Pokušavam gospodine ministre sve vreme da izbegnem mogućnost individualnih provera. Kao neko ko se bavio bezbednošću, svedok sam da se neretko puta dešavalo da te provere ne budu u skladu sa realnim činjeničnim stanjem.
Često se dešavalo da onaj koji radi proveru smatra da nešto stoji, pa kada se posle to ozbiljnije ispita, to ne stoji. Provere nažalost ne rade, koliko ja znam, inspektori, rade policajci na terenu, a ovo je stvar koja, naša ideja je bila da se onemogući da bilo ko daje slobodno uverenje da li neko jeste ili nije.
Zbog čega? Imao bih razumevanja i to sam pokušavao i u Ministarstvu odbrane da uradim, da je odgovoran ne samo onaj koji dobija ocenu, već i onaj koji daje. Znači, kada neko uradi proveru i kaže da je to lice bezbedno, uslovno rečeno, mislim u smislu da nije pravilo probleme, a to lice napravi problem nakon toga, onda bi trebalo da odgovara i taj policajac koji je dao tu bezbednosnu procenu. Da li se radi o BIA, da li se radi o policiji, pa bi onda drugačije delili te dozvole.
Znači, mislim da tu postoji mnogo prostora za manipulaciju koji sam ja pokušao da ovim predlogom zakona izbegnemo i da dovedemo sve njih u što je moguće većoj nemogućnosti da donose lični sud, već da to bude precizno definisano.
Ovo vam govorim iz iskustva, a imaćete priliku, pretpostavljam, i sami da se uverite kada se, recimo, neka deca upisuju na Policijsku akademiju, pa stignu bezbednosne provere negativne zato što, ne znam, ima rođaka koji se bavi kriminalom ili mu otac, ne daj Bože, pije i tome slično, dešavalo se to, ili je brat kockar. Ti ljudi dobiju negativne provere, a, recimo, uzorni su građani, a neko drugi dobije pozitivno, a već je bio osuđivan po delima koja su, da kažem, jako teška.