Zahvaljujem.          
Reč ima narodna poslanica Milena Bićanin. Izvolite.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, gospođo ministarka sa saradnicima, moram da vam kažem da ste mi danas izgledali jako svečano kada ste ustali i kada ste hteli da nas pozdravite u ime Vlade i da nam prezentujete današnje predloge izmene zakona i meni je taj trenutak bio lep. Meni se nekako danas činilo, obzirom da je Prva sednica redovnog zasedanja, da se u simboličnom smislu lepo povezalo sa izuzetnom važnošću teme o kojoj danas govorimo. Ovo je jedan deo teme, a ukupno sve ono što govorimo i o čemu ćemo se starati je budućnost Republike Srbije, bez obzira na bilo koje njeno političko opredeljenje, jer se radi prosto o održivom razvoju i opstanku svih nas u granicama naše države.
Ja bih ovom prilikom zaista vrlo srdačno pozdravila i vaše saradnike iz ministarstva i gospođu Stanu Božović, koja je predsednik pregovaračke grupe 27. Znam da je pred vama izuzetno velik i zahtevan zadatak i ja vam u tom smislu želim puno sreće i uspeha za sve ono što ste planirali da zajedno sa vašim saradnicima uradite.
Zašto mislim da je ova tema jako važna, a mislim da sigurno neću pogrešiti? Evo, moja koleginica Zlata Đerić prethodno je rekla, to je tema koja se tiče očuvanja najznačajnijeg resursa kojim jedna zemlja raspolaže, to su ljudi, to su ljudski resursi i sve ostalo što sledi kao tema kojom se bavimo, odnosno zadaci koje treba da obavimo idu prosto u očuvanje tog najvažnijeg cilja, a u nekom drugom smislu ovo je važna tema zato što je vezana za to čuveno Poglavlje 27. Mislim da ćemo ga u budućim godinama sve češće spominjati, poglavlje za koje se kaže da je najobimnije, najzahtevnije, najskuplje i u tom smislu pred Republikom Srbijom i svim nadležnim ministarstvima i institucijama koje su u obavezi da implementiraju direktive, odluke, uredbe EU i da ih prilagode našem zakonodavstvu, pred nama su ti obimni zadaci.
Ono što bih želela ovom prilikom da naglasim, to je da je u zapisniku Evropske komisije, koji je došao posle tog prvog skrininga iz septembra 2014. godine, sa pažnjom je primećeno da je ekspertski tim koji je bio na tom sastanku bio odlično pripremljen, da su bili upoznati sa pravnim tekovinama EU, da su pokazali stručni kapacitet. U tom smislu je jako dobra preporuka koja je sa strane naših evropskih partnera došla, da taj tim ne treba menjati, treba ga samo ojačati. Treba jačati njegove ekspertske kapacitete. Naravno da su to ljudi koji su prošli razne obuke, ali prosto, samo postojanje jednog konzistentnog pregovaračkog tima može u značajnoj meri da doprinese razrešavanju mnogih dilema i rešavanju mnogih problema koji će se na tom putu nalaziti.
Ono što je takođe rečeno u tom izveštaju, to je da će naši evropski partneri u budućem periodu jako puno računa voditi o administrativnim kapacitetima i kapacitetima implementacije direktiva, odluka i uredbi, i da će u tom smislu jako pažljivo posmatrati našu odluku u smislu nadležnosti ministarstava i institucija, znači, preciznih nadležnosti ministarstava i institucija koji se bave poglavljem 27. i naravno, ono što je takođe jako važno naglasiti, to su jasni okviri za finansiranje svih tih sektorskih, da tako kažem, aktivnosti.
Inače, poglavlje 27 obuhvata deset oblasti. Ne zna se koja je veća i koja značajnija, počev od horizontalnog zakonodavstva, preko zaštite prirode, preko problema buke, vazduha, voda, upravljanja otpadom, klimatskih promena, hemikalija, civilne zaštite. Tako da, gde god krenemo, vidimo da onog trenutka kada budemo završili poglavlje 27, mi ćemo ukupno napraviti jednu ozbiljnu reformu u našoj ekonomiji, u našem društvu i na taj način svakako zavrediti da sebi omogućimo jednu uspešnu i zdravu budućnost, ako tako mogu da kažem.
Dalje bih se osvrnula na potrebu da se ozbiljno pozabavimo nekim direktivama. Ja sam izdvojila četiri zato što mi se čini da su zbog naše javnosti važne, a važne su i u duhu današnje teme. Jedna direktiva se tiče procene rizika i ona je u ovom trenutku vezana i za našu prethodnu zakonodavnu aktivnost, koja se ticala donošenja Zakona o planiranju i izgradnji, jer se ova direktiva odnosi na projekte za koje je neophodno izdavanje građevinske dozvole.
Ono što je takođe važno da kažemo, da imamo priliku da i pre nego što završimo poglavlje i sve što u tom smislu ide, da koristimo evropske fondove u ugradnji, u realizaciji tih projekata. Međutim, ono što je bitno i što će nas svakako naterati ako budemo dovoljno ozbiljni, a verujem da hoćemo, to je da bez obzira što nismo članice EU, mi možemo da pristupimo tim fondovima, ali moramo u potpunosti da primenimo direktive, što je značajno kao trening ako budemo tako želeli da se ponašamo.
Ono što je takođe vrlo važno za naše ukupno stanje svesti, kada govorimo o ekologiji, to je pitanje javnosti, odnosno dostupnosti informacija javnosti, učešće javnosti u odlučivanju. Mislim da je to nešto na čemu zaista ukupno moramo jako puno da poradimo, jer svuda tamo gde se dogodi neki ekološki incident ili kako god da ga zovemo, koji zabrine ljude i ukoliko se ne potrudimo da im damo pravovremene valjane informacije o tome šta se dogodilo. Mislim da ljuljamo njihovo poverenje uz sve ono što činimo, činimo ih nesigurnim. Ljudi osećaju strah, osećaju strah i za svoje zdravlje i za svoju stoku i svoje imanje i za svoje ukupno postojanje.
Mislim da je to pitanje realizacije Atlantske konvencije izuzetno važno i ukoliko na njemu budemo radili dovoljno kvalitetno, sigurna sam da ćemo imati daleko veće razumevanje i podršku javnosti u svim ovim procesima koji će se kasnije dešavati.
