Zahvaljujem, gospođice Maraš.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući. 
Gospođo ministre, poštovani saradnici ministra, pažljivo sam slušao svoje uvažene kolege i zaista su oni o predloženom zakonu, pre svega o finansiranju poljoprivredne proizvodnje, rekli sve njegove glavne karakteristike. Mnogi su i ukazali na neke od glavnih problema naše poljoprivredne proizvodnje.
Ono što bih ja rekao za predloženi Zakon o finansiranju poljoprivredne proizvodnje jeste da je on više jedan tipičan zakon, možda leks specijalis u svojoj oblasti, jer se tiče finansiranja ugovornog, jedne bitne privredne grane, koja je i do sada na ovim osnovama funkcionisala, ali nije imala, da kažem, razrađeniju normativu.
Taj zakon u pravničkom smislu na dosta jasan način reguliše direktno finansiranje poljoprivredne proizvodnje. On će sigurno imati neki značaj poljoprivrednike koji imaju stalan problem da obezbede sredstva pre svega za jednogodišnju proizvodnju, ali ono čega se ovaj zakon ne dotiče, a što uređuju druge oblasti iz Strategije razvoja poljoprivrede, to je dugoročno finansiranje obrtnih sredstava u poljoprivredi i dugoročno finansiranje i povoljno kreditno finansiranje sredstava za kupovinu zemljišta za poljoprivrednu proizvodnju.
U svakom slučaju, do sada su banke, zbog tih nemogućnosti da na adekvatan način obezbede plasmane svojih kredita, izbegavale da daju poljoprivrednicima svoje kredite, a ovi krediti koje zakon tretira, najveći deo tih kredita će ići preko velikih organizatora poljoprivredne proizvodnje. Oni koji nisu, da kažemo, direktni proizvođači, već su više u organizaciji proizvodnje, oni će od svega ovoga imati i najveću korist.
S druge strane, dobra su rešenja koja ukazuju na nove oblike obezbeđenja vraćanja uloženih sredstava, odnosno po osnovu zaključenih ugovora sa poljoprivrednicima i uvode se neke novine kroz mogućnost da se sredstva vraćaju i kroz poljoprivredne proizvode, i to je nešto što je dobro.
Ono što sam ja želeo da kažem u ime moje poslaničke grupe jeste da smo mi svim ministrima poljoprivrede, računam pre svega period posle 2000. godine, ukazivali na jedno isto i to što smo ukazivali tim ministrima poljoprivrede, danas ću sa velikim poštovanjem i uvažavanjem ukazati i vama, ministre, i vašim saradnicima.
Naprosto, mi smo doneli Strategiju razvoja poljoprivrede u Srbiji, Akcioni plan za sprovođenje Strategije, doneti su i zakoni o subvencionisanju poljoprivredne proizvodnje i tako dalje, a na terenu se ništa posebno bolje nije desilo kod većine poljoprivrednika. Oni su i dalje, bez obzira što je poljoprivreda ovakva kakva je, a ona je u velikoj meri na kolenima, naša najveća izvozna privredna grana. Mislim da nismo uradili ono što su uradile druge ozbiljne zemlje.
Ministre, vi možete završiti vaš mandat sa istim odnosom kao što su imali prema poljoprivredi vaši prethodnici, ali možete ući i u anale srpske poljoprivrede kao ministar koji je napravio značajne reforme.
Značajne reforme se, pre svega, tiču onoga što je, recimo, u tranzicionom periodu, a tranzicija je uvek teška, posebno za poljoprivredu, uradila Slovenija. Ona je imala stalno iz godine u godinu stalno uvećanje poljoprivrednog budžetu, stalno povećanje subvencija. U dobrom periodu su aplicirali za pristupanje EU i dobili dosta sredstava po tim osnovama. Na vreme su prilagodili institucije zajedničkoj evropskoj poljoprivrednoj politici. Ono što smo videli kada smo bili u poseti slovenačkim poljoprivrednicima to je strašan disbalans u odnosu na ono što vidimo kada obilazimo naše poljoprivrednike.
Zaključak jednog mog prijatelja iz Šumadije je vrlo jednostavan. Kažete, vidite Slovenci, koji su radni i odgovorni, kako na ovoj plitkoj i posnoj zemlji žive kao gospoda, a mi na našoj crnci pored naših reka crkavamo od gladi. Ko je tu zakazao? Ne poljoprivrednici, nisu ništa vredniji slovenački poljoprivrednici od naših, već država, država koja sa svojim strateškim planskim dokumentima nije uradila ono što mora da uradi svaka država.
Bez obzira što mislim da je ovaj zakon dobar, nema se njemu bilo šta prigovoriti, mislim da će posledice primene ovog zakona biti mali boljitak možda kod veoma malog broja poljoprivrednika. Voleo bih da me demantujete. Videćemo, recimo, za godinu ili dve dana da li će posledice ovog zakona biti takve da je proširena poljoprivredna proizvodnja, da je obnovljena mehanizacija, da su poljoprivrednici proširili svoje posede i ukrupnili, kao što rade u zemljama EU, koje su radile ono što mi nismo radili.
Ta nedoslednost u sprovođenju strategije, po našem mišljenju, je glavna kočnica poljoprivredne proizvodnje. Ono što je takođe jedan najveći možda problem, problem koji će nas u budućnosti skupo koštati kao naciju, i čini mi se da spadam u poslanike koji su najviše puta ukazivali na taj problem, a usko je vezan sa poljoprivrednom proizvodnjom, nje nema bez ljudi, to je strašno demografsko pražnjenje Srbije, strašan dizbalans u razvoju krajeva i regiona, opština u Srbiji. Mi smo, nažalost, posle 5. oktobra taj dizbalans povećali. On je sada, po nekim proračunima, 1:15, 1:20. Tim problemom se bavi Srpska akademija nauka i umetnosti.
