Zahvalan sam prethodnom govorniku zato što je potvrdio moje reči, da ni jedan izveštaj ombudsmana, Zaštitnika građana do 2012. godine nije bio ni usvajan, nije se raspravljalo o njemu u Narodnoj skupštini i da je na taj način bivši režim pokazao nepoštovanje prema procedurama, prema nezavisnim državnim organima, na taj način nepoštovanje i prema Zaštitniku građana.
Postavljeno je pitanje – šta sada? Vrlo rano ću odgovoriti, koristeći argumentaciju gospodina Saše Jankovića, izrečenu na sednici Administrativnog odbora i ja sam mu zahvalan na toj iskrenosti, a to je da je 94% u prošloj 2014. godini upućenih zamerki, sugestija gospodina Zaštitnika građana, da su državni organi odreagovali, u 2014. godini odreagovali na 94% sugestija Zaštitnika građana. Gde je tu veće poštovanje? Oni koji ni izveštaj nisu usvajali u Narodnoj skupštini ili nas i ove Vlade i državnih organa koji su na 94% svih sugestija ombudsmana odreagovali i napravili ispravku?
Ogromna je razlika u prihvatanju i shvatanju i onoga što je bilo pre u odnosu na ovo što je sada. Ne vidim ništa sporno u tome što je Ministarstvo odbrane uputilo i obavestilo Zaštitnika građana da je adresa Više javno tužilaštvo. Valjda je tužilaštvo, odnosno pravosuđe nezavisna grana vlasti. Valjda je tako prihvatamo i shvatamo. Šta je problem višem javnom tužiocu da kaže – da, dajte materijal koji imate ili da dostavi sam? Šta je u tome sporno? Šta je u tome greška Vlade Republike Srbije? Šta je u tome greška Vojske Srbije? Greška je što su radili po zakonu. Ja vas molim, gospodine Gašiću, vi i vaši saradnici nastavite da radite po zakonu.

Reč ima ministar.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne vidim nikakav problem, sem za konkretan slučaj. Znači, vrata Ministarstva odbrane, vrata VBA, VOA, su Zaštitniku građana otvorena 24 sata na dan i niko od nas nema nameru da mu uskrati bilo kakvu informaciju.
Ali, ovo je postupak u toku i mi smo, tumačeći pozitivnu zakonsku regulativu Republike Srbije, odgovorili onako kako smatramo i kako su nam drugi organi rekli da moramo da postupimo. Da je tada bila namera da se krene preko novina i da se napravi kako neko nekome, zaboga, ne da da dođe u kontrolu, evo, piše i u ovom dopisu Zaštitnika građana, 12. januara: „Ako nam ne dostavite podatke koje posedujete o događaju koji se desio 28. 09. 2014. godine u Beogradu, o otkazivanju kontrolne posete će na odgovarajući način biti obaveštena javnost“. Šta je to sad? Ne razumem? Pretnja?
Ko brani u ovom trenutku bilo kome, i Zaštitniku građana i Povereniku za informacije i svim nezavisnim organima, da dođu u kontrolu VBA? Ali, nekome je nasušna potreba da od ovoga napravi, kako oni to zovu – aferu, da oni naprave da se raspravlja o tome kada, kako, koliko to ljudi čuva Aleksandra Vučića, gde ga čuva, gde idu, kako idu, zašto idu da obezbede prostor u kome je mogla da bude bomba pre sastanka koje je on imao u „Kraun plazi“ ili nekom drugom hotelu ili nekom drugom mestu, e, to je potreba koja se ovde raščišćava, a da bi se zaštitili neki drugi.
Videli ste i sami da se to prikazuje u predistražnom postupku, a nije u redu da se prikazuje snimak gde se žandar sapleo, a kaže – udario ga je nogom. Ali, to niko ne vidi. Ali, neko donosi zaključke.
