Zahvaljujem, gospodo narodni poslanici i gospođo ministar, dobro je da danas raspravljamo o ovom zakonu koji se dugo priprema i moram da kažem da je dobro što je vođena jedna javna rasprava u kojoj su učestvovale i brojne nevladine organizacije, udruženja, poslovan udruženja koja imaju interes da se ova oblast uredi.
Ministarka je govorila u uvodu o tome, koliko je ovaj zakon značajan za poslovnu zajednicu u Srbiji. Kada svi mi kao narodni poslanici, koji predstavljamo građane od kojih su neki, voleli bismo da su mnogo više od njih, predstavnici biznisa i poslovne zajednice, znamo da svi oni u kontaktima sa inspekcijama kakve su do sada bile i kako su do sada radile, da su ih doživljavali kao neku vrstu kaznenih ekspedicija, koje u sistemu ovako duboke korupcije zaista jesu otežavali rad naše privrede, naročito onog segmenta koji čine mala i srednja preduzeća u lokalnim zajednicama gde ne postoji dovoljno prostora ni za zaštitu, ni za kontrolu.
Dakle, ovaj zakon jeste jedna jako dobra ideja. On je nastao, pošto sam se nešto bavila tom temom i znam kako su reformisali sistem inspekcijskog nadzora i u BiH, u Hrvatskoj, dakle, čitava ta ideja o stvaranju jedne koordinacije na nivou centralnog koordinacionog tela je dobra.
Ono što je važno, to je da se uvode neki novi elementi, a to je recimo preventiva, znači da inspekcije imaju neku preventivnu ulogu i da u tom smislu nisu samo kaznene ekspedicije, nego da treba i da pomognu onom segmentu društva sa kojim treba da rade.
Međutim, bojim se da će efekti ovakvog zakona, da se nije zapravo otišlo daleko u definisanju rešenja koja su predložena i da će, ukoliko se bude htelo, zaista imamo neku promenu na bolje u ovom segmentu državne uprave, da će vrlo brzo morati neke stvari dodatno da se definišu nekim novim zakonom, odnosno izmenama i dopunama.
Sigurno da je u praksi naših inspekcija potrebno, možda objedinjavanje nekih inspekcija, objedinjavanje resursa nekih inspekcija, jer mi znamo da naši inspekcijski organi imaju zapravo strašno male resurse.
Kada pogledate na koji način deluju inspekcije veterinarske ili inspekcije rada, sa koliko malo resursa i opreme funkcioniše, to je nemoguće očekivati velike i značajnije rezultate, ali znamo da su inspekcije nužne upravo za primenu onih standarda, kada govorimo o uvođenju evropskih standarda u sve oblasti našeg rada i života, inspekcije treba da kontrolišu na koji način se ti standardi primenjuju. Resursi su nedovoljni. Znači, mora se ići na neko objedinjavanje resursa.
Nema dovoljno toga u ovom zakonu. Takođe, nema plana decentralizacije. Većini inspekcije je i dalje predviđeno da funkcioniše zapravo na nivou decentrisanih jedinica, a ne decentralizacije, što bi bilo negde logično u smislu neke demokratizacije i približavanja nekih organa uprave, više lokalnoj zajednici i građanima.
Ono što bi takođe bilo važno to je da ojačamo kapacitete inspektora kroz edukaciju.
Vrlo sam razočarana jednim rešenjem koje je predviđeno zakonom, a to je da će svi inspektori koji su trenutno zaposleni u inspekcijskim organima, a ne ispunjavaju uslove koje predviđa ovaj novi zakon, tek za dve godine, toliko će biti potrebno državi da oni polože ispit koji bi bio u skladu sa novim zakonom.
Ono što je takođe važno, to je da imao u vidu, kako građani vide inspekcije. Građani jesu po nekim istraživanjima koja su rađena, vrlo nezadovoljni radom inspekcije, pre svega onim inspekcijama sa kojima oni imaju najviše dodira, to je komunalna, građevinska itd, jer to je ono što njih najviše interesuje u njihovom svakodnevnom životu i građani su ti koji daju primedbe, zapravo prijave različitim inspekcijama.
Ono što je važno i što svi građani kažu, mi kada prijavimo inspekciji da nešto nije u redu, nikada nemamo povratnu informaciju šta se dogodilo i to je nešto što bi bilo moguće predvideti ovim zakonom. Mislim da bi za građane to bilo vrlo važno.
Ono što su tri glavna loša rešenja, pre svega je pitanje kako je definisana komisija za koordinaciju. Predviđeno je da će se u roku od tri meseca, od dana stupanja na snagu, da će biti formirana koordinaciona komisija, ali nije zakonom jasno predviđen ni njen sastav ni mandat njenih članova, niti su jasno definisane njene nadležnosti. Jeste da o tome može da odlučuje Vlada, ali bi s obzirom na revolucionarnost ovog zakona, kako se najavljuje, bilo bolje, da zakonom to detaljnije bude regulisano, zato što se na ovakav način kada nije zakonom definisano, opet otvara jedan veliki prostor za arbitrernost, da će Vlada tu komisiju popunjavati bez nekih naročitih kriterijumima, možda po nekim političkim podobnostima.
Takođe, kada pogledamo član 69. mi vidimo da zapravo do tog usklađivanja zakona, svi govorimo o tome da su vrlo neusklađeni kriterijumi po kojima rade komisije, da postoji komplikovana podela nadležnosti i da su nedovoljna razgraničenja i mnogi naši privrednici i preduzetnici o tome govore, da se zapravo često radi da inspekcije pokrivaju praktično ista pitanja, ali da su na različit način, različite odredbe različitih zakona neusaglašene.
Član 69. ne daje nam dovoljno razloga da mislimo da do takvog usaglašavanja zapravo neizostavno mora do dođe. Procedura koja je predviđena je vrlo komplikovana itd.
Ono što mene najviše zabrinjava, o tome je govorila i koleginica Čomić, a to jeste član 22. i po našem mišljenju jedno ozbiljno ugrožavanje prava na nepovredivost stana, zbog toga što član 22. predviđa da inspekcija može da traži odobrenje suda, kako se kaže u stavu 1, ukoliko se vlasnik stana ili korisnik stana, odnosno držalac protivi vršenju uviđaja.
Veliki broj naših građana ne zna ništa o svojim pravima. Nemojmo da imamo iluzije. Ovo je, ukoliko razmislimo o tome da toliki broj inspektora, a vi znate sigurno bolje nego ja koliko ih ima, ima pravo da od vlasnika stana traži da uđe u vaš stan i da vrši neki uviđaj, a da o tome nema nikakvu odluku, ovo je vrlo opasno rešenje. Ja se bojim da će to da stvori veliki broj zloupotreba, da građani neće imati nikakvu zaštitu i da je to suštinski suprotno Ustavu, a pogledajte i član 40. Ustava o nepovredivosti stana, a i član 20, koji govori o tome kako se može primeniti ograničenje ljudskih i manjinskih prava. Znači, dužni su da se vodi računa o suštini prava koje ograničava. Nepovredivost stana je jedno od ključnih prava, kolege poslanici i ministri.
Znači, važno je da se vodi računa o svrsi ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, a da ne govorim o tome koliko će sudovi biti dodatno opterećeni time što će na zahteve brojnih inspekcija morati da daju odluke i mišljenja da li treba vršiti uviđaj i pretres.
Dakle, ovo će biti jedno ozbiljno kršenje ljudskih i građanskih prava i mislim da ovakvim rešenjima stvaramo dodatni prostor za delovanje Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Hvala na pažnji.