Vlada je u svojim strateškim dokumentima, pre svega i prethodni premijer gospodin Dačić i gospodin Vučić je ukazao na tu problematiku, ali ono što je činjenica, to je da mi zaista za samo pet do deset godina, procene su, sa ovakvim napuštanjem sela, pražnjenjem sela, imaćemo u Srbiji negde oko 1.200 praznih sela, bez stanovnika. Ko će se u praznim selima baviti poljoprivrednom proizvodnjom, to je odgovor koji treba da da država.
Ako je negde oko 4.200 naseljenih mesta u Srbiji koja spadaju u mesta u ruralnim područjima, to znači da ćemo mi izgubiti blizu četvrtinu mesta u Srbiji. To ima strašan uticaj i na bezbednost zemlje i na ekonomiju zemlje. Poljoprivrednici naprosto očekuju od svake Vlade da napravi jedan radikalan zaokret na bolje.
Ono što vi, ministre, kao resorni ministar treba da se izborite u ovoj Vladi to je da, budući da EU u zajedničkoj agrarnoj politici EU najveću pažnju posvećuje poljoprivredi, se izborite naprosto, da skrenete pažnju svim ministrima i premijeru na alarmantno stanje, pre svega, u demografiji i u srpskoj poljoprivredi, o problemima, o usitnjenosti poseda, nenavodnjavanju, starosti mehanizacije, nepostojanju zemljoradničkih zadruga.
Ja sam pet puta postavljao pitanje resornim ministrima kada će zakon o zadrugama koji se, pre svega, tiče poljoprivrede i zadruga, znači, nepostojanje organizovane proizvodnje organizovanih otkupa, organizovane prerade itd. Dobili smo odgovor da će to biti u martu prošle godine, pa da će biti ove godine. Zakona još uvek nema, a poljoprivrednici, pošto zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, preko 130 godina, i pošto smo mi na početku Drugog svetskog rata imali oko tri i po hiljade poljoprivrednih zadruga u Srbiji, a zadrugarstvo je sada u potpunosti zamrlo, radi se nešto samo preko određenih udruženja građana, koji su na osnovu Zakona o udruženju građana i na osnovu samoinicijative građana, ali u ovom delu država mora da napravi jedan zaokret unapred.
Svi se verovatno slažemo da je zbog tog nepoštovanja, pre svega, Strategije razvoja poljoprivrede, poljoprivreda u zaista jako lošem stanju, da je tehnološki zaostala, da su prinosi jako slabi, s obzirom na naše potencijale, da je slaba kontrola poljoprivredne proizvodnje, da je mnogo proizvodnje, pre svega, oko sadnog semenskog materijala, u sivoj zoni, da ne postoji ni adekvatna kontrola uvoza i izvoza preparata, hemikalija, đubriva, da se ne primenjuju dovoljno potrebni standardi u proizvodnji i poljoprivredne proizvodnje itd.
Ti problemi poljoprivredne proizvodnje u Srbiji nisu nastali od juče. To su višedecenijski problemi i oni su nekako problemi koji su svakoj predizbornoj kampanji od strane skoro predstavnika koji su činili buduće vlade uvek ukazivane kao problemi na koje će se rešiti itd. Sećam se u kampanji 2008. godine, kada smo obećali poljoprivrednicima da će imati 100 evra subvencija po hektaru obradive površine, verujte da nam niko nije verovao. Svi su pričali, ma to su pričali svi, nema pojma, to država nikada neće uraditi.
Onda se nekako tadašnja Vlada izborila za to. Kasnije su te subvencije porasle i na 13-14 hiljada po hektaru. Posle je donet zakon koji smo mi u tom delu kritikovali, 50 evra po hektaru obradive površine, što zaista ne može da doprinese konkurentnosti na naše poljoprivredne proizvodnje.
Ono za šta se mi zalažemo i mi znamo da je problem uvek novac, ali nekako postoje prioriteti i čini nam se da je ulaganje u poljoprivredu prvo najisplativije, a drugo, ulaganje u proizvodnju hrane, u opstanak ljudi na selu, porast prinosa naše najveće poljoprivredne grane je apsolutno duboko opravdan.
Zbog toga, vi ministre, treba da alarmirate Vladi na jako teško stanje. Ono ne sme nikada da se šminka. Ja sam očekivao i od vas, u vašim uvodnim izlaganjima da vi kao ministar kažete veći deo onoga što sam ja rekao i veći deo problema koje su istakli i ostali narodni poslanici.
Možemo mi da žmurimo pred stvarnošću, ali ona je takva kakva je. Ništa danas nećemo postići ako budemo hvalili normativno neko dobro rešenje jednog zakona, ako nam je stanje na terenu drugačije. Narodski rečeno, operacija je uspela, pacijent umro. Zbog toga kažem, ne da je ovo odnos naš personalno prema vama, ovo je naš odnos prema poljoprivredi. Čini mi se da je obaveza svih narodnih poslanika da tu stvarnost koja je takva kakva je ne šminkamo i ne predstavljamo drugačije.
Ne znam, poljoprivrednici koji sada gledaju ovaj prenos i ako ovde slušaju lepe reči kako smo mi dobri, kako sve to ide u dobrom pravcu, kako smo svake godine sve uspešniji, a njima je sve gore, oni će reći – čekajte, ovde postoji neko nesaglasje između stanja u poljoprivredi i onoga što se priča u Narodnoj skupštini. Zbog toga kažem, mislim da je vaš zadatak prilično težak. Pošteno, za nasleđeno stanje ne može biti kriv nijedan ministar koji je došao, ali ono što je zadatak ministra, to je da uskladi to stanje.