Takođe bih se osvrnula na još nešto, to je tzv. ekološki kriminal, pitanje koje je vezano za pravosuđe. Naravno da je neophodno da i tužioci i sudije dobiju posebna stručna znanja za rad na ovim problemima, jer nemoguće je, nećemo moći da izbegnemo ni tu kaznenu politiku, odnosno moraćemo precizno da definišemo i vrste kazni, odnosno nivoe prekršaja, da bismo mogli da sankcionišemo one koji čine štetu. Štetu ne moraju uvek da načine zato što su namerili, mogu i da namere, ali čak i onda kada čine iz nehata, to mora da se sankcioniše, jer moramo u svakom trenutku da vodimo računa o svim rizicima i opasnostima kojima se svi izlažemo u trenutku kada se neka incidentna situacija dogodi, koja može biti na nivou i ekološke katastrofe.
Ono što je zanimljivo kod evropskih direktiva, kada govorimo o regulisanju zakonodavstva, odnosno kaznene politike, to je da ta direktiva omogućava nacionalnim pravosudnim sistemima da potvrđuju specifičnosti u određivanju nivoa i vrsta kazni za svoj mentalitet, za ono što može biti prihvatljivo i što može biti motivaciono u tom procesu zaustavljanja i sprečavanja zaustavljanja lošeg postupanja prema prirodi, a onda i prema svima nama.
Ono što je takođe interesantno, što će nam se desiti, a već i sa odlučivanjem o ova tri predloga zakona, a to je i odgovornost za štetu koja se načini prirodi. Ta šteta koja se načini prirodi će takođe biti sankcionisanja kroz neku vrstu materijalne kazne, odnosno novčane kazne. Ali, ono što je interesantno, to je da ta novčana kazna neće ići u prilog toga da onaj koji je počinio nešto uplati u budžet i na taj način kaže – ja sam završio, prema državi sam se odužio, nego prosto, moraće da ispravi grešku, da ispravi nanetu štetu. Opet mislim da je to jedna dobra pokazna vežba da budemo daleko ozbiljniji i da ne činimo štete.
Zašto je to važno? Važno je zato što i sada dok pričamo o ovim zakonima i na ovu temu, i sada život teče i sada imamo sve ekološke probleme koje imamo i oni će se svakog dana gomilati, biće sve komplikovaniji za rešavanje, biće sve skuplji za rešavanje i ukupno će nas to učiniti društvom koje nema dovoljno poverenja da može da neke probleme reši, da ih prevaziđe. Mislim da mi to ne zaslužujemo jedni drugima da činimo.
Kada se govori o ova tri zakona koja su danas na dnevnom redu, pročitaću ih, da slučajno ne pogrešim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o biocidnim proizvodima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, mi ovde možemo da se sporimo oko nekih tema. Dobar je dijalog i zaista možemo da se pitamo da li je trebalo ukinuti Agenciju za hemikalije, da li će nam se možda dogoditi da u godinama koje slede na implementaciji i realizaciji poglavlja 27 dođemo do toga da smo možda pogrešili?
Bitno je da razgovaramo. Moguće je da će se postaviti vremenom ponovo na dnevni red tema da li Ministarstvo za zaštitu životne sredine treba da bude jedno pojedinačno ministarstvo ili treba ovako. S vremena na vreme vidimo da ide malo od jedne do druge skupine nekih drugih tema.
Mislim da će se to pitanje zaista pojaviti na dnevnom redu, jer je užasno važno poglavlje. Mi ćemo ga, koliko znamo, poslednje zatvoriti. Ako je podatak da poslednje integrisane dozvole treba da budu date do 31. decembra 2020. godine, onda mene to vrlo slobodno dovodi u razmišljanje da će to biti neka finalizacija svega onoga što treba da uradimo. Ta 2020. godina nije daleko. Kao što su prošle sve ove ispred, proći će i ovih pet. Naši poslovi se samo zgušnjavaju i naše obaveze postaju sve dramatičnije u svojoj važnosti.
Prema tome, još jednom se vraćam na to pitanje, da li Ministarstvo životne sredine, i teme koja tretira i stručnjaci koji tamo rade zaslužuju da budu posebna organizaciona jedinica ili ne? Vreme će pokazati, pa se nadam da ćemo doneti dobru odluku onog trenutka kada to pitanje stavimo na dnevni red, ako mu za to dođe vreme.
Ono što je za mene najznačajnije u ovim zakonima, jeste, naravno jasno preciziranje nadležnosti onih koji treba da se bave, da li hemikalijama, da li biocidima. Znači, jasno razgraničene nadležnosti i moram da vam kažem da me je dosta ohrabrila ideja da se razgraniče nadležnosti inspekcija, po pitanju Zakona o hemikalijama i Zakona o biocidima, jer svaka informacija koju dobijate na terenu, kada se nešto dogodi, sanitarni i tržišni ili bilo koji drugi inspektor iz ovih oblasti ne može da utvrdi šta je tačan resor i delokrug njegovog rada, naravno da pravi probleme onima koji su već, da tako kažem, u problemu. Važno je što se to pitanje rešava, zato što je meni važno što je uočen problem.

Molim kolegu Momira Stojanovića da ne dobacuje predsedavajućem.
(Momir Stojanović, s mesta: Može li samo malo da odmakne mikrofon?)
Svaki poslanik ima način kako se izražava i kako govori u mikrofon. Takođe, ako je vama preglasno, ništa ne smeta da oborite vaše elektronske jedinice i na taj način smanjite jačinu zvuka koju dobijate.
Nastavite, izvolite.

Hvala. Da li je dovoljno? To je moja volja da doprinesem ovoj raspravi, moram da vam kažem, pa zato pričam tako glasno. Hvala na podršci.
Znači, pričala sam o potrebi da se podele nadležnosti inspekcije. Želim da kažem da ono što posebno treba da nam bude važno, kada govorimo o integrisanim dozvolama, jeste ta potreba da se taj posao završi do 2020. godine. Jasno je meni da svi oni koji, naravno, na osnovu novog Zakona o planiranju i gradnji, imaju obavezu da imaju integrisanu dozvolu da će učiniti…To su nova postrojenja. Oni odmah primenjuju nove tehnologije, nove metode itd.
Pitam se, šta je sa onima kojima postoje desetinama godina, koji su već u 2009. godine imali obavezu da prema tada utvrđenom planu podnesu svoje zahteve za izdavanje integrisanih dozvola, obzirom da imamo podatak da je jako mali broj dozvola do sada izdat, svega deset od 166 zahteva koji su u proceduri?
Nadam se samo da svi ostali koji nisu dobili tu dozvolu da su svo ovo vreme, od 2009. godine, potrošili da bi unapredili svoja postrojenja, da bi sprečili sve loše efekte po život i zdravlje ljudi koji rade u tim procesima, po okruženje i po ukupnu, naravno, životnu sredinu.
