Hvala.
Reč ima ministar.

Zahvaljujem se na razumevanju ovog zakona. Želim da odgovorim na neke od stavova koje ste izneli.
Zakonom je predviđeno da imamo rok od šest meseci nakon donošenja zakona da prilagodimo i ostale zakone, ali i da prilagodimo i praksu, što je možda važnije. Svakako da ćemo se obratiti svim lokalnim samoupravama i nadležnom ministarstvu da vodi računa o tome da lokalne samouprave ispoštuju svoju obavezu, donesu odgovarajuće pravilnike, promene odgovarajuće mere. Konkretno mera koju ste rekli u Beogradu, ona se odnosi na kućne ljubimce, a tražimo da se proširi i na psa vodiča. Pas vodič nije kućni ljubimac, njegova uloga je više nego jasna.
Što se tiče učeničkih domova, ustanova učeničkog standarda, sve obrazovne institucije su dužne da obezbede mogućnost da osoba sa psom vodičem najnormalnije koristi odgovarajuću instituciju i to važi za apsolutno sve javne i privatne objekte u ovoj zemlji.
To znači da ako bismo jednog dana imali tu čast da imamo kolegu poslanika koji ima psa vodiča, pas vodič bi bio ovde. On bi danas mogao da bude u ovoj sali i mogao bi da pomaže svom vlasniku. Dakle, ako može u Skupštini, može i u bilo kojoj drugoj instituciji, naravno, i u mega-marketu. Jedini izuzetak jesu odgovarajuće institucije zdravstva. Tu moramo doneti poseban pravilnik u saradnji sa ministrom zdravlja, budući da oni ipak iz više nego jasnih razloga odlučuju gde je moguće da se životinja pojavi a gde to nije moguće. To je nešto što će odrediti Ministarstvo zdravlja a mi ćemo samo učestvovati u tome. Sve ostale institucije, svaki restoran, mora da bude otvoren i pristupačan osobama koje koriste psa vodiča.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Stefana Miladinović.

Hvala predsedavajuća.
Poštovani ministre, poštovani saradnici iz ministarstva, kolege narodni poslanici, danas su dva zakona na dnevnom redu iz oblasti socijalne politike – Zakon o kretanju uz pomoć pasa vodiča i Sporazum između Srbije i Francuske o socijalnoj sigurnosti.
Kada je u pitanju Zakon o kretanju uz pomoć pasa vodiča, zapravo mi govorimo o jednom potpuno novom zakonu na koji se čekalo skoro deceniju. U našem društvu postoje mnogobrojni značajni problemi i prepreke sa kojima se osobe sa invaliditetom i figurativno i suštinski sapliću. Naravno, ne samo one već i članovi njihovih porodica, komšije, prijatelji, poslodavci, pa i sami građani.
Srbija godinama unazad postepeno rešava ove društvene probleme i sistematski uređuje životno i obrazovno i poslovno okruženje za ovu osetljivu društvenu kategoriju. Naravno, sve u skladu sa postavljenim ciljevima Nacionalne strategije za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom.
Kategorija kojoj je ovaj zakon namenjen je po sopstvenoj poziciji u položaju takav da traži povećanu pažnju porodice i povećanu društvenu podršku.
Republika Srbija je, ministre, to ste i pomenuli, potpisnica Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koja države obavezuje da radi realizacije definisanih osnovnih načela obezbede i unaprede puno ostvarivanje ljudskih prava i osnovnih sloboda za osobe sa invaliditetom, bez diskriminacije bilo koje vrste po osnovu invaliditeta. Konvencija obavezuje potpisnice da preduzmu sve odgovarajuće mere da osobe sa invaliditetom u pogledu obezbeđivanja uslova za ravnopravno korišćenje fizičkog prostora obezbedi efikasne mere da osobama obezbede ličnu pokretljivost, sa najvećim mogućim stepenom samostalnosti.
Jedan od načina za postizanje ovog cilja jeste i kretanje uz pomoć psa vodiča. Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča još jedan je propis u nizu već donetih, kojim se obezbeđuje poseban vid zaštite, prvenstveno slepih i slabovidih lica, kao i lica koja koriste invalidska kolica i drugih lica kojima je ovaj vid pomoći potreban.
