Dakle, bez obzira što je kasno i što nas ne gleda puno ljudi, to ne znači da ne treba da govorimo istinu. Dakle, i onda treba reći stvari do kraja.
Između Bojana Pajtića i mog ministarstva razlika je u nekoliko hiljada zaposlenih. Moje ministarstvo je, eto, samo 15 hiljada. Kod gospodina Pajtića ne znam s kim putuje za taj novac.
Možda biste mogli da priznate i da kažete da je to novac koji se odnosi na sve, na svaki putni trošak, na svaku markicu za sve ove ljude o kojima govorim, a plus nemojte zaboraviti da moje ministarstvo učestvuje u 35 poglavlja koja se sva, nažalost, rešavaju u Briselu. Dakle, ne postoji nijedno poglavlje gde nema predstavnika Ministarstva za rad, ni jedno jedino. Mi svaki put moramo da platimo troškove za te ljude.
Možda ne bi bilo loše da smo mi rekli da smo mi prvo ministarstvo koje je ukinulo sebi dnevnice. Mi dnevnice ne isplaćujemo. Dakle, isplaćujemo samo putne troškove, ne plaćamo dnevnice ljudima, a kada odu u Brisel mi jedini priznajemo samo trošak još jednog obroka i markice za metro, ništa više. I to ste mogli da kažete, a naravno niste.
Dakle, nemojte me porediti sa kabinetom Bojana Pajtića. On je neuporedivo manji, ne učestvuje ni u jednom poglavlju, ne pregovara ni o čemu u ime ove države, ne mora da šalje ljude nigde da rade sve ovo što mi radimo, a ima neuporedivo više troškova i od predsednika Vlade Republike Srbije.
Dakle, bez obzira što je ovako kasno, ne bi bilo loše da se držimo ipak činjenica, da budemo bar dobronamerni jedni prema drugima. Pretpostavljam da ne smatrate da je loše da učestvujemo u pregovorima, pretpostavljam da ne smatrate da je loše da isplaćujemo putne troškove zaposlenima, mislim da ne smatrate da je to loše, pa kad već ne smatrate da je to loše, ajde onda tako i kažite. Hvala.
