Hvala.
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, pred nama je danas dugo očekivan Zakon o zaštiti uzbunjivača.
Moram na ovom mestu da pomenem da je potreba za regulisanjem ovog pitanja zapravo potekla od grupe zemalja za borbu protiv korupcije, koja je nakon prvog i drugog kruga evaluacije koji su kod nas rađeni 2005. godine, dala preporuku našoj zemlji i to je ta Preporuka 21, koja se, čini mi se, navodi u razlozima za donošenje ovog zakona, a odnosi se u pravo na zaštitu uzbunjivača i ona u tome, naravno njen sadržaj, i čini zapravo ograničen obim te iste zaštite uzbunjivača.
Ova preporuka data je 2006. godine. U Srbiji je kao krajnji rok za postupanje po istoj bio decembar 2007. godine. Kasnije je donet zaključak u kome se navodi da je Srbija samo delimično postupala po ovoj navedenoj preporuci. Dat je nov rok i nakon toga usvojene su zapravo pojedine mere i to u tri propisa – Zakonu o državnim službenicima, Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije i Zakonu o slobodnom pristupu informacija od javnog značajna.
U tom momentu, zasigurno je da su one mere koje su predviđene Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije imali najveći efekat, ali, ukoliko posmatramo sa današnjeg stanovišta neophodnost da se ovo pitanje reguliše na jedan sistematičan način, mislim da se ne treba ni dovoditi u pitanje.
Mislim da smo proteklih decenija svi zajedno svedoci činjenice da smo kao društvo ogrezli u korupciju, s jedne strane, koja oduzima značajne resurse i koja kvari državni napredak. S druge strane, slobodno mogu reći da smo ogrezli u javašluk zbog kojeg nam se vrlo često dešavaju sve one loše stvari u zemlji, a posle kojih se pitamo kako je do tako nečega uopšte moglo doći.
Ovakvi događaji čini mi se da su posledica svega onoga što nam se dešavalo kroz noviju istoriju, ali oni sami po sebi ne predstavljaju toliku opasnost koliku zapravo opasnost predstavlja ono što se nama i našem društvu nametnulo kao kolektivna svest, a koja se sastoji u sledećem: da mi jedni drugima više ne verujemo zbog čega ne prijavljujemo čak ni one najteže povrede propisa, odnosno zakona zbog kojih svi kasnije kolektivno naravno ispaštamo.
Brojni su slučajevi korupcije o kojima se zna, a o kojima javno ćutimo. Brojni su slučajevi različitih zloupotreba koji takođe predstavljaju javnu tajnu, a o kojima opet svi zajedno ćutimo i brojni su pokušaji svake vlasti da tome stane na put. Apsolutna je pasivnost onih koji bi trebali da budu proleteri takve jedne borbe, ali iz nekog razloga njihovo činjenje permanentno izostaje.
Definitivno je činjenica da nam nedostaje više inicijative i više hrabrosti, nedostaje, naravno, i vere u državne i druge organe koji će po prijavama postupati.
Kada se tako sagledaju stvari, čini mi se da onda postaje jasno da tolerisanje kršenja propisa nije samo pojedinačni problem, već zapravo predstavlja jedan generalni problem zbog kog se kod građana u prvom redu javlja pasivnost u pogledu otkrivanja svega toga i kažnjavanja onih koji propise krše.
Danas Srbija ima šansu da po prvi put dobije tu zakonsku definiciju i zakonsku zaštitu uzbunjivača. Cilj ovog zakona u prvom redu mora biti upravo povećanje hrabrosti onih koji još uvek razmišljaju da li da deluju na planu raskrinkavanja krivičnih dela ili, još jednostavnije rečeno, na planu raskrinkavanja brojnih lopovskih metoda.
Istovremeno moramo znati da sada, kada uzbunjivače promovišemo, to ne smemo da činimo rečima, samo nekim, sada još uvek, predlogom zakona, a sutradan i usvojenim zakonom, već to moramo da činimo i delima, jer ukoliko se dogovori da smo jedan jedini uzbunjivač ne bude zaštićen, to će apsolutno biti poruka, i to negativna poruka, i ostalim uzbunjivačima da treba da se pasiviziraju, da treba ćute i jednostavno treba da žmure na korupciju koju su primetili ili, metaforički rečeno, ukoliko ubijemo samo jednog uzbunjivača, možemo da budemo sigurni da smo osakatili na desetine njih, pa i na stotine.