Upravo se ovim zakonom obezbeđuje ostvarivanje Ustavom zajamčenih osnovnih ljudskih prava i naročito se odnosi na zabranu diskriminacije i uvođenje posebnih mera, radi postizanja pune ravnopravnosti osoba sa invaliditetom sa ostalim građanima, kao i razrada prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti.
Zato se ovim zakonom doprinosi stvaranju uslova za puno i efikasno učešće i uključivanje u društvo, uvažavanje razlika i prihvatanje osoba sa invaliditetom kao jednake i ravnopravne.
Kada su u pitanju odredbe samog zakona, pre svega želim da kažem da kretanje uz pomoć psa vodiča prvenstveno je namenjeno slepim i slabovidim licima kojih na osnovu podataka Saveza slepih Srbije, koji okuplja najveći broj lokalnih udruženja, ima oko 12.000, od čega 9.000 slepih i oko 3.000 slabovidih. Ovaj propis se, kao što sam rekla, može odnositi i na druge osobe sa invaliditetom, u skladu sa njihovim mogućnostima i potrebom za korišćenje ovakve usluge, kao i na druga lica koja pse koriste u terapeutske ili rehabilitacijske svrhe, što je potpuno nova usluga odnosno nova aktivnost.
Osoba koja se kreće uz pomoć psa vodiča ima pravo na korišćenje svih javnih prevoznih sredstava, ima pravo na slobodan pristup i kretanje u objektima i na površinama javne namene u svom radnom prostoru, kao i u svakom drugom prostoru.
Kada su u pitanju psi koji se koriste kao podrška u kretanju ili u terapeutske, rehabilitacijske ili u druge potrebe, osoba sa invaliditetom, treba istaći da se radi o psima koji su prošli posebnu obuku. Dresura ovih pasa, a to ste i sami, ministre, istakli, jeste izuzetno skupa i izuzetno dugo traje. Zahteva i posebne uslove u pogledu poligona na kojima se dresure izvode, kao i stručnost instruktora koji obavljaju poslove obuke ovih pasa. Obuka ovih pasa ima za cilj da pas vodič samostalno rešava situacije ili prevazilazi neke prepreke, pronalazi najsigurnije rešenje u nekoj situaciji, čime se obezbeđuje i samopouzdanje osobe koju prati.
Osposobljavanje osobe koja se kreće uz pomoć psa vodiča, kao i samog psa, organizuje i sprovodi javno priznati organizator aktivnosti obrazovanja odraslih. Zakon predviđa i da osoba koja se kreće uz pomoć psa vodiča i instruktor psa vodiča poseduju odgovarajuću ispravu na osnovu koje se ostvaruje pravo na kretanje uz pomoć psa. Ova odredba je izuzetno važna i za naše građane, za predstavnike koji rade u javnom sektoru, zaposlene u javnom sektoru.
Svi psi će biti vidno obeleženi adekvatnom opremom i samim tim se jasno izbegavaju svi eventualni nesporazumi, posebno u javnim ustanovama i u sredstvima javnog prevoza.
Koji su problemi, koji su pred nama, nakon samog usvajanja zakona? Postoje pitanja koja se i danas postavljaju. Pre svega, nedostatak pasa. Nabavka i obuka ovih pasa podrazumeva dugotrajan proces koji može da traje i više od godinu dana. Kao što sam rekla, sama obuka traje oko godinu dana, a nakon toga sledi socijalizacija psa u porodici. Takođe, nisu sve osobe sa invaliditetom zainteresovane za ovakvu vrstu usluge, jer posedovanje ovog psa zahteva da se ispunjavaju neki uslovi u smislu ishrane, smeštaja i nege samog psa. Neka statistika govori da svega 6-10% osoba želi da koristi ovakvu uslugu.
Takođe, postavlja se pitanje nedostatka poligona za dresuru. Postoje inicijative za formiranje centra za obuku psa vodiča. Takođe, u sredstvima javnog informisanja pomenuto je i formiranje neke fondacije koja bi imala za cilj nabavku samih pasa.
Sve što nas čeka u pogledu dalje efikasne primene zakona zahteva podršku države, pre svega resornog ministarstva, ali ugledaću se na mog kolegu, i predstavnika lokalnih samouprava.