Bilo bi značajno, kada govorimo o integrisanim dozvolama, da zaista imamo apsolutno adekvatne kapacitete u stručnim ljudima koji će se baviti izdavanjem ovih dozvola. Zato što zaista očekujemo značajne investicije, značajno očekujemo ceo program Vlade i sva naša očekivanja idu ka tome da će se naše ukupne ekonomske prilike popraviti. Samim tim, ako imamo novi Zakon o gradnji, u koji se toliko puno uzdamo i ako sa tim u vezi očekujemo nove investitore, onda je zaista veoma logično da pokažemo svoju operativnost i da taj proces od 240 dana za izdavanje integrisane dozvole…. Pretpostavljam, možda će negde biti i kraće, ali svakako moramo da učinimo sve da ne bude duži zbog opravdanosti ekonomskih efekata onih koji žele da se bave jednim poslom.
Konačno, mislim da je i dobro što smo omogućili tim novim postrojenjima, koji ispune sve tehničke uslove, čiji parametri pokažu da ne prave nikakva zagađenja, odnosno da su u granicama normalnog i prihvatljivog… Drago mi je što imaju mogućnost da u tom trenutku, kada dobiju probnu dozvolu, mogu da počnu da rade, jer svi očekujemo radna mesta i sva ova pitanja moraju da se sagledavaju u jednom daleko širem aspektu i zbog toga sam nekako na početku svog izlaganja rekla da je ovo za mene jako važno i sa svim strana vidim jako puno poslova i puno obaveza koje se prožimaju.
Na kraju, htela bih već i da završim, bih htela da kažem da mislim da bismo morali da se potrudimo da u okviru našeg obrazovnog sistema, pre svega visokoškolskih institucija, zaista poradimo na kvalifikovanim mladim kadrovima koji se bave naučno-istraživačkim radom. Kada govorimo o Zakonu o hemikalijama i Zakonu o biocidima, nama su potrebne referentne laboratorije i potrebni su stručnjaci koji će obaviti sva precizna merenja koja će nam dati pouzdane i relevantne podatke, koji će nam dati puno sigurnosti i poverenje prema državnim institucijama i koje će pomoći da očuvamo životnu sredinu.
Ne smemo ponovo da zaboravimo, ma koliko se mi usaglašavali sa evropskim direktivama, neće ni Evropa stati do 2020. godine, ni do onog trenutka kada mi budemo ušli i dalje će se stvari menjati, vršiti analize i dalje će se uočavati da postoje brojni ekološki problemi koji će nas u hodu terati da se prilagođavamo, da inoviramo, pa u tom smislu, sve što uradimo danas, uradimo kvalitetno i potpuno ozbiljno, biće veoma dobra startna pozicija za sutrašnji dan kada će nas očekivati nešto novo.
U tom smislu, kao član SDPS, kao član neformalne zelene stranke, želim da kažem da ćemo dati doprinos svim ovim zakonodavnim aktivnostima, procedurama i da ćemo se truditi da promovišemo model očuvanja životne sredine i jednog bezbrižnog i uspešnog života kome svi, nadam se, stremimo i koji ćemo ostvariti.

Izvinjavam se što su kolege poslanici dobacivali dok ste govorili. Nisam znamo da i generali u penziji imaju tako osetljivo uvo na glasan govor.
Reč ima narodni poslanik Ivan Karić. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, gospođo ministarko sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege, kada govorimo o ova tri zakona, ovo su mogla biti tri nova zakona, trebala su da budu tri nova zakona da bismo se jače i brže usmerili ka EU i na taj način ubrzali svoj put, kada su u pitanju evropske integracije u domenu zaštite životne sredine i uopšte poglavlja 27.
Sa druge strane, mi već treću godinu zaredom imamo nastavak urušavanja sistema zaštite životne sredine, sistema upravljanja prirodnim resursima i danas sa ova tri zakona konačno derogiramo ono što je počelo da se uništava 2012. godine, a to su dva osnovna principa ili dva osnovna načela – zagađivač plaća i načelo predostrožnosti.
Ovde su svi pričali o taksi kao da se ona podrazumeva, da je namenska kategorija za korišćenje namenskih sredstava u oblasti životne sredine, a ne da je taksa prihod budžet kojem se gubi trag. Da mu se gubi trag, vidimo već tri godine, s obzirom da sav ekološki novac koji dolazi od naknada za zagađenje i ostalih sedam naknada po Zakonu o zaštiti životne sredine završava u budžetu, ne prati mu se trag i ne završava onih 40% u lokalnim samouprava gde su najveći zagađivači prisutni.
Nažalost, u poslednje tri godine ne pratimo tokove novca, i nemoguće je utvrditi tokove zelenog novca koji su namenski opredeljeni za zaštitu i unapređenje životne sredine. Zbog toga su besmislena sva objašnjenja taksi koja su prihod budžeta i koji će, onog trenutka kada uđu u budžet, kao što su i ove tri godine zaredom, izgubiti svaki trag i koristiti se nenamenski za popunjavanje budžetskih rupa, a ne za namensko trošenje sredstava za zaštitu i unapređenje životne sredine. Tako imamo novac koji se ne vraća u Obrenovac, a u Obrenovcu je najveće termoenergetsko postrojenje, u Obrenovcu je najveći broj obolele dece od astme, bronhitisa i opstruktivnog bronhitisa, kao i od alergijskih manifestacija. Imamo da se novac ne vraća u Lazarevac, da se novac ne vraća u Pančevo, u Smederevo, da se novac ne vraća u Bor, u sve one gradove gde se nalaze veliki zagađivači koji podležu plaćanju naknade za zagađenje.
Ono što je evidentno to je kriza upravljanja i nepostojanje ekološko autoriteta u Vladi Republike Srbije. Ono što je dalje evidentno, a na čemu „Zeleni Srbije“ insistiraju, to je posebno ministarstvo zaštite životne sredine i prirodne resurse. Već tri godine evidentno odsustvo tog ministarstva i totalna degradacija i devastacija sistema zaštite životne sredine. Od 2012. godine nešto je umanjena, zaista i jedini pravi pomak može da se kaže da je u poslednjoj godini otkako ste vi ministarka, jeste objedinjavanje zaštite životne sredine i upravljanje životnim resursima. Ali, osim objedinjavanja, nismo imali ni jedan kvalitativan pomak u zaštiti životne sredine.
