Zahvaljujem.
Da li se još neko od predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč, po ovom osnovu? (Ne)
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Suzana Spasojević, Dragan Šutanovac, Mirjana Dragaš, Konstantin Arsenović i Mladen Grujić.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički, načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona po tačkama 5. i 6.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici prisustvuje Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja; Vladimir Pešić i Zoran Milošević, pomoćnici ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Tatjana Prijić, rukovodilac grupe za unapređenje, zaštitu osobe sa invaliditetom u Ministarstvu.
Ukupno vreme rasprave, podsećam vas da je za poslaničke grupe pet časova.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o kretanju uz pomoć psa vodiča i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske o socijalnoj sigurnosti.
Da li predstavnik predlagača, ministar Vulin želi reč? (Da)
Izvolite ministre.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, gospodo potpredsednici, uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, pred vama i vašoj pažnji su dva zakona koja su za Ministarstvo, na čijem čelu se nalazim, veoma važna.
Zakon kojim regulišemo upotrebu psa vodiča, Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča je zakon koji se po prvi put donosi u našoj zemlji. Dakle, ovo jeste inovacija u našem zakonodavstvu i donet je uz veliku pomoć i neprekidan rad sa Udruženjem, Savezom slepih i slabovidih, sa odgovarajućim stručnjacima i naravno predstavnicima svih resornih ministarstava.
Zakon je prošao javnu raspravu i zakon za svoju suštinu ima pomoć osobama sa invaliditetom. Dvanaest hiljada naših sugrađana ima velike probleme sa vidom. Devet hiljada njih je potpuno slepo, a oko 3.000 je i slabovido. Regulisanje upotrebe psa vodiča, regulisanje njegove nabavke, njegove obuke odgovarajuće, obuke i usvajanje odgovarajućih veština i za samu osobu sa invaliditetom, do sada nije bilo regulisano na odgovarajući način. Ovim putem, mi regulišemo jednu veoma važnu materiju, idemo u skladu sa našim obavezama koje smo preuzeli odgovarajućim strategijama, ali isto tako i poštovanjem Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom.
Na ovaj način naše zakonodavstvo se samo unapređuje, a svakako pomaže ljudima koji su suočeni sa ovako teškim hendikepom. Naravno, ovaj zakon se ne odnosi samo na naše državljane. On se odnosi i na svakog stranca koji bi eventualno mogao da dođe sa psom vodiča.
Svakako da je ovo važan zakon. Svakako da govori o potrebi ove zemlje da se ovakva pitanja regulišu na najbolji način i govori o posvećenosti naše Vlade da se položaj osoba sa invaliditetom neprekidno unapređuje i da se o njemu posebno vodi računa.
Drugi zakon koji je pred vama, potvrda Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske o socijalnom osiguranju, jeste takođe veoma važan. Poslednji put sa Republikom Francuskom, ovakav sporazum smo imali, odnosno ovakav zakon, davne 1950. godine, dakle još iz vremena SFRJ. Ovo je način da se odgovarajuće nove pravne tekovine uvedu u naše međusobne odnose. Ovo je način da se na odgovarajući način reguliše istovetan, izjednači položaj državljana Republike Francuske i Republike Srbije, da se odgovarajuća primanja, odgovarajuća prava koja se ostvaruju na teritoriji Republike Srbije, Republike Francuske, na odgovarajući način i regulišu, da ni jedno pravo ne može biti izgubljeno, ni kada su u pitanju penzije, ni kada je u pitanju odgovarajuća socijalna zaštita, povrede i sve ono što se može desiti bilo kome od naših državljana, bilo da se nalaze na teritoriji naše zemlje ili na teritoriji Francuske.