Ovaj zakon će svakako imati uticaj i na subjekte koji se bave uzgojem i obukom pasa, jer će ovi subjekti na ravnopravnoj osnovi moći da prošire svoje delatnosti i bave se ovom vrstom obuke, što u perspektivi može da doprinese poboljšanju njihovog položaja na tržištu. Omogućavanjem sprovođenja obuke pasa od strane domaćih instruktora predstavlja mogućnost osnivanja i novih oblika organizovanja samih odgajivačnica pasa vodiča, a time i zapošljavanje određenog broja ljudi kao instruktora.
Bez obzira na pitanja koje ovaj zakon postavlja, ovo je još jedan korak u izjednačavanju mogućnosti i omogućavanju ravnopravnosti svih članova našeg društva.
Ne mali efekat ovog zakona jeste i razbijanje predrasuda o osobama sa invaliditetom, razvijanje kampanje koja podrazumeva i shvatanje šire javnosti o postojanju i potrebama osoba sa invaliditetom. Povećanje uključenosti osoba sa invaliditetom u zajednicu i stvaranje potrebnih preduslova imperativ je za socijalno odgovornu državu, a Srbija usvajanjem ovog zakona potvrđuje da se bavi ovim aspektom razvoja.
Kada je u pitanju ovaj zakon, zaustaviću se, a nešto više o ovom zakonu i projektu koji se priprema, kada je u pitanju dresura i pomaganje pasa osobama sa oštećenim vidom, govoriće moja koleginica Gordana Topić koja dolazi iz Pančeva gde postoji najveći dom slepih na prostoru nekadašnje SFRJ i koji i priprema projekat u vezi sa dresurom pasa.
Kada je u pitanju drugi zakon na dnevnom redu, a to je zakon o potvrđivanju Sporazuma između Srbije i Francuske o socijalnoj sigurnosti, mogu da kažem da je ovo jedan od najsveobuhvatnijih socijalnih sporazuma koji je naša država potpisala i predstavlja kontinuitet bilateralnih odnosa naše dve države u oblasti socijalne sigurnosti.
Podsetiću da je još u vreme FNRJ, 1950. godine, potpisana Opšta konvencija o socijalnom osiguranju između FNRJ i Republike Francuske. Ova konvencija je još uvek u primeni u Republici Srbiji, a mi danas ovim sporazumom tu Konvenciju zamenjujemo, jer je Srbija u međuvremenu postala samostalna država.
Ovaj sporazum predstavlja sveobuhvatni međunarodni dokument kojim se regulišu oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i zdravstvene zaštite, povrede na radu i profesionalne bolesti, materinstva i dodatka za decu, a u vezi sa građanima ove države potpisnice koji su radno angažovani na teritoriji druge države potpisnice.
Prava koja se ostvaruju po osnovu ovog sporazuma, u skladu sa pravnim sistemima država članica oslanjaju se na fond prava koja imaju građani u svojim matičnim državama. Posebno ističem kao značajna prava uređena ovim sporazumom ostvarivanje prava na dodatan za decu onih lica koja obavljaju neku delatnost, odnosno rad u skladu sa pravnim propisima jedne od strane ugovornice, osiguranje za slučaj starosti, invalidnosti i nadživelih članova porodice, povreda na radu i profesionalne bolesti, povrede na putu do posla, pogoršanje profesionalne bolesti i socijalna davanja za slučaj smrti.
Više o ovom sporazumu govoriće kasnije moj kolega Nenad Milosavljević, a ja bih na samom kraju želela da napomenem da je pre tri dana u proceduru Narodne skupštine ušao još jedan zakon koji se tiče osoba sa invaliditetom, to je Zakon o znakovnom jeziku. Verujem da ćemo u narednom periodu imati prilike da i o ovom zakonu raspravljamo, budući da je to isto zakon koji jako dugo čekamo. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, danas je pred nama jedan zakon iz korpusa socijalnih zakona, koji predstavlja još jedan iskorak u brizi o invalidnim licima, o licima koja zahtevaju posebnu društvenu podršku. To je Zakon o psima vodičima.
