Poštovani poslanici, nastavljamo rad i prelazimo na načelni pretres o Predlogu zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta izgradnje „Beograd na vodi“.
Saglasno članovima 89. i 90. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici prisustvuju predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić, svi članovi Vlade Republike Srbije, Siniša Mali, gradonačelnik Beograda, Srđan Kokotović, državni sekretar u Ministarstvu finansija, Aleksandar Damjanović, državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Radmila Jagodić, pomoćnik ministra finansija, Đorđe Milić, pomoćnik ministra građevinarstva saobraćaja i infrastrukture i Saša Novaković, viši savetnik u Ministarstvu finansija.
Primili ste predlog zakona koji je podnela Vlada.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas, da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova.
Koliko vas za Poslovnik? A vi ste prvi. Balša Božović, izvolite.

Zahvaljujem predsednice Skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, uvaženi gradski odbornici Skupštine Grada Beograda, član 85. pripremanje i sazivanje sednice, dnevni red sednice Narodne skupštine predlaže predsednik. U predlogu dnevnog reda sednice mogu se uvrstiti samo oni predlozi akata koji su podneti u skladu sa Ustavom, zakonom i ovim Poslovnikom.
S obzirom da ova tačka dnevnog reda nije mogla da bude na dnevnom redu, pošto nije u skladu sa ovim Poslovnikom, sadržaj i obrazloženja, član 59. stav 4. Analizu efekata propisa koje sadrži sledeća objašnjenja na koga će i kako će najverovatnije uticati rešenja u propisu, kakve troškove će primena propisa stvoriti građanima i privredi, da li su pozitivne posledice donošenja propisa takve da opravdavaju troškove koje će on stvoriti, da li se propisom podržava stvaranje novih privrednih subjekata na tržištu i tržišna konkurencija. I stav 5. - procena finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje ovog zakona, odnosno propisa.
Pošto ovaj predlog zakona nije u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine, predlažem da se povuče sa dnevnog reda. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poslaniče. Vi ste nešto predložili što je nemoguće. Nemoguće je da povučem dnevni red, a započeli smo sednicu pre jedno sedam dana.
Što se tiče člana 59. mislim od nekog vašeg ličnog i emotivnog naboja da ste potpuno promašili. U članu 59. radi se o Odboru za Kosovo i Metohiju.
(Balša Božović, s mesta: Član 85.)
Ne, rekli ste 59.
(Balša Božović, s mesta: Član 85, a član 59. - obrazloženja.)
Jeste, Odbor za Kosovo i Metohiju zaista nema veze sa mojim velikim žaljenjem, sa ovom materijom. Molim vas, sedite poslaniče.
Ne, ne možete Poslovnikom na Poslovnik. Znači, da ovo stoji povreda Poslovnika na moju odgovornost. Budite ljubazni da sednete da vas pitam nešto. Sedite, molim vas.
Da li ćemo glasati za povredu člana 59. i ovog drugog koji ste naveli? Da li želite?

Član 85. - da.

Pola ćemo glasati. Član 85. – da.
Ne vidim od fotoreportera, ali ruka koja je podigla dobiće reč.

Ja ne znam kako ruka može da dobije reč, može osoba koja je podigla ruku i tražila po Poslovniku da vam se obrati, poštovana predsednice.
Molim vas da slušate pažljivo šta govorim, jer vidim da kod prethodnog kolege niste slušali, pa ste govorili da je on reklamirao član Poslovnika koji on nije reklamirao. Znači, ja vam sada po članu 97. Poslovnika, predlažem stav 3. da kao predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe, pre otvaranja pretresa ima pravo da predloži duže vreme pretresa za poslaničke grupe od vremena utvrđenog u stavu 1. ovog člana.
S obzirom da je danas tu, iako nije poslednji četvrtak u mesecu, i premijer, i veći broj članova Vlade, veliki broj poslanika i neki ljudi na galeriji, a niste nam dali obaveštenje o kome se radi, predlažem, s obzirom na važnost ove teme, da produžimo raspravu, odnosno dupliramo vreme koje je predviđeno za raspravu u poslaničkim grupama. Verujem da i predstavnici stranaka koji podržavaju Vladu, i mi iz opozicije, imamo želju i potrebu mnogo stvari da kažemo o zakonu koji je danas na dnevnom redu, pa vas pozivam da stavite ovaj predlog pred Skupštinu da se ona izjasni. Hvala vam.

Dobro, znači to nije bila povreda Poslovnika. Imate stenogram i videćete da se pozvao u obrazloženju na član 59. Nemojte mahati rukom nego mali trud, pa ćete pročitati to kao poslanik.
Sprečili ste me povredama Poslovnika da kažem ko je danas prisutan na sednici što je običaj kod nas, tako da jednostavno nisam mogla da predstavim.
Dakle, poštovani narodni poslanici dozvolite mi da u vaše i svoje ime pozdravim odbornike Skupštine Grada Beograda, kao i predsednike gradskih opština i druga imenovana lica u Skupštini Grada Beograda koji trenutno prate deo današnje sednice sa galerije velike sale i molim vas da danas pozdravimo goste na ovoj sednici.
Stavljam na glasanje predlog poslanika Marka Đurišića da se duplira vreme rasprave.
Molim vas da se izjasnimo.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 28, protiv – dvoje, uzdržanih – nema, nije glasalo 184 od ukupno 214 prisutnih narodnih poslanika.
Nije vam prošao predlog. Izvolite. Molim vas, ponovo je povreda Poslovnika, samo molim vas, ako budete prečesto zloupotrebljavali instituciju povrede Poslovnika moraćemo da primenimo mere oduzimanja vremena od ukupnog vremena, jer nemoguće je da neko napravi povredu Poslovnika, a da još nije ni počeo da radi. Izvolite.

Hvala poštovana predsednice, mislim da treba da sačekate da čujete moje obrazloženje o povredi Poslovnika, pa onda da se izjašnjavate, a ne unapred da govorite da li ja zloupotrebljavam Poslovnik, institut povrede Poslovnika ili ne.
Član 27. – predsednik Narodne skupštine predstavlja Narodnu skupštinu, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši druge poslove u skladu sa zakonom i ovim Poslovnikom. Predsednik Narodne skupštine stara se o primeni ovog Poslovnika.
Shvatam da ovaj Poslovnik u članu 27. je povređen zato što ste danas rekli sami da ste pozvali odbornike Skupštine Grada Beograda, beogradskih opština. Mi raspravljamo o zakonu koji, koliko smo mogli da čujemo u raspravi pre ove sednice i obrazloženje je važno za Republiku Srbiju. Mene zanima zašto niste pozvali odbornike gradske skupštine Vranja, Leskovca, Užica, Čačka, Niša, Subotice, Zrenjanina, znači svih građana Srbije kojih se tiče ovaj zakon.

Poslaniče, vi držite govor, ovo nije povreda Poslovnika. Poslaniče, ne možete tako.
Dakle, nisam otvorila raspravu poslaniče, nego ste tražili povredu Poslovnika. Nećemo elementirati ko je pozvan, ko nije pozvan. Nisam nikoga pozvala, kao što ne zovem ni đake osnovnih škola, srednjih škola, studente sa Političkih nauka koji pozovu neki vaši poslanici, recimo, Zakon o sportu i razne smo imali, razne međunarodne sporazume. Nije se lično odnosilo na njih, ali su iskazali želju da prisustvuju sednici. Ovo je samo forma obaveštenja, a neću vam oduzeti dve minute vremena iako imam pravo na to pošto ste zloupotrebili instituciju povrede Poslovnika. Zahvaljujem vam se. Molim vas sedite i omogućite nam da nastavimo rad.
(Marko Đurišić, s mesta: Želim da se izjasnimo.)
Nemamo o čemu, neću staviti na glasanje jer niste pričali o povredi Poslovnika.
(Marko Đurišić, s mesta: Molim vas, morate da se izjasnite.)
Prihvatam izvinjenje, ali ja se izvinjavam vama što dobro razumem šta želite da uradite.
(Marko Đurišić, s mesta: Nisam se nikome izvinjavao.)
Dakle, da se vratimo na konkretan rad.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanik.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine otvaram načelni pretres o Predlogu zakona i pitam predstavnika predlagača predsednika Vlade Republike Srbije da li želi reč? (Da.)
Molim vas da se samo prijavite. Zahvaljujem.

Izvinjavam se gospođo predsednice.
Dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, dragi gosti, za mene je danas izuzetna čast da o ovoj temi mogu da govorim pred ovim visokim domom.
Mislim da je izvanredna prilika da mnoge nedoumice danas rešimo, da mnogo toga o jednom važnom projektu za celu Srbiju danas raspravimo i da, rekao bih, donesemo najbolje zaključke u interesu našeg naroda, naših građana i naše Srbije.