Mi jesmo u normativnom delu u velikoj meri uskladili našu Strategiju razvoja poljoprivrede sa zakonodavstvom EU, ali nemamo to stalno povećanje agrarnog budžeta. Uvek nekako postoje prioriteti i svaki se ministar bori da dobije što više za svoj resor.
Ono što sam gospodinu Dinkiću, kada je vodio resor finansija i privrede, stalno ukazivao, rekao sam – dajte, napravite jednu prostu analizu, davali ste 10 evra subvencija za jedno radno mesto. Hajde samo napravite jednu ozbiljnu analizu, kada biste toliko uložili u jedno poljoprivredno gazdinstvo, kakav bi rezultat bio, kakvi bi to efekti bili. Znam da mi nemamo dovoljno novca, ali i dalje mislim i to misle svi koji se bave ovom problematikom, da novac uvek može pravičnije, bolje, pametnije da se rasporedi i da se uloži.
Gospodin Dinkić mi je nekoliko puta rekao – to je vrlo lepo razmišljanje, odlično, napravićemo analizu, to je ozbiljno promišljanje. Nikada ta analiza nije napravljena, a poljoprivrednici kažu – ako je nekoj fabrici koja ima 100 zaposlenih po 10.000 evra dato po zaposlenom, da su toliko uložili u jedno poljoprivredno domaćinstvo, odnosno po 10.000 evra, efekti bi bili mnogo bolji.
Ono što je takođe zadatak i države i lokalnih samouprava, to je ulaganje u infrastrukturu, ono što će koristiti svim poljoprivrednicima. Država je i u tom delu zakazala. Opet ću navesti primer Slovenije. Vrtići u selu, struja svuda trofazna, asfalt, voda, pošta, ambulanta, obnovljeni domovi kulture. Ljubljana izgubila 30.000 stanovnika, odselili se u lokalna mesta, lepše im da popodne budu na selima, uživaju u tom ambijentu, pre podne rade, zadovoljni svi.
Šta je poenta na čemu je nastala EU? Ravnomeran razvoj Evrope, a unutar jedne zemlje ravnomeran razvoj svih njenih delova, a prvo pomoć najugroženijima. Ko je kod nas danas najugroženiji? Ugroženi su mnogi, ali poljoprivreda je u jednom alarmantno teškom stanju.
Vi kada obiđete, a svi smo često na terenu po srpskim selima, svi kažu – vidite li da ovde neće biti za pet, deset godina žive duše? Država mora tu nešto da preduzme. Fiskalni savet je, kada je analizirao u jednom svom poglavlju demografsku situaciju u Srbiji, ukazao na krajnje dramatično stanje. Zbog toga, kažem, mi nećemo imati problem da podržimo ovo što zaista treba da se podrži, ali je pitanje kakvi će efekti svega toga biti?
Ono za šta vi morate da se izborite i ja sam kritikovao vašeg prethodnika zbog smanjenja subvencija, taman su poljoprivrednici malo dobili poleta, država je odmah rekla – imamo preča mesta za investiranje, ne možemo toliko vama da dajemo, 50 evra za nekoliko godina će biti u potpunosti skoro obezvređeno. To je, ako se pogleda usput i stanje mehanizacije, ako je prosečan traktor starosti 25, 30 godina, ostala mehanizacija je jako stara, ne ide se u korak sa najnovijim tehnološkim razvojem itd, onda su perspektive poljoprivrede prilično sumorne.
Naravno, neću završiti svoju diskusiju sa totalnim pesimizmom. Nije ni ovo pesimizam, ovo je, po mojoj skromnoj proceni, jedna slika realnog stanja, koju možemo ako analiziramo svaku posebnu oblast još i dalje razrađivati, ali mislim da je generalna ocena takva i da niko me ne može u Narodnoj skupštini ubediti u nešto drugačije.
Zbog toga mi mislimo da je zaista krajnje vreme da onu strategiju, kojoj se nama šta mnogo prigovoriti, primenimo dosledno, da sve zakone i akcione planove sprovedemo na vreme i da vidimo konačno da smo sa mrtve tačke krenuli ka gore, a ne ka dole. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Zahvaljujem.
Moje izlaganje, kojim se nadam da ću zaslužiti vašu pažnju, odnosiće se prevashodno na Predlog zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda. Moja koleginica Aleksandra Jerkov će tokom rasprave namenjene predstavnicima poslaničkih grupa dati akcenat i na druge zakone iz ove zajedničke načelne rasprave.
Dakle, zašto Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda? Slušajući pažljivo ministarku Snežanu Bošković Bogosavljević, mogli smo da zapišemo da je namera ovog zakona da se podigne kvalitet programa, da se podigne stručnost pri upravljanju, da se nadoknadi odsustvo kontrole u zaštiti ribljeg fonda i da se uspostavi mnogo bolja kontrola ukupnog održivog korišćenja ribljeg fonda.
Na sve to imam dve najkrupnije zamerke. Da bi ovo bilo ispunjeno, zašto je Zakon bez budžetskog fonda? Prethodni Nacrt i Predlog zakona je podrazumevao budžetski fond i čvrsto stojim na stanovištu da je on potreban u ovom zakonu, iz prostog razloga što u budžetskom fondu, znači pozicija u programskom budžetu, koji ćemo videti kao predlog za 2015. godinu, tačno vidite, pod znacima navoda, boju dinara. Ako hoćete fond, može i tako, ali on ima unekoliko drugačiju strukturu i treba da bude u skladu sa Zakonom o fondovima.
Mislimo da se prosto neće videti u realnosti namera koja je ovde izgovorena, koja je etična, ali koja će ostati namera, zato što sredstva koja se prikupljaju od dozvola i od naknada i od kazni treba, po ideji zakona, da budu uložena u zaštitu, unapređenje i u razvoj ribljeg fonda. Bez budžetskog fonda namenjenog da vidimo koja je to suma novca ili bez jasnog programskog budžeta, to teško da će biti realizovano, a na našu zajedničku štetu. Zbog toga mislim da je trebalo dobro razmisliti pre nego što se rešilo da se iz Predloga zakona iz člana 8. izbaci budžetski fond.
