Reč ima narodni poslanik Nada Lazić.

(Marko Đurišić, s mesta: Replika. Direktno se obratio mom izlaganju.)

Replika? Predsedavajući kaže da nemate pravo, niste pomenuti, ja mu verujem.

Reč ima Nada Lazić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Vlade na čelu sa premijerom, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, već smo daleko odmakli sa današnjom sednicom i ja kao što je malo pre rekla predsednica dolazim isto tako iz Novog Sada i verujte mi da čak ne znam ni gde se nalazi ovaj prostor za izgradnju „Beograda na vodi“. Intimno mene i ne zanima puno, nemam primedbu na to da Beograd bude lep uređen, naprotiv, dolaziću kao turista da ga razgledam, ali mi smeta što, ne da smeta, nego eto prosto želim da istaknem nešto drugo, tj. hoću da kažem ne smeta mi što će Beograd da ima, ali mi smeta što mi nemamo.

Evo o čemu želim da govorim, a vezano je upravo za ovu temu. Naime, prosto kao ilustraciju na Iriškom Vencu, ne znam da li taj potez znate, to je na putu između Novog Sada i Rume, postoji deonica puta negde od Iriškog Venca prema Irigu na kome je prošle godine zbog onih kiša došlo do odrona i na kome je na dužini od 150 metara, koji se slučajno zove „Ruska krivina“ došlo je do rekonstrukcije i dan danas sa jedne i sa druge strane te deonice stoji tabla na kojoj piše da je to program rekonstrukcije puteva Republike Srbije. U jednom uglu stoji naziv Ministarstva za građevinu i saobraćaj ili kako se već sada zove, a na drugoj strani „Putevi Srbije“ i graditelj je bio neka iriška firma. Radi se o celih 150 metara puta.

Ostatak puta na iriškom vencu je zakrpa na zakrpi, sada se pojavljuju novi odroni a saobraćaj, teški saobraćaj, to najbolje znaju građani Iriga se i dalje odvija posred naselja zbog čega dolazi i do rastresanja kuća. Nekoliko puta su kamioni uletali ljudima u kuće i ja sada pitam, da li ćemo i za ovakvu vrstu projekta koji je od životnog značaja ne samo za meštane ovog dela i ne samo za Nacionalni park Frušku Goru, nego i za deonicu prema Republici Srpskoj i prema auto-putu, imati jednog dana leks specijalis?

Podsetiću vas da je još 2010. godine, kada je ministar za infrastrukturu bio gospodin Milutin Mrkonjić, bilo rečeno da se planira i da samo što nije, da će se graditi tzv. banatska magistrala, odnosno deonica puta od rumunske granice preko Zrenjanina, Novog Sada do Rume, odnosno do spajanja sa auto putem, gde bi zapravo jedna od najznačajnijih deonica bila izgradnja tunela kroz Frušku goru.

Istraživanja o mogućnostima probijanja tunela obavljena su još sredinom 90-ih godina, a u prostornom planu Fruške gore, koji je donet još negde 2005. godine planirano je da ulaz u tunel bude negde kod Sremske Kamenice, a izlaz kod Iriga, odnosno gde bi se Irig obišao. Studiju izvodljivosti tada je finansirala pokrajinska administracija.

Kaže se, takođe, u ovom jednom članku, koji pominje taj period, nažalost, posle toga se to više nije spominjalo i ovaj tunel se više ne spominje, najvažniji značaj tunela biće što će se zauvek rešiti ogroman problem prolaska teretnjaka kroz Frušku goru i kroz Irig, gde ova saobraćajnica predstavlja jednu od najprometnijih sa 10 do 12 hiljada vozila dnevno i da će se na najbolji način zaštiti Fruška gora i stanovnici ovoga dela.

Sada prosto postavljam pitanje praveći poređenje sa ovim što se planira sa izgradnjom „Beograda na vodi“, gde se očigledno pojavljuje iskrena želja da se nešto napravi i uradi, što znači kada se nešto neće, onda se to ni ne radi. Znate, ako se nešto ne proceni kao prioritet, onda se zapravo tome ne pridaje onaj pravi značaj.