Pored toga, a na to „Zeleni“ ukazuju već tri godine, nedostajući instrument je Fond za zaštitu životne sredine. Nedostajanje Fonda za zaštitu životne sredine ide u prilog postojanju naknada koje su namenska sredstva koja se koriste baš zbog toga da građani Srbije ne bi bili opterećeni izdvajanjem sredstava iz budžeta i time se trošio poreskih obveznika, nego upravo zbog toga postoje namenske naknade koje se sada već tri godine troše nenamenski, zbog toga što ulaze u budžet i gubi im se svaki trag.
Pored Fonda za zaštitu životne sredine neophodno je bilo vratiti Agenciju za hemikalije. Agenciju za hemikalije kao jednu od najvažnijih institucija u upravljanju hemikalijama, pre svega zbog toga što je „rič sistem“ EU jedan od najkomplikovanijih propisa koji u EU parlament ikada razmatrao, a mi smo preko njega prešli, evo preći ćemo u nekoliko sati, vrlo lako i vrlo brzo. Vratiti Agenciju za hemikalije zbog toga što je mišljenje Evropske komisije iz 12. oktobra 2011. godine u okviru analitičkog detaljnog izveštaja na 120 strani, konstatuje izuzetan značaj jačanja administrativnih kapaciteta Agencije za hemikalije.
Pismo predsednika upravnog odbora Evropske agencije za hemikalije o prijemu Agencije za hemikalije Republike Srbije u „Help net mrežu EHA“ u kom se navodi da sami zvaničnici EHA prepoznaju dobar koncept upravljanja hemikalijama, uspostavljenost u Srbiji, kao i dobru pripremljenost Agencije za hemikalije Republike Srbije kao odlične preduslove za učešće i doprinos u sprovođenju zajedničke politike EU u oblasti upravljanja hemikalijama.
Mi imamo Agenciju za hemikalije, koja je donela 45 podzakonskih propisa i preko 4000 strana koje su transponovane svi relevantni propisi EU. Mi imamo pre 2012. godine, agencije koje nisu ništa radile i nisu ukinute. Ukinuta je Agencija za hemikalije koja je imala najvidljiviji uspeh na putu pridruživanja EU i transponovanju svih relevantnih propisa. Nažalost, njih više nema u parlamentu Republike Srbije, ali oni koji su sahranili ekonomiju Republike Srbije sahranili četiri domaće banke, sahranili su i zaštitu životne sredine i jednu od najboljih javnih agencija koja je postojala na teritoriji Republike Srbije.
Javna agencija, dakako mnogo bolje može i delotvornije da vrši javna ovlašćenja nego što to može državni organ uprave. Upravo je konstituisanjem Agencije za hemikalije uspostavljena kontrola privatnog sektora, koji se jedino i isključivo rukovodi komercijalnim interesima. Ali, da se vratimo na nepostojanje sistema zaštite životne sredine, i da vam predložim još jedno kvalitetno rešenje. Tri rešenja smo vam predložili, posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine, poseban fond za zaštitu životne sredine, slažem se, može da bude budžetski i posebnu agenciju za hemikalije.
Ono što Srbiji nedostaje je zeleni razvojni ili kapitalni investicioni fond, fond iz kojeg bi mogao da se ubrza razvoj, fond iz kojeg bi moglo da se vidi da ulaganja u životnu sredinu nisu trošak nego ulaganja u zelenu ekonomiju i ekološku ekonomiju i ulaganja u budućnost. Zeleni, razvojni, kapitalni, investicioni fond, recimo može da raspolaže sa 200 miliona tona pepela za gradnju puteva iz TE u Obrenovcu. Na taj način to prestaje da bude đubre i otpad, a postaje da bude sirovina i ulaganje. Vi na tome već tri godine niste uradili ništa.
Jalovišta velikih rudnika i površinskih kopova mogu da budu poligoni za brzo rastuće energetske zasade, na tome nije ništa urađeno zato što ne postoji zeleni razvojni, kapitalni, investicioni fond. Ravni krovovi mogu da budu solarni krovovi i da uvedemo princip energetske nezavisnosti zajednica. Vi na tome niste ništa uradili. Biomasa predstavlja jednu od najpotencijalnijih oblasti obnovljivih izvora energije, 1/3 drvne mase ostane u šumama. Znači, onaj ko upravlja šumama nije ništa uradio već 20 godina.
Neke zamerke se ne odnose samo na poslednje tri godine, većina zamerki u oblasti životne sredine, a to je i ministarka rekla, se odnosi na ne shvatanje principa zelene ekonomije, ne shvatanje da je neoliberalna ekonomija u 21. veku mrtva, da ekološka ekonomija i ekološke slobode pretpostavljaju sve ostale ekonomske slobode i da se ne možemo rukovoditi interesima velikih kompanija ili interesima velikih proizvođača, nego upravo zaštitom građana i zaštitom životne sredine.
Ekološke inovacije u Srbiji gotovo da ništa nije urađeno i samo je usvojen deo svih ovih politika, samo deo ekoloških politika i deo zelene ekonomije o kojima već tri godine. Da smo imali posebno ministarstvo i ovo namenske fondove mi bi danas imali deset hiljada novih radnih mesta i jednu milijardu investicija u ekološku ekonomiju. Nažalost, mi to danas nemamo i zbog toga se Srbija nalazi u veoma teškoj ekološkoj situaciji, svakodnevno se desi po jedan ekološki incident, manjih ili većih razmera. Ponekad se desi ekološka katastrofa, kapacitet životne sredine je na izdisaju i verovatno priroda i životna sredina Srbija to neće moći dugo da izdrži.
Kada govorimo o agenciji za hemikalije, ona je uspostavila informacioni pult za pružanje stručne pomoći privrednim subjektima i u 2011. godini je preko svog info pulta odgovorila na preko 2000 pitanja privrednih subjekata, a za dve i po godine rada, pre 2012. godine održala je 30 prezentacija, propisa i obuka za privredu i pripremila 16 uputstava za pomoć privredi u primeni propisa i uspostavila saradnju sa Privrednom komorom Srbije.
Ono što je i dalje veoma interesantno, da je sa ova tri zakona definitivno derogirano načelo – zagađivač plaća i definitivno su ukinuta naknade kao namenski prihodi i definitivno će se izgubiti svaki trag novca koji se namenski prikuplja za zaštitu životne sredine i za unapređenje životne sredine. Zbog toga smatramo da bezbedna kontrola hemikalija ne trpi improvizacije i da to samo može da uradi nezavisna agencija za hemikalije.