Druga zamerka je što ostaje nejasno zašto nisu raspisivani konkursi po postojećem zakonu, koje god on manjkavosti imao. Da li se čekaju neke posebne okolnosti da bi se u sledećoj godini raspisali konkursi i kakvo je stanje trenutno sa onima koji su korisnici ribolovnih voda, a po do sada i trenutno važećem zakonu? To su dve glavne opaske, s tim što odgovornost za to što je ministarka s nama podelila nedovoljna kontrola, delimo, bar mi članovi iz Odbora za zaštitu životne sredine, taman toliko koliko i predstavnici Ministarstva koji su nadležni da sprovode zakon. Zašto ta kontrola nije kao nadzorna i kontrolna uloga Narodne skupštine bila snažnija, efikasnija, efektnija? Možda bi i ovaj predlog zakona iz onog nacrta, kao ideja da se potpuno izmeni postojeći zakon bio bolji.
Trebalo bi da naučimo nešto iz ovoga i mi koji, u bilo kom odboru, treba da kontrolišemo primenu zakona i oni koji su za primenu zakona nadležni da to rade bolje, da ne bi imali, kao obrazloženje zakona – eto ne uspevamo po ovom dosadašnjem da kontrolišemo. Ima u njemu mehanizama, ali se ta kontrola nije dešavala. To je ono što je krhkost pravne države.
Osim te dve glavne opaske, kao zamerke ukupnom tekstu zakona, osvrnuću se na nekoliko članova zakona koje smatram spornim ili koji sasvim sigurno zaslužuju pitanje i nadamo se odgovoru od ministarke Snežane Bošković Bogosavljević. Prvi je povezan sa već rečeni nedostatkom budžetskog fonda, i to je član 7. u Zakonu, sa rubrumom - naknada za korišćenje ribarskog područja. Kaže se da se ribarsko područje ustupa na korišćenje uz naknadu, a naknada za korišćenje ribarskog područja prihod je budžeta Republike Srbije, odnosno teritorije Autonomne Pokrajine, pa je prihod budžeta Autonomne Pokrajine i određuje se visina iznosa ove naknade, ali ukoliko nemate budžetskog fonda, teško da ćete vi ovaj novac umeti, moći realno programom da raspoređujete na ono za čega je idejom zakona namenjeno, a to je unapređenje.
Privremeno ustupanje ribarskog područja je član zakona koji podcrtava moju drugu kritičku opasku na zakon, a to je da ribarsko područje koje konkursom nije ustupljeno na korišćenje ili je oduzeto, ministar na teritoriji Autonomne Pokrajine, nadležni pokrajinski organ, privremeno ustupa na korišćenje bez konkursa privrednom društvu, javnom preduzeću ili drugom pravnom licu koje ispunjava uslove iz člana 6, onog pomenutog, a postavila sam pitanje - što nije bilo konkursa već treću godinu?
Izuzetno do od stava 1. ovog člana „radi sprečavanja ili otklanjanja štete na ribolovnim vodama ili ribljem fondu, odnosno radi preduzimanja hitnih mera zaštite ribljeg fonda ili završetka već preduzetih, period privremenog ustupanja može se produžiti na još jednu godinu, o čemu odluku isto donosi ministar“. Zašto je to sporno? Dakle, korišćenje ribolovnih područja je vrlo osetljiva stvar, kao mrežna i privredna grana, i održivo korišćenje resursa i direktno sektor zaštite životne sredine i očuvanje biodiverziteta same vode i onoga što je okolina.
Koliko god se zakonom tražilo da se uz konkurs, znači uz potpunu kontrolu onoga kome ministar daje na korišćenje to neko ribolovno područje, kako god granice bile crtane, sada odjedanput imate privremeno, bez konkursa, odluku ministra, koji još može biti i produženo za godinu dana. Ovakav član zakona ni u jednom zakonu nije dobar i trebalo bi ga ili jako dobro obrazložiti ili se čuvati njegove primene. Ako ćemo se čuvati primene, ako je namera da bude samo u izuzetnim slučajevima, onda je to rešenje koje nije trebalo da bude u zakonu.
Član 11. je sporan u svom drugom stavu. Ima rubrum – čuvanje ribarskog područja, a govori o obrazovanju i uslovima da neko bude ribočuvar. U tom stavu 2. se kaže: „Čuvanje ribarskog područja vrši lice koje je zaposleno na neodređeno vreme kod korisnika, koji ima stečeno obrazovanje četvrtog stepena, položen stručni ispit i licencu za ribočuvara“ i ovaj drugi deo stava koji glasi: „i koje nije osuđivano za neko od krivičnih dela kao član organizovane kriminalne grupe, krivična dela protiv privrede, krivična dela protiv životne sredine, krivično delo primanja ili davanja mita i krivično delo prevare“.
Ovaj stav iziskuje odgovor. Šta je vodilo zakonopisca da odabere ovih pet krivičnih dela? Ako je premlatio ženu, onda može da bude ribočuvar? Ako povremeno krade po selu, u iznosima do 10.000 dinara, onda može da bude ribočuvar? Ako je počinio krivično delo razbojništva na sportskim terenima, onda može da bude ribočuvar? Nije dobro izdvajati krivična dela iz Krivičnog zakona, kao posebno navedene u zakonu, a da se odnosi na kvalifikaciju ribočuvara, ili morate dati jako dobro objašnjenje zašto baš ovih nekoliko krivičnih dela, a ne krivična dela nasilja u porodici ili krivično delo nanošenja teške telesne povrede ili krivično delo ugrožavanja bezbednosti u saobraćaja. Šta vas je rukovodilo da odaberete baš ova krivična dela?