Mi smo u 2015. godini. Gledamo kako se grade mostovi u Beogradu, putevi i tuneli širom Srbije. Sada smo ceo dan potrošili i još ćemo vremena potrošiti na raspravu oko ovog zakona o „Beogradu na vodi“, a samo se eto u Vojvodini rekonstrukcija puta od 150 metara proglašava nekako značajnom, obeležava se tablom.

Most u Novom Sadu, kao što znate, još nije završen, a koji je porušen tokom bombardovanja. Televizija u Novom Sadu, odnosno zgradu Televizije više niko ni ne spominje. Najnovija priča, odnosno najnovija potreba koju želim da naglasim je izgradnja mosta kod Bačke Palanke koji treba da omogući lakšu komunikaciju između sela koja administrativno pripadaju Bačkoj Palanci, a nalaze se u Sremu i koji su sada, kako je Hrvatska ušla u EU, izgubili mogućnost da koriste svoje pogranične legitimacije, nego moraju da koriste pasoše i to otežava jednostavno komunikaciju i rad tog stanovništva. I tu se sada ne zna kada će se taj most graditi.

Zašto sve ovo navodim? Prosto želim da uporedim koliko ima, kada je Vojvodina u pitanju, jer ja dolazim iz LSV i problemi građana Vojvodine su mi, moram priznati, bliži nego ostalog dela Srbije… Prosto želim da naglasim da li će se i tada donositi nekakvi lex specialis kako bi se ti vitalni problemi rešili i ja bih želela da tada vidim na galeriji, kao što danas vidimo prisustvo kolega iz Skupštine Grada Beograda i uprave, možda predstavnike Skupštine AP Vojvodine i Vlade Vojvodine, ako do takve jedne mogućnosti dođe. Prosto bih želela da i tako nešto vidim, a naglašavam ponovo protiv gradnje „Beograda na vodi“ nemam, niti želim da se upuštam u analize svega toga. Ja samo želim da i mi tako nešto imamo. Hvala.

Reč ima predsednik Vlade.

Zahvaljujem se gospođo Lazić. Nećete se naljutiti. Meni je ovo bilo veoma značajno i veoma korisno ovo što ste izlagali, samo nisam primetio da su vaše kolege skočile da govore o tome kako niste govorili o temi, a kako znaju da skoče, kao da su ih federi izbacili, kada neko od predstavnika skupštinske većine o tome govori.

Ja naravno znam i gde se nalazi Iriški venac i Irig i mislim da znam gde se nalazi odron. Jedino što ne znam je pravni status pomenute sekcije i pomenute deonice. Dakle ne znam da li je urađena planska dokumentacija, ne znam da li ste tražili od Ministarstva finansija da utvrdi javni interes i primenjuje Zakon o eksproprijaciji ili ne, ili je to već postojeći put na kojem bi trebalo da se izvrši sanacija ili rekonstrukcija. U svakom slučaju proverićemo to, koliko sutra, i u toku sutrašnjeg dana dobićete odgovor na naše pitanje.

Želim da vam kažem nekoliko stvari za koje mislim da su veoma važne. Nije to priča i nije to za lex specialis. Za lex specialis je priča koja ima veze sa stotinama miliona evra, a ne sa onim što mi možemo da platimo iz redovnog poslovanja i što je dužnost naših službi i naših javnih preduzeća da rešavaju relativno brzo.

Moram da vas podsetim da je do skora za puteve drugog i trećeg prioriteta, lokalne puteve bila zadužena pokrajinska vlast. Pokrajinska vlast ništa nije radila tri godine, koliko Antiću, pa smo morali to da preuzmemo na sebe. Jeste, jeste, znam ja, pošto smo mi imali veliku svađu na Vladi oko toga da li će Republika to da primi na sebe ili neće, pa smo i to preuzeli na sebi da bismo mogli da popravljamo, rekonstruišemo i saniramo puteve po Vojvodini, pa onda nikako ne mogu da shvatim, to se već mnogo vremena pitam – šta je to što radi Pokrajinska Vlada. U svakom slučaju, mi ćemo taj problem da rešimo. Sutra ćete da dobijete informaciju i po tom pitanju.

Da vas podsetim, gospođo Lazić, već dva puta je Pokrajinska Vlada, za koju kažete da nema nadležnost, otvarala i najavljivala otvaranje tunela kroz Frušku goru. Kako koja izborna kampanja je dolazila, tako su to radili.