Kada govorimo šta se sve to desilo u međuvremenu od kako je ukinuta Agencija za hemikalije, ne možemo da ne pomenemo plato i primer o platola je klasičan primer kako Zakon o hemikalijama nije sproveden, a kako nepostojanje Agencije za hemikalije dovodi do problema. Izveštaji iz vazduha i samog materijala tretiranih o platolom vidi se da oni sadrže benzen, veoma opasnu supstancu koja izaziva rak i genetske poremećaje. Benzen je zabranjen prema Zakonu o hemikalijama, a to znači da nije smeo da se nađe na tržištu.
Slično je u propisima Nemačke, Francuske i slično bi trebalo da bude u propisima koji uređuju građevinske materijale, nažalost za to je nadležno Ministarstvo građevine i saobraćaja u kojima bi trebalo da budu propisane sve isparljive koncentracije organskih jedinjenja koji pojedini građevinski materijali ne bi smeli da imaju u sebi. Zna se zašto se to propisuje, zašto je štetno i boraviti u prostoru gde postoje ovakva isparenja, a nažalost naša zemlja nije ni započela proces preuzimanja uredbe EU o građevinskim proizvodima, niti je Ministarstvo građevine shvatilo da je ono odgovorno, jer ovakva vrsta neuređene oblasti građevinskih proizvoda je dovela do grdnih problema i stanarima samih zgrada i investitorima.
Drugi zanimljiv problem su narukvice od gume. Sećate se da je bila afera oko toga. Negde pred kraja leta se pojavila još jedna priča u vezi sa Zakonom o hemikalijama. Govorilo se da su od gumica od kojih su naša deca pravili rukavice u Velikoj Britaniji pronađeni ftalati. Nažalost, to je zabranjena hemikalija. Međutim, radi se o nestručnoj debati u medijima i ona je potekla od lošeg prevoda gde se u originalnom članku može videti da ftalati nisu pronađeni u gumicama, niti je bilo moguće da budu pronađeni u gumicama, jer se oni dodaju u PVC plastiku, a ne u silikone ili gumice ili lateks.
Najviše obeshrabruje izjava i to govori o apsurdnosti vašeg predloga u medijskom predstavljanju problema, jer je sanitarna inspekcija izjavila da je proverila sve gumice. Gumice nije trebalo ni proveravati. Trebalo je proveriti sadržaj ftalate u plastičnim delovima narukvice. Ovo navodi na zaključak da niko ni iz jedne inspekcije nije ništa ni proveravao i da je odgovor laponski donet samo da bi se umirila javnost. Znači da se ovde radi o nestručnosti koja je već tri godine na videlu.
Mi nažalost još uvek imamo Pravilnik kada govorimo o igračkama, još uvek imamo Pravilnik koji govori o bezbednosti igračaka, a on iz 1983. godine i vi govorite o transponovanju propisa EU. Mi imamo kontrolu biocidnih proizvoda u artiklima i usaglašavamo ga sa Direktivom iz 1998. godine, a ne usaglašavamo ga sa Direktivom 528 iz 2012. godine.
Znači da je trebalo da radimo sasvim novi zakon i nemojte da se usaglašavamo sa predlozima EU od pre deceniju i po. Hajde da se usaglašavamo sa onim što će doći na dnevni red sutra. Imaćemo problema pri izvozu cipela, imaćemo problema pri izvozu nekih drugih proizvoda, nameštaja, zbog toga što ne postoje uputstva i pravilnici čime bi mogli da tretiramo i kojim to biocidnim proizvodima da tretiramo ovo o čemu govorimo.
Kada govorimo o biocidnim proizvodima imamo jednu priču o učešću konsultanata, pa vi kažete da su predstavnicima, koji su učestvovali u konsultaciji oko izrade ovog zakona, da su stručnjaci članice EU na seminarima koji su organizovani uz pomoć Biroa za tehničku pomoć i razmenu informacija EU Tajeks, skraćeno na seminarima organizovani u okviru drugih projekata, davali podršku za ovakva zakonska rešenja. Naime, nijedan Tajeks seminar nije bio posle 2012. godine. Prema tome, ovo je prepisano iz zakona iz 2008. i 2009. godine iz obrazloženja koje ste tada dali, tj. ko je neko tada dao kada je bio ministar zaštite životne sredine.
Kada govorimo o Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja opet je diskutabilno ovo usvajanje zakona, jer se ni ono ne usklađuje sa onom Direktivom o industrijskim emisijama, već se radi samo o transpoziciji direktive o kojoj vi ovde govorite, APPS direktive.
Mi imamo Direktivu o industrijskim emisijama iz decembra 2010. godine i umesto da novi Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja usklađujemo sa obe ove direktive, mi se vraćamo na direktivu iz 2008. godine i time otvaramo prostor da industrija koja ne mora biti dovoljno informisana ulaže novac u bat tehnike shodno direktivi iz 2008. godine, a koja će verovatno biti ili jedan deo njih će biti neodgovarajući kada budemo usvojili Direktivu o industrijskim emisijama, uključujući sve zahteve za smanjenje emisija i dupliranju napora da se izdaju dozvole po staroj APPS direktivi. Govorim staroj u slučaju usvajanja Direktive o industrijskom zagađenju.
Mi ovde dovodimo u pitanje trenutnu praksu probnog rada. Ne samo da je u suprotnosti sa Direktivom o industrijskim emisijama, nego je još i kršen princip pravne sigurnosti i posledica toga može biti da se velika industrija ili buduća ulaganja i ljudi koji bi mogli da donesu nove investicije u Srbiju obeshrabre i na taj način da se prekine svaka nova investicija u Srbiji. Bat tehnologija je po definiciji najbolje dostupna tehnologija i obuhvata idejni projekat, izgradnju, upotrebu i zatvaranje postrojenja.
Zaključci najbolje dostupnih tehnologija trebalo bi da budu inkorporirani i u sve ostale procedure, vodna dozvola, građevinska dozvola, dozvola za upravljanje otpadom i trebalo bi da promenimo praksu da se integrisana dozvola daje na kraju linije, da tako kažem, celog ovog procesa zbog toga što je onda nemoguće ostale dozvole koje prethode integrisanoj dozvoli da obuhvate sve bat zahteve.