Povezano sa opaskom i pitanjima i nejasnoćama člana 11. je i član 14. sa rubrumom – ovlašćenja ribočuvara, koji u tački 4. ovim zakonom propisuje da ribočuvar fotografiše i snima nedozvoljene radnje i lica koja učestvuju u njima zatečena na ribolovnoj vodi ili u njenoj neposrednoj blizini. Ova tačka ima problem sa drugim zakonima koji važe u pravnom sistemu Srbije. Svako ko podnese Ustavnom sudu žalbu ili bar onaj ko prati saglasnost sa Ustavom i drugim zakonima tražiće da se ovo briše iz zakona. Po zakonu, koji je na snazi, ne smete da fotografišete bez dozvole lica. Obrazloženje da se radi o krivičnom delu ne može bez prethodnog postupka, kao što ne možete prisluškivati bez prethodnog postupka. Da li je omaška, greška? Dešava se.
Dakle, meni je ovo pitanje. Ja sam neko ko je vrlo privržen i održivom korišćenju ribljeg fonda i čuvanju tog blaga koje imamo na teritoriji Republike Srbije i niko ne bi bio srećniji od mene nego da vidim fotografije nekoga ko je toliko nečovečan prema sopstvenom staništu da uništava riblji fond strujom, hemijskim sredstvima ili kako god, eksplozivnim sredstvima.
Niko ne bi bio srećniji od mene, ali ako je to na nedozvoljen način u odnosu na propise koji važe u drugim zakonima, onda ja moram da vas pitam – šta će biti i da li je tačno razjašnjena ova tačka, da ne bi, u slučajevima sudskog procesa, ovo što je u ovom zakonu, za čega se ja zalažem, da svi zlotvori, da mi bude upotrebljena ta metaforična reč, prema životnoj sredini da bude odbačeno. Jer će neko da kaže – pribavljeno je na nedozvoljen način. Povezano sa nejasnoćom u zakonu, koja se tiče, kako ćete bez budžetskog fonda da znate namenu dinara, zašto nije obavljena kontrola i zašto nisu raspisivani konkursi u protekle tri godine? Zašto je kod ribočuvara odabran samo set od pet vrsta krivičnih dela, zašto je ostalo ovlašćenje ribočuvara da fotografiše, što ne može u odnosu na druge zakone?
Posle je član 16. a pre člana 41, sa rubrumom – naknada štete. Ja ću pročitati sva četiri ova stava sa, opet molbom da mi se da odgovor na ono što čitanjem, meni ostavlja nedoumice, dvoumice i što smatram potrebnim za razjasniti.
Dakle, član 16. govori o naknadi štete i kaže, u prvom stavu – pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje obavljajući ribolov, suprotno odredbama ovog zakona ili na drugi način nanese štetu Ribljem fondu, dužno je da tu štetu nadoknadi korisniku ribarskog područja, po podnetom zahtevu korisnika. Već ovaj stav je komplikovan.
Druti stav – zahtev za naknadu štete korisnik podnosi u skladu sa ovim zakonom licu za koje je utvrđeno da je nanelo štetu Ribljem fondu. Jel to parnica, jel sud, ili upravni postupak?
Treći stav – korisnik je dužan da sredstva dobijena po osnovu naknade štete iz stava 1. ovog člana, namenski upotrebi za zaštitu i unapređenje Ribljeg fonda o čemu izveštava ministarstvo, odnosno nadležni pokrajinski organ. Zašto ako je parnica? Ako nije parnica, onda je upravni postupak. Onda je već onaj ko je u upravnom postupku odlučivao, zna za čega su sredstva.
Poslednji stav – ministar propisuje način određivanja i visinu naknade štete nanete Ribljem fondu. Time se vraćamo na prvi stav, da to što je ministar propisao, korisnik onda treba da podnosi kao zahtev onome ko je štetu načinio, a taj ko je štetu načinio treba da mu, u iznosu koji je ministar odredio, tu štetu nadoknadi, ali tako da se primalac nadoknade obaveže da će biti iskorišćena za namene unapređenja Ribljeg fonda.
Ovaj član nije u vezi sa prekršajnim odredbama. Bar ja ne mogu da nađem vezu. Zato i pitam jer je važno. Jako je važno, jer se radi o naknadi štete, a ja uopšte ne odričem mogućnost, naprotiv, zato i postoji rasprava, da ja ne vidim sa čime je vezan ovaj član, stav po stav, jer ne vidim ga u prekršajnim odredbama, ne vidim ga u privrednim pristupima, niti ga vidim u logici od prvog do četvrtog stava.
Mislim da je neophodno da svima bude jasno ko nadoknađuje štetu, u kom postupku, kome se šteta isplaćuje, ko donosi odluku o iznosu štete, ako je neko načinio štetu na ribolovnoj teritoriji?
Poslednji član koji hoću da komentarišem je član 41. koji, a pre toga, članovi 22. do 38, u poglavlju – očuvanja i zaštita Ribljeg fonda, su dobro, jasno, primenjivo i bez izostavljanja bilo koje potrebne tačke, svi članovi koji se odnose na očuvanje i zaštitu Ribljeg fonda. Nisu jedini. Većina članova je takva da se vrlo lako može pratiti namera i da se vidi stručna, profesionalna i posvećena ruka onome ko čita o održivom korišćenju i o zaštiti Ribljeg fonda, osim ove manjkavosti koju baš zato iznosim da ne bi napravili štetu ovim inače dobro napisanim članovima zakona koji tretiraju druge teme, a ne održivo korišćenje.