Veliki gradovi kao i zemlje izgrađeni su na velikim snovima, na vizijama i projektima, čija veličina je uvek bar jedan deo ljudi zastrašivala. Istorija, ideja i ideje spuštanja Beograda na Savu datira još od vremena velikog i mudrog Knjaza Miloša, koji je još insistirao da trgovci mogu da se nastane na ovom prostoru i tada je započeto uređenje Sava Male. Preselio je njene stanovnike u Palilulu, postojeće kuće od slabog materijala porušio i doneo odluku o izgradnji novih kuća. Ubrzo je počela izgradnja novih, i prepravka postojećih kafana po uzoru na evropske.
Izuzetno brz razvoj Beograda i Srbije uz reku Savu, dešava se u periodu između 1841. i 1861. godine, a razume se, naročito u vreme Knjaza Mihaila. Tada počinje nastanjivanje trgovaca u Sava Mali. I iz tog vremena imamo jednu od najlepših kuća, kuću Luke Ćelovića koja se danas nalazi direktno preko puta zgrade Beogradske zadruge ili Geozavoda u zavisnosti od toga, ko ga, kako i na koji način pamti.
Srbija je nastavila da ovaj deo grada pretvara u najvažniji, te 1884. godine izgrađena je Železnička stanica. Pet godina nakon toga 1889. godine, Komisija za utvrđivanje granica varoši, smatra da Savska varoš treba da se širi prema Savi u cilju podsticanja trgovine što je značilo i formalni ulazak prisavlja u gradski reon.
Vek 20. doneo je Beogradu bolju povezanost sa Evropom. Prodor novog veka, prodor Evrope, najviše se osetio u prisavskom delu grada, jer za 14 godina do početka Prvog svetskog rata ovaj deo grada formiran urbanistički, regulisane su ulice, izvršena je parcelacija, počela je izgradnja pristaništa i keja, izgrađena osnovna škola, izgrađen prvi novčani zavod u Srbiji, konačno nasuta bara Venecija. Doneta je i dalekosežna odluka da se Karađorđeva ulica produži do Železničke stanice. Jasno je da je taj front ulica prostor oko male pijace postao prestižan.
Godine 1906. urađen je projekat za zgradu Beogradske zadruge, čiji su potpisnici arhitekte Nestorović i Nikolić. Na njih je, razume se, Francuska arhitektura tog vremena imala poseban uticaj. Oni su i posetili Parisku izložbu 1900. godine i izgradili jednu od najlepših zgrada. Ta zgrada, ja želim vama, uvaženi narodni poslanici to da pokaže, je zaista spoljnim linijama, svojim oblikom, možda i najlepša zgrada u Beogradu.
Ona je do pre samo godinu dana izgledala ovako, dakle, možete svi da vidite. A onda smo rekli, hajde da pokušamo nešto da popravimo, nešto da promenimo i za samo godinu dana od tog rada, a mnogi su pokušavali različitim dezinformacijama, neistinama da govore o tome kako je do sada urađena jedna kafana, ne govoreći istinu, a pogledajte, mi smo ovu velelepnu zgradu koju su skrivali, pretvorili, rekao bih u danas, apsolutno jednu od najlepših zgrada na celom Balkanu, i spolja i iznutra. (Aplauz)
I pošto ja znam da će mnogi da se smeju, taj osmeh je nekoga koštao četiri miliona evra, srećom, ne građane Srbije, već investitora koji je želeo da pokaže svoju dobru volju za učešće u velikom projektu kakav je „Beograd na vodi“.
Beograđani danas imaju u tom delu, jednu od najlepših zgrada, i kao što je nekada, a tog vremena se sećam, govorio, a malo ko je verovao, a u mnogo čemu možda i nisam mogao da se složim sa gospodinom Mrkonjićem, ali kada je govorio o Areni Novobeogradskoj, pričao je da je razvojni projekat, pa pogledajte posle toga tek, tek posle izgradnje Arene taj deo Novog Beograda je postao najskuplji i po ceni kvadrata i po ceni poslovnog prostora i svega drugog.
Uređenje, tada idemo, početkom 20. veka na uređenje tih ulica, celog tog prisavalja i uređenje na licitaciji je dobio poznati beogradski građevinar Jovan Sevdić, naravno, posle kratkog vremena, gradnja je prekinuta zbog tehničkih problema, i pre svega zbog nedostatka novca. Iako, ne sprovedena ideja o keju je prva ideja o silasku grada na obale, a do tada su svi srpski velikani uvek govorili o strahu Beograda od vode i okretanju zadnjih fasada i dvorišta vode.
Ovog puta se pokazala želja da taj strah bude prevaziđen. Poslednja intervencija u Sava Mali, pred izbijanje Prvog svetskog rata, bila je izgradnja skvera, upravo ispred Beogradske zadruge ili zgrade Geozavoda, kako hoćete. U vremenu između Prvog i Drugog svetskog rata, taj strah od spuštanja grada na reku, kao da je prevladao i samo je jedna rentijerska, modernistička zgrada urađena na regulaciji povučenoj u Karađorđevoj 36 i ništa više nije rađeno u periodu od nekoliko decenija.
Posle Drugog svetskog rata, stalno je prisutna želja i ideja da se Beograd spusti na reke baš onako kako je to urađeno u najvećim gradovima širom sveta.
Izgradnju novih ulica, trgova, parkova, stambenih i poslovnih zdanja, muzeja, škola, sportskih terena na mestu „Beograda na vodi“, predviđaju svi generalni planovi Beograda još od 50-tih godina prošlog veka.
Želim da vam kažem da sam mislio da je u ovom savremenom periodu to bila ideja nekih koji su govorili o Europolisu, Metropolisu, kako god da su ga nazivali, pa sam mislio da smo je mi negde revitalizovali ili obnovili tu ideju.
Ne, ta ideja je obnovljena u vreme bivšeg režima, u vreme kada je gradonačelnik Beograda i zahvalan sam mu na tome, bio gospodin Đilas, naime, tada je 2009. godine, rečeno i šef Urbanističkog zavoda ili Zavoda za izgradnju grada, Urbanističkog zavoda, gospođa Gligorijević, rekla da će na tom području nići srpski Menhetn. Računam da, kada je govorila o Menhetnu, da je mislila na Medison, Aveniju Park, Aveniju petu, šestu, sedmu. Sumnjam da je mislila na one udžerice u Harlemu.
Mi smi veoma zahvalni zbog toga. U izbornoj kampanji, mi smo govorili, i kada sam doveo velikog Đulijanija ovde, o tome sam govorio i pričao, o tim našim snovima i to su snovi nas Beograđana, a razlog je prost.
Pošto danas svi govore o najlepšem delu Beograda, najlepšem delu Srbije, ja sam rođen u Beogradu. Ne mislim da je to prednost i nikada neću misliti da sam bolji od onoga koji je rođen u Pirotu, Subotici, Kruševcu, Kraljevu, Čačku ili bilo kojem drugom mestu. Ceo život sam ovde živeo i nikome neću da dozvolim da Beograd kao i Srbiju, voli više od mene, niti plediram na to, da i Beograd i Srbiju, volim više od nekog drugog.
Međutim, šta smo mi posle toga uradili i želeli da pokažemo? Želeli smo da pokažemo da to ne mora da bude najveće ruglo našeg grada.
Kada kažem najveće ruglo našeg grada, ne moram da vam govorim, a doneo sam i fotografije koje ću vam u toku rasprave pokazivati, da smo tu sem 52 olupine, od kojih niste mogli da vidite, uz razume se, prljavštinu i tri kanalizaciona ispusta, nikada niste mogli da vidite patke koje neki reklamiraju, nikada niste mogli ništa živo da vidite u blizini „ Beograda na vodi“, sem ljudi koji su sticajem okolnosti, morali u najtežim okolnostima i najtežim uslovima da žive, tu smo mogli da vidimo, ova zgrada Geozavoda, Beogradske zadruge, služila je narkomanima za noćna okupljanja, na žalost i za neke mnogo još ružnije radnje, koje me je sramota da pred ovim visokim domom i pomenem, a danas je to deo grada koji se najbrže razvija sa najviše modernih restorana, kafića, mesta gde ljudi izlaze, ugostiteljskih objekata, gde zarađuju novac i gde se okupljaju.
Sa druge strane, šta je to što smo još imali? Imali smo asfaltne i betonske baze. Imali smo ložionicu za koju ću da vas podsetim da je čak i veliki Branko Pešić napravio trik kojim je Josipa Broza Tita nagovorio u stvari da se krene u veliki saobraćajni projekat, veliki infrastrukturni projekat izmeštanja železničke stanice iz Prisavlja u Prokop, kada mu je pokazao ložionicu koja je i Titu zasmetala i tada je doneta odluka da se ide u izmeštanje železničke stanice, a ne danas. Na tome se radilo 20 godina, od 1996. godine, ako se ne varam, počeli su radovi i tamo smo na tom prostoru imali samo udžerice, romske mahale i ništa više.
