Poštovana predsednice, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, Visokog saveta sudstva, poštovane kolege, želim da izrazim zadovoljstvo što danas raspravljamo o Predlogu zakona o zaštiti uzbunjivača. Pored toga želim da izrazim nezadovoljstvo zbog toga što tek danas raspravljamo o ovom Predlogu zakona i zašto se u ovom uvaženom domu ne koristi institut javnog slušanja. Naravno, ovo nije usmereno na Ministarstvo pravde ili na Vladu Republike Srbije koja je predlagač ovog zakona već na predsednike odbora koji tretiraju određenu materiju, ali inicijativa je svakako trebalo da dođe od strane Ministarstva pravde, te izražavam nadu da će ubuduće zakoni koji su jako bitni i važni i koji treba da pomere određene segmente našeg društva na bolje, da budu predstavljeni pre plenarne sednice parlamenta poslanicima putem javnog slušanja.
Ovo je nesumnjivo zakon koji predstavlja deo pravnog normativnog okvira za borbu protiv korupcije. On je potreban kako ta potreba proističe iz naše sudske ili normativne prakse tako i iz obaveze koje smo preuzeli kao zemlja u okviru članstva u međunarodnim organizacijama. Tako član 33. Konvencije UN za borbu protiv korupcije čiji smo član propisuje da će svaka država ugovornica razmotriti mogućnost da u svom domaćem, pravnom sistemu predvidi odgovarajuće mere pružanja zaštite od bilo kog neopravdanog postupka prema bilo kom licu koje nadležnim organima prijavi u dobroj nameri ili na razumnoj osnovi, bilo koje činjenice koje se odnose na koruptivna krivična dela predviđena ovom Konvencijom.
Zakonodavstvo međunarodno je otišlo korak dalje pa je u građansko-pravnoj konvenciji protiv korupcije Saveta Evrope u članu 9. propisano da svaka strana ugovornica treba da obezbedi u domaćem pravu odgovarajuću zaštitu od bilo koje neopravdane sankcije protiv zaposlenih koji imaju osnovnog razloga da sumnjaju u korupciju i koji bi u dobroj meri svoju sumnju prijavili odgovornim licima ili organima.
Nadgledanje sprovođenja ove Konvencije povereno je Savetu Evrope, Komitetu Saveta Evrope pod nazivom GREKO ili ti Grupa zemalja za borbu protiv korupcije. Upravo je GREKO u preporuci broj 21 u okviru prvog i drugog kruga evaulacije koji je izrađen 2005. i 2006. godine povodom usklađenosti propisa naše zemlje u pogledu unapređenja sistema borbe protiv korupcije konstatovao da Srbija treba da obezbedi da javni službenici koji izveste o svojim sumnjama na korupciju u javnoj administraciji koji to čini u dobroj veri budu na odgovarajući način zaštićeni od odmazde kada tako postupaju. Na ovu obavezu je u svojim izveštajima ukazala i Evropska komisija.
Takođe ta obaveza je predviđena i našim unutrašnjim zakonodavstvom. Ovde je više puta pominjano Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije za period od 2003. do 2018. godine, kao i prateći akcioni plan, jedan od ciljeva koje predviđaju da se ostvari, uspostavljanje efikasne i delotvorne zaštite uzbunjivača, odnosno lica koji prijavi sumnju na korupciju. Za sada, do današnjeg dana, u našem pravnom sistemu nije postojala celovita zaštita uzbunjivača već su postojale određene odredbe u raznim zakonima koji su tretirali ovu oblast.
Tako u Zakonu o državnim službenicima se utvrđuje dužnost obaveštavanja u sumnji postojanja korupcije usled čega je državni službenik dužan da pismeno obavesti neposredno pretpostavljenog i rukovodioca ako u vezi sa obavljanjem posla dođe do saznanja da je izvršena korupcija od strane funkcionera ili državnog službenika u organu u kojem radi. Takođe se propisuje da državni službenik uživa zaštitu u skladu sa zakonom kada je korupciju prijavio.
Ova regulativa je manjkava iz više razloga. Prvo, jer ne nudi zaštitu državnog službenika ukoliko ima saznanje o korupciji koje je izvan njegovog delokruga rada. Zatim, postavlja se pitanje ukoliko dođe do otkrivanja određene koruptivne pojave na osnovu kog zakona državni službenik ili nameštenik uživa zaštitu, obzirom da Zakon o državnim službenicima ne razrađuje taj postupak.
Drugi zakon koji tretira ovu oblast je Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja. Zakonskom odredbom se štiti lice koje otkrije informaciju ili obelodani određeni dokument koji nisu poverljive prirode. Treći zakon koji štiti lica koja otkriju korupciju jeste Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Naime, članom 56. Zakona je propisano da lice ne može da snosi posledice koje je prijavilo korupciju. Reč je o licima koja se obrate Agenciji i ukažu na javne funkcionere koji su obuhvaćeni koruptivnim aktom, a koji nisu prijavili ili koji nisu prijavili imovinu koju poseduju ili koji se nalaze u sukobu interesa.
Na osnovu ovih odredbi Agencija za borbu protiv korupcije je donela Pravilnik o zaštiti lica koja prijavljuju korupciju. Naravno, ovde je reč o licima unutar državnog ili javnog sektora u pogledu čijeg statusa Agencija ima određene nadležnosti. Njegov osnovni nedostatak je što se ne može primeniti na privatan sektor.
Takođe, postavilo se i pitanje o načinu zaštite ovih lica od strane Agenfcije za borbu protiv korupcije obzirom da je zakonom Agencija obavezana da štiti anonimnost podnosioca prijave. Uostalom iz svih ovih razloga Ustavni sud je 23. oktobra 2014. godine stavio van snage tj. ocenio protiv ustavnim ovaj akt.
O potrebi donošenja ovakvog zakona, Zakona o zaštiti uzbunjivača svedoče i slučajevi gde su određena lica otkrila koruptivne pojave u okviru službi i doživele su šikaniranja, pa čak i gubitak posla. Goran Milošević koga treba pomenuti ovom prilikom je razotkrio organizovanu kriminalnu grupu koja je državu oštetila za 6,5 miliona evra i izgubio je posao.