Ovo je običajni međunarodni sporazum ali govori o tome da Vlada Republike Srbije i te kako vodi računa o svojim međunarodnim obavezama i naravno o svojim i stranim državljanima koji mogu da ostvare bilo koji od prava na našoj ili na teritoriji zemlje sa kojom se potpisuje sporazum. Nadam se da ćemo raditi dobro, uspešno. Siguran sam da svi razumemo važnost ovih zakona i da razumemo da su oni daleko od dnevne politike. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Da li se izvestioci nadležnih odbora javljaju za reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik magistar Đorđe Kosanić.

Poštovani ministre sa saradnicima, predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama su danas dva predloga zakona, najpre Predlog zakona o kretanju uz pomoć psa vodiča i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske o socijalnoj sigurnosti. Svakako da u danu za glasanje poslanička grupa Jedinstvene Srbije podržaće pomenute predloge zakona, a moje izlaganje biće fokusirano na Predlogu zakona o kretanju uz pomoć psa vodiča.
Svakako Jedinstvena Srbija podržava ovaj predlog zakona jer njegovim donošenjem omogućava se ostvarivanje prava na slobodno kretanje lica sa psom vodičem što mora biti regulisano zakonom na čitavoj teritoriji Republike Srbije, a sa druge strane i usaglašeno sa takvim zakonima koji se u drugim zemljama posebno u EU.
Vi ste ministre pomenuli da je bilo niz rasprava, javnih rasprava u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, kod mene u Kragujevcu. Iznet je nov niz problema koji bi možda trebalo rešiti i ovaj zakon većinu uspešno rešava, ali kažem, učešće su uzeli predstavnici samih udruženja osoba sa invaliditetom, Udruženja za brigu i zaštitu životinja, organa javne vlasti, mediji i svakako drugi predstavnici.
Ono na šta bih ja od svih problema koji su ovde bili izneti, ja ću samo jedan izneti, da kažem pravo na korišćenje, odnosno ulazak i boravak sa psom vodičem u objekte u oblasti ugostiteljstva. Takvo iskustvo smo imali u prethodnom periodu, jer da kažem članovi nekih udruženja koji su dolazili u Srbiju nisu mogli da se hrane, jer nisu mogli da uđu sa psom u ugostiteljske objekte. Naravno, pohvalio bih naravno ovim zakonom se i to rešava gde je pored navođenja drugih objekata posebno naznakom dato da se radi i o ugostiteljskim objektima.
Opšta ocena svih ovih javnih raspravi je da je ovaj zakon i drugi tipovi podržavaju u punoj meri, da je dosta već učinjeno, ali da treba još dosta činiti u smislu ostvarivanja zdravstvenih, obrazovnih, socijalnih i drugih prava. Sa druge strane, isto tako govoreći o ovom zakonu treba reći da je za očekivati da ne bude veliki odziv što se tiče broja pasa vodiča i to iz više razloga. Prvo, nabavka i obuka ovih pasa podrazumeva dugotrajan proces koji može da traje i više od godinu dana. Znači, samo obuka, mislim da traje nešto više od godinu dana. Drugo, nisu sve osobe sa invaliditetom zainteresovana za ovakvu vrstu usluge, posebno što je za posedovanje psa potrebno ispuniti i odgovarajuće uslove, smeštaj, ishranu i neke druge stvari.
Isto tako, ako nije adekvatno, takvog psa, ovim zakonom je predviđeno da se može i oduzeti, što se tiče toga. Kakva je praksa što se tiče zemalja u okruženju?
Ja mislim da je ovaj zakon što se tiče Hrvatske i Crne Gore donet još 2008. godine. Isto tako u nekim evropskim zemljama ta praksa je mnogo dugotrajnija i uobičajeno je da se na pse vodiče odlučuje prosečno negde između 6% i 10% slepih lica. Imajući u vidu da kod nas ta praksa do sada nije postojala, za očekivati je da taj broj bude još manji.