Obaveštavamo vas da ćemo u januaru do Svetog Save sledeće godine završiti stanicu „Prokop“ i konačno će posle 20 godina biti u upotrebi.
Za „Srpski Menhetn“, kako su ga popularno nazvale moje kolege iz nekih drugih političkih partija, postojalo je više konkursa. Domaće i strane arhitekte nudile su atraktivne crteže, raspisivani su arhitektonski konkursi, izrađivane su studije.
Dva konkursa su bila posebno interesantna, međunarodni u unapređenju strukture Novog Beograda iz 1985. godine i za treći milenijum koji je 1991. godine organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti.
Jedan od sedam timova koji su učestvovali na konkursu činile su arhitekte Antonije Antić, Dragoljub Manojlović Dik, Slobodanka Prekajski i Milica Toma.
Njihov projekat „Varoš na vodi“ povezivao je levu i desnu obalu reke mrežom kanala sa veštačkim ostrvom u sredini i stambenim poslovnim i ugostiteljskim objektima. Zatim je 1996. godine lansiran projekat „Evropolis“, međunarodni konkurs nije sproveden. Nijedna od pomenutih ideja do danas, dakle, u prethodnih 70 godina nije realizovana.
Realizacijom projekta „Beograd na vodi“ obnoviće se brojne fasade u Savamali, čitav ulični niz u Karađorđevoj ulici, a svi objekti koji su proglašeni spomenicima kulture imaće izgled sa početka 20. veka.
Želim da vas obavestim da zgrada Beogradske zadruge, videli ste kako izgleda, da će još lepši sjaj da dobije hotel „Bristol“, da će još lepši sjaj da dobije zgrada Železničke stanice u Beogradu, a zgradi Pošte, koja je imala najlepšu fasadu za ljude koji to ne znaju, a koja je zatim iz meni nepoznatog razloga komunističkim alanjem razorena i uništena, skinućemo, restaurisati i prikazati Beogradu u njenom najlepšem mogućem svetlu i u stoprocentnom iznosu to će pripadati, dakle, u stoprocentnom obimu to će pripadati gradu Beogradu i državi Srbiji.
Želim da vam ukažem na nekoliko stvari sa kojima se oni koji su želeli mnoge stvari da grade, uvek suočavali. Moram da priznam da nisam očekivao ovolike otpore modernizaciji, ovolike otpore napretku, ovolike otpore nečemu najlepšem za šta nismo imali novac, a za šta postoji mogućnost ili kod nas čvrsta vera da smo uspeli da obezbedimo novac, slučajno to je najvažnije, od svega o čemu mi danas pričamo, o svemu možemo da govorimo, najvažnije da li za neki projekat imate novac, ili ga nemate.
Podsetiću vas na istoriju otpora javnosti prilikom izgradnje najvažnijih monumentalnih objekata širom sveta. Podsetićete se i vi i na neke nasmejati, a čini mi se da će neke od stvari koje ću izneti vam ukazati i na naš i moj i ponekog još od nas palanački duh današnjice.
Istorija Ajfelovog tornja počinje prezimenom čoveka koji je projektovao. U to vreme je radio Ajfel na dizajniranju tornja. Najpre je svoje nacrte predstavio zvaničnicima u Barseloni i Španiji. Španci uopšte nisu bili ni zadovoljni ni impresionirani. Nije im se dopao dizajn, izgledalo je čudno, mislili su da je preskup, mislili su da će da se sruši.
Gistav Ajfel je otputovao u Pariz, prezentovao je skice tamošnjim vlastima. Vlasti Pariza su prihvatile taj projekat. Međutim, taj projektovani toranj je postao predmet najveće polemike sve do piramide u vreme Fransoa Miterana, koja je izgrađena ispred samog Luvra, u istoriji Francuske, dakle.
Rekli su da je nemoguća njegova izgradnja, imali su primedbe na umetničkoj osnovi, rekli su čuvena grupa 300 u kojoj su bili brojni umetnici toga vremena, rekli su da ne može da funkcioniše, te da će da se sruši. Mnogi ugledni među njima i najbogatiji Parižani počeli su da prodaju svoje stanove iz okoline Ajfelovog tornja. Izračunajte danas koliko su novca izgubili.
Ajfel je rekao – Moj toranj će biti najveća građevina koju je ljudska ruka sagradila. Zar neće biti podjednako grandiozan? Zar bi nešto vredno divljenju u Egiptu postalo odvratno i smešno u Parizu?
Snažno je verovao u to i uz tu svoju snažnu veru i uz podršku pariskih vlasti uspeo. Pokušali su to da ruše i početkom 20. veka, opet neko pametan ih je u tome zaustavio. Ta Ajfelova kula danas donosi desetine miliona evra čistog profita i Parizu i Francuskoj.
Kula od stakla ili „Shard of glass“ izgrađena 2013. godine u Londonu, veoma interesantna, videćete zašto, slično je građevinski, arhitektonski, nisam stručan, kao nešto što mi planiramo ovde da radimo.
„Shard of glass“ je zgrada od 87 spratova izgrađena u centru Londona, nadomak London bridge. Investitori su došli iz Katara. Od pomenutih tek toliko oko gadljivosti nekih na arapske investitore.
Od pomenutih 80 spratova, čak 72 sprata su ekskluzivan stambeni prostor. Ova zgrada špicaste strukture koja izranja iz reke Temze sa svojih 309 metara, je najviša zgrada u celoj Evropskoj uniji. Prešla je „Komerc banku“ u Frankfurtu od 259 metara. Zašto važno, reći ću vam kasnije kada budem govorio o arhitektama koji rade na „Beogradu u vodi“.
Zašto je ovaj primer važan? Velika Britanija je ja mislim poznata kao zemlja u kojoj caruju zakoni i vladavina prava. U julu 2002. godine, tadašnji zamenik premijera Džon Preskot, naredio je da se uradi analiza u vezi sa ispravnošću i realizaciji jednog takvog projekta, jer su se videvši nacrt ovog objekta i njegovu izgradnju žestoko suprotstavili, gle čuda Komisija za arhitekturu i Fondacija kraljevskih parkova, smatrajući da ovakav objekat ruži London.
Analiza je urađena u aprilu i maju 2003. godine i 19. novembra Britanska vlada je dala saglasnost da se nastavi da planiranjem i realizacijom ovog projekta, uprkos žestokom protivljenju dobrog dela javnosti.
Obrazloženje između ostalog sadržalo je detalje kojima se naglašava da je ovo jedan objekat izuzetnog arhitektonskog dizajna i velike stabilnosti, a da njegova izgradnja nosi veliku ekonomsku korist, po grad London. Iako je finansijska kriza usporila dinamiku izgradnje, objekat je uspešno sagrađen i danas predstavlja ponos i simbol grada Londona.
Godinu dana nakon izgradnje, ovaj objekat dobija prvu nagradu za najlepšu zgradu izgrađenu u prethodnoj godini, na čuvenom sajmu „The Emporis Skyscraper Award“, a imati poslovni ili stambeni prostor u ovoj zgradi danas je postalo stvar prestiža u celom svetu. Preko 1.500 radnika je u svakom trenutku bilo angažovano samo na izgradnji grubih radova na ovom objektu.
Interesantno je sledeće – Protiv izgradnje ovog objekta bunili su se mnogi i ugledni stručnjaci u Londonu, a ne samo članovi kraljevske komisije i deo javnosti je podržao kritičare. Smatrali su da takav objekat nije za London i da će naružiti grad. Međutim, to nije sprečilo Vladu da gleda u budućnost, da da prednost ekonomskim efektima za London i za zemlju.
Na kraju, pokazalo se da je zgrada prihvaćena, a da je projekat doneo veoma mnogo koristi Londonu i Velikoj Britaniji. Arhitekta svetskog glasa Renco Pijano izgradio je „Pompidu centar“ u Parizu, ili „Njujork Tajms“ zgradu. Smatrao je da bunt dela građana nije ništa novo i da predstavlja tipičan strah od promene inovacija, karakterističan za ceo svet.
Ken Livingston, gradonačelnik Londona u periodu od 2000. do 2008. godine, suočavajući se sa kritikama javnosti povodom ovog i drugih projekata jednom je izjavio – danas se osećam kao Galileo, koji je pred inkvizicijom objašnjava da se zemlja okreće oko Sunca. Kasnije možemo da govorimo i o „Vizitor centru“ u Kembridžu u Britaniji i o mnogim drugim primerima u svetu, ali ja ću poštovani građani da vam ukažem kako to izgleda na to kako to izgleda kod nas u našoj Srbiji i kako je to izgledalo kod nas u našem Beogradu.
Palata Albanije je sagrađena 1940. godine i u tom trenutku je bila najviša zgrada na Balkanu. Pored podzemnih voda koje su otežavale gradnju, taj problem imamo i danas, taj problem ima i zgrada Ušća, imala pa rešila, kao i veliki broj zgrada svuda u svetu, tamo gde se gradi i gde je izgrađen Aerodrom „Šiphol“ u Amsterdamu, da ne govorim, ali to savremene metode i ozbiljni građevinari lako prevazilazili i rešavali.