Pre prelaska na član 41. samo mala opaska rubrum – spašavanje ribe sa poplavljenog područja i član 28. Ovaj član je izuzetno važan i mogu da vas podsetim zajedničke tragedije kojoj smo svedočili, maja ove godine i nikad datog izveštaja šta je bilo sa diverzitetom, kolika je bila količina nanosa u protopu, šta se desilo sa ribljim fondom, da ne govorim o štetnim materijama koje treba bez tumačenja da čitamo o tome šta je u mulju, šta je na 10 santimetara mulja nanosa, šta je na 14, šta ima u samom telu biodiverziteta, a to su stvari koje nas čekaju, s obzirom na klimatske promene i smatram da je ovo nešto čemu treba posvetiti izuzetnu pažnju u budućnosti.
Član 41. je poslednji koji ću komentarisati u raspravi u načelu. Radi se o dozvoli za rekreativni ribolov. Podsetiću sve da ovaj zakon prati i rešenje koje je doneo Ustavni sud, u sastavu velikog veća, kojim je pokrenut postupak za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 39. stav 2. Zakona o zaštiti i održivom korišćenju Ribljeg fonda, u delu koji glasi, - uz člansku ribolovne organizacije.
Ustavni sud je ocenio da rešenje iz sada važećeg zakona po kome se izdaje dozvola za celu teritoriju Srbije, dakle za rekreativni ribolov na celoj teritoriji ne može da bude izdavano od strane lokalne samouprave pošto je se to kosi sa ustavnom garancijom da možete da imate privredne aktivnosti na celoj teritoriji Srbije. Razumem da je ovakvo rešenje Ustavnog suda iz 2012. godine jedno od neposrednih motiva da se menja način kojim se izdaje dozvola za rekreativni ribolov.
Ne bih da ponavljam, ali kolega, Arpad Fremond iz poslaničke grupe SVM je ponudio jedno kompromisno rešenje koje ne ugrožava odluke Ustavnog suda iz 2012. godine i ja ću ga podržati zbog toga što ima svest o tome da ima određeni broj rekreativnih ribolovaca, nas koji od kada pamtimo za sebe, tako pamtimo i vodu i ribu i želju da se čuva, da se unapređuje, da se štiti i da se uživa pod principom – poljubi i pusti, jer to jeste rekreativni ribolov, osim u izuzetnim uslovima kada morate sa velikim primerkom da se hvalite okolini, da se slikate, ako ništa drugo. Dakle, moramo da imamo razumevanja i za ljude koji hoće da svoje pecaroške sklonosti imaju u neposrednoj blizi svog staništa, ali i 100, 200 ili 300 kilometara dalje, na prelepim ribolovnim teritorijama Srbije. Mislim da je amandman koji je uložio kolega iz poslaničke grupe SVM odgovarajući i da bi trebalo zaista da razmislite da se takav amandman usvoji ili, kako već ide po navici, da bude u saglasnosti sa odborom, pa da bude usvojen nekakav zajednički period.
Moja namera nije ništa drugo i bila i ostala, osim da imamo najbolja moguća rešenja. Znajući kako je tekao proces pri donošenju sada važećeg zakona, sećam se da je fokus rasprave tada bio na edukaciji ribolovaca, pogotovo rekreativnih ribolovaca, na otporu da se svima nama koji za ribolov živimo, koji smatramo to jednom od vrhunskih ljudskih aktivnosti, da se obaveže da pred nekim, sa nekim naučite nešto o ribolovu, bez obzira na kojoj vrsti voda i u kom delu, ćošku Srbije se ribolovom bavili.
Bilo je otpora i ovde se sada spominje edukacija. Ono što bih volela da vidim je da takva vrsta edukacije bude deo našeg obrazovnog sistema, bilo dece koja će izrasti u pecaroše ili ne, zbog toga što to nije edukacija kako da budeš najbolji pecaroš na bentu, nego je to edukacija kako da poštuješ vodu i biodiverzitet u toj vodi. Da li će neko od nas ko ima priliku da mu se to pokaže, da tome bude naučen onda odlučiti da se bavi rekreativnim, sportskim ili privrednim ribolovom, o tome ne odlučujemo u odluci da zakonom obavežemo da ovakvog obrazovanja bude.
Nema ničeg goreg nego nemati svest o tome kolika i kakva je dragocenost čista voda, a ako je rečna voda druge klase, čista barska voda, čista mrtvaja, ribnjaci koji se mogu izgraditi i koji mogu predstavljati prihod korisniku i kolika je blagodet…

Gospođo Čomić, vreme.

… dobar, zdrav riblji fond. Zbog toga moje opaske i zahtev za odgovorom. Hvala.

Dopustio sam da završite rečenicu, ali proštao je minut već. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, pomalo je paradoksalno da dva zakona, kao što je regulisanje ribljeg fonda i finansiranje u oblasti poljoprivrede, su uobličeni u zajednički predlog, s obzirom da ono što im je zajedničko to je lov u mutnom i ribolovačke priče. Pred svake izbore građani Republike Srbije, paori, farmeri, kako god ih danas nazivate, slušaju te ribolovačke priče kako je poljoprivreda naša velika šansa i kako će država da se pobrine da se stvore bolji uslovi za bavljenje istom, naročito u situaciji gde je jedina grana privrede u kojoj imamo suficit. Lov u mutnom je takođe aspekt kada govorimo o finansiranju poljoprivrede, ali ne bih dalje o tome.
Što se tiče intencije predlagača ovog zakona mi je naravno pozdravljamo, s obzirom da već više decenija postoji potreba da se stvore uslovi kako bi se omogućilo finansiranje poljoprivredne proizvodnje, koja zahteva velika kapitalna ulaganja i dug povraćaj na investicije. Postoje, naravno, rešenja u razvijenijim kapitalističkim zemljama i neka od njih su sprovedena i kod nas, a tiču se javnih skladišta i toga da vi već na početku godine možete da emitujete hartije od vrednosti, ili da prodate ili da kupite tzv. fjučerse i da onda praktično zakucate cenu vašeg proizvoda ne bi li bili u mogućnosti da istu i finansirate. Zakon o javnim skladištima je to do neke mere i omogućio, a ovo je zakon koji se takođe naslanja na tu materiju.