Što se tiče neke evropske prakse i standarda za osobe sa invaliditetom od 2010. godine do 2020. godine Evropa bez barijera. Kao osnovni cilj postavlja se osnaživanje osoba sa invaliditetom da uživaju sva prava u punom obimu omogućivši učešće u društvu ukidanjem različitih barijera. Dakle, prvo, jednakosti zapošljavanja, obrazovanja i obuke, socijalne zaštite, zdravlja i sprovođenja aktivnosti koji doprinose izjednačavanju mogućnosti.
Inače, u Srbiji danas postoji negde oko 800 hiljada ljudi sa invaliditetom, od toga malopre ste i vi rekli, negde oko 12 hiljada je osoba slabovidih.
Ovo su podaci Svetske zdravstvene organizacije, jer u Srbiji ne postoji baza podataka o slepim i slabovidima. Imajući u vidu da je to negde otprilike 14%, znači njih samo samostalno može da se kreće, dok su ostali zavisni od nečije pomoći.
E, sad, ukazao bih ministre na neke stvari koje bi možda mogli da rešimo u narednom periodu.
Prvo, mislim da bi napravili veliki iskorak unapred donošenjem Zakona o registru osoba sa invaliditetom kako bi se dobili precizni podaci o broju i strukturi tih ljudi.
E, sad, druga stvar koja je ovde važna. Želim da ukažem na jedan važan problem slepih i slabovidih osoba u Srbiji je taj što ne postoji instruktori za slobodno i samostalno kretanje tzv. peripatolozi. Možda neko rešenje, ministre, bi bilo da na fakultetu za rehabilitaciju i edukaciju, koji postoji već tri decenije, u narednom periodu možda iškolujemo ovaj kadar koji bi se bavio tim problemom. Eto, ja samo kažem da dajem neki primer šta bi možda trebali da uradimo.
Isto tako, jedan veliki problem što školu za invalide imamo samo u Beogradu i problematika je što ljudi iz unutrašnjosti moraju da dolaze sa svojom decom, da kažem, da bi ovde učili tu školu. Možda treba razmišljati da u narednom periodu osnujemo takve škole i u drugim gradovima, ne samo u Beogradu.
Na samom kraju želim reći da čak 90% informacije iz svoje okoline čovek prikuplja vidom, pa sam siguran da, evo ovde, svi mi, pa i građanima Srbije nije teško da shvate zašto je slepilo tako težak hendikep.
Na samom kraju želim da kažem da poslanička grupa JS, u danu za glasanje podržaće, kako predlog zakona o kome sam govorio, tako i Predlog zakona o potpisivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske u oblasti socijalne sigurnosti. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Uvaženi ministre sa kolegama, dame i gospodo narodni poslanici, nama iz SDS u političkom smislu imanentno je zanimanje za poboljšanje života i statusa svih marginalizovanih grupa. Pre svega, osoba sa invaliditetom kojih, to moramo stalno da imamo na umu, ima u Srbiji onoliko koliko ih ima i u ostalim zemljama prosečno, a to je oko 700 hiljada.
Ministar je naveo preciznu brojku koliko ima slabovidih i potpuno slepih osoba u Srbiji i na žalost, moram da ponovim još jednom, to jeste ogromna marginalna grupa jer u teškim ekonomskim uslovima u kojima je danas Evropa i Srbija i gde se većina stanovništva a pro po primanja i uopšte uslova života oseća donekle marginalizovano, kao društvo smo možda manje senzibilisani da se saosećamo sa potrebama onih kojima je naše saosećanje najpotrebnije.
Kako se osećaju ljudi koji ne vide ili slabo vide lako možemo svi da utvrdimo. Dovoljno je samo da na nekoliko minuta pokrijemo oči i da shvatimo kakav bi nam život bio da smo prepušteni volji drugih, onih koji žive pored nas. Ako imamo sreću da i uopšte nekome dovoljno stalno da naš život učini bolji tako što će podneti ogromnu žrtvu u tom smislu. Zato ovaj zakon, ma koliko nekima delovao manje bitan od nekih ostalih kapitalnih zakona, podržavamo svim srcem i nadamo se da će i u praksi uspeti da proizvede makar delimično efekte koje od njega očekuju osobe koje su slabovide ili ne vide uopšte.
