav niz oblasti u kojima su subvencije prevelike. Vi ste sami već u svojim diskusijama i komentarima ukazivali na to. Mislim da će budžet za narednu godinu to jasno iskristalisati i pokazati koje subvencije nemaju osnovu ni sa stanovišta učešća subvencija u društvenom proizvodu koje moraju da budu dovedene do nivoa evropskih standarda, ni sa stanovišta rezultata koji se ostvaruju. Teško je opravdati subvencije koje se daju poljoprivrednoj proizvodnji i vlasnicima koji imaju preko 20 do sto hektara zemlje. To su komercijalna gazdinstva koja ne treba da počivaju na subvencijama, moraju da počivaju na komercijalnoj računici i konkurentnosti, kako na domaćem, tako i na međunarodnom tržištu.
Isto tako, preispitaćemo sve subvencije koje se daju preduzećima koja nemaju jasne programe razvoja. Znači, može biti opravdano da neko zaslužuje subvenciju, ali na osnovu dokazanih slabosti tržišta ili eksternih šokova, domaćih ili međunarodnih, ili jasnog programa razvoja, ali ne na osnovu trajne potrebe da se nekome finansira deficit koji se ne smanjuje i koji se ne racionalizuje.
Pokušaću da navedem neke interesantnije primere, kako bi kolege poslanici imali dovoljno interesovanja za ovo što se dešava kod nas. Samo nekoliko ilustracija zašto se predlažu mere smanjenja troškova na strani penzija i plata na način na koji su predložene.
Znači, ukupno smanjenje koje se predlaže kod penzija i kod plata treba da dovede ne samo do smanjenja troškova i zatvaranje deficita, nego treba da dovede i do promene ponašanja. Zašto smo morali da idemo na smanjivanje penzija i plata? Ako pogledate naše podatke u periodu od 2009. do 2012. godine, vanredno povećanje penzija dovelo je do povećanja rashoda od 169,3 milijarde dinara, bez obezbeđivanja trajnog izvora prihoda koji bi to pokrio. Slična povećanja su se dogodila i kod plata i kod drugih elemenata troškova, na koje mi nismo mogli da utičemo. To je stanje koje smo nasledili. U deficitu koji sam pominjao na početku, doprinos tom deficitu su bili porast troškova, s jedne strane, i pad prihoda, s druge strane.
Smanjenje plata i penzija, samo dela penzija, pošto će najveći broj penzionera biti izuzet od ovog smanjenja, odnosno 1.039.000 penzionera koji imaju penzije ispod 25.000 dinara mesečno neće biti pogođeno ovim smanjenjem, niti će biti pogođeni ljudi koji rade u javnom sektoru a imaju plate ispod 25.000. Ostatak tereta smanjenja plata i penzija biće raspoređen proporcionalno 10% na sve zaposlene u javnom sektoru, uključujući i direktne i indirektne korisnike budžetskih sredstava i javna preduzeća, a kod penzija će biti raspoređen po rastućoj graničnoj stopi, tako da veći teret podnesu oni koji imaju više i visoke penzije od onih koji imaju niže penzije.
Moram da naglasim da će manje od 10% smanjenja imati 1.510.000 penzionera, što je 87,5% svih penzionera, a to su oni koji imaju penzije manje od 40.000. Znači, ogromna većina penzionera, skoro 90% ili neće imati nikakvo smanjenje ili će imati smanjenje manje od 10%. Ona manjina koja će imati smanjenje, koja ima preko 40.000, imaće smanjenje više od 10%, a to su ljudi koji mislim da će prihvatiti da podnesu ovo smanjenje zato što imaju solidnu ekonomsku poziciju da prihvate takav udar.
Dobijao sam pitanje – zašto će penzioner sa 50.000 imati veće smanjenje od zaposlenog u javnom sektoru sa 50.000? Sem ove logike distribucije penzija i plata, postoji jedan bitan element razlike u troškovima. Znam to, jer kod mojih roditelja je bila takva situacija i kod svih je takva situacija. Oni koji rade imaju veće troškove od onih koji su u penziji. Sama činjenica da neko radi, da dolazi na posao, da mora da kupuje odelo za posao i sve ostalo povećava troškove tih ljudi, a razlika je minimalna. Na nivou od 50.000 oni koji imaju platu će dobiti smanjenje od 5.000, a oni koji imaju penziju smanjenje od 5.800 dinara.
Hvala lepo. Vidim da je pažnja već popustila. Prema tome, nadam se da će naša pažnja biti dovoljna za diskusiju koja sledi.