To će se ticati vrlo malog broja ljudi, vrlo malog broja ljudi koji žele tu vrstu podrške u svom kretanju. Koleginica je malo pre upravo o tome govorila, ali kao odgovorno društvo to od nas zahteva da rešimo baš zbog toga što uvodimo zakonski jednu novu kategoriju kretanja invalidnih lica u društvu koje se ne tiče samo njih, nego se tiče i svih ostalih u društvu koji u toj interakciji učestvuju.
Kada govorimo o licu koje se kreće uz pomoć psa vodiča, onda moramo znati da će se ono kretati na javnim mestima, u sredstvima javnog prevoza i to uključuje i frustracije i iskustva svih onih lica koja će se tu nalaziti. Dakle, moramo imati zakonski predvidive takve situacije i kako ih rešiti. Nije dovoljno da samo propišemo zakonom šta mora vlasnik objekta ili vlasnik prevoznog sredstva da primeni i da omogući. Biće mnogo trenutaka na koja nismo kao društvo spremni. To nije problem ovog zakona. To je problem zato što društvo već dugo nije spremno na ovakvu vrstu kretanja invalidnih lica.
Svakog dana sazrevamo, popravljamo i ugrađujemo u svoj život nova ljudska prava i unapređujemo postojeća ljudska prava. Ovo je zakon za koji vidim da će morati da bude dorađen, ali jako je dobro da on postoji. Iskorak da se donese ovaj zakon pokazuje da ćemo uskoro imati taj problem ili tu društvenu podršku, zakonski potpuno i dobro rešeno upravo onako kako to jedno moderno društvo čini.
Pre svega, moramo ovde da govorimo o tome da moramo u obzir da uzmemo prirodne predispozicije pasa koje smo do sada u običnom životu prepoznavali ili kao kućne ljubimce ili pse koji se koriste u lovu ili pse koji se upotrebljavaju u vojsci, u policiji. Znamo da se napredne predispozicije pasa koriste pre svega u spasilačkim poduhvatima i da su tu nezamenjivi.
Dakle, ovo je još jedan od tih kvaliteta koji ugrađujemo u svoju socijalnu podršku, u društvenu podršku invalidnim licima za njihovo lakše kretanje. Sve je u ovom zakonu već rečeno, sve smo u prethodnim diskusijama dodirnuli. Problem je nedostatak odnosno nedovoljno institucionalizovano obučavanje tih pasa, nabavka pasa. Verovatno da će se uključiti i neka druga ministarstva, pre svega Ministarstvo poljoprivrede, Odsek za veterinu za zbrinjavanje pasa u nadzoru nad brigom tih pasa jer oni moraju biti na adekvatan način zbrinuti i hranjeni da bi mogli da vrše tu svoju funkciju, ali kažem biće zaista potrebno još neke stvari u zakonu doraditi upravo zbog tog kretanja na javnim površinama i zbog interakcije sa ostalim članovima društva.
Bez obzira koliko se ti ljudi kreću, koliko im je potrebna ta podrška, ako uđu u sredstva javnog prevoza ne možete očekivati da svi putnici budu spremni da imaju taj kontakt. Dakle, treba malo amortizovati kroz medije pre svega društvo da bude zaista pripremljeno za tu vrstu susreta.
Ono što bih dodala da treba doraditi u ovom zakonu, koliko je to moguće jeste da se mora brinuti šta se događa kada pas odsluži svoje, ode u penziju, ko ga preuzima? Ili ako onaj kome je pas bio dodeljen, koga je on vodio, recimo umre, ko dalje preuzima brigu o tom psu? To bi bilo važno rešiti u zakonu, ali kažem zaista smatram da je izuzetno dobro da imamo napokon ovaj zakon. Važno je da je ovaj zakon u životu, a život će sam doneti potrebne ispravke i učiniti ga korisnim za sve nas.
Zbog toga ćemo u danu za glasanje svakako podržati ovaj zakon, podržati dobre amandmane koji mogu da ga poprave, ali smatram da ćemo ga ubrzo svi mi zajedno u ovom parlamentu učiniti još mnogo boljim i smatram da smo učinili ovim što je ovo pred nama veliki iskorak, velika pomoć i društvena podrška licima sa invaliditetom koja budu želela da se na ovaj način lakše kreću u društvu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan po meni jako važan predlog zakona koji pokušava da popravi i da reši diskriminaciju osoba sa invaliditetom, koja postoji u Srbiji unazad više decenija.