Demohrišćanska stranka, kao i Srpski pokret obnove, podržaće ovaj Predlog zakona jer smatra da je njegovo uvođenje neophodno.
Podnela sam, naravno, nekoliko amandmana, ništa čudno, kao i uvek, kojima sam zapravo pokušala da poboljšam ovaj tekst Predloga zakona, a u cilju davanja što većih garancija uzbunjivačima da će biti zaštićeni.
Takođe sam podnela i amandmane koji ovaj zakon treba na sistemski ili, da budem preciznija, na jedan sistemačniji način da povežu sa Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu, ali i da uzbunjivačima u samom sudskom postupku daju što veće garancije u pogledu zaštite njihovih prava.
Mislim da se iz nekog razloga, bespotrebno sužava u ovom Predlogu zakona pojam zlostavljanja od onog pojma zlostavljanja kako je on naveden i kako je obrazložen u Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu. Tamo gde sam putem amandmana mogla da utičem da se ovaj zakon rastereti formalnosti, to sam, naravno, učinila.
S druge strane, čini mi se, bar je to moje lično mišljenje, da je predlagač trebao i promovisanjem krivičnih dela da zaštiti uzbunjivače, zapravo da se odavanje izvora informacija, i to u naročito teškim slučajevima, smatra krivičnim delom. Tako nešto putem amandmana nisam mogla da učinim. Razlozi su jednostavni – moralo bi doći do redigovanja celog zakonskog teksta.
Međutim, ovu priliku treba iskoristiti za otvaranje još jedne teme koja je i te kako ima veze sa uzbunjivačima i njihovom zaštitom. Naime, čini mi se da kao država, ali isto tako kao i društvo, nismo učinili mnogo toga po pitanju da se naši građani edukuju u pogledu toga šta kršenje propisa jeste, a šta to kršenje propisa nije, koja su to prava građana a koji po ovom zakonu mogu prijaviti i šta oni mogu očekivati povodom toga.
Zbog toga smatram da je izuzetno važno da se naša aktivnost zapravo ne zaustavi samo na donošenju ovog zakona, već se mora ići korak dalje tako što će se javnosti objasniti da je i te kako poželjno da prijavljuju sva kršenja propisa i da povodom toga mogu očekivati zaštitu države, budući da ovakvim zakonom se predviđa i njihova sudska zaštita.
S obzirom na to da sam i predsednik nacionalnog ogranka GOPAK u Srbiji, mislim da je izuzetno važno i pozivam sve moje članove, ali isto tako i sve narodne poslanike da zauzmu učešće i da o ovome zajedno edukujemo bar putem nacionalnog ogranka GOPAK-a javnost.
Mi svojim ukupnim delovanjem moramo se zapravo potruditi da uzbunjivanje postane pravilo, da ne ostane izuzetak, jer sve što je izuzetak, nažalost, vrlo lako izumire. Ono postupanje koje postane pravilo izaziva strah kod onih koji imaju potrebu kod uzbunjivača da reaguju, a samom uzbunjivaču zapravo daju nadu da će njegove informacije biti na pravi način upotrebljene i da će biti upotrebljene u zakonitu svrhu.
Zato sam ispred Demohrišćanske stranke Srbije kao podnosilac amandmana predložila da se prilikom spoljašnjeg uzbunjivanja uzbunjivač može obratiti ne samo neposrednom rukovodiocu državnog organa, već apsolutno svakom državnom organu koji je nadređen organu u kom uzbunjivač radid, jer prirodno je da neki ljudi veruju jednim, neki više veruju drugim organima, odnosno neki više veruju organima koji su neposredno nadređeni onom organu u kom uzbunjivač radi, a drugi imaju poverenje u taj takozvani da ga nazovem treći stepen hijerarhije.
Kako je svaki uzbunjivač apsolutno dragocen, smatram da se ne smemo odricati onih uzbunjivača koji svoje poverenje daju i najvišim državnim organima.
Ovom prilikom želim da skrenem pažnju na to da ovaj Dom Narodne skupštine može mnogo toga zapravo da učini i da doprinese podršci uzbunjivača. Nije redak broj onih primera gde su predstavnici u ovoj Skupštini ostajali gluvi na apsolutno sve vapaje onih koji su imali hrabrosti da deluju u cilju poštovanja propisa. Nije redak broj slučajeva kada su predstavnici ove Narodne skupštine dozvoljavali zloupotrebu uzbunjivača.