Dakle, i lokalno stanovništvo je opstruisalo izgradnju ove zgrade, jer su mislili da je Palata Albanije pretnja za okolne građevine i da će zgrada sa ove visine propasti u zemlju i povući sa sobom i ostale zgrade. Svi su širili neistine, a kao što znate, neki su čak počeli iz straha i da se sele. Kao što znate, zgrada ne samo što nije potonula, već je postala simbol Beograda tog vremena.
Imamo još jedan zanimljiviji primer. Godine 1880. je u Beogradu zasijala prva sijalica u kafani „Hamburg“, to je gde današnja Elektrodistribucija Beograda, kod Beograđanke, za one koji su van Beograda, pa ne znaju. Dakle, zasijala je prva sijalica u kafani „Hamburg“. Šta se dogodilo? Ona je bila privatna i nije bila u sistemu javne rasprave, jer je beogradska opština tek nameravala da je uvede.
Međutim, uvođenje struje u Beogradu je išlo veoma teško. Svi su se bunili i nikada nije zabeležena veća pobuna do zbog uvođenja javne rasvete u Beogradu. Stanovništvo je smatralo da je struja donela nemir u njihove živote, da je grad unakažen postavljanjem ružnih stubova i slično. Bilo je primera da se ruže i ruše stubovi. Za razliku od struje, građanima su sveće, petrolej i gas delovali mnogo bezbednije. Čak i u ono vreme jedan odbornik je podigao glas, rekavši – ne treba nam to osvetljenje, jer pošten čovek ide spavati rano, a bitanga neka lomi glavu.
Međutim, snažna volja tadašnje uprave varoši obezbedila je da Beograd dobije javnu raspravu. Kada je rasveta uvedena, ali tek kad je rasveta uvedena, većini građana se svidela, ali strah od električne rasvete nije nestala. Mnogi su koristili unapred pripremljena nagaravljena stakla, smatrajući da su od jake svetlosti i sijalici može oslepeti. Podseća li vas to na one priče da od dalekovoda dobijate rak, koji smo slušali i u ovoj Narodnoj skupštini?
Odluka o elektrifikaciji javnog svetla Grada Beograda usvaja se 1890. godine, dok prva električna sijalica iz sistema javne rasvete počinje da sija na uglu Kolarčeve i Makedonske 1893. godine.
Imali smo proteste povodom izgradnje Robne kuće u Knez Mihajlovoj ulici, imali smo razbijene prozore, jedan prolaznik je ranjen, iz prostog razloga što neki nisu želeli ni na koji način da vide promene i da vide da strani trgovci dođu u Beograd.
Imali smo proteste povodom izgradnje mosta Gazela i donošenja leks specijalisa u Skupštini Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ja sam doneo, poštovani prijatelji, da vam pokažem jer to prethodnih dana neki kritikuju, a za svaki veliki projekat, za svaki projekat od nacionalnog značaja, videćete i za neke manje važne, za koje su oni donosili leks specijalise, takvi zakoni su donošeni, bila je bitna suština.
Ovo vam je izvod iz „Službenog lista Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije“ iz 1966. godine. Donet je leks specijalis na predlog Branka Pešića, potpisao je predsednik Saveznog izvršnog veća Petar Stanbolić, svojeručno, Odluku o uslovima korišćenja sredstava Federacije za finansiranje radova na izgradnji deonice autoputa „Bratstvo i jedinstvo“ na teritoriji Socijalističke Republike Jugoslavije, tačka 1. – most preko reke Save bez konstrukcija za bočne silazne rampe na levoj obali Save. Dakle, i tada smo doneli leks specijalis.
Šta se dogodilo? Smetalo je ljudima zašto se, jer smo živeli u siromaštvu, kao da je Srbija ikada živela u bogatstvu, jer mi smo uvek živeli, pa čak i kada budemo mnogo bogatiji, mi ćemo uvek da živimo u siromaštvu zato što nam nikada nije bilo dobro i nikada nam neće biti dobro. I u to vreme su organizovani protesti zašto smo išli sa tri plus tri trake, zašto smo išli sa šest traka, jer nema toliko automobila u Srbiji, nema toliko vozila, nema toliko potreba, a potrošene su silne narodne pare, a mogao je narod da živi drugačije, mogao je narod da živi bolje da te pare nisu potrošene.
Interesantno, danas su nam malo tri trake u oba smera. Voleli bismo da je Branko Pešić bio još uporniji. Da, voleli bismo da je živ, ne bi nam deficit bio 20,25% kao što su nam ga neki drugi napravili na gradskom nivou.
Ja vas samo molim da mi ne dobacujete, pošto znate da utakmice sa mnom nikada ne možete da pobedite. Bolje je za vas da se ja osvrnem na ono što je suština ove današnje rasprave.
Međutim, oni koji je tada, verovali ili ne, spasao taj projekat izgradnje Gazele, uz sve što imamo o njemu da kažemo, o načinu vladanja i svemu drugom, bio je Josip Broz Tito. I on je rekao, zaustavio je tu vrstu kritika, zaustavio je tu vrstu napada, iako su radovi kasnili zbog nedostatka novca. Tada nastaje moderna ideja Savskog amfiteatra, gde Branko Pešić na otvaranju namerno naloži ljudima iz ložionice da puste da se vidi dim, ne bi li osetio maršal neprijatan miris i ne bi li mu dozvolio da sve to skloni iz prostora Savskog amfiteatra u prostor Prokopa, kako bi se to obezbedilo za silazak Beograda na reke.
Palata Beograd, čuvena Beograđanka, građena između 1969. i 1974. godine, jedna od najznačajnijih ostvarenja beogradske arhitekture s kraja 60-ih godina, novinski natpisi o Beograđanki su – antisimbol Beograda, crnograđanka, bolesna palata. Išli smo dotle da je jedan od najuvaženijih i najznačajnijih novinara tog vremena, gospodin Nebojša Ćurčić, u tekstu pod nazivom „Bolesna palata“, napisao je sledeće – po oceni lekara, naravno, kao i danas, ne znate kojih, 80% zaposlenih u Beograđanki imaju teškoće sa organima za disanje.
Da li ima neko problema sa organima za disanje ko radi u Beograđanki? Ja mislim da nema niko i mislim da nije imao niko. Ali, šta da radite, to je nešto sa čim smo morali da živimo u tom periodu.
Kapije Novog Beograda, Geneks kule, tada je bila tzv. afera stiropor koja je završila pred Vrhovnim sudom, 1979. godine oko sukoba urbanista, građevinara, inženjera i svih drugih, pa su govorili o najvećem ruglu i o tome kako je moglo i bez toga. Sada, u svemu tome ima samo jedna stvar, sve smo mi to gradili isključivo svojim novcem i sve je to bilo dobro i značajno za našu zemlju, a po prvi put pričamo o tome šta je to što ćemo najvećim delom da gradimo tuđim novcem, jer svog novca više nemamo. Svoj novac smo potrošili neodgovornom politikom onih koji su zarad dobijanja izbora i uvek pred izbore povećavali plate i penzije ili zarad stvaranja određenih koalicionih sporazuma, ni na kakvoj ekonomskoj logici sazdano i koji su uništavali budućnost naše zemlje.
Višestruki su razlozi za donošenje posebnog zakona koji će omogućiti realizaciju projekta „Beograd na vodi“. To nije zakon od lokalnog ili regionalnog značaja. To je zakon o značaja za celu Republiku, to je zakon od značaja za svakog od naših građana, jer zahvaljujući tom zakonu uposlićemo desetine hiljada ljudi. Zahvaljujući tom zakonu uposlićemo našu građevinsku industriju. Zahvaljujući tom zakonu obezbedićemo rast kompletnog tercijarnog sektora u godinama koje su pred nama i u Beogradu i u Srbiji.
Novine u odnosu na opšti Zakon o eksproprijaciji su te da je, a mogli smo da čekamo i donošenje Zakona o kapitalnim investicijama, samo bismo izgubili nova dva ili tri meseca u pravljenju ugovora sa investitorom.
Jeste da je Zakon o eksproprijaciji opšti zakon. U članu 20. stav 1. predviđa da se javni interes za eksproprijaciju može utvrditi kada je u pitanju izgradnja stanova, samo za izgradnju stanova kojima se rešavaju stambene potrebe socijalno ugroženih lica. Leks specijalis, ovaj posebni zakon utvrđuje javne interese za izgradnju poslovno-stambenog kompleksa.
Predlog za eksproprijaciju se po posebnom zakonu podnosi u roku od pet godina od dana utvrđivanja javnog interesa, dok je u opštem zakonu taj rok godinu dana. Razlog za duži rok je veličina projekta i nastojanja da se rastereti republički budžet. Procesni rokovi utvrđeni u posebnom zakonu su tri dana, osam dana, 15 dana, i to su inače rokovi koji su karakteristični za skraćeni postupak po Zakonu o opštem upravnom postupku.