Na kraju, zato je trebalo ponuditi kompletno novi zakon, zakon koji transponuje obe direktive, APPS iz 2008. godine i Direktivu o industrijskim emisijama iz 2010. godine. Do sada je izdato 10 dozvola, a i to smo čuli već nekoliko puta. Nije dovoljno da rok pomerimo za 2020. godinu. Ako po ovoj dinamici budemo radili, mi ćemo rok morati da pomerimo za 2120. godinu i verovatno ako ovako budemo upravljali životnom sredinom, nećemo ni ranije ući u EU, ako je do tada bude i verovatno će kada Poglavlje 27 dođe na dnevni red da se pregovara shvatićemo da je mnogo teže nego sva ostala poglavlja, da ćemo imati mnogo više problema i tek onda ćemo shvatiti da je Berlinski zid pao 1990. godine. Zahvaljujem se.

Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Jovan Marković.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, poštovane kolege poslanici, građani Srbije, imajući u vidu značaj izveštaja Evropske komisije iz 2014. godine, koji u svojoj posebnoj celini obrazlaže upravo položaj institucija i rad institucija države Srbije u prethodne dve, tri godine po pitanju zaštite životne sredine, i koji je izuzetno negativan i loše ocenjen u tom delu, očekivao sam da ministarka zajedno sa svojim saradnicima danas izađe ne samo sa obrazloženjem seta zakona koji danas raspravljamo, nego da izađe i sa predlogom mera i sa određenom vizijom i planom kako ćemo u narednom periodu kao društvo i kao sistem rešavati veoma nagomilane probleme.
Umesto toga, ministarka je u prvom svom izlaganju, u prvoj svojoj rečenici ukazala na to da je stanje jako teško, da je nasleđe veoma teško i to je retorika i to je priča koju smo slušali ne samo po ovom zakonu. To su izgovori koji ovde traju već mesecima.
Ministarka je u svom izlaganju vrlo detaljno obrazložila i ukazala na to koliko je u prethodnih tri godine postupanje i ove i prethodne Vlade bilo loše, koliko je sa uvođenjem raznih zaokreta koji su potpuno neusaglašeni sa ranijim predlozima zakona i putem Srbije u pridruživanju EU, znači, ti zaokreti koji su bili pre svega izraženi u 2012. godini, koliko je bilo, kako da kažem, loših postupaka i posledica koje su zbog tih zaokreta nama učinile štetu.
Znači, smatram da je upravo set ovih zakona potvrda koliko je Vlada Republike Srbije u prethodne tri godine sa promocijom neznanja, nestručnosti i uvođenjem stotine kadrova koji nisu zaslužili da budu na mestima na kojima jesu, u stvari ugrozila interese građana. Mislim da upravo analiza ovih zakona može da ukaže na svu pogubnu politiku Vlade, posebno u ovoj oblasti.
Imajući u vidu da je 30% poslova naših institucija, koje su vezane za put države i ovog društva u EU, vezano upravo za zaštitu životne sredine, očekujemo konkretne odgovore i očekujemo viziju kako ćemo u narednom periodu rešavati probleme.
Takođe sam očekivao da uvod ministarke u ovoj temi bude vezan za period od pre 10, 12 godina, kada je država Srbija od 2004. godine uradila nacionalni, ekološki i akcioni plan, koji je bio osnova da se i u toku 2006, 2007. i 2008. godine rade nacionalni i ekološki planovi na svim nivoima, od lokalnog nivoa, od republičkog, od pokrajinskog nivoa itd. Očekivao sam da danas imamo plan i predlog kako će svi ti planovi i akcioni planovi biti u datom trenutku usaglašeni i usmereni u jednom pravcu, a to je da se rešavaju goruća pitanja.
Po tom nacionalnom, ekološkom i akcionom planu iz 2004. godine definisani su osnovni problemi: zagađenje vazduha, zagađenje zemljišta, zagađenje voda, zagađenje koje nastaje radom industrije. Definisani su i putevi kako se rešava pravilno upravljanje otpadom, kako ćemo dalje razvijati reciklažne centre itd, itd. Ti planovi su na neki način rezultirali da država Srbija u 2007. i 2008. godini, prilikom formiranja ministarstava, prilikom formiranja Fonda za zaštitu životne sredine i Agencije za hemikalije, u stvari kroz to delovanje stavi kao prioritet postupanja i Vlade i svih institucija pitanje životne sredine u prvi plan.
Međutim, ovde ostaje jedna dilema i na to želim danas u svojoj diskusiji posebno da ukažem. Posle velikih rezultata koji su ostvareni u radu Vlade i ministarstava od 2008. godine, hoću da istaknem samo neke rezultate, usvojeno je preko 30 zakona u tom periodu, preko 200 podzakonskih akata, pokrenuti su reciklažni centri, pokrenuta je reciklažna industrija i zaposleno je preko 10.000 ljudi u ovoj oblasti. Takođe, očišćeno je 500 divljih deponija, uklonjeno je svake godine preko 200.000 kubika otpada, izgrađeno je sedam regionalnih deponija, uložen je veliki novac u komunalnu infrastrukturu, u nabavku kontejnera, kamiona itd. Počeli su procesi i oko izgradnje postrojenja za otpadne vode, uređenje Srbije je bilo vidljivo na svakom mestu i uložen je veliki novac i veliki trud da u tom periodu pokrenemo određena pitanja i da rešavamo probleme.
Međutim, sa formiranjem nove naprednjačke vlasti 2012. godine, dolazi do potpunog zastoja i dolazi do potpunog zaokreta. Svedoci smo da kao prvi korak u tom zaokretu imate odluku da se ukine Agencija za hemikalije. Ona je ukinuta 29. septembra 2012. godine, iako je 95% korisnika usluga te agencije bilo zadovoljno sa njenim radom, iako ste imali sugestiju i Evropske komisije i gospodina Dežera, predsednika Evropske komisije u tom periodu, da ne sme doći do ukidanja Agencije za hemikalije i da je između pet agencija koje su bile neophodne za razvoj ove oblasti, odnosno ovog društva, Agencija za hemikalije jako nužna i potrebna.
Međutim, pre svega zbog nerealnih obećanja koja ste davali građanima Srbije, zbog toga što ste ušli u obećanja koja ne možete da ostvarite, a vezana su za agencije i njihovo ukidanje, vi ste se, naravno, bez dobre procene, bez stručne procene, upustili u avanture i prvo što ste uradili je bilo ukidanje Agencije koja je dala najbolje rezultate u svom funkcionisanju i svom radu. Mislim da je, ministarka, vrlo pošteno i korektno danas, posle dve i po godine, izaći pred građane Srbije, priznati tu grešku i reći – počinjemo od nule, idemo da u narednom periodu vratimo ono što je bilo dobro, da priznamo svoje greške.