Smatram da i uzbunjivači, ali i sve što je izjednačeno sa njima nikako ne smemo dozvoliti da se koristi u političke svrhe, niti u nekakve stranačke obračune, jer time šaljemo lošu poruku svima onima koji su nam davanjem takvih informacija poverenje ukazali. Naprotiv, smatram da se svakom informacijom mora odnositi sa primerenom pažnjom i sa primerenim obzirom. U suprotnom, čini mi se da ćemo samo seći granu na kojoj sedimo u prvom redu kao građani, a tek onda kao narodni poslanici.
Iskoristiću da se setimo na ovom mestu i nekih ljudi koji su apsolutno doprineli svojoj borbi protiv korupcije, koji su predano radili na otkrivanju i na raskrinkavanju najtežih povreda zakona. U takve ljude prvenstveno ubrajam pokojnu Vericu Barać. Mislim da je vredno njeno ime pomena uvek apsolutno na svaku temu koja ima bilo kakve veze za borbu protiv korupcije, a na drugom mestu, dozvoliću sebi da budem lična, u takve ljude ubrajam i dr Vladana Batića.
Neko je naravno sa jedne strane, a neko je sa druge strane iskusio sve probleme sa kojima se zapravo suočava čovek u svom radu kada nabasa na one najteže, na one najkrupnije oblike kršenja prava koja potom raskrinkava, a eto danas smo u prilici da tome i damo jedno pravo ime – uzbunjivač. U takvim situacijama pretnje, napadi, pokušaji šikaniranja ličnosti, jednostavno nisu retki. Zbog toga smatram da je zapravo ovaj zakon samo prva stepenica u afirmisanju onoga što smo u Srbiji nekada nazivali čojstvom, jer posmatrati bezakonje i ne preduzimati apsolutno ništa povodom istog, znači jednostavno podržavati ga.
Postojana i slavna država bili smo samo onda kada srpski domaćini nisu nikom dozvoljavali da se krše pravila koja su uspostavljena. Mislim da je konačno vreme da te vrednosti vratimo, a ako ih pak ne vratimo, onda bar da pokušamo to da učinimo.
Vreme je da se građanima objasni da prijave ne treba da doživljavaju nikako kao izdaje, već upravo kao odbrane najvećih vrednosti bez kojih se nikada ni kao narod ni kao država nećemo izboriti sa tom savremenom pošasti. U skladu sa tim, ispred Demohrišćanske stranke smatram da svaki član ovog Doma treba bar svojim ponašanjem da doprinese afirmisanju onoga o čemu danas raspravljamo.
Naravno, usvajanjem ovog zakona Srbija će se svrstati u krug prvih zemalja u regionu koje su zakonski zaštitile uzbunjivače, a čini mi se da među državama članicama EU svega tri ili četiri zemlje, ispravite me ako grešim, imaju istoimeni zakon.
S druge strane, to što većina zemalja članica EU nemaju Zakon o zaštiti uzbunjivača govori u prilog tome da tamo jednostavno takvo zakonsko regulisanje nije ni potrebno, a što nije ništa sporno, budući da je tamo korupcija znatno manja i nije izražena kao kod nas, na svakom koraku, pa ako ću biti iskrena do kraja, i na svakom apsolutno bizarnom nivou.
Naravno, složiću se sa svim onima što su i gospodin Saša Janković i gospodin Rodoljub Šabić istakli povodom ovog zakona, a što je već izrečeno ovde kada je ministar kao predstavnik sam obrazlagao.
Naravno, na kraju moram istaći da dobro pročitate amandmane koji su podneti, jer mislim da mogu mnogo doprineti da ovaj tekst zakona postane kvalitetniji. Neću da objašnjavam zašto se amandmani podnose, oni se uvek čine, naravno, iz dobre namene i samo u jedno svrhu, a to je da imamo što kvalitetnije predloge zakona. Povodom tvrdnji mnogih da je ovaj zakon mogao biti bolji, ja ću se složiti i reći ću – da, jeste, kao što svaki, apsolutno svaki zakon uvek može biti bolji, kao što apsolutno svaki zakon može biti svrsishodniji, ali na kraju krajeva, i mi bismo mogli biti bolji, ali iz nekog razloga nismo. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Hvala.       