Ja vas molim, gospodine Stefanoviću, apsolutno su vrata VBA i Ministarstva odbrane otvorena za Zaštitnika građana i nemojte nijednog trenutka da iskažete ni promil sumnje da ćemo bilo kome od nezavisnih organa da uskratimo da u svakom trenutku dođe u kontrolu rada, zakonitosti rada i poštovanja Ustava Republike Srbije od strane svih struktura Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem ministru Gašiću.
Reč ima narodni poslanik Borislav Kovačević. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, ja sam pre skoro sat i po vremena dobio nalog da se pripremim za diskusiju. Da sam sportista ne znam kakav, do sada bih pregrejao od pripreme. Više od sat vremena traje rasprava u ovoj Skupštini koja nema nikakve veze sa dnevnim redom.

Razumem ja da je tema intrigantna, aktuelna i značajna. Ali, to se u Skupštini drugačije raspravlja, ja bar mislim. Ili uz prisustvo predstavnika aktera kojih se tiče tema, ili Skupština formira anketni odbor, anketni odbor to sve ispita i onda izađe pred Skupštinu.

Ovako, Poslovnikom je predviđeno i ostavljena mogućnost predsedavajućem, meni je žao što ode dosadašnji predsedavajući, ali ja ću to reći, predviđeno je da predsedavajući može da prekine repliciranje. Predsedavajućem skoro sat i po vremena nije palo na pamet da to učini.

Poslovnikom je predviđeno to i zbog toga da bi se Skupština u raspravi vratila na temu, a ja sam pripremio izlaganje upravo na temu. Poslovnikom je to predviđeno i zbog toga što se pretpostavlja da će naredni učesnik u raspravi odnosno poslanik imati da kaže nešto pametno o temi koja se raspravlja.

Ja nisam umišljen i ne mislim da bi rekao ne znam koliko pametno, ali ja sam rešio da napravim presedan kao poslanik, jer to do sada niko nije uradio, od kada sam ja poslanik. I ne zato što će Skupština izgubiti mnogo jer neće čuti, zaboga, moje pametne misli, nego zato da bi izazvao pozornost nas ovde u Skupštini da se ovako rasprava od strane bilo kog predsedavajućeg ne može i ne sme voditi. Ja molim predsedavajućeg neka uzme stenogram i neka je proanalizira, da vidi kako je vodio ovaj deo sednice. U to ime, kao svoj revolt na tako nešto i želju da to više ne bude tako, ja odustajem od diskusije.

Zahvaljujem.
Gospodine Kovačeviću, vi želite da ja kao predsedavajući uskratim pravo narodnim poslanicima kojima Poslovnik dozvoljava da se javljaju po dnevnom redu, da se javljaju po replikama? Ja bih vrlo rado, kao i vi, želeo da narodni poslanici govore o temi, da se ne javljaju za replike i da se ova rasprava završi u nekoliko sati.
Nažalost, Poslovnik, koji je prethodna većina donela, dozvoljava narodnim poslanicima da se javljaju po Poslovniku, da se javljaju po replici, da u replici od dva minuta repliciraju i govore o čemu god hoće da govore i mi tu, kao predsedavajući, nismo u mogućnosti da im uskratimo da govore šta žele u dva minuta replike, kao i da se javljaju po povredi Poslovnika i da je zloupotrebljavaju po javljanju i po želji da repliciraju.
Ako sada date predlog i Skupština se izjasni da se ovaj Poslovnik stavi van snage, i ako to poslovnički nije moguće, vrlo rado ću vam učiniti i neću dozvoliti da se poslanici javljaju i da govore po pravu o replici.
Reč ima narodni poslanik Siniša Maksimović.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, mislim da su naši građani, prateći rad parlamenta danas, pomalo i zbunjeni. Zašto su zbunjeni? Zato što građani imaju veliko poverenje u Vojsku Srbije i Vojska Srbije je oduvek bila poštovana i snažno podržavana kao najznačajniji faktor odbrane i bezbednosti države.