Zakon koji će omogućiti slepim i slabovidim licima da koriste psa vodiča je nešto dobro. Generalno kada se priča o toj ideji, u ime poslaničke grupe DS mogu da kažem da je to dobra ideja, dobar predlog o kome mi danas raspravljamo, zakon koji treba još malo da popravimo kao što su kolege rekle u ovoj diskusiji. Ono što želim da kažem jeste da je dobro da se krene u rešavanje problema i ovo jeste jedan početak rešavanja problema koji imaju osobe sa invaliditetom, pogotovo osobe koje su slabovide ili slepe.
Nije to jedini problem koji će rešiti psi vodiči. Postoji problem i prilikom glasanja na izborima, kada slepa lica ne mogu da ostvare svoje biračko pravo, pa mora neko drugi da potpiše ili da glasa za njih. Znači, ne postoji glasački listić na Brajevom pismu. Takođe ne postoji mogućnost da slepa lica u banci, pošti, bilo gde potpišu svoj ček i mislim da i o tome treba da pričamo.
U ime naše grupe i u moje lično ime mogu da dam predlog da se napravi nacionalni registar slepih i slabovidih lica i da kao što lekari imaju svoj serijski broj i pečat, da i slepa lica imaju te pečate ili brojeve, kako bi mogli da imaju taj potpis ili pečat i da imaju autorizaciju države.
Gospodine ministre, želim da vam kažem da određene organizacije slepih i slabovidih su dale neke komentare, neke su vam čak i pisale pismo, pa ću neke sugestije koje su dali ispred Saveza udruženja slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ koji obuhvata i koji sačinjava centar za samostalno kretanje i obuku pasa vodiča Srbije, Udruženje slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ region Beograd, Udruženje slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ region centralne Srbije, Udruženje slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ region jugoistočne Srbije i regiona Moravsko-Ibarski koji je vama dostavio neke njihove primedbe na Predlog zakona. Zamoljen sam u ime njihove organizacije da vam par sugestija koje su bile, oni pretpostavljaju da možda čak to pismo nije došlo do vas, ali da postoji dobra volja to verovatno sa vaše strane i postoji. Čak smo pre nekoliko meseci imali prilike gde su osobe sa invaliditetom pravile skup i taj zakon je i tada najavljen, što je u principu dobro. Ono što iz Udruženja „Beli štap“ daju kao neku malu primedbu to je da ovim tekstom Nacrta zakona nisu ispoštovani međunarodni evropski standardi koji se odnose na pse vodiče i pse asistente pomagače, kao i instrukture za mobilnost „european gay dogs mobility standards“ i „gay mobiliti instructions competitions“.
Neophodno je po ljudima koji su u ovom udruženju da ovim zakonom adekvatno regulišemo usluge podrške psa vodiča, kao i psa asistenta imajući u obzir dostignute međunarodne i evropske standarde pružanja ovih usluga osobama sa invaliditetom. U tom smislu je neophodno razlikovanje pojmova - psa vodiča koji tradicionalno rade sa slepim i slabovidnim osobama od drugih vrsta pasa koji pružaju podršku i asistenciju osobama sa invaliditetom i to gluvim i na gluvim osobama, osobama sa fizičkim invaliditetom, uključujući pre svega osobe, korisnike kolica, zatim osobe sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom, osobe sa autizmom, osobe koji imaju šećernu bolest, hroničnu epilepsiju i slično.
U tom dopisu, koji je poslat vama je neophodno davanje, nije dovoljno široko postavljen krug korisnika novih usluga kako bi se sprečio neravnopravni položaj i tretman osoba sa navedenim poteškoćama. Neophodno je takođe zakonom jasno i obrazloženo definisati, u podzakonskim aktima to je svakako moguće, nekoliko važnih pitanja. Pre svega, procesi potrebe, uslove za sprovođenje obuke pasa vodiča i pomagača, kao i obuku osoba korisnika pasa i neophodnu pripremu za taj proces. Neophodno je zakonom i jasno obrazloženo definisati iz kojih sredstava se to planira razvoj usluge podrške pasa vodiča i psa asistenta i za koje je tačno namene će se koristiti, kao i da za razvoj ove usluge rezerviše neophodni minimum sredstava u procentualnom iznosu u odnosu na budžetska sredstva namenjena za program u oblasti unapređenja položaja osoba sa invaliditetom i njihovog uključivanja na ravnopravnim osnovama.