Druga greška koja je učinjena jeste da se u drugom, odnosno u zadnjem kvartalu 2012. godine gasi Fond za zaštitu životne sredine, koji je u tom periodu, u tom trenutku imao oko 4,5 milijarde dinara sredstava na godišnjem nivou. Nekome je bilo prihvatljivo i primamljivo da taj novac ubaci u budžet, a niko nije postavio pitanja – šta se dešava sa svim programima, sa svim projektima, sa svim ovim nacionalnim i lokalnim planovima ekološkog razvoja i upravljanja otpadom, šta se dešava sa vizijama koje su postojale i da li je naše pravo i naša perspektiva u tome da gasimo ono što je bilo dobro? Ja tvrdim da je upravo ovo što danas govorimo i ovo što je i ministarka u svom izlaganju negde formalno priznala, da je formalizovanje i gašenje agencije upravo cilj današnjeg usvajanja, odnosno rasprave o ovom zakonu i eventualnog usvajanja ovog zakona.
Danas ste preskočili da posebno pomenemo temu zbog čega je potrebno da se ovi zakoni usvajaju po hitnom postupku. Kada se vratimo u hronologiju i postavimo pitanje – ko je bio nadležan i ko je bio odgovoran i da li ova država, odnosno Ministarstvo i nadležne institucije imaju informacije o tome ko upravlja u ovih dve i po godine ovim sistemima, zbog čega vam je bio potreban hitan postupak za usvajanje ovog zakona, ako su većinom ovi zakoni već u maju 2012. godine predloženi Vladi? Zbog izbora su pomereni, pa se onda u decembru 2013. godine ponovo stavljaju pred Vladu, pa se ne usvajaju. Znači, dve i po godine se o ovim zakonima priča, oni su prisutni u Skupštini, a sada dolazite pred poslanike da kažete da nije bilo javne rasprave, da nije bilo debate oko ovih tema, da nije važno da ona bude i da usvajate ovaj zakon po hitnom postupku.
Onda nam u obrazloženju zbog čega je važno usvojiti ove zakone kažete sledeće: „Predlaže se donošenje ovog zakona po hitnom postupku, u skladu sa odredbama zakona itd, itd, a imajući u vidu da bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po efikasan rad organa i organizacija na poslovima upravljanja biocidnim proizvodima, a time i da domaću privredu dovede u nekonkurentan položaj u odnosu na države EU“. Znači, dve i po godine ovaj zakon čeka na usvajanje, svesni ste svih štetnih posledica tog čekanja i odlaganja, a onda nam predlažete da upravo danas moramo da po hitnom postupku usvojimo ove zakone.
U daljem obrazloženju kažete: „Osnovni razlog zbog kog se predlaže da ovaj zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ je potreba da se obezbedi kontinuitet u funkcionisanju sistema upravljanja biocidnim proizvodima, kao i zakonski okvir za promenu nadležnosti u ovoj oblasti“.
Tumačenja idu dalje pa kažete kako je osnovnim Zakonom o biocidnim proizvodima i dalje kao organ nadležan za postupanje ostala definisana Agencija za hemikalije, javio se formalno pravni problem u sprovođenju istog zakona. Sa ovim obrazloženjem, po mom tumačenju, vi prihvatate odgovornost, prihvatate grešku da dve i po godine ova Vlada, odnosno ova ministarstva ništa nisu učinila da se od trenutka ukidanja Agencije, u septembru 2012. godine, premosti taj pravni vakuum i da se i nadležnosti i upravljanje itd, smesti u ministarstva.
Vaša izjava u vašem uvodnom izlaganju u kojem kažete da je taj pokušaj da se kroz tripartitno telo između tri ministarstva reše i nadležnosti i problemi, upravo ukazuju i dokazuju ovo o čemu govorim. Vaša izjava da ste vi svesni da je ovo telo samo jedan sastanak održalo onda kada su se sastali govori o svoj neozbiljnosti i o neradu ove Vlade i ministarstava koje predstavljate.
Moje pitanje je, dalje u obrazloženju Zakona pozivate se na podatke iz 2012. godine, i o Zakonu o biocidnim proizvodima i o Zakonu o hemikalijama, vi govorite o podacima koji su vezani za podnošenje zahteva, za procedure, za nadoknade itd, ali iznosite podatke iz 2012. godine. To je još jedna dokaz da u tom periodu, od 2012. godine do danas, sistem nije funkcionisao. To je još jedan dokaz da ova država nema ozbiljan odgovor, recimo, na pitanje zbog čega je došlo do problema oko izgradnji ovih zgrada, ko je odgovoran što su se pri izgradnji zgrada koju su vodili državni organi, znači državne institucije, Direkcija za izgradnju Srbije i Direkcija za izgradnju Beograda, ugradili proizvodi: boje, farbe i lakovi koji su štetni za ljudsku upotrebu, odnosno kontakt.
Da li danas, posle godinu i po dana od pokretanja te afere, imamo utvrđenu odgovornost? Ja sam potpuno siguran, da je postojala agencija za hemikalije, da bismo imali mogućnosti da utvrdimo odgovornost ko je kriv što su desetine i stotine ljudi prevareni, što su uložili svoj kapital, što su uložili svoj trud, a nemaju državnu podršku.
Danas kada pričamo o ovoj temi, takođe postavljamo pitanje, na Odboru smo postavili to pitanje, nismo dobili odgovor, da li postoji registar, u ove dve i po godine, biocidnih proizvoda, koji je ranije bio vrlo ažuran, koji je vođen kako treba i koji danas praktično i ne postoji? Da li imamo odgovor na pitanje, ukinuli ste Fond, raduje me činjenica da ima najava da će se on vratiti, da imate neku procenu da preko 7,5 milijardi dinara može da bude u tom fondu, iako bi pet-šest godina odvajali taj novac za razne projekte u državi Srbiji po ovom pitanju, dolazili bi polako do tog nivoa da ispunimo svoje obaveze u procesu pridruživanja EU.
Postavljam pitanje – da li ste vi ili neko od vaših saradnika imali uvid i analizu u podatke koji su ranije bili vezano za Fond i period od ukidanja Fonda? Odnosno, da li imate odgovore, da li posle ukidanja Fonda, u državi Srbiji, na zakonom predviđen način se meri kvalitet vazduha, kvalitet voda, kvalitet zemljišta, imamo li monitoring i imamo li informaciju da kažemo građanima Srbije, da ne budu uplašeni?