Danas razgovaramo o dva vrlo važna zakona za svakog od građana Srbije. Čini mi se da smo u pojedinim momentima dosta odstupili i ušli u neke druge teme za koje ne kažem da nisu važne i da o njima ne treba raspravljati, ali treba raspravljati kada se za to budemo odlučili i kada za to budemo imali i odgovarajući materijal za raspravu.
Srbija nikada nije vodila osvajačku i hegemonističku politiku, ali je zbog toga što se nalazi na raskrsnici važnih puteva i različitih interesa brojnih osvajačkih sila oduvek poklanjala pažnju svojoj vojsci, njenoj snazi, moralu i opremljenosti.
U vreme SFRJ bili smo jedna od pet najsposobnijih vojski, uvek spremni za odbranu, a ne za napade na druge države i narode. No, tada se u mnogome promenila politika u regionu.
Tokom 90-ih, posebno za vreme bombardovanja Srbije, naša vojska je pokazala koliko je moralno snažna, koliko je sposobna da se nosi sa mnogo nadmoćnijim neprijateljem.
Zamolio bih kolege narodne poslanike da ne dobacuju, jer nikome nisam u ovom parlamentu dobacio ni jednu jedinu reč, a ponekad podržavam ove što dobacuju. Hvala.
Socijalistička partija Srbije je oduvek, pa i sada to čini, odavala priznanje svima koji su bili na braniku slobode uvek kada je to trebalo, posebno onim vojnicima, oficirima i građanima koji su svoje živote dali u odbranu naroda i države.
Nažalost, kao što je poznato posle 2000. godine, vojska je oslabljena, oprema rasprodata ili prodata kao staro gvožđe. Ne mogu a da ne spomenem jedan primer iz mog Kruševca, i ministar odbrane, gospodin Gašić, se verovatno toga seća, kada je jedan od ministara vojnih došao da jednu fabriku namenske proizvodnje, koja je napravljena za vreme sankcija i NATO bombardovanja, na neki način prisustvuje njenom uništenju. A uništen je srebrni reaktor za hemijske sinteze. Ovde ima ljudi koji su iz ove struke i znaju šta bi ovaj reaktor mogao da proizvodi, koliko košta i za koje namene je mogao da se koristi u mirnodopskim uslovima.
Došlo je, međutim vreme kada moramo ponovo da osnažujemo vojsku, da definišemo njene nove zadatke u sistemu odbrane, preciziramo zadatke koje ima u miru, a njih je sve više.
Naravno, vojska ima prioritetni zadatak da brani zemlju. Zato želim da pohvalim rešenje kojim se utvrđuje da Vojska Srbije deluje ne samo kada je ugrožena granica ili cela teritorija zemlje, već kada je ugrožen i jedan deo njene teritorije.
Izmene Zakona o odbrani predstavljaju sveobuhvatnija rešenja kojima se preciznije definiše uloga odbrambenih snaga, procedure donošenja i primena odbrambenih dokumenata i delovanje vojske u vanrednim situacijama u kojima se usled elementarnih nepogoda i prirodnih katastrofa može naći stanovništvo.
Osvrnuću se i na samo nekoliko pitanja, imajući u vidu da su i moje kolege dosta toga govorile. Kao veoma dobro zakonsko rešenje ističem to što su mnogo preciznije uređene i okolnosti u kojima se pruža logistička podrška Vojske Srbije ne samo u realizaciji operativnih potreba Vojske Srbije u održavanju naoružanja i vojne opreme, snabdevanju naoružanjem i vojnom opremom i drugim sredstvima, već i u situacijama koje se odnose na vanredne situacije izazvane elementarnim nepogodama i prirodnim katastrofama.