Neophodno je usklađivati tekst zakona sa standardima i definicijama iz Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, u daljem tekstu, koji je vama prosleđen, Konvencija. Izrada teksta ovakvog zakona koji reguliše specifična i za pravni poredak novu oblast zahteva uključivanje u proces izrade međunarodnih eksperata, znači ljude koji, Savez slepih i slabovidnih iz regiona, tu su oni napravili dobru jednu komunikaciju sa Savezom slepih Hrvatske, Slovenije koji su već članice Evropskog saveza za pse vodiče i Saveza „asistens dogs jurop“.
To su neki predlozi i primedbe koje su prosleđene vama, mislim da čak neke možemo, pošto je isteklo vreme za podnošenje amandmana, s obzirom da su se oni javili pre dan i po, znači manje od 48 sati, vreme je za amandmane je isteklo, ali postoji mogućnost u koliko vi prihvatite u ovoj raspravi da možda i Odbor za rad i socijalna pitanja možda uloži neki amandman na ovo što je sada pročitano.
Na primer, u članu 3. ovog zakona se kaže da bi se uopšte realizovala obuka pasa vodiča od osam nedelja isti se daju oko 12 meseci na socijalizaciju. To rade porodice koje obučavaju i za to postoje programi, tako da posle stava - instruktor treba uvesti pojam socijalizator, jer i te osobe moraju da šetaju psa, da ih vode na razna mesta i slično, da rade sa njima i za to takođe postoje oznake i drugačiji se označavaju psi u obuci.
Primer, gledao sam neki film gde se pokazuje socijalizatorska porodica iz Londona koja je imala ove probleme koje mi predlažemo da možda i u tom nekom predlogu amandmana se stavi. Socijalizator mora da se stavi da je osoba koja obavlja socilajizaciju deo dresure uz nadzor instruktora pasa u periodu socijalizacije psa od dva do 16 meseci.
U članu 5. se kaže da će ministar nadležan za poslove zdravlja, ministar nadležan za poslove unapređenja položaja osoba sa invaliditetom da reguliše pravo korišćenje objekata u javnoj upotrebi. Osobe koje su u ovom udruženju misle da i postavljaju pitanje da li će onda morati ministar za saobraćaj da se uključi pored ministra zdravlja i nekih drugih ministara radi obeležavanja i ko postavlja table sa dozvolama, odnosno zabranu ulaska za ostale pse? Kada slepa osoba uđe ka fakultetu, ko će onda da da dozvolu da se uđe na taj fakultet, gde slepa osoba pohađa nastavu?
U članu 8, takođe iz udruženja „Beli štap“ su dali neke sugestije da socijalizator, jer instruktor se kreće sa dresurom tek posle 16 meseci. Kaže – mora se uvesti i dodati pored već reči – uvek i socijalizator jer instruktor kreće sa dresurom tek posle 16 meseci, a ko do tada uči i socijalizuje psa, socijalizacija znači gde da vrši nuždu, kako će da ima četiri obroka, kako da dođe do tog obroka, pošto su me oni obavestili da postoji u toj dresuri pasa da ne sme da uzme obrok bez pištaljke osobe koja ga čuva, tj. kojoj on pomaže u svemu ovome.
Iz Udruženja „Beli štap“ takođe su naveli da možda član 3. gde se navodi da je pas vodič prošao posebnu proceduru u skladu sa zakonom. Član 10. navodi da osposobljavanje osobe koja se kreće uz pomoć pasa vodiča za kretanje sa psom vodičem organizuje i sprovodi javno priznati organizator aktivnosti obrazovanja odraslih u skladu sa zakonom na osnovu posebnih programa.