Mi još nismo, nadam se da ćemo doći kada budemo napravili tunel kroz Frušku goru i kada budemo napravili taj put prema Šapcu, a za koji smatramo da je jedan od najvažnijih, ali mislim da ćemo u radove ući tek 2016. godine.

Što se tiče Žeželjevog mosta, tu ima krivice svih nas, našeg nerada, naših međusobnih svađa, našeg trvenja ko će da se slika sa Devenportom, što ne razumem, da vam iskreno kažem, zašto je to nekome važno, ali uopšte ne želim da kažem da je za to kriva samo pokrajinska administracija, već ću da kažem da su jednako krivi pokrajinska i republička administracija. To je sramota kakav smo cirkus napravili. Sramota me je od stranaca, od kreditora, od svih. Svi znate da sam u pravu, da smo napravili neku blesavu ludnicu oko Žeželjevog mosta koju više niko ne može da raspetlja i niko više ne može racionalnim argumentima da objasni.

Što se tiče građana Vojvodine, čiji su problemi vama važniji, meni su problemi građana Vojvodine jednako važni kao i problemi građana Beograda, centralne Srbije, KiM i nikakvu razliku ne pravim.

Samo želim da vam kažem da je danas na dnevnom redu zakon o „Beogradu na vodi“, ali svaki drugi zakon, a biće zakona koji će se odnositi na pojedine projekte u Vojvodini, nemam nikakve sumnje na to, mi ćemo ih sa jednakom strašću, sa jednakom ljubavlju, sa jednakom posvećenošću ovde iznositi i na jednako posvećen i marljiv način braniti.

Molim vas da vi budete sutra dostupni i da nam pružite dodatne informacije oko deonice. Pokušaću u toku večeri od „Puteva Srbije“ da dobijem potpunu informaciju i da vam je pružim, kao i da znate kada, ako do sada nismo reagovali, da reagujemo i da u toku večeri znate tačno kada ćemo tu deonicu puta da završimo.

Hvala na tome što ste to primetili. Mislim da je zbog meštana Iriga, ali i Novog Sada i svih ostalih koji preko Iriškog venca idu i koriste taj put, veoma važno da taj problem rešimo. Hvala još jedanput na korisnim sugestijama.

Po kom osnovu se javljate? Nema osnova za repliku.

(Nada Lazić, s mesta: Nismo se razumeli.)

Izvolite.

Izvinjavam se. Nismo se razumeli. Ta deonica od 150 metara je jedino i urađeno, a sve drugo ostalo je samo krpljeno. Pojavio se jedan novi odron, ali ne znam kakva će njegova sudbina dalje biti. On je prema Novom Sadu, na deonici od Iriškog venca prema Novom Sadu. Ovaj o kome sam govorila, o tih 150 metara, to je urađeno korektno i na pravi način, ali hoću da kažem jedino taj deo, a sve ostalo je krpljenje tog puta.

Hvala.

Očekivala sam da neki poslanici sada skoče i kažu da ovo nije o zakonu o kome danas raspravljamo.

(Marko Đurišić, s mesta: Replika.)

Nemate pravo na repliku. Šta ste vi? Jeste li Irig, Vlada ili Nada Lazić? Ne razumem.

(Marko Đurišić, s mesta: Znam da nemam pravo, samo kažem da u replici može da se skrene sa teme.)

Vaš entuzijazam da skrenete temu na nešto drugo me fascinira danas.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković.

Zahvaljujem, uvažena predsednice.

Poštovani predsedniče Vlade, potpredsedniče Vlade, gradonačelniče Beograda, ministri, dame i gospodo narodni poslanici i odbornici Skupštine Grada Beograda, puno vremena sam potrošio analizirajući i ovaj projekat „Beograda na vodi“ ali i slične projekte koji se trenutno realizuju širom sveta.

Mogu jedino da izrazim podršku i da se zahvalim predsedniku Vlade na liderstvu, na strateškom planiranju, na posvećenosti, na energiji kada je u pitanju želja, volja ali i realne osnove da Srbija ne ostane ista, da Srbija ne bude čak ni bolja, nego da Srbija bude najbolja u ovom našem regionu. Zasigurno, mi iz Socijaldemokratske partije Srbije možemo samo da podržimo tu ideju da Srbija bude kao Singapur, ili bar nešto slično kao Južna Koreja, i da svojom posvećenošću, radom a i požrtvovanjem, kako oni tamo kažu, svi zajedno dođemo do većeg zapošljavanja, do većeg privrednog rasta i razvoja naše zemlje.