Gospodine ministre, gospodo iz Visokog saveta sudstva, predlagačima je trebalo više od 50 minuta da nam obrazlože sve predloge o kojima danas raspravljamo, predloge koji nisu međusobno povezani i uslovljeni, a svejedno su spojeni pod jednu raspravu, tačke dnevnog reda. To samim tim još jednom pokazuje koliko rasprava u ovom parlamentu pokušava da se obesmisli. Sada mi treba o različitim predlozima u 20 minuta, koliko pripada svim šefovima poslaničkih grupa, da se izjasnimo o svim ovim zakonima ili predlozima odluka, konkretno u ovom slučaju, i jednom međunarodnom sporazumu.
Da krenem redom. Prvi i sigurno najvažniji, ono što obeležava raspravu je Zakon o zaštiti uzbunjivača. Dobra stvar je što će Srbija dobiti jedan takav zakon i jeste činjenica da je to jedan zakon koji mnoge zemlje nemaju još uvek u tom pravnom sistemu.
Govorio je ministar da je ovaj zakon na početku predviđen i Akcionim planom za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tu se postavlja prvi problem. Taj Akcioni plan je predviđao da taj zakon bude donet u Skupštini sedam meseci od usvajanja Akcionog plana. Akcioni plan je donet u avgustu prošle godine. Znači, prošlo je nekih 15 meseci od tog trenutka i mi tek danas govorimo o ovom zakonu.
Zašto je to za nas važno? Važno je zato što ovaj zakon predviđa neke rokove za stupanje na snagu. Počeće da se primenjuje, ako bude usvojen ovako kako je predloženo, tek šest meseci od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ . Za tih šest meseci zakonom je predviđeno da ministar u roku od tri meseca donese podzakonska akta, koja bi omogućila u narednih godinu dana preduzećima i javnim institucijama da donesu svoje pravilnike kojima će regulisati unutrašnji proces uzbunjivanja.
Postavlja se pitanje šta će se dešavati u vremenu dok se ne donesu svi ti propisi? Poseban razlog za zabrinutost je činjenica da, kako je neko danas pominjao NALED, a NALED kaže da država kasni sa donošenjem 162 podzakonska akta više od 922 dana u proseku. Sada nama ostaje da verujemo ministru da će on u roku od 90 dana doneti podzakonska akta. Mi sumnjamo da će to tako biti, upravo iz razloga što je praksa ove Vlade da se kasni i to zakašnjenje je u proseku 922 dana.
Razlog zašto sumnjamo je zato što Vlada nije ispoštovala Rezoluciju o zakonodavnoj politici, koja je usvojena u ovom parlamentu, koja kaže da se uz svaki predlog zakona moraju doneti, podnositi Skupštini i modeli podzakonskih akata. Ta Rezolucija je usvojena prošle godine u ovom parlamentu, a ona se konstantno ne poštuje.
Kod mnogih zakona smo govorili o tome gde su podzakonska akta. Oni moraju da budu uz zakon, odnosno model podzakonskih akata mora da bude ovde da bi se uverili da je Vlada spremna i da će Vlada u propisanom roku doneti podzakonska akta. Bez toga, ovaj zakon u narednih godinu dana neće štititi nikoga. Neće biti podzakonskih akata, neće biti mogućnosti zato što poslodavci i osnivači neće doneti zakon o unutrašnjoj organizaciji, odnosno postupku za vođenje unutrašnjeg uzbunjivanja, mi nećemo moći da sprovodimo ovaj zakon.
Ako je ovo jedan od važnih mehanizama, a trebalo bi da bude, za borbu protiv korupcije, mi taj mehanizam nećemo moći da koristimo najmanje godinu dana sa ovim rokovima koje predlagač predlaže. Mi smo predložili da se ti rokovi skrate, da se izbegne ta rupa koja će postojati u pravnom sistemu Srbije ukoliko ovi rokovi ovako ostanu.
Naš predlog je i da sam zakon promeni ime, da se zove zakon o uzbunjivanju i zaštiti uzbunjivača. Govorio je ovde jedan kolega da uzbunjivanje postoji mnogo duže, da je to jedan način borbe protiv korupcije, a da se tek u poslednje vreme zakonski reguliše zaštita uzbunjivača. Mislimo da bi bilo bolje da se zakon tako zove.