Svetska iskustva, međunarodna iskustva pokazuju da veliki broj korupcionarskih akata u svetu je otkriven pomoć uzbunjivača. Jedan od najboljih sistema zaštite lica koja prijavljuju korupciju jeste u okviru zakonodavstva SAD. Zaštita ovih lica počiva na tri osnova. Prvo, na čvrstoj zakonskoj garanciji licima koja prijavljuju korupciju, a koja se odnosi na zaštitu od krivično-pravnih posledica, odnosno posledica na bazi radno-pravne zaštite. Zatim, propisuje krivičnu sankciju zatvora od deset godina licima koja ugrožavaju ili pokušavaju na neki način da oštete uzbunjivače. Potom, garantuju finansijsku nagradu uzbunjivaču usled čije prijave je došlo do osuđujuće presude.
Znam da je bilo dosta rasprave u javnosti povodom nagrade koje treba davati uzbunjivaču i da tu postoje različiti sistemi. Više sam za to da nagradu ne treba davati, a u krajnjem slučaju mislim da su to eksperti Evropske komisije koji su ocenjivali ovaj zakon, to slično i rekli.
Predlog zakona o kojem danas raspravljamo definiše uređivanje uzbunjivanja, postupak uzbunjivanja, prava uzbunjivača, obaveza državnika i drugih organa i organizacija, kao i pravnih i fizičkih lica u vezi sa uzbunjivanjem kao i druga pitanja koja su vezana za uzbunjivanje i zaštitu uzbunjivača što je predviđeno članom 1. Predloga zakona.
Imamo izvesne primedbe koje smo već izneli u načelnoj raspravi, a ja ću ovde pokušati da navedem ono što do sada nije rečeno. Iako je na Nacrt zakona pribavljeno mišljenje Evropske komisije i to u dva navrata, ako se ne varam, i otvorena je javna rasprava od strane Vlade, što pohvaljujem, stiče se utisak da stavovi i organizacije se bave borbom protiv korupcije i njenom prevencijom nisu u dovoljnoj meri uvaženi. Ovog puta ne iznosim kritike niti aludiram na to da su njihove primedbe trebalo da budu prihvaćene ili predlozi i sugestije, međutim, danas mi nismo čuli adekvatan odgovor zbog čega određeni predlozi i sugestije nisu prihvaćeni.
Narodni poslanici su putem pisma organizaciji Transparentnost Srbije obavešteni da je putem zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja zatražen izveštaj i javna rasprava koja treba da sadrži razloge ne prihvatanja određenih amandmana. Nismo obavešteni da li je to dostavljeno. Takođe, smatram da nije razjašnjeno na koji način je tretiran Nacrt zakona koji je urađen od strane radne grupe koju je formirao Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja.
Ovaj stav smatram da nije konzistentan politici vlade u pogledu borbe protiv korupcije i proklamovanim ciljevima u pogledu borbe protiv korupcije, obzirom da se politika Vlade u tom pogledu u velikoj meri bazirala na izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije koji se odnosio na zloupotrebe u procesu privatizacije.
Druga naša zamerka se odnosi na koncepciju određenih odredbi zakona. Amandmane koje je predložila poslanička grupa Socijaldemokratske stranke se odnose na unapređenje Predloga zakona.
Ono što nismo mogli da pravno tehnički reagujemo, odnosi se na postupak zaštite uzbunjivača, u vezi čega takođe iznosimo zamerku. Naime, smatramo da parnični postupak zaštite nije adekvatan i da se on može pretvoriti u postupak protiv lica koje je prijavilo korupciju.
Zatim, u odnosu na član 15. Predloga zakona koji reguliše postupak unutrašnjeg uzbunjivanja. U stavu 2. se navodi da je poslodavac dužan da postupi po informaciji bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema informacija. Ovde se ne vidi na koji način će poslodavac postupati. Ostavljeno je, tj. predviđeno je u članu 17. da podzakonski akt donosi ministar, te pretpostavljamo da će ovaj postupak biti predviđen podzakonskim aktom.
Takođe, u članu 18. Predloga zakona u stavu 1. se navodi da postupak spoljašnjim uzbunjivanje započinje dostavljanjem informacija ovlašćenom organu. Pa se postavlja pitanje, ko je taj ovlašćeni organ?
Zatim u članu 21. je regulisana zabrana stavljanja uzbunjivača u nepovoljniji položaj, pa se u stavu 1. navodi da poslodavac ne sme činjenjem ili ne činjenjem da stavi uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, a naročito ako se nepovoljniji položaj odnosi na zapošljavanje i sticanje svojstva pripravnika ili volontera itd. Znači, smatramo da navođenje ovih postupaka nije dobro, jer uvek će se desiti neke nove situacije koje ne mogu ili nisu bile predviđene zakonom.
Ovo su zamerke koje smo izneli i kroz amandmane koje smo podneli na ovaj Predlog zakona i nakon svega ističemo da ćemo da pozdravljamo donošenje ovakvih propisa, da je to potrebno i da to predstavlja unapređenje borbe protiv korupcije uz konstataciju da nije dovoljna isključiva normativna aktivnost. Jedan od najvažnijih pokazatelja odlučne borbe protiv korupcije, efikasan pravosudni sistem i oduzimanje imovine koja proističe iz korumpiranog akta.
Što se tiče Zakona o potvrđivanju ugovora o izručenju sa Bosnom i Hercegovinom, pozdravljam potpisivanje ovog ugovora i njegovo potvrđivanje kroz ovaj zakon, naročito što je ugovorom predviđeno izručenje sopstvenih državljana za krivična dela organizovanog kriminala, korupciji i pranja novca.
Smatramo da je to neminovnost i da se treba ići u tom pravcu da države moraju da sarađuju, ukoliko žele da se odlučno suprotstave organizovanom kriminalu, korupciji i pranju novca, i da je ovo još jedan od načina na koji se može ostvariti borba protiv organizovanog kriminala.
Ovom prilikom želim da vas podsetim na neku inicijativu koja je prethodnih godina bila izneta u javnosti u pogledu regionalnog naloga o izručenju, o hapšenju. Ne znam šta mislite o tome, ali smatram da zaključivanjem određenog sporazuma između zemalja u regionu u pogledu olakšanog načina izručenja lica može takođe da doprinese borbi protiv organizovanog kriminala u velikoj meri. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milena Bićanin. Prijavite se molim vas. Izvolite.