Imajući u vidu ono što sam čuo tokom današnje diskusije, mislio sam da ćemo čuti neki drugi koncept, neke druge ideje, neke druge planove, ali to nismo čuli, ništa konkretno, ništa što bi moglo da se, ne i meri nego i poredi u bilo kom slučaju sa ovakvom idejom i sa ovakvim kapitalnim projektom. Od kolega iz Evropskog parlamenta dobio sam podatke i informacije da se trenutno u Evropi ne sprovodi i ne realizuje nijedan sličan projekat. Najveći projekat se sprovodi u Poznanju u Poljskoj i on je vrednosti negde oko 450 miliona evra. Svi ostali projekti građevinski ovakvog tipa su do nekih 300 miliona evra.

Ono što je jako bitno za ovaj projekat je da mi imamo priliku da iskoristimo azijski kapital, a svi smo svesni činjenice, prateći berze, prateći dešavanja u svetu, da azijski kapital upravo predstavlja kapital koji u najvećem procentu investira na globalnom nivou, dakle, širom sveta. Nije slučajno što je baš u decembru mesecu sa kineskim premijerom održan samit sa premijerima zemalja jugoistočne Evrope. Nije slučajno što 23. decembra naš gradonačelnik organizuje samit sa gradonačelnicima zemalja jugoistočne Evrope.

Srbija će biti i Beograd će biti i tu prepoznajemo želju premijera, ono što se zove „pivotal ekonomi hab“ u ovom regionu; znači, glavna tačka, strateška tačka za investicije. Ko god želi strateški da pogleda, ko god želi šire da pogleda, može da vidi da mi širimo svoju infrastrukturu i investiramo u nju. Imaćemo tri aerodroma. Povećali smo broj putnika u 2014. godini a tome je, naravno, najviše pomogao posao i strateško partnerstvo sa Etihadom, sa tri miliona na četiri i po miliona. Ako realizujemo ovaj projekat, tu će zasigurno biti više. Mislim da ćemo i duplirati broj putnika, što će, naravno, multiplikativno uticati kako na turizam, ugostiteljske objekte, tercijalni, ali i kvartalni sektor u Beogradu, a naravno i u celoj zemlji.

Imamo šansu da postanemo i finansijski centar u ovom delu Evrope, da budemo centar jedne regionalne berze, da budemo centar gro ili najvećeg dela investicija koje će se sliti u ovaj region. Vidimo i prepoznajemo želju i nameru i kineskih investitora, ali i investitora iz Arapskih zemalja, da upravo investiraju u ovaj deo Evrope i jugoistočnu Evropu i da to bude njihov izlaz i mogućnost da investiraju i u Rusku Federaciju ali, naravno, i u Aziju i druge delove sveta.

Zasigurno je jako važno što je premijer, i njegov ceo tim, prepoznao to da bez ekonomskog razvoja nema razvoja ni drugih društvenih delatnosti; ni kulture, ni sporta, ni obrazovanja, ni zdravstva. Malopre je ministar Selaković pominjao univerzitete, pominjao institute koji se nalaze u Abu Dabiju, Dubaiju. Naravno da to želimo, ali bez ekonomskog rasta i razvoja investicija nema ni dolaska takvih instituta.

Ono što je jako važno, postavio sam poslaničko pitanje premijeru, u julu mesecu, da Mazdar institut i te kako radi sa Dženeral Elektrikom na projektu koji je vredan u Srbiji, koji će imati vrednost u narednih nekoliko godina od milijardu evra. Smatram da je to jako važno za našu zemlju. Još jednom apelujem da možda Mazdar, ili možda Mubadala budu deo tog projekta „Beograda na vodi“ i ostavi se neki prostor možda za neki tehnološki park. Smatram da bi to bilo od strašno važnog značaja za našu zemlju; da postanemo i centar razvoja informacionih tehnologija.