Ono što je izuzetno važno je da znamo da su cele imperije nastale na finansiranju poljoprivredne proizvodnje, jer smo 20 i kusur godina imali čuvene paritete gde poljoprivrednici dobiju naftu, seme, đubrivo, a onda u žetvi su dužni da vrate određenu količinu poljoprivrednih proizvoda i cene u odnosu na one koje su u žetvi i one koje su šest meseci kasnije su obično puta dva, odnosno duplo i na tome su se mnogi obogatili.
Drago nam je da konačno država obraća pažnju na taj aspekt, naročito u situaciji gde i danas poljoprivrednici plaćaju izuzetno visoke kamate na kredite u poljoprivredi. To je od nekih 10% do 20% u bankarskom sektoru, jer se ti krediti, iako je broj nenaplativih kredita izuzetno mali, i dalje su kamatne stope izuzetno visoke.
Što se tiče nas iz LSV mi smo predlagali neka rešenja i ono što se logično nameće je da, ako može da postoji nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita, recimo, zašto ne može da postoji nekakav garantni fond koji bi osiguravao kredite u poljoprivredi? Vi iz budžeta sufinansirate, recimo, kamate komercijalnim bankama iako, ako bi pravilno samo upravljali rizicima, i garantni fond mogao praktično da radi istu stvar, što bi drastično oborilo kamate koje dobijaju poljoprivrednici ukoliko bi takav fond garantovao komercijalnim bankama za te kredite. Takav model već postoji i kod stambenih kredita.
Drugi resurs koji smo takođe više puta spominjali je državno poljoprivredno zemljište. Mislim da je to najveći resurs koji je apsolutno neiskorišćen na bazi 400.000 do 500.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, koje bi moglo da se kolateralizuje, zatim da se izdaju hartije od vrednosti i da se na bazi toga prikupi nekih 500 miliona do milijardu evra i takođe usmeri u finansiranje poljoprivrede.
To su samo neki od naših predloga, ali do sada iz nekog razloga nismo nailazili na razumevanje, verovatno iz razloga što se ministar zadužen za oblast poljoprivrede menjao na svakih godinu dana. Jednostavno, pretpostavljamo da od tekućih obaveza i gašenja požara ne može ni da stigne da se bavi tako važnim strateškim temama, što mislimo da je velika šteta, jer vi u poljoprivredi ne možete ni da analizirate i sagledavate situaciju ukoliko taj period nije na pet ili 10 godina. To poljoprivrednici vrlo dobro znaju.
Što se tiče ovog konkretnog Predloga zakona imamo dva problema s tim, a tiče se založnog prava na poljoprivrednim proizvodima zalogodavca, gde se kaže da se stiče zakonsko založno pravo na svim poljoprivrednim proizvodima u svojini zalogodavca koje je zalogodavac proizveo na mestu proizvodnje, bez obzira na kulturu i sortu.
U količini vrednosti dovoljno je da se namire dospela potraživanja. To je član 26. Drugi član koji je takođe po nama problematičan je član 31. gde se kaže – ako u postupku vansudske javne prodaje zalogodavac pretrpi štetu zbog toga što je sproveden postupak prodaje za naplatu potraživanja tek onda on može da se obrati sudu i tuži. Po nama to zalogodavca koji je inače u teškoj finansijskoj poziciji stavlja u neravnopravan odnos u odnosu na onog kome se zalog daje i mislim da je mali broj poljoprivrednika koji će moći da angažuju pravnu pomoć, odnosno advokate da bi oni dalje tužili nekoga ko ih je potencijalno mogao prevariti. To su dva problema koja imamo vezano za ovaj zakon i zbog toga za isti nećemo glasati ukoliko se ti članove ne izmene.
Što se tiče drugih zakonskih predloga moje kolege će govoriti o ribljem fondu i naročito bih pozdravio konačno ratifikaciju sporazuma koji se tiče regulisanja toka reke Save, s obzirom da dolazim iz lokalne samouprave, konkretno iz Sremske Mitrovice, gde smo imali veliki problem protekle godine sa tokom reke Save i upravo zbog toga što nije bilo koordinacije sa zemljama, a tu mislim na BiH i Hrvatsku, je i došlo do velikih problema. Rečni tokovi ne poznaju granice. Oni su vrlo proevropski nastrojeni, da tako kažem, i mislim da smo imali priliku da se na vrlo loš način uverimo šta može da se desi ukoliko nema saradnje između zemalja kroz koje, u ovom konkretnom slučaju, Sava protiče, što se tiče poplava.
U svakom slučaju nadam se da će se sagledati potencijalne izmene ovog Predloga zakona vezano za finansiranje poljoprivredne proizvodnje, a što se tiče Sporazuma o regulisanju toka reke Save sa zemljama iz regiona, za taj sporazum ćemo naravno glasati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine Stojšiću.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Vujić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Predsedavajući, uvažena ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja možda nisam najkompententniji za ovu temu ispred poslaničke grupe JS, a nažalost mislim da je inače u Narodnoj skupštini RS zastupljen vrlo mali broj poljoprivrednih proizvođača. Mogu da istaknem i pohvalim Odbor za poljoprivredu koji zadnjih meseci vrlo aktivno radi, a to pokazuje i njihov prosek zasedanja, koja su otprilike negde oko četiri sata po sednici. Među nama je jedan do sada već i svakako prepoznatljiv poljoprivredni proizvođač, naš kolega Marijan Rističević.