Osim isplate tržišne vrednosti za eksproprisanu imovinu, posebni zakon omogućava i pregovaranje o oblicima i visini naknade, dakle razmena za drugu nepokretnost, kao i opšti zakon, ali tu je mogućnost eksplicitno predvideo i pre donošenja i pravosnažnosti rešenja eksproprijacija, ako o tome postoji sporazum stranaka.
U oba zakona, a to je Ustavno određenje naknada za oduzeto pravo svojine se utvrđuje i isplaćuje u tržišnom iznosu.
Ja želim, posle ćete dobiti precizne podatke da vidite koliko smo, od 246 objekata, 179, ako se ne varam, do sada već uspeli da raselimo, a ja ću vam pokazati gde su ljudi živeli i pokazaću vam šta ti ljudi danas kažu, a kojima su obezbeđeni ili stanovi u svojini ili zakup stambenog prostora na pet godina ili zakup stanova na godinu dana.
Olivera Kalamarević, reč je o živim ljudima, ljudima koji danas govore o onome što se dogodilo posle decenija čekanja, preselila se iz tog dela za koji svi smatramo da će u budućnosti da bude najlepši deo Beograda, a koji je, složiće te se, do skora predstavljao ruglo našeg grada. Ona kaže: „Još uvek ne shvatam šta mi se dešava, ovde nas je od 70-ih godina bila i gušila nas asfaltna baza, ne može da se diše, sav dim pada i guši, sušila sam veš noću kada ne radi baza, jer je čistiji nego kada se osuši. Živela sam u 48 kvadrata, a sada na Belim Vodama, u lepom stanu od 54 kvadrata, imam i terasu“. Ona kaže da su ulice, gde je živela, ne osvetljene, da joj do prve prodavnice trebalo dugo pešačenje, a o psima lutalicama da i ne priča. Za preseljenje u novi stan Olivera Kalamarević kaže - ovo je velika stvar, komšinice sada idem u civilizaciju, do sada sam živela primitivno.
Miroslav Raković preselio se na Bele Vode, Braće Krsmanovića 28b živeo. „Nakon 50 godina života i čekanja raseljavanja, konačno sam dočekao taj dan. Malo sam uzbuđen, s obzirom da su se mnogi hvalili i još od 1973. godine su pričali o evropolisu, „Beogradu na vodi“. To je sve padalo u vodu i nisam ni sada verovao da će mi se ostvariti san. Hvala svima što nakon toliko godina dobijam siguran krov nad glavom i ja i moja porodica“.
Gavro Tešić preselio se u Vojvođansku ulicu na Novom Beogradu. „Ovde gde sam živeo i gde sam se preselio je zemlja i nebo, deca su počela da plaču od radosti kada su ugledali stan u kome ima centralno grejanje i svako od njih ima svoju sobu“. Slobodan Luković koji se preselio u Denkovu Baštu, dobio je 90 kvadrata, Radomir Ivović.
Pogledajte molim vas, u kakvim uslovima su ti ljudi živeli, u onome što nam neko danas govori da je to 70 godina najekskluzivnija lokacija, a ja imam jednostavno i prosto pitanje, neki su bili na vlasti 15, neki 50 godina, a zašto za tih 70 godina ovo što vidimo ovde, ovakve ružne slike, ovakve teške slike za gledanje, zašto su nam te slike bile svakodnevnica 65 i 70 godina? To hoćemo da promenimo, hoćemo da to bude najlepši deo grada, da to bude najlepši deo Srbije i da se time ponosimo.
Govori se o javnom interesu. Prema članu 58. Ustava Republike Srbije, pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu Zakona uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Ustav dalje ne uređuje šta se smatra javnim interesom, u smislu člana 58.
Zakoni kojima se utvrđuje javni interes: Evropska konvencija o ljudskim pravima, praksa Evropskog suda za ljudska prava, sudska praksa u Republici Srbiji.
Za „Beograd na vodi“ je posebno značajna, pošto ja računam da su ovde sve političke stranke koje se zalažu za ulazak u EU, porodicu evropskih naroda, juresprudencija Evropskog suda za ljudska prava, a pre svega njegovi sledeći stavovi. U slučajevima Sporong i Lenrot u Švedskoj zauzet je stav da prinudan prenos svojine sa jednog lica na drugog, dakle, ne na državu, može predstavljati legitiman cilj u javnom interesu. Takođe, slično i u slučaju James and others vs United Kingdom, gde Evropski sud za ljudska prava zauzima stav da je oduzimanje svojine izvršeno radi ostvarivanja legitimnih socijalnih, ekonomskih ili drugih politika može biti u javnom interesu, čak i ako šira društvena zajednica ne može da direktno upotrebljava ili ima direktnu korist od oduzete svojine, što uzgred ovde nije slučaj.
Sudska praksa u Republici Srbiji, Ustavni sud Republike Srbije se eksproprijacijom bavio u slučajevima kada se javni interes utvrđuje odlukom Vlade, i to iz razloga što prilikom utvrđivanja javnog interesa nisu učestvovale strane koje odluka o eksproprijaciji pogađa. Na ovakav način Ustavni sud se nije bavio slučajevima gde je javni interes utvrđen zakonom.
Što se tiče sudske prakse u regionu, najznačajnija za nas je sudska praksa u Republici Srpskoj iz koje možete da izvučete slične, gotovo istovetne zaključke sa zaključcima evropske juresprudencije.
Javni interes u teoriji. Imate, naravno, više teorija, političkih i pravnih, od agregativnih, unitarnih, teorija zajedničkih interesa, kroz teoriju urbanog planiranja, procesne, materijalne. Pokušali smo, rekao bih, da na najbolji mogući način, uzimanjem onoga što zaista jeste najvrednije za jedno društvo u celini, za jednu zemlju, za njen ekonomski i socijalni napredak, u tom smislu koristimo i tumačimo javni interes, što nam se čini apsolutno legitimnim i legalnim.
Legitimnost i legalitet se ne mogu osporiti, posebno uzimajući u obzir činjenicu da je uređenje i revitalizacija desne obale Save predmet niza planskih akata, generalnih urbanističkih planova Beograd iz 1972. i 1985. godine, kao i programa za urbanistički plan prostora savskog amfiteatra Urbanističkog zavoda Beograda i što jasno svedoči o legitimnosti i cilja ovog projekta generacijama unazad, među urbanistima, arhitektama i javnim vlastima.
Legitimnost se osporava, pre svega polazeći od dela ljudi, od procesnog shvatanja pojma javnog interesa, s obzirom da je ključna tačka glavnog pravca kritike procedura koja prethodni realizaciji Projekta „Beograd na vodi“, a čiji je poslednji stadijum usvajanje zakona. Taj pravac kritike polazi, ne od formalnih nedostataka procedure, jer se formalna zakonitost procedure ne može osporiti, već od nedostatka legitimiteta. Ovaj pravac kritike je, naravno, pre svega, teorijski i vrednosno usmeren, suštinski i u praksi ne donosi nikakav rezultat.
Želim da kažem da smo se mi rukovodili određivanjem javnog interesa zakonom, ispunjenjem testa vladavine prava, obzirom da je predlogom zakona predviđeno pravo na žalbu i upravni spor. Razume se, moguće je i ustavna žalba, a čime je sankcionisano arbitrarno mešanje, a sam zakonski tekst je veoma dostupan i precizan. Ispunjava test legitimnog cilja, s obzirom da se radi o projektu koji služi za ostvarivanje ciljeva definisanih strategijom i ispunjava test neophodnosti u demokratskom društvu, s obzirom da je određena priroda neophodnosti, neophodnost je proporcionalna, s obzirom da se eksproprijacijom ograničava teritorijalna, a prenos trećem licu je ograničen na način koji je opisan u odgovoru na prethodno pitanje. Postoji prag tolerancije, s obzirom da je u prethodnom periodu, u srpskom pravnom sistemu, bilo sličnih slučajeva eksproprijacije po osnovu posebnog zakona.
Podsetiću vas, siguran sam, u raspravi na Projekat i zakon koji smo usvajali 2008. ili 2009. godine, gde smo „Jugorosgasu“, gde smo bili vlasnici svega 20% bili vlasnici, kao država dali kompletan magistralni gasovod kroz našu zemlju, i to donošenjem leks specijalisa u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Što se tiče statusa projekta „Beograd na vodi“, prostorni plan područja posebne namene usvojen je na sednici Vlade održane 31.12.2014. godine. Ovaj plan je osnova za utvrđivanje javnog interesa na lokaciji Savskog amfiteatra koji je doneo osnovu za donošenje posebnog Zakona o eksproprijaciji.