Poneo sam i da vam pokažem da kompanija Emar Grup trenutno gradi u Saudijskoj Arabiji šest ovakvih takozvanih „ekonomi sitis“. Šest takvih gradova, vrednost tog projekta je 80 milijradi evra. To se može videti. To postoji. Ti gradovi su u završnim fazama. Sa planom da tih šest gradova ostvare bruto proizvod od 150 milijardi dolara, 1.300.000 radnih mesta sa populacijom od 4,5 miliona ljudi i BDP po glavi stanovnika od 33.500 dolara. To postoji i to je realnost. Neko od kolega iz opozicije je govorio da Emar investira u Turkmenistanu, u Libiji, valjda je pomešao sa Libanom. Ne investira ni u Iraku, ni u Libiji, ni u Turkmenistanu. Znate gde investira? Investira u Libanu, investira u Pakistanu, investira u Indiji, investira u SAD, i investiraće u Srbiji. To je jako važno da nam jedna takva kompanija bude ovde. To je jedan model koji Emar grup primenjuje na globalnom nivou u celom svetu, želeći da napravi u Srbiji, želeći da napravi od naše zemlje, od Beograda, ono što se zove biznis frendli grad.

Takođe, želim da napomenem isto tako, pošto se dovodilo u pitanje ono što svako ko i malo poznaje ekonomiju, ko malo poznaje korporativno upravljanje i svetske berze može vrlo lako da proveri, a to je da je ista ta Emar korporacija podelila samo dividendi oko 2.200.000.000 dolara svojim akcionarima, na sastanku Skupštine akcionara 23. decembra o tome je odlučeno, da je povećala prihod u prošloj godini u odnosu na 2013. godinu za 914 miliona dolara.

E, to je ta kompanija koja će graditi ovde. To je ta kompanija koja je sagradila Dubai mol, čiji promet čini 5% BDP celog Emirata Dubaia, i mi to mislimo da sprovedemo ovde. Mi mislimo i malopre je moja koleginica Branka Bošnjak meni rekla – i mi imamo to more, i mi imamo sve resurse, i mi imamo te mogućnosti, to su Sava i Dunav, to je ta lokacija na kojoj će se graditi. Ne želimo da ostane status kvo i ne želimo da to ostane ruglo našeg grada. Želimo da budemo najbolji. Ako je to mogao Singapur, ako je to mogla Južna Koreja, koja je 1967. godine po glavi stanovnika imala BDP 87 dolara i bila jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu, može to da uradi i Srbija.

Iskazujem potpuno jednu punu podršku ka tome da se dovedu ovde hotelski lanci u vlasništvu „Emar grupe“, napomenuću, to su „Adres hoteli“, to su „Vida hoteli“, to su „Rou hoteli“, to su najbolji hoteli, ne samo na području Bliskog istoka, nego na globalnom nivou.

Tako da činjenice, brojke, govore o ozbiljnosti, o značaju ovog projekta, a ja ne mogu ništa drugo nego samo da kažem da u ovom aspektu razvoja tog projekta podržimo Vladu, podržimo premijera, ne da bude skroman i da kaže – mi ćemo to očistiti, mi ćemo infrastrukturno opremiti, nego da u narednom periodu u nekoliko godina i napravimo to i da to bude jedan ozbiljan motivator, jedan ozbiljan impuls, da se razvija cela Srbija. Razvićemo na taj način turizam, razvićemo proizvodnju, razvićemo mnoge sektore.

U tom smislu ja sam hteo i da kažem da ćemo maksimalno podržati, maksimalno ćemo se uključiti u aspekt razvoja ovog projekta i, naravno, u danu za glasanje, a govorićemo i po amandmanima kada su u pitanju možda i neki predlozi šta bi još moglo da se uradi u tom domenu. Imaćemo neke predloge da se u ceo projekat „Beograda na vodi“, da zamolimo da razgovaramo sa „Mazdarom“, da razgovaramo sa „Mubadalom“, da naprave možda i neki tehnološki park ili da se ostavi u tom području koji podrazumeva šezdesetak hiljada kvadratnih metara da se tako nešto tu napravi, da to bude centar informacionih tehnologija.

U svakom slučaju, Srbija se na ovaj način veoma brzo, veoma dinamično, veoma dobro razvija i mislim da smo na dobrom putu. Mislim da se prepoznaje jedan jasan aspekt strateškog planiranja liderstva, na kojem vam želim da istrajete i zahvaljujem se, naravno, što ste me saslušali.