Hvala.
Evo, za mene lično i za Socijaldemokratsku partiju Srbije je ovo tema od krucijalnog značaja, zato što prosto, mi u našem socijaldemokratskom opredeljenju državu u kojoj živimo, vidimo kao državu koja je, pre svega, pravedna i isključivo na temeljima pravde i pravičnosti utemeljena za sve njene građane koji imaju istu šansu na rad, na život i na ostvarivanje lične sreće.
U tom smislu ja pozdravljam odluku da donesemo, da uopšte ovaj Predlog zakona dođe pred nas u parlament i da sa odredbama ovog zakona upoznamo javnost koja je visoko zainteresovana. Zašto je visoko zainteresovana? Zato što smo svi svedoci velikih nevolja koja je korupcija, kao pošast koja razgrađuje svako društvo i to čak u istoriji pokazuju mnogi slučajevi mnogih carstava koja su zbog toga i propadala, pošast koja razgrađuje sve, koja ne razgrađuje samo ono što se zove ekonomija, nego razgrađuje ono što je najvrednije jednom narodu, a to je njegov moralni kapacitet i njegove moralne vrednosti.
Iz tog razloga, mislim da je ovaj zakon izuzetno važan. On sa jedne strane treba da omogući jednu pravu delotvornu pravnu zaštitu našim sugrađanima ili građanima Srbije koji ukažu na neke od oblika koruptivnog ponašanja, ali mi se čini da i u svim ovim drugim navodima u kojima uzbunjivač može da nekoga obavesti, da je tu jedan spisak problema sa kojima mi već dugi niz godina živimo i koji svakako moramo da rešimo, pa u tom smislu i razumem podršku Saveta Evrope da agendu sa našim problemima, proširimo i izvan same teme i jedino teme korupcije.
Znači, govorimo o tome da uzbunjivač može da prijavi neko nezakonito ponašanje, kršenje propisa, kršenje ljudskih prava, kršenje javnih ovlašćenja protivno svrsi koje je povereno, opasnost po život, javno zdravlje, za bezbednost i životnu sredinu, kao i podatke radi sprečavanja štete velikih razmera.
Ovo su sve izuzetno velika krupna pitanja koja se tiču svih i koja, kada se dogode stvaraju veliku nevolju svima nama.
Država je odlučila da ove zakone donese, ne samo zato što se obavezala brojnim međunarodnim konvencijama i ugovorima, i to prosto govori da mi imamo vezu sa svetom i sa nekim novim institucionalnim sistemima i boljim rešenjima.
Ono što je za mene negde najvažnije, da spomenem u ovom trenutku, to je odluka Vlade Republike Srbije da se borba protiv korupcije postavi na nivo najvažnijeg državnog pitanja i da svi ukupno gradimo državu, u kojoj će izostati apsolutno, odnosno bićemo, da kažem, nadam se, jednog dana u stanju nulte tolerancije na korupciju.
Korupcija, kao što sam rekla, razjeda svako društvo, a svako demokratsko društvo ima za obavezu da ga prepozna, spreči i da ga, koliko je god moguće, suzbija i protiv njega se bori.
Ja ovaj zakon vidim u tom smislu, u ovom trenutku, a verovatno da u vremenu koje će uslediti, će biti još puno prilika da uvidimo da li su i koja rešenja apsolutno dobra i koja ćemo vremenom, možda i menjati, ali zakon apsolutno ima svoju važnost. Opet kažem, u ovom trenutku, jer prosto ni pravda nije moguća u nekom apsolutnom iznosu, pa nije možda moguća ni apsolutna zaštita, ali je važno činjenje i važno je sve ono što će se dešavati u postupcima koji će se sprovoditi i na kojima ćemo se učiti, na kojima ćemo menjati praksu i na kojima ćemo usavršavati ovo društvo.
Što se tiče građana, moram da vam kažem da je moja motivacija da danas u okviru ove teme učestvujem u radu narodne skupštine, upravo lična, ona se tiče solidarnosti sa svim građanima Srbije koji su na različite načine žrtve korupcije i raznih drugih protivzakonitih činjenja i koji su, čini mi se u velikoj meri i obezvoljeni da učestvuju značajnije u otkrivanju takvih loših ponašanja, zato što prosto nisu imali dovoljnu podršku države.
Mislim da ovaj zakon ne treba da nam odgovori na pitanje šta je poželjno ponašanje građana države, da li je to poštenje, odgovornost, rad, posvećenost, mi smo to svi nekada negde savladali, umemo da iskažemo, znamo da razumemo značenje tog pojma.
Mislim da je mnogo važnije da građani preko ovog zakona razumeju da imaju podršku i da je mnogo lakše ostvariti ovakav stav u životu i ovakvo ponašanje, ukoliko država stoji ispred vas.
Ja zato ovaj zakon cenim kao veoma značajan.
Naravno da veliki i brojni problemi u prošlosti o kojoj god prošlosti da govorimo, su stajali kao neka prepreka donošenju ovog zakona, odnosno ispravljanja nekih oblika ponašanja koji su još, da kažem, skoro postali tradicionalna, pa je nešto od nekog oblika ponašanja ušlo čak i u narodnu izreku, pa tamo gde se neko dobro snašao kažemo mu – alal ti vera. Ne kažemo ništa drugo, nego prosto kao da mu zavidimo i mislim baš dobro što si ti to uradio, pa možda možeš i mene da motivišeš da i ja to uradim, ukoliko mi se ukaže prilika i ukoliko budem dovoljno hrabar.