Nešto o imovinsko-pravnom statusu, nemojte da se ljutite što dugo govorim, za ovo sam se pripremao, ovo je vredna i važna stvar, kao što smo se spremali za ekonomske reforme čije rezultate već sami počinjete da uviđate, a videćete ih tek pred kraj godine, građani će ih osetiti pre kraja ove godine, a ne pre kraja sledeće godine, kako sam u prvi maj obećao, tako sam se spremio i za ovu raspravu.
Dakle što se imovinsko-pravnog statusa tiče na osnovu zaključka gradonačelnika grada Beograda od 4.7.2014. godine i izmene zaključka od 13.8. Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda preporučeno je da imajući u vidu značaj lokacije za realizaciju projekta „Beograd na vodi“ izvrši popis nepokretnosti i sa tim zadatkom formirana je radna grupa za izvršenje poverenog zadatka u najkraćem roku.
Na području faze 1 projekta koji se prostire na oko 40 ha, identifikovano je tačno 246 objekata koji se nalaze u različitim imovinsko-pravnim statusima od legalnih, legalnih sa nadograđenim nelegalnim delom i potpuno nelegalnih. Svi zahtevi za legalizaciju koji se odnose na objekte u ovom području su odbijeni ili odbačeni. Na dan 4.4.2015. godine uklonjeno je ukupno 179 objekata. Dakle, od 246 objekata, do danas smo uspeli da uklonimo 179 objekata. Toliko za one koji su govorili da ništa nije urađeno, da ništa nije postignuto. Da čak i po strani ostavimo ovu prelepu zgradu Beogradske zadruge, možda najlepša zgrada u Beogradu, da ostavimo to što smo uredili određene trgove, što je to postao razvojni projekat koji pospešuje svaku drugu vrstu gradnje i pre svega razvoj tercijalnog sektora, mi smo uspeli, neki za 70 godina to nisu uspeli ili svi zajedno za 70 godina to nismo uspeli, a neki su uspeli za godinu dana da sklone 179 od ukupno 246 objekata koji se nalaze na prostoru „Beograd na vodi“ u ovih 40 ha.
Sredstva za uklanjanje, pošto je bilo raznih priča i nekakve milijarde su se pominjale, sredstva za uklanjanje ovih objekata na području faze 1 projekta obezbedio je Beograd u to u iznosu od 30 miliona dinara, što iznosi negde oko milion koma nešto evra. Mislim da je to imajući u vidu cilj koji smo postigli i kako danas izgleda u odnosu na to kako je izgledalo, toliko sitan novac, a podsetiću vas da samo ona skalamerija u Novom Beogradu koja je danas srušena, koja ne postoji, koja je trebala da predstavlja nekakav lažni spomenik u Novom Beograd, ona „fejk“ terazijska česma od platna koštala nas je 650.000 evra, više je nema. Tek toliko da imate u vidu kako se trošio novac, a kako se danas troši novac.
Konačno rešenje imovinsko-pravnih pitanja je moguće tek po donošenju posebnog Zakona o eksproprijaciji. Za eksproprijaciju zemljišta i svih objekata, za ceo prostor, odnosno za područje prve faze projekta potrebno je oko 40 miliona evra. Ono što je veoma važno za nas, mi smo deo toga izdvojili iz budžeta, a deo toga ćemo naći finansiranje kod investitora. Do današnjeg dana potpisali smo ugovor sa 86 porodica iz prve faze, četiri porodice su samostalno napustile lokaciju, što čini ukupno 90 porodica koje su napustile lokaciju. Do sada je svih 100 porodica koje su tu živele posetilo Direkciju za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda i sa ostalih deset porodica u narednom periodu očekujemo da budu potpisani ugovori.
Dana 22.7.2014. godine Skupština grada je donelo odluku o izmeni Plana mesta za postavljanje plovila na delu obale vodnog prostora na teritoriji grada Beograda na potezu od Brankovog mosta do mosta „Gazela“. Do sada je na osnovu te odluke uklonjeno 24 broda, uglavnom olupine, podsetiću vas kako je to izgledalo, preduzeće „Ivan Milutinović“, gde su plovila preduzeća BBP, dve marine, kao i splavovi „Lasta“ i „Hua Hua“. Na lokaciji je preostalo još 11 brodova koji služe za izvlačenje potopljenih plovila i raseljavanje preduzeća „Ivan Milutinović“ i BBP.
Raseljeno je 90 porodica, od toga četiri porodice za svoje legalne stanove uzelo je novac u ukupnom iznosu od 51,1 milion dinara, 79 porodica je dobilo stanove sledeće strukture: osam stanova u svojinu, 30 stanova sa pravom otkupa na neodređeno vreme, 32 stana na zakup u periodu od pet godina, devet stanova na zakup u periodu od jedne godine. Sve transparentno i sve čisto. Šest porodica bez ikakvog pravnog osnova su raselile „Železnice Srbije“.
S obzirom da je vrednost osam stanova koji su dati u svojinu skoro jednaka visini otkupa koju grad očekuje za 30 datih stanova na neodređeno vreme, ukupan trošak raseljavanja do danas je oko 51 milion dinara, a samo želim da vam kažem da ona skalamerija od kopije terazija u Novom Beogradu koja je srušena je koštala 70 miliona dinara. Samo da imate u vidu korist i štetu ili i jedno i drugu za oba projekta.
Ministarstvo za saobraćaj i infrastrukturu je 2014. godine izdvojilo 60 miliona dinara za pripremu i završetak plana posebne namene koji je uradio Zavod za urbanizam. Dakle, sumirajući sve do sada, a mislim da smo veliki deo posla i do sada uspeli da napravimo, naši arapski partneri su uložili više od nas u ovaj projekat. Samo rekonstrukcija zgrade Beogradske zadruge je koštala između 3,5 i 4 miliona evra nego sve ono do sada što je uradio grad Beograd.
Ono što je veoma važno to je što neki ljudi mešaju, a nema direktne veze sa „Beogradom na vodi“, već je to deo naših ranijih projekata, pre svega saobraćajnih projekata. Naravno naša želja je od pre 30, zatim 20 godina kada smo počeli radove da se kompletan prostor očisti i da železničku infrastrukturu promenimo i smer i pravac, odnosno izgradnjom pod jedan – stanicom Beograd centar – Prokop, pod dva – TPC Zemun, pod tri – Robno transportnim centrom Beograd – Draževno u Makišu, zatim denivelisanom putnom železničkom petljom u Batajnici, denivelisanom putnom železničkom petljom u Sremčici i obilaznom prugom i auto putem obilaznice Beli Potok – Vinča – Pančevo. To bismo mi radili i ovako i onako. Moj odgovor na primedbu onih koji kažu da to vredi devet milijardi i da to mi ulažemo, to sve zajedno po proračunima i po onome što imamo kao ponudu danas ne vredi više od 470 miliona evra, a devet milijardi, čini mi se da neki ljudi zaista ili nisu bili u državnoj upravi ili ne znaju koliko je to para ili se tim poslom nisu bavili pa iznose takve brojeve koji nikakve veze sa realnošću i sa stvarnim životom nemaju.
Mi naravno obilaznicu Beli Potok – Vinča – Pančevo tretiramo posebno i gledaćemo da u skladu sa okončanjem i završetkom Koridora 10 i njegovim istočnim i južnim krakom kroz Sićevačku i Grdeličku klisuru i završetkom Koridora 11 do Čačka i Požege istovremeno krenemo u obavljanje izvršenja radova na obilaznici, jer nam je obilaznica veoma važna kao koridor, kao međunarodni koridor, jer bez obilaznice nećemo imati međunarodni koridor i veliki broj i automobila, posebno kamiona, naročito ističem kamione zaobilazeći Srbiju, Beograd i ići na Rumuniju i Bugarsku samo zato što to nismo završili, ali to nema mnogo veze sa „Beogradom na vodi“. To je naš posao inače da radimo koji smo započeli i koji ćemo nastaviti da radimo.
Neki ovde su govorili kako će neki drugi da postane vlasnik kao da će neko zgrade da odnese ili da ih iskopa iz zemlje i da ih odnese sa sobom Abu Dabi ili Dubai. Oni čak neće biti ni vlasnici, biće samo zakupci. Dakle, biće samo zakupci i to proporcionalno svom ulaganju. Suština je u tome da mi od njih dobijamo novac, a obaveza finansiranja je predviđena u visini od 300 miliona evra i to 150 miliona ekvitija odmah i 150 miliona kvazi ekvitija, odnosno finansiranje koje ne zahteva državnu garanciju.
Pošto neko misli da je to valja mali novac, mi ga do sada nismo imali, niko nam ga do sada nije ponudio, a deo ovolike buke se podiže zato što ovu ideju neko konačno sprovodi u delo, umesto nekih drugih koji su drugovali i trgovali sa nekim drugim vlastima, te su kao tajkuni mogli da postanu vlasnici najznačajnijeg dela našeg beogradskog priobalja, a sada im izgleda država kvari posao pošto će ovde država da dobije, narod će da dobije, a neće se pare slivati u tajkunske džepove i u džepove njima milih političara.
