Zahvaljujem.

(Borislav Stefanović, s mesta: Replika.)

Gospodine, Stefanoviću, ne znam ni kako da kažem, na pašnjaku vas nisam prepoznao da bih mogao da vam dam repliku.

Jedino ako je nešto drugo što nisam čuo, ali verujte mi da ni jednog trenutka nisam čuo DS ili tako nešto.

(Borislav Stefanović, s mesta: Direktno sam pomenut dva, tri puta.)

Rekla je – vi preko puta. Ima puno poslanika preko puta.

(Borislav Stefanović, s mesta: Povreda Poslovnika.)

Izvolite.

Član 107. Korišćeni su dva puta neadekvatni medicinski izrazi za stanje svesti opozicije – amnezija, a pre toga autizam. Autizam ako se kaže na ovaj način kako je rečeno iznosi se, po meni, ozbiljna uvreda ljudima koji boluju od ovih opakih bolesti. Amnezija nije nikakva šala. Vi ponovo niste reagovali, ali ste rekli kad sam ja spominjao nelegalnu izgradnju u koritu reke Save, onda ste rekli – stvarno… (Isključen mikrofon.)
(Borislav Stefanović, s mesta: Što sad niste rekli stvarno?)

Evo sada kažem stvarno. Izvinjavam se, možda nisam taj izraz „amnezija“ razumeo kao vi, mislio sam više kao zaboravnost. Ako to striktno iz rečnika možemo da protumačimo, onda se izvinjavam što nisam reagovao. Zahvaljujem.

Reč ima gospodin dr Blagoje Bradić.

(Borislav Stefanović, s mesta: Hoćete li mi vratiti reč, da pokušam da objasnim?)

Niste u prvih pola minuta ni pokušali da objasnite povredu Poslovnika, ali ako želite u drugom minutu da objasnite, izvolite.

Molim vas, gospodine predsedavajući, da ubuduće reagujete na ovakve stvari, zato što je amnezija jedno od ozbiljnih stanja koja su najčešće pratilac Alchajmerove bolesti. Vi niste reagovali. Ovde se previše dopušta većini, a vi ne reagujete na to. Mislim da ste time povredili Poslovnik.

Gospodine Stefanoviću, već sam se izvinio zbog toga, tako da vas molim da pređete na nešto drugo.

Razumem da ste se vi meni izvinili…

Izvinio sam se poslanicima.

Imam dva minuta i morate mi dozvoliti da objasnim.

Izvolite, nastavite, ali nemojte govoriti ono što sam već učinio, već sam se izvinio zbog toga.

Dakle, na lepo postavljena pitanja, konkretna, od dva od tri govornika većine dobili smo neistine, uvrede i sve ono što inače rade kada ih neko nešto konkretno pita. Tek je poslednja govornica od njih, kad izuzmemo ovo oko amnezije i autizma, manje-više odgovorila, doduše na loš način, ali je bar odgovorila o temi, a vi uopšte ne reagujete.
Dakle, dokle ide ova situacija? Da li vi stvarno možete minut i po, dva da istrpite određeno tačno postavljeno pitanje, ili samo hoćete da pričate o pašnjacima i duševnim bolestima? Na šta to liči? To mene stvarno kao poslanika zabrinjava. Ja znam da vi to registrujete. Ja od vas samo tražim da reagujete. Nema potrebe meni da kažete – izvini. Mislim da njima treba da kažete da prestanu to da rade. Pazite, ja postavim pitanje koje je opštepoznato i to je za osudu, a oni koriste takve epitete.