Takođe, govorio je ministar o tome da je polazni model od koga se krenulo kod pisanja ovog zakona od strane radne grupe Ministarstva bio model koji su kroz raspravu koja je trajala više od godinu dana pripremili republički Poverenik za zaštitu informacija i Ombudsman.
Ono što je interesantno, međutim, je da se u ovoj verziji koja je danas pred nama ne nalaze vrlo bitna rešenja iz tog modela, koji središnju zaštitu uzbunjivača prebacuje na nezavisne institucije. Konkretno, bilo je predviđeno tim modelom da Ombudsman vrši središnju zaštitu, znači, od onog trenutka kada uzbunjivač pokrene proces uzbunjivanja do sudske odluke. Predlagač se opredelio da sve radi sud po hitnom postupku.
Problem je u kakvom stanju je naše pravosuđe. Sam ministar je govorio o tome da je pripremljen priručnik, da treba da se izvrši obuka sudija koji će to da rade. Znači, ponovo neko vreme koje je potrebno, a isključen je, ja ne mislim slučajno, Ombudsman ili možda Agencija za borbu protiv korupcije, koja je jedina državna institucija koja trenutno ima kakvo-takvo iskustvo u zaštiti uzbunjivača, jer je u skladu sa zakonom donela pravilnik koji je pre mesec dana proglašen neustavnim i ta odluka treba da bude objavljena za još dva meseca, tri meseca je odloženo objavljivanje te odluke.
Ali, postoji neko iskustvo u toj Agenciji i to iskustvo se neće koristiti. Da li je razlog za to što Agencija vodi postupak, odnosno pokrenula je postupak protiv ministra u skladu sa zakonom i svojim ovlašćenjima za razrešenje u ovom parlamentu, koji nikako da doše na dnevni red ovog parlamenta?
Ovde u ovom zakonu postoji nekoliko rešenja za koja smatramo da nisu dobra. Ministar je govorio da su uzbunjivači svi koji kroz svoje radno angažovanje dođu do nekih informacija i mogu da pokrenu postupak. Radno angažovanje koje nije samo stalno zaposlenje, nego bilo koji rad ili volontiranje ili na bilo koji način da se dođe do informacije. Zakonom je dalje predviđeno da samo preduzeća ili institucije sa više od deset zaposlenih imaju obavezu da donesu svoje pravilnike. Činjenica je da postoje preduzeća, neka i vrlo uspešna, ako pogledate na APR, ako možete da pristupite, sa manje od deset zaposlenih koja rade sa državom, rade velike poslove sa državom i sa privatnim preduzećima, a koji imaju manje od deset zaposlenih.
Postavlja se pitanje šta će biti u tim preduzećima, ako nema usvojenog tog pravilnika? Tu se govori o preduzećima o deset zaposlenih. Neka preduzeća mogu da imaju manje od deset zaposlenih, a da radno angažuju mnogo više ljudi, dobrovoljaca ili primoranih da rade da bi sačuvali socijalnu pomoć, kako to ovih dana promoviše ministar Vulin.
Ovaj zakon u ovakvom obliku nije dovoljno dobar da bi mi danas mogli da ga podržimo. Postoji puno mesta na kojima može da se popravi. Nažalost, nemoguće je bilo amandmanima popraviti ideju koja je postojala, ponavljam, u modelu koji je ministar rekao da je bio polazni, a očigledno da nije bio polazni, da se taj središni nivo zaštite prebaci na neku od nezavisnih institucija. To jednostavno amandmanima nije bilo moguće promeniti, ali smo dali nekoliko amandmana, pre svega u skraćenju ovih rokova, kako bi izbegli da postoji pravna praznina, jer kada odlukom Ustavnog suda za dva meseca bude stavljen van snage Pravilnik o zaštiti uzbunjivača, a ovaj zakon će stupiti tek za šest meseci, počeće da se primenjuje, znači neće postojati u tom roku od četiri meseca nikakva zaštita. Ako se bude nastavilo sa praksom kašnjenja podzakonskih dokumenata, onda će taj period, bez ikakve zaštite uzbunjivača, biti mnogo duži.
Sada bih hteo da kažem nekoliko rečenica o drugim tačkama dnevnog reda, a to je Predlog odluke za izbor predsednika sudova opšte i posebne nadležnosti. Ne znam da li je ovo jedan primer uzbunjivanja?