Dakle, usvajanjem ovog zakona Srbija se priključuje velikom broju evropskih zemalja ali i drugim državama u okruženju koje su već dugi niz godina usvojile ovakve zakone. On je specifičan i njime se utvrđuje samo pravo osoba sa invaliditetom na kretanje uz pomoć psa vodiča i način ostvarivanja tog prava, s obzirom na to da su drugim zakonima regulisane socijalne zaštite osoba sa invaliditetima i neka druga pitanja koja se njih tiču.
Ovim zakonom je utvrđeno i pravo na kretanje uz pomoć psa vodiča i to praktično u svakom javnom objektu na svakoj površini i drugom prostoru, a pod uslovom koji su propisani samim zakonom.
Zakon je, to je moj utisak, veoma precizan, kratak, jasan i mislim da na njega niko u ovoj sali neće imati nekih posebnih zamerki u vidu amandmana ili nekih drugih zamerki.
Propisani uslovi su nošenje odgovarajućih oznaka, isprava koje su potrebne, pošto se završi obuka tih pasa.
Ono što je jako važno naglasiti jeste da mi u Srbiji za sada apsolutno nemamo tu vrstu istančanosti i senzibilizacije i kulture da se nađemo na usluzi nekome, osim u jednoj manjini, a to je ono što svedoči svakodnevni život, a posebno veliki animozitet imamo u velikom procentu prema životinjama. Ili su oni ljudi, naši sugrađani koji iskazuju čak i monstruozna nekada dela prema životinjama u manjini, ali se vrlo i očito vide.
Dakle, vi imate situaciju svedočenja ljudi koji imaju svoje pse vodiče, iako nije zakonski regulisano, ali ljudi su se snalazili, pa su obučavali makar delimično i ti psi im pomažu, da im komšija, konkretno, primer iz Leskovca, u čitavom gradu im je dozvoljeno da koriste tog psa, ali komšija je otrovao na primer jednog od tih pasa tog građanina koji u skladu sa tim nije mogao ništa da uradi.
Prema tome, ta vrsta odnosa i prema životinjama, sugeriše nam da nije ništa bolji odnos prema ljudima kojima je neophodna pomoć tih životinja.
U tom smislu, ja mislim da treba raditi, bez obzira na donošenje ovog zakona, pre svega na otvaranje i na senzibilisanje građana, da imaju osećaj za potrebe slepih i slabovidih, da budu tolerantni prema njima, da naši planovi gradski uvaže potrebe tih ljudi. Nije samo dovoljno imati psa, potrebno je imati određene površine kojima se i taj pas, ili taj slabovidi ili slepi čovek mogu kretati.
Nije ideja, niti je moguće da pas vodi čoveka. Čovek mora da vodi psa.
Prema tome, nama su neophodni, pored toga, i centri za obuku samih pasa, neophodno nam je takođe da obučimo i ljude koji su slepi, a kako da koriste te pse i prosto je šokantna činjenica da obuka, ako je to tačno, jednog tog psa sa sve dozvolom i školom košta oko 25 hiljada evra. Interesujući se za ovu temu, pratila sam programe organizacije „Beli štap“ i oni su nedavno dobili donaciju od 11 hiljada evra i čekaju da do kraja godine ako je moguće, skupe, samo za jednog psa vodiča.
Postavlja se realno pitanje da li je moguće da sve to tako mora da bude skupo i da li kao država možemo da se organizujemo i d a jednostavno ta vrsta mogućnosti bude zaista dostupnija. Da vam kažem, za 25 hiljada evra danas, a ljudi nemaju da kupe automobil, a ako imamo u vidu da su slepi i slabovidi jedan od najsiromašnijih grupacija u našem društvu, jer ne mogu da zarađuju i uvek su zavisni od drugih, koliko im ko da, koliko im da država, i to kroz socijalna davanja, koliko im porodica da, oni pripadaju najsiromašnijem korpusu ovog društva, a mnogi od njih su i te kako sposobni, kada bi im bilo omogućeno najelementarnije kretanje da žive samostalno i da se školuju na osnovu tog izučenog zanata ili neke škole i da mogu da se izdržavaju.