Ono što takođe mislim da nije dobro, to je da u našem sistemu obrazovanja ne postoji još uvek dovoljno instrumenata koji će pomoći našim učenicima da razvijaju jedno kritičko mišljenje da imaju punu slobodu učestvovanja i participacije u procesu obrazovanja i prosto mogućnosti da otvoreno i jasno bez brige o bilo kakvoj sankciji ukazuju na ono što su njihove muke.
Ako i učenike ne naučimo, a mi moramo ovu lekciju da kažem, prosto svi dugo da savladavamo i da učimo, i mislim da nisam pogrešila ako sam spomenula i potrebu da se u okviru sistema obrazovanja malo više pozabavimo nekim pitanjima da bismo jednostavno formirali mlade ljude, odnosno građane koji će jednog dana mnogo aktivnije, mnogo hrabrije, i mnogo brže razumeti procese koji se dešavaju u njihovom društvu, koje će te loše procese uspeti brzo da prepoznaju i naravno da budu spremni na predloge i aktivnosti kojima će se sve te nevolje rešavati.
Sve ovo o čemu mi danas govorimo nije elementarna nepogoda, ovo smo svi radili, dugi niz godina, nismo snašli snage da se protiv toga borimo, dovoljno hrabro i dovoljno odlučno. Zato ja mislim da je ovo danas dobar trenutak za ovu državu.
Ono što bih takođe htela da kažem, to je da ukoliko želimo da prosto, našim sugrađanima pomognemo da bolje se upoznaju sa odredbama ovog zakona, da je potrebna verovatno i neka vrsta edukacije. Istraživanja koja je radila i Agencija za borbu protiv korupcije 2012. godine, i ona koja su činjena pre, govore da veliki broj, veliki procenat naših stanovnika zna za neki oblik koruptivnog ponašanja, ili kršenja zakona, a da se mali broj usuđuje da to prijavi, odnosno da još manji broj zna da postoje uzbunjivači.
Mislim da smo kao društvo odgovorni da građanima pomognemo u nekoj vrsti edukacije i da ih naravno, na osnovu dobre prakse koja će uslediti, nakon primene ovog zakona, ohrabrimo da daju svoj pun doprinos gradnji jednog pravednog, jednog ispravnog i jednog demokratskog društva.
Što se tiče samog zakona i članova zakona, obzirom da nisam pravnik, ja ću sa stanovišta, recimo, obične građanke koja čita ovaj zakon, i koja misli da možda negde može da pronađe i temu za svoje angažovanje u ispravljanju neke nepravilnosti, rekla ono što je u mom razumevanju značajno i što želim da prokomentarišem.
Mislim da je dobra odredba u kojoj se potpuno nedvosmisleno kaže da je zabranjeno sprečavanje uzbunjivanja, da je zabranjeno preduzimanje štetne radnje protiv onoga ko vrši uzbunjivanje. Znam da je „Transparentnost Srbija“ imala primedbu da odredba zakona koja se tiče zabrane zloupotrebe uzbunjivanja ne bude odmah, da kažem u ovom redu u kome sam ja izložila, ali, takođe ja mislim da je važno, i ja sam odabrala da na ovom mestu to kažem, zato što mislim da se svi malo pribojavamo i mogućih zloupotreba onih ljudi koji nemaju časne namere, i koje opet nekim drugim ljudima koji su možda korektni u poslu kojim se bave, mogu da donesu veliku štetu.
U tom smislu, mislim da anonimne prijave, ja sam prosto radila u sistemu u kome je mogao neko da vas prijavi anonimno, to je stalna i latentna pretnja. To jeste korektiv za onoga ko se bavi nekim poslom da ima to na umu, i da se, naravno trudi da svakog dana radi apsolutno korektno, ispravno, ali verujte da to ukoliko ne bude bilo nekog sita koje će ipak da pretrese, može da nanese veliku nevolju ljudima koji budu opterećeni takvim optužbama, jer vi ćete dok dokažete ili jedno ili drugo morati da mnogo vremena potrošite i još mnogo toga uz to.
Dobro je što postoje nivoi uzbunjivanja, što možete da odaberete da li ćete to prvo reći svome poslodavcu, ovlašćenom organu ili javnosti. Ovde jedino kod javnosti, obzirom da mogu da se koriste sredstva javnog informisanja, može da se koristi internet, itd. Naravno da u slučajevima kada neko posegne za korišćenjem ovih sredstava ili oblika javnog informisanja se verovatno radi o nekim veoma važnim pitanjima koja mogu u velikoj meri da naprave veliku materijalnu ili ljudsku štetu.
Mislim da je dobro da se ta sredstva koriste, ali eto, jednostavno, ja kada bih znala za takav neki slučaj, ja ne znam ko bi, ne znam prosto procedure po kojima bi neki urednik nekih novina ili nekih medija meni poverovao i to objavio, a da ne napravimo veću štetu i da ne napravimo pogrešku u smislu toga da ja možda nisam dobro procenila i da je reakcija koja je usledila bila veća od one koja bi trebala da usledi.
Ono što takođe mislim da je dobro, to je naravno da se zaštita sudska donosi po hitnom postupku. Pozdravljam ministre to što ste saopštili da su već pripremljeni priručnici, da već postoji planiran program obuke, jer ono što je izuzetno važno, a mi ćemo rezultat ovog zakona dobiti brzo u kom smislu? Prvi koji posle ovog zakona bude ušao u proces, dobija status uzbunjivača i bude prošao da kažem, lako, neoštećeno i pravno zaštićeno od države u dokazivanju onoga o čemu hoće da svedoči…