Poslednja dešavanja koja su bila, dva primera ću navesti. Pre nekoliko dana - požar u Makišu. Televizije, mediji, daju se izjave, oblak dima u kadru, u ekranu, informacije idu – da, velika je katastrofa, ali ne brinite, zagađenja nema. Nikakve informacije građani nemaju o tome na kakav je način reagovano u toj situaciji, nemaju zvanične informacije od nadležnih institucija u kom pravcu ide ta katastrofa.
Moje pitanje koje posebno hoću da postavim, a vezano je, recimo, za zagađenje vode u Užicu, i vama i vašim saradnicima, je sledeće – da li se od 2012. godine, kada je ukinut Fond za zaštitu životne sredine, meri kvalitet površinskih voda na akumulacijama u Srbiji? Da li u ovih dve i po godine imate ugovore Agencije za zaštitu životne sredine sa nadležnim institucijama o merenju kvaliteta površinskih voda, o merenju kvaliteta zemljišta, o svim drugim poslovima koji su nekada bili u nadležnosti te agencije?
Po mojim informacijama, ogromni problemi nastaju upravo zbog toga što ste napravili nenormalno veliki presek, rez u kontinuitetu. Zbog toga danas treba da kažemo, od usvajanja Zakona 2009. godine, od formiranja Agencije, od formiranja Fonda za zaštitu životne sredine, ocena evropskih institucija i Evropske komisije o stanju u toj oblasti je uvek bila pozitivna i dobra. Od zaokreta koji ste napravili od 2012. godine, dolazi do vrlo negativnih posledica, dolazi do toga da imamo loše ocene, dolazi do toga da ste ukinuli svu inicijativu, da preko institucija ove države i na lokalnom i na državnom nivou imate zatišje. Ove izjave su, naravno, usaglašene sa zakonima iz 2009. godine. Načelno, mi možemo da razgovaramo o njima kao o dobrim ili lošim, ali ono što je problem jeste da ste upravo zbog ovog kontinuiteta ugrozili funkcionisanje institucija u ovoj oblasti i ugrozili bezbednost ljudi.
Znači, predlažem da amandmane koje smo dostavili za ove zakone ozbiljno razmotrite. Naša namera nije bila da se politički ovde promovišemo jer smatramo da je ovo najznačajnija nepolitička tema za sve nas. Potpuno sam siguran da vi lično i vaši saradnici imate dobru volju, ali da nemate dovoljno podrške i autoriteta da se iznesu velike reforme i veliki izazovi. Vaša podrška treba da bude pre svega vezana za struku i za građane i za javnost, a ne za politiku, da nametnete predloge i mi ćemo te ozbiljne predloge i podržati. Ključno je da smatramo da su izmene koje su se desile 2012. godine nedopustive, da struka mora da se vrati na mesto gde se donose odluke i gde se vrše kontrole i da to bude put kako ćete u narednom periodu rešavati stvari.
Ideja, opet se vraćam na Nacionalni ekološki akcioni plan iz 2004. godine, između ostalih je bila da se povremeno, kroz edukaciju i kroz redovan sistem obrazovanja, uvede i u vrtiće i u osnovne i srednje škole predmet koji se tiče zaštite životne sredine. To neka bude naš zajednički predlog. To neka budu putevi kako ćemo u narednom periodu rešavati određene stvari. Očekujem da ćete i ovo uzeti u obzir.
Predlozi i primedbe koje su bile i od koleginice Lazić i od kolege Ivana Karića su takođe za nas prihvatljivi i potpuno ih podržavamo.
Ono što sam hteo da još postavim kao pitanje jeste – da li imate informaciju šta se dešava sa projektom oko izgradnje postrojenja za otpadne vode u Užicu? Dobili smo donaciju od 15,4 miliona evra od države Srbije i EU. Na tom poslu dve i po godine se ništa ne radi. Posle izgradnje Regionalne deponije „Duboko“, gde smo rešili pitanje upravljanja otpadom komunalnim za Užice, Čačak i još osam opština, očekivali smo da i ovaj posao bude završen.
Hvala vam pa ću imati još vremena za diskusiju.

Reč ima ministar Snežana Bogosavljević Bošković.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želela sam samo da prokomentarišem ocene prethodnog govornika ali i još nekih poslanika koji su uz diskusiju o predloženim zakonima dosta govorili o čitavom problemu zaštite životne sredine.

Želim da kažem da smo mi svesni problema i obima posla koji nam predstoji u ovoj godini, ali smatram da gospodine Markoviću, vi ste neko ko možda najmanje u ovoj sali ima prava da postavlja pitanja, jer vi postavljate pitanja 2012. godine, 2015. godina, a sada je februar. Ako ste vi dobro radili do 2012. godine otkud nama sada ovoliki problemi zbog kojih vi ovoliko brinete. Mi smo svesni šta smo nasledili. Znamo dobro koliki je naš problem. Naš problem je ekološki problem, bezbednost građana, ali i prazna kasa.

Godine 2012. Fond je ukinut, tada je na računu Fonda bilo nula dinara, a bilo usput, budi rečeno 2.200 spornih projekata. I danas, mi umesto da nastavimo ono što ste vi dobro uradili, mi sada moramo da rešavamo probleme koje smo nasledili. Malo je vremena ove dve godine koje vi nama pripisujete, a ja bih želela da vas podsetim da smo mi na vlasti, odnosno da sam ja preuzela ovaj resor od pre samo deset meseci.

Mi smo svesni šta znači imati fond, imati sredstva i sa sredstvima sa kojima raspolažete rešavati probleme u ekologiji. Moram da vam kažem da smo naišli na veliko razumevanje i kod Vlade i kod ministra finansija, i mi intenzivno i uporno radimo na pronalaženju najboljeg modela za Fond zaštite životne sredine. Iz tog fonda mi moramo da rešavamo probleme koje smo nasledili ni krivi ni dužni.

Nismo pesimisti i ne želim da naši građani steknu utisak da mi ne vodimo računa o zaštiti životne sredine. Naprotiv, i te kako vodimo računa, bili smo na bilateralnom skriningu u Briselu, predstavili smo stanje u životnoj sredini, stanje koje sada očekujemo i očekujemo ocenu u septembru i nadamo se da ta ocena neće biti negativnija nego što je ocena koje su dobijale i druge zemlje kada su postajale kandidat za članstvo u EU.

Imamo dobre projekte, dobra rešenja i nadamo se da ćemo uspeti da u rokovima u kojima ćemo pregovarati sa EU, implementiramo sva pozitivna zakonska rešenja koja ćemo prethodno naravno usaglasiti, da ih implementiramo u praksi. Još jednom hvala svima.