U prošloj godini smo imali katastrofalne poplave čije se posledice ne bi mogle sanirati tako brzo i efikasno da se vojska nije uključila. Zato pozdravljam preciziranje i ovakve uloge vojske kroz odredbe koje kažu – da vojska učestvuje i u planiranju i izgradnji, rešenju, uklanjanju i održavanju objekata infrastrukture, saobraćaju i transportu ljudi i sredstava, zdravstvenoj zaštiti, veterinarskoj zaštiti, bezbednosti i zdravlju na radu, zaštiti životne sredine, zaštiti od požara i eksplozija.
Očigledno je da su ovakva zakonska rešenja proistekla upravo iz iskustva naše vojske u prošlogodišnjim poplavama, i to je dobro da organizacija i delovanje vojske prate potrebe života.
Posebno želim da istaknem novo zakonsko rešenje prema kome će se u Ministarstvu odbrane voditi evidencija o poginulim, nestalim, ranjenim, zarobljenim i ubijenim pripadnicima oružanih snaga, bivše SFRJ, za period 1991-1992. godinu, i evidencija o nestalim i poginulim pripadnicima Vojske Jugoslavije na teritoriji AP KiM 1998. – 1999. godinu, radi izdavanja isprava u vezi sa ostvarivanjem prava po osnovu učešća u oružanim sukobima i borbenim dejstvima.
Ja želim samo da razjasnim jedno pitanje, čini mi se da smo se pogrešno razumeli, jer mi u SPS u potpunosti podržavamo ne samo kada je u pitanju vojska, nego i sve druge državne institucije, da sve ono što mogu da rade državne ustanove i državna preduzeća za njihove potrebe i rade.
Upravo želim da podržim ministra Gašića, kada je u pitanju izrada raznoraznih odlikovanja, legitimacija i sve ono što je potrebno za Vojsku Srbije da bude rađeno u Zavodu za izradu novčanica naše države. Ovim rešenjem država se upravo pridružuje onim institucijama koje su od interesa za državu i njene građane.
Iz razloga koje su navele moje kolege, iz razloga koje sam i ja izneo, želim da kažem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati Zakon o odbrani i Zakon o vojsci Srbije, o kojima danas raspravljamo. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić.

Poštovani predsedavajući generale, dame i gospodo predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kada bi danas u ovoj državi pitali građane kome najviše veruju, i u ovoj i u prethodnoj državi i u prethodnoj od prethodne, kada bi ih pitali kome veruju i u koga imaju najviše poverenja, rekli bi u SPC i u Vojsku Srbije.
Sa jedne strane zato što je Srbima bila sveta uvek duhovnost i sveta sloboda, ali sa druge strane zato što je vojska, godinama, decenijama, a i čitavog stoleća svojom odgovornošću, ozbiljnošću, disciplinom, patriotizmom i čašću zaslužila to poverenje kod građana Srbije.
Onda je došla 1999. godina i naša vojska je tri meseca odolevala NATO agresiji, hrabro branila svoju zemlju i svoju nejač i poštovana Ustav Srbije, ali kada se sve to završilo i kada je došao peto oktobarski haos i postpetooktobarski haos, kada je spaljena ova skupština i opljačkana, a i postpetooktobarsko kada je opljačkana i spaljena čitava zemlja, sve je trebalo urušiti i sve je trebalo poniziti i uništiti, pa tako i Vojsku Srbije.
Krenulo se u reforme posle te 2000. godine, a prva reforma je bila da se uvede civilno služenje vojske, kako bi potomci nekadašnjih slavnih boraca sada vojsku služili tako što će negovati starce u staračkim domovima, i umesto puške nositi guske i lopate po odeljenjima u bolnicama. I treba tako na neki način osramotiti tu tradiciju sa jedne strane, a sa druge strane je trebalo uništiti kompletan arsenal oružja i stopi i pretopiti i prodati svu mehanizaciju i ono što je bilo vredno u vojsci.