Što se tiče dinamike izgradnje, neće ići lako i želim da govorim jasnim i nedvosmislenim jezikom našem narodu i našim građanima. Kad kažu – rekao je, pa se neki prave pametni, pa prave viceve, kaže Siniša Mali biće za deset godina, Vučić kaže za četiri godine, ali, nemojte da se ljutite na njih, nisu oni pažljivo slušali. Nisu oni protiv Beograda i Srbije, samo nisu hteli da slušaju. Govorio sam o fazi 1A, a Siniša je govorio o najvećem delu projekta celog „Beograd na vodi“.
Pitanje je da li ćemo ceo projekat moći da završimo i za 15 godina, ali već za tri, četiri godine Beograd će imati svoje lepše, mnogo lepše lice, nego što ga ima danas, a danas za nas ima prelepo lice i ne samo što je naš glavni grad, već je u našim srcima, a budite uvereni da to koliko je lepše i moći će da se izmeri u novcu, u broju turista, u broju ljudi koji će da dolaze u naš grad, u broju onih koji će svoj novac da ostavljaju u našem gradu, u broju zaposlenih na ovom delu teritorije i Beograda i Srbije i ne zaboravite, na broju zaposlenih firmi i kompanija iz cele naše zemlje.
Kada smo radili ovu fabriku, fabričku halu za PKC u Smederevu, radila je jedna kompanija iz Smedereva i jedna kompanija iz Kraljeva. Ne znam koje su kompanije. Završile su tri dana pre roka. Zaista završile. Finci su bili ti koji su provodili nadzor. Znate koliko su Finci ozbiljni, odgovorni, teški kada to proveravaju. Pa, sve te naše kompanije, zato što danas nemamo tako snažnu građevinsku industriju, jer je uništavana time što im obaveze nisu plaćene, time što se podrazumevalo da svako ko dobije posao mora da plati reket svom lokalnom regionalnom i centralnom političaru, sve smo uspeli to da razorimo i uništimo.
Ovo je prilika da podignemo građevinsku industriju, što će dramatično doprineti jačanju srpske ekonomije, što će dramatično doprineti povećanju našeg BDP i izlasku zemlje i o tim makroekonomskim pitanjima, dakle i po tim pitanjima iz potpune krize.
Ono što je početak izgradnje prve dve stambene zgrade ukupne površine oko 50 hiljada metara kvadratnih planiran je za leto 2015. godine. Paralelno sa projektovanjem ove dve zgrade, radi se projektima kule „Beograd“, tržnog centra i hotela, očekuje se da projektovanje bude završeno u maju 2015. godine, da se izgradnjom počne tokom leta iste godine. Dakle, ono što je veoma važno i što sam zamolio gradonačelnika Beograda to je da svu srpsku pamet, sve što imamo ljudi, koji se danas protive, da ih sve uključimo u izgradnju projekata, da ih sve uključimo u rad, da svi ti ljudi mogu da daju svoja rešenja, da daju svoje ideje, da naša građevinska operativa radi, kao što je „Mašinoprojekt“ radio za ove dve prve stambene zgrade, da i druge kompanije i istaknuti arhitekti počnu da rade. Naši urbanisti da rade što je moguće više. Da zaposlimo naše ljude u najvećoj mogućoj meri i da materijale koje uzimamo uzimamo iz naše zemlje, da čelik koji uzimamo uzimamo iz Smedereva, a ne iz neke druge zemlje. I to će biti jedan od uslova svakako koje ćemo da stavimo i ugovor i ta reč Srbije biće poštovana u svakom slučaju u dogovoru sa arapskim investitorom.
Ono što je za nas važno, taj arapski investitor je jedan od najbogatijih ljudi u svetu, jedan od ljudi koji je najviše gradio i najviše gradi u svetu. Na „Forbsovoj listi“ je, mislim, prošle godine šesti po bogatstvu među svim Arapima. Čovek koji je izgradio najvišu zgradu na svetu „Burdž kalifu“, svi to možete da vidite. Čovek kojeg prate kupci na svakom mestu.
Pošto, Siniša gradonačelnik Beograda nije hteo da vam otkrije, mi smo imali veliki broj stranaca zainteresovanih da kupe, kada su videli da je on taj koji ulazi da gradi u naš Beograd, veliki broj stranaca koji odmah hoće da kupe i stambeni i poslovni prostor, koji bi došli sa svojim novcem, koji bi ga ulagali u našu zemlju, kojim bismo mi mogli da obezbedimo više radnih mesta, za nas i za našu decu i samo ne razumem kakva bi bila logika da nešto slično odbijemo. Nijedan razlog nisam video, kao što nisam video ni oko nekih drugih stvari, ali valjda se zato ljudi razlikuju.
Želim na još nekoliko stvari da ukažem. Šta je to što Beograd dobija realizacijom ovog projekta? Barselona, grad koji je po veličini sličan Beogradu, nešto manji, svoj razvojni put od nerazvijenog i zapostavljenog grada u Frankovoj Španiji do jednog od najmodernijih gradova Evrope i sveta, bazirali su pre svega na velikim događajima, na velikim i važnim građevinama, da ne govorimo o Gaudiju, ali i nekim drugim građevinama. To su uglavnom uradili zahvaljujući EKSP-u iz 1929. godine i Letnjim Olimpijskim igrama iz 1992. godine. Imali su i Univerzalni kvorum - Civilizacija, projekat koji je izumeo tadašnji gradonačelnik Barselone, kada nisu imali ništa drugo kao veliki događaj, koji je takođe bio pokretač razvoja grada iz 2004. godine.
Ova ideja o izmeštanju železničke infrastrukture za područja Savskog amfiteatra ušla je GUP Beograda još 1972. godine, za one koji govore da to nije u skladu sa GUP-om. Posle višegodišnjih studija usvojen je Koncept beogradskog železničkog čvora koji je predvideo način na koji će to da se uradi. Jedan od strateških prioriteta u realizaciji Plana razvoja Beograda i Republike Srbije jeste beogradski čvor.
Rešenja predložena ovim zakonom rešiće pitanje izmeštanja beogradskog železničkog čvora iz Savskog amfiteatra, raseljavanje stanovnika koji decenijama stanuju u starim, trošnim i neuslovnim objektima, bez osnovne saobraćajne i komunalne infrastrukture, omogućiće izgradnju nove infrastrukture i novih sadržaja u centralnoj zoni grada. Obezbediće se izgradnja obala utvrde sa propisanim uslovima u cilju obezbeđenja od poplavnih talasa koji ugrožavaju centralnu gradsku zonu.
Za one koji kažu da nisu rešena pitanja komunalnih usluga, sva pitanja komunalnih usluga, spreman sam da vam odgovorim, imamo sve brojeve, sve cifre i za sve možemo da vam izađemo u susret, poštovani narodni poslanici, da vam odgovorimo.
Zašto sam ovo rekao? Zato što ono što smo imali do sada, time ne možemo da se ponosimo. Ne znam da li znate, mi imamo do sada, za ljude koji govore – Sava je moja, pa da, Sava je naša, ali iz tog područja nismo mogli ni da je vidimo od 50 olupina, a bolje da u tom delu u Savu niste ni ulazili jer ukupno imamo 116 kanalizacionih ispusta, a nikada se nismo postarali da uložimo u nešto, u bilo kakve sprave, u bilo kakve uređaje za prečišćavanje voda i u to da našu Savu napravimo neuporedivo čistijom, lepšom i boljom nego što je danas.
Sa druge strane, pokrenuto je pitanje izgradnje davno planirane glavne autobuske stanice u bloku 42 u Novom Beogradu. Grad je prošle godine napravio arhitektonski konkurs i nagrađeno rešenje je usvojeno i prema njemu je u toku izrada plana detaljne regulacije, čije usvajanje očekujemo do juna. Ne moram da vam govorim koliki je značaj toga jer više neće autobusi da se uvlače u centralno gradsko područje i da gube po više od 30 minuta da bi došli do stanice ili 30 i više minuta da bi izašli iz stanice. Time će i karte i pristup biti nešto jeftiniji, a svakako će biti manje zagađenja u centralnim beogradskim ulicama i to će svi ljudi koji žive u centralnom delu Grada Beograda moći da pozdrave.
Što se tiče putne mreže, osim ubrzanom završetka Pupinovog mosta, kojim je izmešten teretni saobraćaj iz Savske i Karađorđeve i radova na obilaznici oko Beograda, ovaj projekat doprineo je i oživljavanju ideje o tunelu koji povezuje Savski i Dunavski amfiteatar, koji bi prema planovima iz 70-tih godina, trebalo da ide od Kameničke, do Francuske ulice, ako se ne varam, gospodine Mrkonjiću? Ovaj tunel je bio započet 70-tih godina prošlog veka, ali tadašnja tehnologija gradnje nije omogućavala da se izradi. Danas to za nas ne bi predstavljalo veliki problem.
Postojeći tramvajski most na Savi dobiće po još dve saobraćajne trake sa obe strane i tako će Beograd dobiti još jedan most na Savi.