Hvala.

Reč ima predsednik Vlade. Izvolite.

Želim da se zahvalim gospodinu Marinkoviću na strpljenju da vredno radi, uči i saznaje o onima sa kojima radimo. Ja te ljude dugo poznajem, imao sam čast da ih slučajno upoznam i kada neki govore o tome kako nismo uspeli da dobijemo ništa, podsetiću vas da smo mi dobili što danas srećom imamo tih još negde oko 900 miliona dolara koje smo uzeli od Arapa, pa time možemo da hedžujemo de fakto naš dug u dolarima i samo nam se vodi kao veći javni dug, a u stvari nije, zato što imamo te pare kojima dolare za kamate možemo da vraćamo. Ne zaboravite da smo tu uzeli po 2%. To smo uzeli od njih, što ne postoji nigde na finansijskom tržištu da možete da dobijete. O „Er Srbiji“ da ne govorim. Poklonili su više zgrada, od zgrade Geozavoda, do zgrade BIA, do ova tri objekta vrtića, doma zdravlja i škole u Novom Pazaru, do toga da će da prave fabriku drvne industrije i u Raškoj i u Pazaru.

Uvek me je pogađalo kada su se prema našim prijateljima, prema onima koji su nam, ne zaboravite, dali najveći novčani iznos posle poplava i pojedinačno najviše kuća izgradili, da izuzmemo EU, dakle, pojedinačno, bilateralno najviše kuća izgradili i najviše nam novca dali. Zato sam zahvalan onim ljudima koji to umeju da poštuju, jer mi, građani Srbije smo uvek znali da cenimo one koji su nam prijatelji kada nam je teško i koji nam pomažu bez ikakvih interesa, za razliku od nekih koji i kad nam pomažu niste sigurni koliko pomažu. Oni ništa više, zaista želim to da kažem da čuju građani, ništa više od zahvalnosti ne traže. Zato se iz pojedinih zemalja sklone kada ih napadaju, gde govore da nešto hoće da opljačkaju. Oni kažu samo – izvinite, mi odlazimo odavde, doviđenja, mi imamo toliko para da nema potrebe da pljačkamo bilo šta. Ali, šta da radite.

Tolika je borba za takve investitore da sam se ja u jednom trenutku uplašio da će Todorić i neki drugi iz Hrvatske uspeti da ih odvuku više tamo umesto ovde, pa besplatna lovišta, pa sva moguća čuda itd. Ali, mislim da će u svakom slučaju, uz svo poštovanje i želju da sarađuju i sa Hrvatskom i da pomognu Hrvatskoj, njima prva destinacija na Balkanu, ako smem da primetim, između ostalog i zbog dobrih političkih i ličnih odnosa, biti i ostati Srbija.

Govorili ste o Alabaru. To je čovek koji uvek insistira na svakom detalju. Nikada nikoga nisam video sa toliko pozitivne energije i da je tako oštar prema svojim saradnicima, da ne trpi apsolutno nikakvu grešku nigde. Njemu ne može da dogodi da u Goce Delčeva, ulici na Novom Beogradu, nemamo cveće svuda između dve trake. Ne može da mu se dogodi da mu sadnica nije posađena na putu iz Kneza Miloša kada idete gore pode Andre Nikolića. Nisam siguran da je to Andre Nikolića, ali nije važno. Dakle, kada idete prema Topčiderskoj Zvezdi. Dakle, ne može da mu se desi da mu nedostaje jedna sadnica kao što nama ta jedna nedostaje. To je kod Alabare nemoguće. Da vidite njegovu nervozu kada menja mostove između tog šoping mola, koji je uzgred, da bi ljudi znali, posetilo 80 miliona posetilaca. To je objekat koji je posećeniji, 32,3 miliona poseti region Pariza, a 80 miliona posetilaca je bilo u šoping molu u Dubajiu. Zašto? Zato što je neko brinuo o tome kakvi će bazeni da budu, kakvi će mostovi da budu preko. On o svakom detalju brine i sada će da uloži nova 2,5 miliona dolara samo da bi promenio mostove zato što ljudi vole da se slikaju na tim mostićima, a oni su sada mali pa ne mogu sve goste da prime. On je izračunao da je bolje da uloži nova 2,5 miliona, a kroz broj turista će mu se vratiti pet. To je neverovatna briga, neverovatno znanje.