Dobio sam dopis vezano za izbor predsednika Prekršajnog suda u Pančevu. Tamo su, kako stoji ovde, možete da vidite u predlogu, bila tri kandidata predložena. Kada su sve sudije odlučivale, odnosno sudije koje su uzele učešće u odlučivanju njih 11, o tome ko bi trebao da dobije najveće poverenje svojih kolega, predložena kandidatkinja Ljiljana Košutić je dobila jedan glas od 11, verovatno svoj, v.d. predsednica suda dobila je dva glasa, a treća kandidatkinja, ne znam da li da kažem njeno ime, pošto ne znam po kom zakonu može da se štiti ova informaciju koju je ona dostavila, je dobila osam glasova.
Činjenica je da to glasanje nije jedini parametar za odlučivanje ko treba da bude kandidat za predsednika suda. Da, jeste bitan, ali nije jedini i nije odlučujući, ali je interesantno da ovde u obrazloženju za neke druge sudije vidimo da, gde god je postojala ta jednoglasna podrška, je to navedeno u ovom predlogu kod izbora nekih drugih sudija. Znači kod predsednika Osnovnog suda u Dimitrovgradu i Osnovnog suda u Zrenjaninu navedeno je da su se sve sudije jednoglasno izjasnile i dale podršku jednom kandidatu, iako je bilo više kandidata.
Tada je navedeno da, pored tog odlučivanja, su sledeći kriterijumi i godine studijskog staža, rezultati rada, dostavljen program rada suda, kao i utisak koji su kandidati ostavili na komisiju prilikom obavljenog razgovora.
Čuli smo od predstavnika Visokog saveta sudstva da su, krajem septembra, čini mi se, obavljeni razgovori sa svim kandidatima i ono što je interesantno, kod izbora za ovaj sud, Prekršajni u Pančevu, da kada je postojao isti konkurs za isto mesto, početkom ove godine, tada su bile prijavljene dve od ove tri kandidatkinje i tada ni jedna nije ostavila pozitivan utisak na komisiju koja je vršila razgovor i tada nije izabran predsednik Prekršajnog suda u Pančevu, a sada nekoliko meseci kasnije jedan od kandidata, kandidatkinja koja tada nije očigledno ostavila dovoljno dobar utisak, je ostavila dovoljno dobar utisak i predložena, iako je, ponavljam, dobila samo jedan glas na izjašnjavanju svih svojih kolega.
Želim da pitam, ne želim da optužujem, da li možemo da dobijemo razloge šta je to opredelilo Visoki savet sudstva? Želim da pitam, pošto je rečeno kod svakog od ovih kandidata, govori se da je svaki kandidat dobio, u skladu člana 12, odluke o utvrđivanju kriterijuma, mere, ocene stručnosti, da ispunjava uslove posle odluke sednice svih sudija, u svakom od ovih sudija, od tih 30 kandidata, da li se desilo kod nekoga da nije ispunjavao te uslove, što naravno, svi koji su ovde predloženi su ispunili te uslove, inače ne bi mogli da budu predloženi?
Bilo bi dobro da znamo malo više o tim kandidatima. Recimo, treba da izaberemo predsednika Osnovnog suda u Lebanu, koji je bio jedan od šest kandidata. Nemamo informaciju kako su se tamo sudije izjašnjavale, ali znamo da je gospodin Svetomir Cvetković bio predsednik pravnog saveta okružnog odbora SNS u Leskovcu, u jednom trenutku svog angažovanja. To nije sporno. Nije tada bio sudija, mogao je da se angažuje, ali jeste zanimljivo da je baš on između šest kandidata predložen danas da bude biran za predsednika… Nije. Mi smo nešto proveravali, došli smo do toga. Ako nisam u pravu, ja se odmah, odmah izvinjavam. Možda je neko sa istim imenom, a da nije to obavljao, nije bio na toj funkciji.
U svakom slučaju, ove odluke ne ulivaju nadu da ćemo imati slobodno i nezavisno sudstvo, koje ukoliko se ovaj zakon usvoji u ovom obliku, kako je predložen, treba između ostalog i da se bavi zaštitom uzbunjivača. Ponavljam da nije slučajno što su izbačene neke nezavisne institucije, kao središni sloj zaštite, koji postoji u zemljama koje imaju ovakve zakone, nije obavezno, postoje druga rešenja, ali postoje rešenja gde je to urađeno.