Pokrenuta je izrada planova detaljne regulacije za kompletiranje drugih gradskih infrastrukturnih projekata, kao što je završetak vodovodne infrastrukture, toplovoda, gasovoda, kablova za struju, a koji će osim „Beogradu na vodi“, biti na raspolaganju i ostatku grada. Neki kada govore o vodovodu oni zaboravljaju i na postrojenje „Makiš“, koje smo izgradili i završili i sa kojim nemamo problem za svu vodu na teritoriji Grada Beograda, tako da samo molim ljude da ne prespavaju uvek ono što se u međuvremenu dogodi i da prate šta je ono što smo u međuvremenu već uradili i već izgradili.
Šta su direktni pozitivni efekti realizacije projekta? Prema podacima iz prostornog plana područja posebne namene na površini plana od oko 177 hektara predviđeno je da se ostvari nešto više od milion kvadratnih metara stambenog prostora, oko 750 hiljada kvadratnih metara poslovnog i komercijalnog prostora, više od 62 hiljade metara kvadratnih javnih sadržaja, kao što su vrtići, škole, ustanove kulture, socijalne i zdravstvene zaštite i oko dve stotine 42 hiljade metara kvadratnih novih zelenih površina. Imaćemo, dakle, dve osnovne škole, tri vrtića, sedam depandana sa vrtićem, jednu vatrogasnu stanicu, jednu zgradu pošte, pet kompleksa kulture ukupne površine od 40 hiljada kvadratnih metara. Imaćemo, kao što sam rekao, 245 hiljada kvadratnih metara javnih zelenih parkovskih površina, imaćemo 500 hiljada metara kvadratnih novih javnih saobraćajnih površina, imaćemo dve merno-regulacione gasne stanice, imaćemo dve crpne stanice za kanalizaciju, jednu prepumpnu stanicu za toplovod i dve velike trafostanice od 110 kilovata.
Takođe, direktni efekti vezani su za investiciona ulaganja koja angažuju celokupnu građevinsku industriju i povezane delatnosti, kao i za pokretanje ukupnih privrednih aktivnosti na teritoriji cele Republike Srbije. Koristi su mnogostruke, od poreza na promet nekretnina, taksi i doprinosa, preko dohodaka pravnih i fizičkih lica, do naknada za korišćenje javnih dobara i drugih prihoda. Indirektni efekti su povećanje kvaliteta životne i radne sredine, ekonomski održive i isplative.
Projekat „Beograd na vodi“ ima kulturološke i tradicionalne elemente, sa jedne, i tehnološko-ekološki savremena rešenja, sa druge strane, bitne za očuvanje postojećih i privlačenje novih ciljnih grupa. Planirana izgradnja poslovnih, stambenih, trgovinskih i hotelskih sadržaja, kulturnih i javnih objekata imaće znatan doprinos razvoja na lokalnom i državnom nivou. Područje Savskog amfiteatra, prvenstveno svojom izuzetnom pozicijom u odnosu na obale i gradsko tkivo, zatim prirodnim prednostima prostora, reljef, prisustvo vode, osunčanost, strujanje svežeg vazduha sa reke, kao i do sada zanemarljivim stepenom adekvatne iskorišćenosti, predstavlja veliku prostornu vrednost, a time i jedan od značajnih potencijala potencijalnih resursa Srbije.
To je optimalna lokacija za formiranje novog gradskog centra, ali i niza drugih komplementarnih, implementiranih sadržaja koji bi doprineli atraktivnosti i višeznačnosti prostora. Lokacijski izuzetno atraktivan, veliki je potencijal razvoja grada. Svojim centralnim položajem i rekom kao osovinom predstavlja najznačajniju lokaciju za integrisanje dve savske obale postojećih i planiranih sadržaja. S obzirom na svoju poziciju, između starog gradskog centra, na teritoriji opština Stari grad i Savski venac, i novog, koji se formira na teritoriji opštine Novi Beograd, ima sve mogućnosti da postane jedan od značajnih gradskih centara i nova središnja tačka grada.
Istovremeno, naš je cilj da Beograd postane jedan od najvažnijih „siti brejk“ destinacija u celoj Evropi i verujemo da ćemo izgradnjom „Beograd na vodi“ u tom poslu uspeti.
Želeo bih, uvaženi građani, da kažem da je ovaj zakon uslov za početak te realizacije. Da li ćemo mi u potpunosti uspeti? Daćemo sve od sebe, ogromnu energiju, rad, trud, požrtvovanje. U bilo kom trenutku da se nešto dogodi, nismo ništa izgubili, jer rizika na nama nema. Mi čistimo prostor, ostavljamo nekom u budućnosti da to može da uradi i da uredi.
Zato još jedanput molim i gradonačelnika Beograda da i sa arhitektama, domaćim i stranim, i sa čuvenim Kopom Hamelblavom, koji radi zajedno sa gospodinom Alabarom, to je verovatno najveći arhitekta moderne Evrope i koji će verovatno da radi jedan od najznačajnijih delova „Beograda na vodi“, dakle, da sa svima njima pokušamo da napravimo dogovor i da uredimo, ako ćemo već da imamo deo novca koji nije naš, investitora smo pronašli, da taj deo uredimo na najbolji način, ne samo da to bude nešto lepo, već da bude korisno, da zaposli ljude, da ljudi mogu da žive od svog rada, da podignemo našu građevinsku industriju, da podignemo našu ekonomiju.
Došao sam ovde sam da predstavljam ovaj projekat, zato što to, da budem iskren, bila je jedna od mojih ideja. Možda sam je prepisao od Branka Pešića, možda sam je prepisao od Dragana Đilasa, možda sam je prepisao od bilo koga. Svakome od njih čestitam na tome što su te ideje imali i na jedan ili drugi način promovisali.
Za mene je veoma važno da mi pokušamo da ostvarujemo visoke i velike ciljeve, da tu lestvicu stalno podižemo. Nemam nikakvu nameru da ovaj projekat branim. Veličina te investicije, broj kvadrata koje ćemo izgraditi, broj ljudi koje ćemo zaposliti, nov izgled grada, obale Srbije koji ćemo ostaviti našim potomcima, sve to toliko ubedljivo govori o samom projektu, da mu nikakva odbrana nije ni potrebna.
Za one koji će da budu protiv, jer uvek smo protiv, a bili smo protiv svake važnije građevine u Beogradu, bili smo i protiv sijalice i protiv struje, bili smo i protiv tramvaja, bili smo i protiv voza, ali jedan veliki Pašić je umeo da kaže da kada je uvođena železnica u Srbiju da je on protiv uvođenja železnice, zašto, zato što će železnica da sruši naš seoski način života. Međutim, isti taj Pašić 20-ak godina kasnije je železnicu nazvao petom srpskom armijom, nije mu bilo teško da kaže da je pogrešio i da je rekao da je železnica, zajedno sa četiri srpske armije, donela Srbima pobedu u Prvom svetskom ratu. U tome je razlika između onih ljudi koji imaju viziju, koji gledaju budućnost i onih ljudi kojima sve služi za dnevno-političke rasprave i za sticanje dnevno-političkih poena.
Samo molim sve one koji su protiv da nikome ne nude strah niti da bilo koga ubeđuju da će mu se nešto loše desiti ako se okrene onome što se u čitavom svetu naziva jednom rečju – napredak. Nema ničeg lošeg u „Beogradu na vodi“. Naprotiv, to je jedna od najlepših stvari koju radimo. Nema ničeg lošeg u Srbiji, nema čak ničeg lošeg ni kod onih koji su skloni strahu od svega što je novo. Ne zaboravite, bunili smo se kada je u ovaj grad uvedena električna rasveta. Smatralo se tada da pošten svet uveče spava i da mrak ne treba ničim narušavati. Bunili smo se i kada je dizana „Albanija“, „Beograđanka“, „Geneks kula“. Dušebrižnici su tvrdili da će da potone recimo „Albanija“ i povuče čitav grad za sobom.
Nema ničeg lošeg u tome da idemo napred, da gradimo, da stvaramo nove vrednosti, da zapošljavamo ljude, da dovodimo investitore, a pogotovo nema ničeg lošeg u tome da imamo velike snove, da želimo velike projekte i da počnemo da ih ostvarujemo.
Ponoviću, veliki gradovi su izgrađeni na velikim snovima, na vizijama i na projektima čija veličina zastrašuje bar jedan deo ljudi. Ovo je velika stvar i važan dan za Srbiju. Nadam se da kao što mi danas govorimo o 1966. godini i leks specijalis za Gazelu, ne sa velikim ponosom govorimo o leks specijalisu iz 2009. godine za „Jugoros-gas“, nadam se da će neko 2050. godine ponosno i pohvalno govoriti o onome što smo danas započeli, a nadam se da će se završiti prelepom slikom Beograda i slikom zaposlene, moderne i uspešne Srbije. Hvala vam najlepše.