Tako da je tu par nekih stvari na koje su oni imali primedbe i sugestije i nisu neke velike da bi promenile sam smisao zakona. Zakon je dobar i kada god kažete da nešto može pomoći i podržati slepe i slabovide osobe, nema te osobe koja će reći nešto suprotno. Nema te osobe koja će reći da to nije dobro, ali dajte da pokušamo da napravimo Predlog zakona koji će ne ujediniti poslanike. Mi ćemo ovde pretpostavljam da glasamo svi za ovaj zakon jer je ovo jedan od mnogih zakona za koje konkretno ja ili neko nije bio za su usvojeni, pa su se posle dorađivali. Ovo je zakon što se tiče političara nema mnogo zamerki, ali neke predloge smo dobili iz udruženja koja okuplja upravo osobe kojima je ovaj zakon najpotrebniji. Ako oni imaju neke sugestije, mislim da nije loše da se te sugestije usvoje i da kroz eventualno možda neki amandman Odbora za rad i socijalna pitanja se on usvoji.
U ime poslaničke grupe DS mogu da kažem da je ovo jedan pomak u jednom putu ka humanijoj Srbiji, u jednom putu ka smanjenju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom. Želim da živim u Srbiji i sanjam da živim u Srbiji gde neće biti niko diskriminisan, pogotovo osobe sa invaliditetom koje su imale problem ili sa bolešću ili sa nekom nesrećom koja ih je dovela u tako jedan težak položaj da moraju da budu u kolicima i poruka sa ovog mesta je da nije sramota biti bolestan, da nije sramota biti u invalidskim kolicima, da moramo da te neke naše tabue da razbijamo, da ne rušimo samo arhitektonske barijere koje onemogućavaju jedan normalan i pristojan život naših sugrađana koji su u kolicima ili koji su slepi, nego da svi zajedno rušimo neke barijere koje su u glavama građana Srbije.
To je nešto što je po meni najvažnije i tu ne vidim nijednog političara koji bi bio protiv toga. Tako da svako od nas treba da da neki dobar primer da se te barijere u glavama ljudi ruše, da se kaže da nije strašno biti bolestan, da nije sramota da ako neko dete krene u osnovnu školu a ima poremećaj govora ili sluha ili je u kolicima, da se ne uključi u grupu, da ga deca marginalizuju, da treba da ga deca prihvate, ali to je i na roditeljima i na edukativnom sistemu Srbije, a ovo što se tiče konkretno današnjeg Predloga zakona ja kao lekar mogu da vam kažem da je to jedan veliki pomak ka jednoj pristojnijoj Srbiji u kojoj usvajamo sve te evropske standarde i norme da tim ljudima olakšamo svakodnevni život. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Želim da se zahvalim poslaničkom klubu SPS, Nove Srbije i DS na razumevanju ovog zakona i razumevanju ovoga što mi pokušavamo zapravo da uradimo.        
Ali, samo da ispravim neke nejasnoće. Ovo nije zakon o psu. Ovo je zakon o kretanju psa. Dobrobit psa, briga o njemu, sve ono što je potrebno od hranjenja do uslovno rečeno penzionisanja, to je ono što rade, praksa je u okruženju, je da to rade volonterske porodice koje se za to prijavljuju i oni brinu o psu kada izgubi svoju radnu ulogu. To je sve nešto što se reguliše drugim zakonima ili se reguliše odgovarajućim pravilnicima koje ćemo doneti u roku od šest meseci od donošenja ovog zakona.
Svrha ovog zakona je da se obezbedi mogućnost slepoj osobi da sa svojim psom može da, koliko je to god moguće, potpuno normalno živi i da mu se obezbedi maksimalna pristupačnost svih javnih i privatnih objekata u ovoj zemlji. Na to se mi fokusiramo u ovom zakonu, a sam pas se reguliše Zakonom o dobrobiti životinja i pravilnicima o kojima sam već govorio.
Što se tiče primedbi udruženja i udruženja o kome govorite je i učestvovalo u javnoj raspravi. Dalo je svoje predloge. Na neke od tih predloga smo odgovorili i to podrobno i u samom obrazloženju zakona, odnosno amandmanima koje nismo prihvatili ili jesmo prihvatili. Dakle, vrlo smo precizno i vrlo studiozno odgovorili na svaki od zahteva. Zakon uvek može da se popravlja, ali da budemo precizni, te predloge smo već čuli i o njima smo se u krajnjoj liniji već izjasnili. Hvala.