Mi ćemo vrlo aktivno učestvovati u raspravi o amandmanima na predlog ovog zakona, pokušati da vas ubedimo da su naša rešenja svrsishodnija i celishodnija i da ćemo doneti jedan dobar zakon, koji neće imati za posledicu ono što je ministar kada je ovde poslednji put predlagao izmene i dopune zakona, u najboljoj meri i uverenju, govorio da će doprineti pravnoj sigurnosti građana i pravnom sistemu zemlje. Donošenje tih zakona nas je dovelo do toga da već više od dva meseca imamo štrajk advokata u Srbiji, potpunu blokadu pravosuđa, veliku štetu koju ova država trpi svakodnevno i da ćemo prestati sa tom praksom da se međusobno ne slušamo i ne uvažavamo argumente koji se čuju u ovoj Skupštini, ali i u javnoj raspravi kada se ona vodi o donošenju nekih zakona. Hvala.

Povreda Poslovnika, Zoran Babić. Izvolite.

Zahvaljujem se gospođo predsednice.
Povređen je Poslovnik, član 106. stav 1. da govornik može da govori da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Prethodni govornik, gospodin Đurišić je u dobrom delu izlaganja govorio o samom konceptu dnevnog reda i o spojivosti i ne spojivosti tačaka dnevnog reda, smatrajući za ne primereno da se spoje dva zakona i četiri odluke u jednu celinu.
Međutim, pošto živimo u vremenu interneta i u vremenu dostupnosti informacija i vremenu kada se te informacije sačuvaju, ja sam bio dovoljno bezobrazan pa da malo istražim i, evo u ruci imam jedan dnevni red Narodne skupštine Republike Srbije koji je potpisala skupštinska većina kojoj je pripadao gospodin Đurišić, u kojoj je spojeno, zamislite gospodo 57 tačaka dnevnog reda. I to je dnevni red od 29. maja 2009. godine. Tu imamo spojen Zakon o subvencijama za zaštitu bilja, i Zakon o radio-difuziji. Ne vidim šta je tu spojivo. Pa Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima i Zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza, pa Zakon o bezbednosti hrane i Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom. Pa Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda i Zakon o vinu, itd, 57 tačaka dnevnog reda i nije smetalo, sada smetaju dva zakona i četiri odluke. I to nije sve. Nije ovo pojedinačno, nije ovo samo jedno u četiri godine.
Sledeći, 29. februar 2012. godine, poslednja sednica Skupštine u osmom sazivu, spojeno 27 tačaka. Pa u tih 27 tačaka čini mi se i jedan Zakon o potvrđivanju zajma „Galenici“.

Vreme. Zahvaljujem.

Evo završavam. I kamo sreće, da smo tada imali i u naznaci zakon o uzbunjivačima. Ma kako se on zvao, verovatno da tada se neke stvari u „Galenici“ ne bi desile…

Hvala.
U pravu ste poslaniče, član 106. govori o tome govori da se govori samo o tački dnevnog reda, ali i predsedavajući koji je vodio sednicu u tom delu i ja smatramo da poslanici mogu i šire da pričaju nego kruto o materiji. On je ipak govorio o proceduri o spajanju tački dnevnog reda, iako smo to raspravili na početku sednice. Ako želite, mi ćemo glasati o povredi.
(Zoran Babić, s mesta: Ne.)
Hvala vam, zahvaljujem.
(Marko Đurišić, s mesta: Replika.)
Ne postoji replika na povredu Poslovnika, poslaniče.
Toliko znamo, dugo smo svi u parlamentu i znamo da ne postoji.
Reč ima narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite.

Zahvaljujem predsednice.
Gospodine ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, predloženi zakon o uzbunjivačima će zaokružiti neophodan zakonski okvir za nastavak snažne borbe za borbu protiv korupcije. Tako da će poslanička grupa NS u Danu za glasanje podržati Predlog ovog zakona.
Neophodnost donošenja ovog zakona je i u tome što do sada nije postojao jedinstven registar kada je u pitanju zaštita uzbunjivača, pa se zato ovim zakonom proširuje krug zaštićenih lica i na ljude koji su stalno zaposleni i na one koji su na određeno vreme, na privatni, na javni sektor, dakle, na sve institucije u Srbiji.