Ovaj zakon doživljavam samo kao jedan korak u pravcu svesnosti ovog društva koje su potrebe tih ljudi, neophodan je, ali je nedovoljan uslov da bi se njihov život učinio podnošljivim, te verujem da će zajedno sa svim ostalim zakonima, a vidim da je Ministarstvo elementarno, i ne samo elementarno, senzibilisano za probleme ne samo ove vrste invalidnih ljudi, nego i svih ostali i hvala na tome.
Dakle, u korpusu tih zakona koji su u proceduri, a neki se pripremaju, život slepim i slabovidim osobama će biti podnošljiviji. Još jednom, Socijaldemokratska partija Srbije glasaće za ovaj zakon. Hvala vam.

Reč ima Aleksandar Vulin.

Svako ministarstvo veoma vodi računa, ne samo Ministarstvo, celo društvo veoma vodi računa o položaju osoba sa invaliditetom. Shodno tome mi ćemo veoma brzo izaći pred ovaj visoki dom sa Zakonom o upotrebi znakovnog jezika koji je takođe veoma važan.
Već se radi na donošenju zakona o udruženjima osoba sa invaliditetom koji posebno reguliše tu materiju, koji je veoma važan upravo i samim udruženjima, ali i osobama sa invaliditetom.
Ministarstvo takođe od prošle godine sprovodi jednu veoma široku akciju formiranja registra osoba sa invaliditetom, naravno kroz saradnju sa odgovarajućim udruženjima. Vi ste potpuno u pravu što skrećete pažnju na težak položaj osoba sa invaliditetom, posebno kada je u pitanju zapošljavanje. Ali, da se o tome vodi računa, vodi se računa.
Na evidenciji Nacionalne službe zapošljavanja trenutno se nalazi oko 21.000 osoba sa invaliditetom. Od toga oko 7.000 su žene. Prošle godine po našim evidencijama sa statistike Nacionalne službe za zapošljavanje, zaposleno je 4.123 osobe sa invaliditetom, što je morate priznati dobar rezultat, posebno što pre donošenja zakona i striktnog sprovođenja Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom taj prosek je iznosio 200 do 250 osoba sa invaliditetom godišnje, a sada za godinu dana 4.123 osobe, i te kako se vodi računa.
Ove godine smo iz budžetskog fonda Nacionalne službe za zapošljavanje odvojili 500 miliona dinara za podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Ivan Karić.

Zahvaljujem se.
Uvažena predsednice, uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, poslanička grupa Socijaldemokratska stranka-Zajedno za Srbiju-Zeleni Srbije, smatra da je donošenje ovakvog zakona veoma važno za Srbiju, da Srbiji nedostaje i nedostajao je jedan ovakav zakon i svakako da treba pozdraviti omogućavanje slobode kretanja slepim i slabovidim osobama, koje se kreću uz pomoć pasa vodiča, ali da kažemo da imamo određene sugestije da čini nam se da bi ovaj zakon možda mogao da bude za nijansu bolji.
On svakako, ja ne mogu da kažem da je loš zakon, zakon je dobar, uvodi mnogo novina i predstavlja iskorak u ovoj oblasti. Ali, recimo da bi donošenje ovog zakona, da bi sada trebalo potencirati da se uskladi sa nekim drugim zakonima i da ti zakoni međusobno budu usklađeni, dešava se i da i u drugim oblastima donošenjem određenog zakona imamo neusklađene oblasti, znači, da vodimo i o nekim drugim sferama života računa, tj. da sada ovaj zakon integrišemo u neke druge zakone i u stvari da popravimo te druge zakone.