Zašto ovo pričam? Zato što vi vidite koliko njih najveći svetski mediji poštuju, a samo kod nas je uvek nekako izražena sumnja, sprdnja, jer mi Srbi smo valjda najpametniji na svetu, a svi ostali drugi su glupi i ništa ne umeju, pa mi to znamo mnogo bolje od njih, pa ćemo mi mnogo bolje to da uradimo. Nikako da se osvrnemo oko sebe i pogledamo šta je to što su oni već uradili, a šta je to što mi skoro nećemo da stignemo.

Želim da vam kažem, dragi prijatelji, da bih voleo da mi budemo blizu Singapura i Južne Koreje. Mnogo godina, mnogo decenija nam je potrebno da ih dostignemo. Voleo bih da budemo pola od toga što se tiče ekonomskog uspeha, što se tiče marljivosti, što se tiče posvećenosti. Ako budemo pola od toga, onda ćemo ne samo u ovom regionu biti najbolji i najuspešniji, već rekao bih i mnogo šire.

Još jedna stvar oko tehnoloških parkova. Mislim da tu imamo ozbiljnu budućnost i o tome treba da razgovaramo i sa njima i sa „Mazdarom“ i sa Kinezima i sa Indijcima, da vidimo kako i na koji način da dodatno razvijamo IT sektor u našoj zemlji. Jer, ne zaboravite, oni su od nas samo tražili da napravimo, ono što bi se reklo pred školu, za čipove, tražili su naših 80 miliona, a mi nismo imali, slegli smo ramenima i rekli – mi te pare nemamo. Mi te novce zaista nismo imali. Da smo imali, za godinu ili dve to bi počelo da nam se isplaćuje i te kako i imali bismo jednu od najboljih i najmoćnijih industrija sveta. Ali, zato sve ono što možemo da prihvatimo, sve ono što možemo da ugradimo, sve ono što možemo da uradimo mislim da ne smemo da ispustimo iz ruku i mislim da treba da uzmemo i da to napravimo.

Da završim, mi ceo dan ovde razgovaramo da li je nešto u skladu sa ovim zakonom ili nije, da li je nešto manje dobro ili je više dobro, ali, ako ste primetili, danas ni jednog sekunda nismo razgovarali o tome hoće li toga biti ili ne, da li je to Vučićeva bajka, da li je to Šeherezada i hiljadu i jedna noć, kako su neki govorili, ili je to stvarno. Kao što ste primetili, i oni koji su govorili da mi ne veruju i oni koji su govorili da su to nekakve bajke, da su to nekakve izmišljene priče, zaboravili su na bajke, sad znaju da je stvarnost, a ja jedino što mogu da obećam, nikada ne mogu da garantujem da će sve do kraja da bude završeno, jer ne zavisi samo od mene i samo od nas, ali vam obećavam da ćemo mnogo da radimo i siguran sam da ćemo da uredimo taj deo beogradskog priobalja, prisavlja mnogo bolje, mnogo lepše i mnogo ozbiljnije i odgovornije nego što je to bio slučaj do danas, da ćemo udvostručiti broj turista. Rekao sam da bi pravi rezultat za nas bio da udesetostručimo broj turista, ali za to će nam biti potrebni hoteli.

Kako čujem, za ovaj prvi hotel javio se lanac „Dabl ju“, što će biti nova značajna investicija za Beograd i novo značajno ime koje dolazi u Beograd. Nadam se da će ljudi iz „Soravije“ proširiti svoj biznis iz „Blu Radisson“ i verujem da ćemo imati još uspeha, a vama hvala što ste jedan od retkih ljudi koji je pratio to šta ti ljudi rade. Ne zaboravite, 1973. godine, kada je stari Zajed, pokojni Zajed otišao u Libiju kod Gadafija, tada mu je rekao – nadam se da će moja zemlja za 40 godina da izgleda kao Libija danas. Pogledajte danas kako izgleda Libija, pogledajte kako izgledaju Emirati danas. Sve je na kraju u onima koji imaju viziju i kako i na koji način će uspeti svoju zemlju da vode. Hvala vam najlepše.