Takođe, ključ ovog zakona je zaštita onih koji prijavljuju korupciju, ali mislim da bi Predlog ovog zakona trebalo da posmatramo i u malo širem kontekstu, u kontekstu privlačenja stranih investitora i stvaranja što boljih uslova za domaće investitore, jer uzbunjivači svojom aktivnošću indirektno štite sve subjekte od traženja ili uslovljavanja davanja mita u opštinskoj, odnosno gradskoj upravi, u javnoj službi kada su u pitanju javne nabavke.
Zakon u članu 3. i 4. izričito propisuje zaštitu uzbunjivača. U članu 10. uređuje se način zaštite podataka o ličnosti uzbunjivača. Međutim, ovde smatram da je u stavu 5. istog člana suviše uopštena, a donekle bih rekla i ne jasna ova odredba, jer predviđa da se informacija o identitetu uzbunjivača ne sme saopštiti licu protiv koga je podneta prijava, osim ako posebnim zakonom nije drugačije propisano.
Šta je ovde predlagač zakona konkretno imao u vidu? Zakon naglašava hitnost i mi smo ovde kao poslanička grupa reagovali amandmanom. Predložili smo dodatno ubrzanje, jer smatramo da treba da postoje kraći rokovi za postupanje poslodavca po informaciji, odnosno obaveštavanje uzbunjivača o ishodu postupaka, da ne traje 15 dana. Neke kolege ovde su predložile tri dana, mi smatramo da treba da bude osam dana. U svakom slučaju, ovaj rok od 15 dana, s obzirom na važnost i hitnost sprovođenja zakona je po mišljenju mojih kolega iz poslaničke grupe NS i mene, dug.
To isto važi kada je u pitanju institut spoljašnjeg uzbunjivača i rokovi postupanja ovlašćenih organa. I u ovom članu zakona u stavu 6. postoji ta široka i nejasna odredba, slična onoj u članu 10. Kaže se da ovlašćeni organ koji je primio obaveštenje od uzbunjivača, koji nije dao saglasnost da se njegov identitet otkrije, dužan je da pre nego što to učini zatraži saglasnost uzbunjivača. Ovo je apsolutno logično rešenje, ali se i na ovom mestu koristi formulacija – osim ako zakonom nije propisano drugačije, što ostavlja prostor za različita tumačenja, a možda čak i za otkrivanje identiteta uzbunjivača, drugom organu, a protivno njegovoj volji.
Mislim da je dobra i odredba u članu 19. stav 2. koja na jasan način uređuje postupak uzbunjivanja javnosti. Insistira se na tome da je uzbunjivač dužan da poštuje pretpostavku nevinosti okrivljenog, pravo na zaštitu podataka o ličnosti, kao i da ne ugrožava vođenje sudskog postupka. Ovo konstatujem zbog toga što se kod nas u tabloidnim medijima iznose svakakve informacije, što je to posebno osetljivo pitanje i što se na jedan bombastičan način plasiraju ne proverene ili potpuno netačne informacije kojima se često nanosi nepopravljiva šteta licima na koje se takve informacije odnose.
Zakon propisuje da uzbunjivač ima pravo na naknadu štete koja mu je učinjena zbog toga što je ukazao na nezakonito postupanje. Posebno je važno što se definiše sudska zaštita uzbunjivača. Što se tiče samog postupka, mislim da je dobro što zakon predviđa nekoliko izuzetaka u odnosu na klasičan parnični postupak, pre svega, uvodi se istražno načelo i sudu se daje mogućnost da u hitnom postupku donese odluku o predlogu za određivanje privremene mere koja se po pravilu ne može učiniti.
Kada je u pitanju predlog ovog zakona, imam samo još jednu dilemu i naglasila bih da su po predlogu ovog zakona prava uzbunjivača ograničena ako su u informaciji sadržani tajni podaci, tada uzbunjivač ne može uzbuditi javnost ako zakonom nije drugačije određeno.
U prvoj radnoj verziji zakona bilo je tačno navedeno šta su to tajni podaci, a sada je predloženo rešenje da bilo koje krivično delo može da bude proglašeno tajnom i da se time spreči obaveštenje javnosti i zaštita uzbunjivača. Mislim da je oko ovoga trebalo možda konsultovati Ppoverenika i ostati pri tačnim navodima na koje se to podatke odnosi tajnost.
U svakom slučaju, kao što sam i rekla, važnost ovog zakona je u nastavku snažne borbe protiv korupcije i poslanička grupa NS će u danu za glasanje podržati predlog ovog zakona. Hvala.