Mi smatramo da je ovaj zakon prihvatljiv i da uz ove manje sugestije o kojima možemo da diskutujemo može da se podrži u danu za glasanje.
U članu 4. kaže se – da osoba koja se kreće uz pomoć psa vodiča ima pravo na korišćenje svih prevoznih sredstava u javnom prevozu, ali bi prema našem mišljenju ta odredba trebalo da stoji u svim ostalim zakonima i podzakonskim aktima koji regulišu javni prevoz.
Znači, sada ne govorimo o ovom zakonu, nego da pomognemo upotrebu i da pomognemo korišćenje i implementaciju ovog zakona, time što ćemo ga uvesti u neke druge zakone i zaista ovoj grupi ljudi o kojima govorimo, da znači, slepim i slabovidim osobama sa psima vodičima omogućimo punu integraciju u društvu, za šta se ovaj zakon zalaže.
Ali, imamo neke nedostatke u ostalim zakonima. Nadam da će i ministar uložiti svoj autoritet da se poprave ostali zakoni i da bi u stvari integracija ovog zakona dobila puni smisao.
Biće neophodno da se menjaju odluke o javnom linijskom saobraćaju koje su u nadležnosti lokalnih samouprava. Samo Grad Beograd je izmenio i dozvolio ulazak osoba u pratnji psa vodiča u vozila Gradskog saobraćajnog preduzeća. Možda to može da bude jedna od inicijativa koju svi zajedno možemo da podesimo, Narodna skupština zajedno sa Ministarstvom i da pomognemo lokalnim samoupravama da shvate ovaj problem i da uvedu rešenje u svoje lokalne odluke i u neke uredbe i neka druga podzakonska akta.
Biće neophodno i da se menjaju restriktivne odluke o držanju domaćih životinja i kućnih ljubimaca koje su u nadležnosti opet lokalnih samouprava. Član 54. Zakona o dobrobiti životinja daje nadležnost lokalnoj samoupravi da određuje mesto i način izvođenja kućnih ljubimaca. Razumljivo je ako vi ograničite mesta i nekom lokalnom uredbom, ograničite mesta i način izvođenja kućnih ljubimaca da dovodite u pitanje sprovođenje ovog zakona i možda otežavamo i ovako komplikovan život osoba sa hendikepom u Srbiji.
Znači, taj član 54. govori da organi jedinica lokalne samouprave su dužni da izrade i sprovode programe kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka, prema specifičnostima svoje lokalne sredine. Organi jedinica lokalne samouprave propisuju mesto i način izvođenja kućnih ljubimaca, a naročito pasa i mačaka na javne površine.
Mi ovde imamo upravo sada otvaranje jednog velikog problema. Ljudi, osobe sa invaliditetom, ali slabovide i slepe osobe iz Novog Sada koje imaju pse vodiče su nas zvali u toku pripreme rasprave o ovom zakonu i ukazale na jedan potencijalno veliki problem, da napušteni psi koji se nalaze na ulicama mogu biti agresivni prema psima vodičima i opet ovo je da kažem molba za pomoć vašu. Ovo nije u nadležnosti Ministarstva, nego u nadležnosti lokalnih samouprava i u stvari ti nezbrinuti psi sa ulice vrlo često su veoma agresivni prema psima vodičima.
Nažalost, bez lokalnih samouprava ovaj problem ne može da se reši, a one su imale deset godina da prema Zakonu o veterini ove probleme reše i mi danas počinjemo opet na neki staromodan način, ili na neki prevaziđeni način da rešavamo ove probleme otvaranjem velikih azila bez daljeg rešenja tih problema.
Ukoliko bi se pravilno zbrinjavali i tretirali napušteni psi, verovatno kroz sterilizaciju, oni onda na ulici ne bi više bili agresivni i ne bi ugrožavali bezbednost slepih i slabovidih osoba koje imaju psa vodiča.