Vreme gospođo Bićanin.

Završavam.
Ukoliko taj prvi bude imao veliko zadovoljstvo i ne bude bio unesrećen, mi ćemo reći da smo obavili posao.
Socijaldemokratska stranka Srbije će naravno glasati za ovaj zakon, a ja prosto apelujem na sve nas koji smo vršioci bilo kakvih javnih funkcija da pre svega ličnim primerom pokažemo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aida Ćorović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, uvaženi ministre i članovi, predstavnici Ministarstva pravosuđa, danas je pred nama zakon koji bez malo 10 godina izaziva kontroverze.

Podsetiću sve nas, od 2006. godine na nagovor Evropske komisije, počeli smo da pričamo o ovom zakonu, da bi smo 2010. godine na onda izričit nagovor da se napravi takav zakon i napravljen je te iste godine predlog od strane radne komisije koju je osnovao gospodin Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, a danas je evo praktično pa kraj 2014. godine i mi još uvek pričamo o tom zakonu.

Zanimljivo je da ovaj zakon izaziva ovoliko kontroverzi ne samo u ovom visokom domu, nego očigledno i u našem društvu. Jako mnogo se raspravlja o ovom zakonu.

S druge strane, još jedna ambivalencija ovog zakona jeste da među velikim brojem građana prosto ne postoji svest o tome ko su ti uzbunjivači, ko su ti zviždači i jako mali broj građana zapravo zna o tome.

Moj stav je da je ovo jedan od najvažnijih zakona koji donosimo, o kome raspravljamo od početka našeg poslaničkog mandata od maja ove godine. Sa nekoliko zakona koje je koleginica Malović nabrojala i sa zakonom o lobiranju, za koji se nadam da će uskoro biti u proceduri, zaokružuje se praktično zakonodavni okvir za borbu protiv korupcije koji naša zemlja mora da ima.