Treća stvar, ne manje bitna to je preko noći penzionisati sve generale, pukovnike, ozbiljne profesionalce, stručnjake i prave patriote. Sve se to završilo i krenula je nova reforma u kojoj se u tri misije trebalo sve to raditi. Prava misija je bila zaštita naše teritorije, druga zaštita građana i naroda od elementarnih nepogoda i treća misija učešće naše vojske u mirnodopskim operacijama.
Prve dve su oslabljene, a ta druga se videla i kod ovih poplava, da su inžinjerske jedinice vojske potpuno uništene, desetkovane. Inžinjerske jedinice koje su nekada bile do veličine inžinjerskog puka svedene su na mali broj ljudi sa opremom koja je potpuno rasturena. Ali, ti ljudi su i pored toga tako oslabljeni odgovorili zahtevima i svom teškom situacijom koju je poplava napravila i uspeli su nadčovečanskim naporima da spasu sve što se moglo spasti u datoj situaciji.
Treća stvar je učešće naše vojske u međunarodnim operacijama, u kojoj se naša vojska pokazala časno braneći ugled ove zemlje, od početka sa VMA, pre svega u zdravstvu, a kasnije šireći to i na druge operativne jedinice. Pored inžinjerije koja je toliko uništena, želim da obratim pažnju i da upozorim da urušavanje jedne institucije koja je bila ugled i ponos ove zemlje, a to je VMA. Ona se danas srozava da hirurgija koja je udarna igla te akademije se svodi na opštu bolnicu, a ne na ono što je u zdravstvenom sistemu tercijalna ustanova.
Dešava se da VMA duži vremenski period nema osnovna sredstva, da nema hidrogen za previjanje rana, da nema barijum za irigografije, da nema maske, da se broj intrahospitalnih infekcija povećava više nego ikad što je bio, da se kadrovska politika vodi tako što se mnogi kvalitetni doktori, profesori ugledni u svetu smenjuju, da bi na njihova mesta došli ljudi koji ne mogu adekvatno da odgovore zahtevima i odgovornosti datog mesta.
Mnogo toga ima, a ja zbog ugleda te institucije neću sada sve govoriti o klinikama i šta se dešava u svim klinikama VMA, ali se nadam da ćemo u narednom periodu to višegodišnje srozavanje tako ugledne institucije zaustaviti i da to nećemo dozvoliti, jer je to je stub i osnov našeg zdravstva.
Ono što želim da kažem, ovde je bilo reči i neko je počeo da kuka nad sindikatima u vojsci, da im je smanjena uloga. Što se mene tiče, ne bi trebali ni da postoje. Ko hoće da bude vojnik, neka bude vojnik, a ko hoće da se bavi sindikalnom borbom, neka se bavi sindikalnom borbom. Vojska ima jasna pravila službe. Vojska ima jasan sistem komandovanja, odgovornosti i rukovođenja. Vojska ima svoja pravila po kojima mora da radi, da štiti ustavni poredak, zemlju, da brani narod i to je jasno.
Druga stvar koju želim da pohvalim, to je da se vojnici po ugovoru mogu primati posle devet godina u stalni radni odnos. To je dobro, zato što se mogu po kriterijumima kvaliteta, bez konkursa odrediti ljudi koji i po potrebi službe vojske mogu popuniti određena mesta.
Treća stvar koju želim da kažem, to je da je standardizacija odbrane svakako jako bitna, zatim, da plan upotrebe vojske svako treba odvojiti od plana odbrane. Svako treba svoje da radi. Suviše je to ozbiljno da bi se sva ta dokumenta mogla mešati, da bi svako do njih mogao da dođe.
Prema tome, analizirajući sve ovo, mogu samo da pozdravim donošenje ova dva zakona, da kažem da ćemo mi Zakonom o Vojsci sigurno popraviti efikasnost vojske i da ćemo popraviti jedinstvenost odbrane ovim novim zakonskim rešenjima. Zato, kako vojska kaže, služite narodu i dalje, to je vaša društvene uloga. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Boban Birmančević.