Smatramo da bi bilo dobro da se ukaže da Uprava za veterinu, Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine od usvajanja Zakona o dobrobiti životinja u junu 2009. godine, nije usvojila pravilnike u vezi sa raznim životinjama, odnosno nije ih uskladila sa članovima 10. i 11. Zakona o dobrobiti životinja.
Mi nažalost kao država nemamo pravilnik o obuci životinja, nemamo pravilnik o licima koja vrše obuku, još uvek nemamo registar lica za obuku životinja i stoga se ovaj zakon odnosi samo, ili je da kažem naše viđenje da se odnosi samo na pse vodiče koji su kupljeni u inostranstvu. Drugim rečima, kod nas se obuka pasa i obuka lica koja vrše obuku pasa ne sprovodi na zakonit način, niti postoje zakonski okviri za to.
Najbliži centar za obuku pasa vodiča nalazi se u Zagrebu, a u Beogradu postoji pri Ministarstvu unutrašnjih poslova samo Klub dresera i vodiča službenih pasa, policajac na Bežanijskoj kosi, koja nažalost ne može da se bavi obukom pasa vodiča.
Dobro bi bilo da s obzirom da donosimo jedan kvalitetan zakon i jedan zakon koji unapređuje određenu oblast da pokušamo da izvršimo dodatni pritisak, mi kao narodni poslanici i vi kao zainteresovano Ministarstvo, da što pre, što kvalitetnije ostala ministarstva, da lokalne samouprave konačno počnu da se bave problemima koji su u njihovoj nadležnosti i možda na neki način da pomognemo lokalnim samoupravama da što pre rešavaju ove probleme.
Nažalost, prolaze nam godine, mi ne rešavamo te probleme i to nam samo gomila probleme i mi dolazimo u situacije da donosimo zakone zbog toga da bi donosili zakone. Ne govorim samo o ovom zakonu ili možda zbog toga što to traži od nas EU, a ne donosimo zakone zato što oni moraju da žive u stvarnosti, zato što oni moraju da se primenjuju i zato što se zakoni donose da bi popravili realan život građana.
Za ovaj zakon može da se kaže i da je veoma kratak i da je veoma jasan i to je dobra karakteristika ovog zakona. Ono što je novina u obrazloženju i u podnošenju ovog zakona je, čini mi se, praksa koja nije bila do sada da se navodi sve sa javne rasprave. Navode se sugestije koje su prihvaćene na javnoj raspravi, sa obrazloženjima zašto su prihvaćeni, navode se sugestije koje nisu prihvaćene, sa obrazloženjima zbog čega ministarstvo vidi da nije trebalo to prihvatiti. Kada bi svi zakoni u Narodnoj skupštini bili ovako obrazloženi, ovo bi zaista bio jedan kvalitetan iskorak našem pripremanju za zakone kada bi oni bili u redovnoj proceduri i dovelo bi do kvalitetnije rasprave, možda do boljih amandmana i do bržeg usvajanja određenih zakona.
Ono što se nama iz poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke – Zajedno za Srbiju – Zeleni Srbije čini da bi trebalo više promovisati ovaj zakona, da i ljudi koji ne spadaju u grupe o kojima govorimo i zbog kojih donosimo ovaj zakon razumeju značaj ovog zakona, da oni koji drže ugostiteljske objekte, da oni koji drže trgovine, da kažem, svi imamo neke svoje lične probleme, da ljudi u autobusu ili nekom drugom objektu ne reaguju neprimereno i da možda jednom kampanjom kroz medije i promocijom ovog zakona u stvari uverimo i sve ostale ljude da ovaj zakon popravlja kvalitet života, da integriše jednu grupu ljudi u život i da je veoma važan za Srbiju, da osobe slabovide i slepe mogu slobodno da se kreću i Beogradom, ali da mogu da se slobodno kreću i svim ostalim gradovima i da imaju zaista pun osećaj pripadnosti ovom društvu.