Kako ja razumem, suština ovog zakona jeste da stvara slobodno društvo. Ako javnost nije obaveštena, onda demokratija ne može da se razvija u takvom društvu. Međutim, kod mene ovaj zakon, odnosno predlog zakona izaziva određene, kako bih rekla, zbunjenosti ili ambivalenciju. U svakom slučaju, ja sam veliki broj svojih kolega iz nevladinog sektora konsultovala, veliki broj prijatelja koji su uzbunjivači i želela sam da čujem njihov stav i njihovo mišljenje, jer mi je njihovo mišljenje bilo najvrednije u ovoj priči.

Oni od reda stoje na stanovištu da je jako važno da se ovaj zakon donese, ali da ne budemo možda tvrdoglavi i da nekako provejava mišljenje da je zakon, da se stiče utisak da nacrt ovog zakona suštinski ne može da suzbije korupciju, već da zapravo služi da zaguši informacije da korupcija postoji, a ja ću podsetiti sve nas da je u 2013.-2014. godini šest puta povećan broj uzbunjivača.

Takođe, stiče se utisak da je Predlog zakona pisan kao za zemlju u kojoj funkcioniše sve dobro, a pogotovo u pravosuđe i da se nekako sve prebacuje na teren pravosuđa, što nekako nije dobro. Pogotovo se to vidi negde na lokalnoj sredini. Stiče se utisak da država da na neki način lako izlazi sa korupcijom na visokom nivou, sa tajkunskom korupcijom, da vlast ulazi u direktne sukobe, ali da zato nekako izostaje ono što je lokalni nivo, ono što je manje vidljivo, tamo gde zapravo korupcija u suštini cveta i gde se stalno, da kažemo, trguje ne samo novcem, već se trguje i uticajima.

Bojim se da taj lokalni nivo često jeste, da je pravosuđe na lokalnom nivou i upravo oni koji su predmet ukazivanja propusta i problema na koji ukazuju zviždači, jesu vrlo često u sprezi i mi zapravo ne dobijamo ništa. Zato je jako važno da se razgovara, da se amandmani koji su nam kolege iz „Transparensija“ dostavili svim poslaničkim grupama, da se na neki način na njih obrati pažnja i bez sujete, u najboljoj nameri da se dođe do jednog dobrog zakona.

Moj je stav da, pored ovog zakonodavnog dela, o ovom zakonu moramo da govorimo i sa jedne druge strane, a to je, rekla bih, etička strana, ljudska strana. Mi danas govorimo o nekim živim ljudima koji imaju imena i prezimena, koji imaju lica i koji su oličenje hrabrosti i odgovornosti građanske Srbije. Ako tim ljudima ne damo mogućnost da rade dalje, ja se bojim da ćemo mi uništiti svaki koren ozbiljnog demokratskog razvoja Srbije.

Vrlo često su ovi ljudi ostajali bez posla i njihove porodice su često ostajale bez egzistencije. Ja vas molim da mi date priliku da pročitam nekoliko imena, za mene je to jako važno, da pročitam nekoliko imena ljudi koji su bili izloženi ogromnoj torturi u svojoj sredini. Mislim da je fer i korektno da čujemo imena nekih od uzbunjivača, jer čini mi se da ćemo se drugačije ponašati ako znamo i čujemo ko su ti ljudi. Pre svih, tu su: Valentina Krstić, Momčilo Cvetković, Bojana Borkov, Biljana Mraović, Slobodan Marinković, Goran Milošević, Borko Josipović, Živorad Branković, Vladimir Radomirović koji godinama vodi sajt „Pištaljku“, Transparetnost Srbije, Niški centar za ljudska prava, Biro za društvena istraživanja.

Ja znam da su neki ljudi učestvovali, da su bili u radnoj grupi, da su sarađivali sa vama i meni je bilo jako važno da čujem i njihov stav i zato je stvarno veoma, veoma važno da podvučem i to da tim ljudima nije bilo važno da se njihova lična, da kažemo, tragedija, ako tako mogu da kažem, razrešava, da njihov lični sukob ne bude u prvom planu, već da taj slučaj, na koji su oni ukazivali, doživi epilog na sudu i da to što je rak rana u toj sredini bude rešeno na sudu i bude rešeno onako kako zakon dozvoljava.