Ono što smo do sada čuli od uvaženih kolega ovlašćenih predstavnika političkih partija koji su imali priliku do sada da se oglase je veliki broj činjenica. Svakako, sve su to tačne stvari i one koje nam se svide i one koje nam se manje svide i pre svega vi koji sedite ovde ispred nas ste ti koji trebate da razumete te probleme i da nam ponudite određena rešenja, a mi eventualno da ih popravimo i pomognemo da se ona izglasaju.
Danas su pred nama četiri zakona i poslanička grupa Jedinstvene Srbije će podržati sva četiri zakona. Ono na šta ću se ja fokusirati je Predlog zakona o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje.
Kako ste vi ministarka danas u vašem obrazloženju rekli, ovo je jedan model koji je do sada primenjen, i to vrlo uspešno, u Brazilu, u Ukrajini, u Rusiji i mi smo prva zemlja u okruženju koja će nešto slično primeniti na našim prostorima. Svakako je dobro što se nešto radi, evidentno da zakon ima svoje kvalitete i to je u pripremi skoro tri godine, znači da se na njemu temeljno i ozbiljno radilo.
Situacija u kojoj se danas nalaze naši poljoprivredni proizvođači nije ni malo sjajna, ne samo zato što su do sada bili otežani uslovi kreditiranja, već i razlozi zbog čega su te kredite poljoprivredni proizvođači morali da koriste. Pitanje je šta staviti tu u prvi plan? Fakat da je taj mašinski park koji je u poljoprivrednom gazdinstvu, prosečnom poljoprivrednom gazdinstvu stariji od 25 godina je jedan od razloga zašto možda sa cenom ne možemo da budemo konkurentniji, a da ne pričam i tamo gde su mašinski parkovi toliko stari, koliko je eksploatacija takvih mašina otežavajuća u odnosu na sve one konkurentske zemlje u okruženju koje imaju mogućnost da sa savremenim mašinama pristupe poljoprivrednoj proizvodnji.
Jedan od problema su svakako imovinski odnosi kada su u pitanju gazdinstva na kojima se odvija poljoprivredna proizvodnja i možda je to i najbitniji momenat ovog zakona, ono o čemu ste vi pričali ministarka, a to je momenat da sa izmenama, tj. sa ovakvim Predlogom zakona poljoprivredni proizvođači neće morati da stavljaju hipoteku na nekretninu koju imaju ili da nju stavljaju u bilo kakav zakon, nego će se stvoriti mogućnost da u planu, u nekom njihovom biznis planu sa planiranim gotovim finalnim proizvodom upravo obezbede garanciju za isplatu takvih kredita. To je dobra stvar.
Ono što je interesantno za sve nas koji se bavimo politikom i ona priča oko koje mi iz Jedinstvene Srbije vrlo često takvu priču propagiramo, a to je da niste samo vi iz Ministarstva zaduženi da se bavite organizacijom poljoprivrede u Republici Srbiji, već to mogu da rade i predstavnici lokalnih samouprava, znači i gradonačelnici i predsednici opština. Jedan od takvih gradonačelnika koji se fokusirao sa konkretnim predlozima i merama upravo na poljoprivredne proizvođače je gospodin Dragan Marković, za koga znate da je u dva navrata lokalna samouprava podelila junice, znači, obnovili su stočni fond na teritoriji grada Jagodine i da su više puta vodili različite delegacije poljoprivrednika u Evropu, da vide kako se to u Evropi radi, da vide šta je to što nas u budućnosti čeka i da mogu da uporede taj neki svoj rad i neke svoje planove da usmere upravo prema iskustvima koja mogu da dobiju sa takvih putovanja. To bi trebalo da bude jedan signal svima koji se bave politikom, opet kažem, na lokalnom nivou, da pomognu koliko je to u njihovoj mogućnosti.
Kada ste vi iz Ministarstva u pitanju, neko je rekao da imate jednu dobru šansu, i ja tvrdim da imate dobru šansu i da je možda pravi trenutak. Nismo uspeli, vi niste uspeli i neki pre vas da osmisle jedan novi model pomoći poljoprivrednim gazdinstvima i u proizvodnji i u plasmanu gotovih proizvoda.
Mislim da smo u istoriji imali jedan dobar model, to je primer zadruga koje su odlično funkcionisale. Meni, obzirom da sam od ovih mlađih generacija, nije baš najjasniji razlog zašto se prekinulo sa jednom tako dobrom praksom, ali smatram da nije kasno, u stvari smatram da je sada pravo vreme da upravo pomognete da jedan takav modalitet ponovo oživi i da zemljoradnici, poljoprivrednici imaju nekoga ko je u direktnom kontaktu sa njima, a to bi upravo bile te zemljoradničke zadruge, tako da bi one vodile računa o kreditima, ali na jedan drugačiji način. To ne mora svaki put da bude novac, to može da bude veliki broj proizvoda koji bismo u kompenzaciji vraćali poljoprivrednim gazdinstvima, počevši od semena, naftnih derivata, pa možda čak i te mašine i oprema. Naravno, kao sigurnost za plasman upravo bi bio taj mehanizam otkupa, koji bi zadruge u direktnom kontaktu sa svima njima mogle da ostvare.
Slušao sam priče o „Geneksu“ i sličnim firmama koje su nekada objedinile sve te zadruge i na kraju su od njih otkupljivale sve što mogu da im ponude, to su plasirali u svetu i omogućili da naše robne rezerve nikada nisu pod znakom pitanja, da se ne dovodi u rizik punjenje sa takvim namirnicama.
Još jedanput vam kažem, poslanička grupa JS svakako će podržati sva četiri zakona, a vas molim da jedan od ovih predloga koje sam izneo, najviše ovaj sa ponovnim vraćanjem u funkcionisanje zemljoradničke zadruge, istupite u nekom narednom periodu pred nas. Hvala vam.