Važno je da se taj zakon promoviše, čini mi se zbog toga što je Srbiji stalo, državi stalo do svih osoba sa invaliditetom. Mi imamo i nekoliko amandmana u danu o amandmanima ćemo razgovarati i o tome, možda izneti neke argumente koji će poboljšati razumevanje tih amandmana, možda će ministarstvo nešto od toga prihvatiti. Dobro je, to je i neko od prethodnih kolega lepo rekao, što su sada tu ugostiteljski objekti na pravi način definisani.
Ostaje nejasno npr. u članu 5, s obzirom da je veoma široka formulacija, da li se podrazumevaju i domovi za smeštaj učenika i studenata, s obzirom da je i to jedan od prethodnika izjavio, da postoji problem školovanja samo u Beogradu. Možda nam nedostaju škole širom Srbije da bismo opet sve ljude koji su slabovidi i slepi bolje integrisali u društvo.
Važno je da studenti, učenici srednjih škola imaju pristup studentskim domovima i učeničkim smeštajima. Da li se podrazumevaju i megamarketi, tržni centri? Molim vas da zbog toga govorimo o promociji zakona u javnosti. U Srbiji najčešće ono što se podrazumeva ne funkcioniše. Moramo da uverimo sve ljude koji se bave ovim delatnostima da je ovo važno, s jedne strane, a s druge strane, ako ne možemo da ih uverimo, onda ćemo da ih prisilimo da poštuju zakon i da sve osobe sa invaliditetom ili sve osobe slabovide i slepe imaju zakonsko pravo pristupa svim ovim objektima.
Razumljivo je za objekte zdravstvene zaštite zašto stoji ona formulacija i sa time smo saglasni.
Još jednom da se vratim na ovaj problem, kada ljudi slabovidi i slepi u prisustvu psa vodiča izlaze na ulicu, može biti nesigurno i za njihovog psa vodiča, može biti nesigurno i za tu osobu, može možda da izazove i neke šire implikacije. Moramo lokalnim samoupravama ponovo od njih da tražimo da rešavaju probleme i da, kako decentralizacija o kojoj lokalne samouprave s pravom pričaju, ne podrazumeva samo prava, nego podrazumeva i obaveze. Tu negde vidim obavezu ministarstva ili ulogu ministarstva da kada nekog ne možemo da uverimo da je nešto korisno, s postoje zakonske pretpostavke, da moramo da ga primoramo, zato što se zakoni u Srbiji donose da bi se poštovali, a ne zbog toga što možda to EU od nas očekuje ili je to jednostavno moderno u procesu priključenja EU.
Moramo u nekim segmentima implementacije više da se potrudimo i da na taj način, da kažem, otvorimo dve velike oblasti. To su pristupačnost i dobrobit životinja. Sada konkretno možda to nije najveći problem ovog zakona zato što govori o slepim i slabovidim osobama sa psima vodičima, ali pristupačnost objektima, pre svega javnim objektima, osobama sa invaliditetom, da zakon o dobrobiti životinja ne bude samo kada se dese neke ekstremne situacije, ne bude samo kada se udruženja za zaštitu životinja pobune zbog nepoštovanja prava životinja ili prava na dobrobit životinja.
Opet kažem, da država, ministarstva, javne ustanove, parlament, lokalne samouprave budu model ponašanja i kada govorimo o pristupačnosti, da svi objekti budu pristupačni, da ulice Beograda, ali i ulice Srbije, gradova u Srbiji i opština u Srbiji budu pristupačni i da ljudi koji imaju hendikep, koji imaju neki stepen invaliditeta mogu da se osećaju da su deo ovog društva, da ne ostavimo ove teme samo za velike predizborne kampanje, nego zaista da radimo na tome, da podižemo svest o značaju rešavanja ovih problema i da na taj način integrišemo ovo društvo, da Srbija postane bolje mesto za život. Kada budemo razgovarali o amandmanima ili možda na kraju rasprave ćemo još nešto o ovome kazati, ali u svakom slučaju, u raspravi o amandmanima ćemo razmeniti još neke argumente. Hvala.