Zato vas još jednom molim, i kolege takođe, kolege iz poslaničke većine, da zaista u najboljem interesu, pre svega ovih ljudi čija sam imena pročitala, ali i svih onih ljudi koji će se usuditi da budu uzbunjivači i koji će ukazivati prstom i neće prezati, neće žaliti svoje živote, mogu tako da kažem. Zbog njih moramo da donesemo najbolji zakon. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vanja Vukić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ovog zajedničkog jedinstvenog pretresa ja ću se osvrnuti na dve tačke ovog dnevnog reda, najpre na Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o izručenju.
Zakonom o zaštiti uzbunjivača se štiti javni interes koji je u skladu sa politikom koju sprovodi Vlada Republike Srbije. Moram da napomenem da zaštita javnog interesa u najširem smislu reči obezbeđuje se kroz ukazivanje na povredu ljudskih prava, bezbednosti, javno zdravlje, životne sredine, odnosno ukazivanje na svako drugo opasno, neodgovorno i protivzakonito ponašanje koje može napraviti štetu velikih razmera. Zbog toga je jasna potreba za donošenjem ovako važnog antikoruptivnog i evropskog zakon.
Srbija je prva zemlja u regionu koja donosi ovakav zakon. Što se tiče zemalja EU, svega tri zemlje EU su do sada donele ovakav zakon. Stoga, Srbija ne prednjači samo u regionu, već i među zemljama EU koje će tek nakon Srbije doneti ovakve zakone.
Ovaj zakon je, između ostalog, značajan i zbog toga što sistematizuje, odnosno kodifikuje odredbe o zaštiti uzbunjivača koje već postoje u drugim zakonima - Zakon o državnim službenicima, donet 2007. godine, zatim Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja, donet 2004. godine, zatim Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, donet 2008. godine, kao i Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju. S obzirom da su svi ovi propisi doneti u vreme neke prethodne vlati, a sada se ti propisi konačno sistematizuju u jedan zakon i dopunjuju novim odredbama, smatram da bi i poslanici opozicije trebalo da glasaju za ovaj zakon, osim ukoliko se ne bave dnevnom politikom i politikanstvom ili nije u pitanju nešto treće, a to je strah od uzbunjivača.
Ovom prilikom pozivam sve koji imaju bilo kakve informacije da te informacije iznesu, a ovim zakonom će biti zaštićeni.
Zakon o zaštiti uzbunjivača se donosi i zbog iskustva koje je država imala u oblasti zaštite uzbunjivača, a to iskustvo je dragoceno pre svega zbog svih nedostataka koji su uočeni primenom dosadašnjih propisa, pa se ovim zakonom i dopunjuju pravne praznine koje su postojale u mnogobrojnim zakonima.
Činjenica je da je ova zaštita bila ograničenog obima i na to su ukazivali brojni primeri prijavljivanja korupcije, kao i Izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije iz 2013. godine, u kojem se jasno uočava da ne postoji sveobuhvatna zaštita uzbunjivača. Zato je bilo neophodno da se izradi poseban zakon koji će zaokružiti pravni okvir u ovoj oblasti, regulisati uzbunjivače, postupak uzbunjivanja, prava uzbunjivača, obaveze državnih i drugih organa i organizacija, kao i pravnih i fizičkih lica u vezi sa uzbunjivanjem.
Donošenjem ovog zakona primenjujemo i Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije od 2013. do 2018. godine, kao i Akcioni plan za sprovođenje ove strategije.
Predloženim zakonom proširuje se i krug zaštite lica izvan državnih službenika, pa tako zaštitu podjednako mogu da traže i lica kako u javnom tako i u privatnom sektoru, bez obzira da li su u stalnom radnom odnosu, angažovani po osnovu ugovora o delu, kao volonteri i radno angažovani u statusu neprijavljenih lica, lica u postupku zapošljavanja, korisnici javnih usluga, mali akcionari i slično. Na ovaj način pruža se pun obim zaštite i ujedno se otklanjaju nedostaci neadekvatne i parcijalne zaštite pojedinim kategorijama uzbunjivača, kakva trenutno postoji u našem zakonodavstvu.
Namera predlagača je da se kroz ovaj zakon podstaknu radnje uzbunjivanja i da se obezbedi i garantuje posebna zaštita, odnosno da se doprinese ohrabrivanju potencijalnih uzbunjivača i uspostavljanju efikasnog mehanizma razotkrivanja korupcije i ostalih krivičnih dela.
Važno je istaći da su ovim Predlogom zakona zaštićena i povezana lica službena lica i druga lica, čime se sprečava odmazda prema licima koja su u postupku uzbunjivanja povezana posredno, neposredno ili kroz obavljanje službene radnje u vezi sa uzbunjivanjem.
Posebna pažnja je usmerena na postupak sudske zaštite uzbunjivača. Uvođenjem hitnosti postupka obezbeđena je brža zaštita prava uzbunjivača. Pored toga, omogućena je ne samo drugostepena, već i trećestepena provera odluke suda kroz mogućnost podnošenja vanrednog pravnog leka.
Zakon predviđa istražno načelo nasuprot načelu dispozicije, karakterističnog za oblast parničnog postupka, a u cilju zaštite uzbunjivača, tako da sud može utvrditi i one činjenice koje među strankama nisu sporno, odnosno koje nijedna stranka nije iznela u postupku.
Istakao bih da ovaj Predlog zakona reguliše i posredno načelo poverljivosti, a svako narušavanje ovog načela proizvodi sankciju prema onome ko je učini.
Predlog zakona neće stvoriti nove troškove, već se očekuju pozitivni efekti na budžet i sveukupnu privredu.
Zbog svega navedenog poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Dame i gospodo, sada bih prešao na isto tako važan zakon, koji do sada u dosadašnjem delu rasprave još niko nije spomenuo, a to je Zakon o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o izručenju.
Ovakav Ugovor Republika Srbija ima potpisan i sa drugim zemljama regiona, kao što su Hrvatska, Crna Gora, Makedonija, a ovakav ugovor imaju potpisan između sebe i te same države.
Ovakve vrste ugovora i sporazuma su značajne za unapređenje regionalne saradnje, dobrosusedskih odnosa, kao jedan od preduslova za pristupanje EU. Ne samo zbog toga, već ovaj zakon je bitan i sa drugog stanovišta, a to je nemogućnost da se izvršiocu krivičnih dela omogući da se sakriju u neku drugu zemlju regiona i tako izbegnu krivični postupci ili izvršenje kazne na koju su osuđeni. To se pogotovo odnosi na region Balkana i bivše Jugoslavije, gde se na različite načine može lako doći do sticanja državljanstva tih država, kao i sličnim govornim područjem koje omogućava laku komunikaciju i spajanje različitih kriminalnih grupa.
Može se reći, odnosno napraviti paralela sa evropskim nalogom za hapšenje, koji predstavlja jedan od uslova za pristupanje EU, a čija je primena predstavljala problem nekim državama koje su joj nedavno pristupile. Naime, ovim nalogom, jedna država članica EU upućuje zahtev za hapšenje i predaju određene osobe radi krivičnog gonjenja ili radi izvršavanja krivičnih sankcija. Shodno tome, ovim ugovorom potpisanim 5. septembra 2013. godine, a koji ćemo u danu za glasanje, nadam se, ratifikovati, se omogućuje izručenje lica koja se gone zbog krivičnih dela ili se traže radi izvršavanja kazne zatvore ili druge mere koje uključuje oduzimanje slobode u skladu sa pravom država ugovornica.
Ovaj ugovor se odnosi na gonjenje za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora ili mera koja uključuje oduzimanje slobode u trajanju od najmanje godinu dana, a koja su predviđena u pravu države molilje i u pravu zamoljene države.
Takođe, ovaj ugovor se odnosi i na izvršioce krivičnih dela, kojima je pravosnažno izrečena kazna zatvora ili mera koja uključuje oduzimanje slobode u trajanju od najmanje četiri meseca, a takođe, kao i u slučaju gonjenja, izručenje će se dozvoliti ukoliko je kažnjivo prema pravu obe države. Može dozvoliti izručenje ukoliko se ono odnosi i na više krivičnih dela, a neka od njih ne ispunjavaju uslove u pogledu visine krivičnih sankcija.
Jedna od značajnih odredbi ovog ugovora jeste izručenje sopstvenih građana drugoj državi potpisnici, kao i u prethodnom slučaju, u cilju krivičnog gonjenja ili u cilju izvršavanja pravosnažno izrečene kazne zatvora ili mere oduzimanja slobode. Međutim, razlika je u tome što se ovakva vrsta izručenja odnosi na pojedina krivična dela, a to su krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i pranja novca, za koje je propisana kazna zatvara u trajanju od najmanje četiri godine, a koja je takođe predviđena domaćim pravom. Ovde je takođe reč o krivičnom gonjenju.
Kada je reč o izručenju radi izvršenja, ovaj ugovor se primenjuje na ista krivična dela ali je izrečena kazna u lišavanju slobode u trajanju od najmanje dve godine. Ovde bih takođe podvukao paralelu sa evropskim nalogom za hapšenje, gde su takođe pozitivnom enumeracijom predviđena krivična dela na koja se taj nalog odnosi. Međutim, ovim nalogom je predviđen širi krug krivičnih dela i ima ih 32. To su na primer: terorizam, trgovina ljudima, ilegalna trgovina narkoticima, ekološki kriminal, dela visoko-tehnološkog kriminala, falsifikovanje novca, oružana pljačka, rasisam, ksenofobija, silovanje itd.
Međutim, i ovim ugovorom između Republike Srbije i BiH predviđena je mogućnost izručenja sopstvenih državljana i za druga krivična dela osim onih koja su navedena u samom ugovoru, a to je gonjenje za teža krivična dela za koja je predviđena kazna zatvora ili mera lišavanja slobode u trajanju od najmanje pet godina, a za izvršenje najmanje dve godine. Ovim ugovorom će se voditi računa i o pravima lica koja se izručuju, a to se odnosi na lica koja uživaju azil na teritoriji zamoljene države, zatim, primena načela ne bis in idem, što znači da ukoliko je lice osuđeno ili oslobođeno za krivično delo za koje se traži izručenje ili je postupak pravosnažno obustavljen ili je optužba pravosnažno odbijena u zamoljenoj državi ili trećoj državi, takvo lice neće biti izručeno.
Zatim se vodi računa o zastarelosti, amnestiji. Lica koja su bila nestajala se neće izručiti itd. Ukoliko postoji više molbi za izručenje, vodiće se računa o težini izvršenog krivičnog dela, vremenu podnošenja zahteva za izručenje, mestu izvršenja, državljanstvu lica, kao i o mogućnosti njegovog daljeg izručenja u drugu državu.
Opet bih se osvrnuo na evropski nalog za hapšenje, koji takođe, kao i ovaj sporazum podrazumeva mogućnost pojednostavljenih procedura za izručenje, ali samo ukoliko su ispunjene određene pretpostavke, a to je saglasnost lica koje se izručuje.
Sve u svemu, pozivam sve narodne poslanike, pa i one koji se deklarativno zalažu za dobru regionalnu saradnju i dobrosusedske odnose za evropski put Srbije, da kao i poslanička grupa SPS glasaju za ovaj zakon o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i BiH o izručivanju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević.