Prvo ću da se zahvalim gospodinu Pavićeviću.
Što se mene tiče, meni je ovde u parlamentu, i ako nisam napustio parlament i sve vreme se trudim da budem koncentrisan da na svako pitanje odgovorim, ipak nešto lakše je nego u dnevnim obavezama u Vladi Srbije i oko svega što moramo da radimo.
Imajte u vidu da samo kada nisam ovde, nisam ovde ne zato što lenstvujem ili zato što odmaram, već zato što imam neke druge važne obaveze. Ali evo, ja vam dajem reč da ću dati sve od sebe i da ćemo bar dvostruko da uvećamo naše prisustvo ovde poslednjeg četvrtka, odnosno pokušaćemo svaki put kada postoji sednica poslednjeg četvrtka u mesecu da na tu sednicu dođemo i da prisustvujemo.
Meni nije teško, ne tri sata već vidite ni 13 sati da odgovaram na pitanja poslanika i nikada se argumenata, ringa, političke borbe, razmene nisam plašio, tako da to me ponekad i relaksira da budem iskren i duhovitosti vaša i gospođe Gojković pogotovo. Ona je oduvek imala taj smisao koji ja čini mi se tri života da vežbam ne bih mogao da naučim, ali u svakom slučaju imate moju reč i moje obećanje da ću dati zaista sve od sebe da kada god smo u zemlji, kada nije neka važna spoljno-politička aktivnost, da dođemo u Skupštinu i da odgovorimo na svako vaše pitanje. Hvala.

Hvala.
(Zoran Babić, s mesta: Replika.)
Replika Zoran Babić, spomenuta SNS.

Gospodin Pavićević je pozvao i pomenuo SNS.
Gospodine Pavićeviću, nećemo glasati da se taj zakon uvrsti u dnevni red zato što smo Zakon o planiranju i izgradnji usvojili u decembru mesecu, zakon po meri građana Republike Srbije, po meri države Srbije, po meri investitora, zakon koji je doveo da se građevinska dozvola dobija za 28 dana i taj zakon jeste jedan od najreformskijih zakona.
Nećemo iz drugog razloga zato što ste taj zakon vi gospodine Pavićeviću nazvali krpež, ali sam vam vrlo jasno pokazao kako ste vi i stranka na čijoj ste listi bili, omogućili građanima Srbije trpež, a vama drpež i to je drugi razlog zbog čega nećemo da glasamo za taj zakon.
I kao što se gospodin Vučić obavezao da će iako je mnogostruko bolji u prisustvu u parlamentu nego što su svi prethodnici vlada do sada bili, pokažite malo dobre volje pa za te tako genijalne amandmane „briše se“ bar dođite da glasate, bar dođite vi, vi pritisnite to dugme, a ne da nas maltretirate ovde višesatnim ostajanjem u Narodnoj skupštini.
Nije nam teško, ostaćemo, pokazaćemo, ali nemojte vi da budete po kafićima i kafanama, već dođite pa pokažite kako se bar glasa za vaš amandman.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen.

Poštovana predsednice, poštovani predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, poštovane kolege, shvatam da je zaista već kasno i da je ova rasprava odlutala, vrlo često, daleko od same teme.
Pokušaću da budem koncizan, da otvorim neku temu koja mislim da jeste suština ovog Zakona, a da ćemo o samom „Beogradu na vodi“ imati prilike da pričamo i u buduće i kada budemo videli ugovore i kada budemo videli projekte, jer to je tema koja će ostati otvorena.
Ono što je moja glavna primedba na koncept donošenje ovog Zakona, jeste pitanje proširenje eksproprijacije. Mislim da ste vi svi svesni da smo kroz našu istoriju imali rđava iskustva sa sličnim zakonima. Ti su zakoni, ne moram da vas podsećam, ali za svaki slučaj, ako treba, od Zakona o eksproprijaciji, starih, nacionalizaciji, konfiskaciji, odnosno zakoni koji su zadirali u neprikosnovenost privatne svojine. Ono što je tačno da je razlika između ovog zakona i nekih bivših zakona jeste da ovaj predviđa tržišnu naknadu za imovinu koja će biti oduzeta od fizičkih lica.
S druge strane, u ovom tekstu zakona jasno piše zašto se širi sam tekst eksproprijacije, odnosno zašto se donosi ovaj Zakon. Bilo je uredu, i to jeste tekovina zapadne civilizacije, da se može vršiti eksproprijacija kada je to u javnom interesu. Javni interes, zna se šta predstavlja i to je tačno navedeno u Zakonu. Mogu da pročitam, ali mislim da ne treba da trošim vaše vreme. U pitanju su bolnice, javne ustanove, putevi, zgrade državnih organa. Po prvi put imamo u novijoj praksi slučaj da se donosi zakona, kako samo u obrazloženju vi kažete, radi mogućnosti izgradnje hotelskih, ugostiteljskih objekata, zatim stambenih i poslovnih kompleksa.
Ono što je vrlo važno, a mislim da ste svi svesni toga da će sigurno biti tema i na Ustavnom sudu, da će ovo biti, verovatno, tema i u Strazburu i da Republika Srbija lako može, po ovom zakonu, doći u situaciju da bude obveznik naknade štete.
Ono što je moj predlog, da bi izbegli ovu situaciju, ja ne znam da li je predsednik Vlade imao prilike da pogleda naše amandmane, ali suština se kreće u pravcu da se realno odredi šta je to tržišna cena. U tom slučaju možemo govoriti o ustavnost ili moralnosti ovog Zakona, ali ne možemo govoriti da će građani, koji su vlasnici imovine na toj teritoriji, tih hektara o kojima ste pričali, biti oštećeni.
Ono što je problem, kako ste predložili, jeste samo nedefinisana ocena da treba biti tržišna vrednost. Tržišna vrednost danas u Srbiji se obično ostvaruje na osnovu procene poreske uprave. Ja moram da vam kažem da ćete na taj način, ako to bude jedini kriterijum, dovesti u neravnopravni položaj druge investitore na drugim lokacijama i samim tim bićete u prilici da kršite Ustav.
Konkretno, šta želim da kažem, ako vi kao privatni investitor želite da kupite lokaciju za izgradnju, cena te lokacije će biti određena, ne samo na osnovu vrednosti stana koji se nalazi na toj lokaciji, već na osnovu budućih, mogućih kvadrata koji bi mogli ili treba da budu izgrađeni na toj lokaciji, a sve na osnovu prostornih planova.
U ovom slučaju, ja nisam u Zakonu video takvo rešenje, smo predložili amandman koji kaže da vlasnicima nepokretnosti stanova pripada adekvatna vrednost u odnosu na budući izgrađene kvadrate. Smatram da treba da dobro ocenite mogućnost ovog amandman, iz prostog razloga, jer niko nikada ne bi mogao da kaže da vlasnicima stanova nije isplaćena adekvatna vrednost. To će možda napraviti veće troškove za investitore u startu, ali ste se obezbedili da ovo bude doneto na osnovu zakona, na osnovu Ustava i ne može biti nakon toga ceo postupak oduzimanja, odnosno eksproprijacije imovine, predmet neke druge naknade štete.
Možda to pravi određene otežavajuće okolnosti kada je u pitanju primena, ili možda bude trajalo neki duži vremenski period, ali kažem i podsećam vas, a vi to vrlo dobro znate, predsedniče Vlade, kao zaista vrstan pravnik, šta to znači privatna svojina, privatna svojina u Srbiji, privatna svojina u EU i šta znači njena neprikosnovenost. Mislim da treba da dobro razmislite, jer ubuduće ćemo se naći u situaciji da smo kršili ljudska prava, a danas s obzirom na naš pravac i put kojim idemo postoje institucije koje će se baviti tim ocenama.
Što se tiče samog projekta „Beograda na vodi“, poenta celog ovog Zakona, moje mišljenje je, kao i kod mog kolege, jeste da je on neophodan, da je on dobar i da ne uspe izgradnja „Beograda na vodi“ imaćemo interes, ako ništa drugo, to smetlište će biti očišćeno, pa ćemo imati zelenu površinu, gde ćemo moći da se šetamo sa decom.
Naravno, nemojte smetnuti s uma, i to je ono što želim da vam kažem, da je danas, kada se usvoji ovaj zakon, a biće usvojen, jer imate većinu, pre svega, velika politička odgovornost je na vama. Da li će ili neće biti Beograda, to će glasači, građani Srbije ceniti na osnovu vaših obećanja.
Ono što mislim da nije bilo večeras produktivno jesu izlaganja pojedinih ministara koja su išla u prilog da menjaju teme, širenju demagogije, a izlaganja nisu bila koncizna.
Na kraju, samo želim da vam kažem, zaista bih voleo da uspe „Beograd na vodi“. Razmislite da ljudi dobiju pravo obeštećenje. Takođe, razmislite da u skorije vreme uradite neku ozbiljniju rekonstrukciju vašeg kabineta. Hvala.

Reč ima predsednik Vlade.

Zahvaljujem se gospodinu Homenu na dobroj, odmerenoj analizi i na tome što je bio u temi u potpunosti, pravoj temi i suštini ovog zakona.
Uzeli ste ne najbolje primere nacionalizaciju, komasaciju, govoreći o proširenju eksproprijacije. Imali smo dobre primere eksproprijacije. Danas smo ovde govorili o 1966. godini i leks specijalisu za Gazelu. Imali smo i drugih dobrih primera između 50-ih i 80-ih godina, a posle toga mnogo manje.
Neprikosnovenost privatne svojine je, rekao bih, jedno od najvažnijih pravila u očuvanju instituta privatne svojine i niko u privatnu svojinu, sem u izuzetnim slučajevima, a kao što i vi odlično znate excepciones un estrictisimas interpretaciones. Dakle, mi ovo smatramo da jeste usko tumačenje, a ne široko. Mislimo da ne izlazimo iz okvira u kojima bismo ugrozili pravo privatne svojine, posebno zato što je navedeno, kako ste sami pročitali, da će se nadoknaditi tržišna vrednost. Tržišna vrednost je ona koju trenutno, razgovarali smo danas da to dopunimo, ako neko izrazi sumnju u izveštaj poreske uprave, koja donosi zaključak o tržišnoj vrednosti na osnovu prometa nepokretnosti, odnosno visine cene u prometu nepokretnosti u određenom rejonu. Dakle, ako se izrazi sumnja da možda uvedemo u institut veštaka da bismo to mogli da procenimo na najbolji način.
Ako bismo prihvatili vaš predlog, ako sam dobro razumeo, jer nisam pročitao amandmane, to bi značilo da bismo morali da prihvatimo, složićete se, možda trostruko višu cenu od tržišne koja je danas. Dakle, možda negde neki ustupak možemo da nađemo. To je mali broj objekata. Ne pričamo o velikom broju objekata i nečemu što bi suštinski moglo da ošteti budžet u velikoj meri, ali je pitanje principa. Da li to znači da svaki put kada budemo imali neki veliki investicioni projekat, kada budemo imali izgradnju nekog novog autoputa, neke nove deonice autoputa, da ćemo uvek morati da primenjujemo taj princip.
Više se plašim primene istog principa ili zahteva da se primeni isti princip, isto pravilo u budućnosti, nego samih troškova koje bi ovo moglo da nam proizvede u projektu „Beograd na vodi“. Dakle, to je jedini razlog.
Naravno, da postoji mogućnost sporazuma, i to je nešto što je ostavljeno dvema stranama da uvek mogu da se dogovore.
Mislim da je današnja rasprava, uprkos svemu, mnogo toga otvorila, otkrila, pokazala. Mislim da je bila veoma umerene. Mislim da je bila prava parlamentarna diskusija. Naravno, svako od nas će da pronađe zamerke u drugoj strani. Ja nemam nikakve zamerke. Danas sam ne malo toga naučio od ljudi koji drugačije misle ili koji se ne slažu i mi ćemo deo toga da prihvatimo, deo toga da pokažemo u amandmanima, ali smo i u drugim stvarima spremni da određene stvari prihvatimo.
Bilo je primedbi za koje znam da ljudi nisu razumeli zašto su ih iznosili, kao što vi razumete odlično u formalnom i materijalno-pravnom smislu reči, neki ljudi to nisu uopšte razumeli šta su iznosili kao primedbe. Video sam da su čak i suštinu pobrkali i pomešali, da im ništa nije bilo jasno iz onoga što su čitali, ali nevezano za to, dobro je da onima, koji bi izlazili sa takvim tvrdnjama, možemo da razvejemo te sumnje koje su u javnosti postojale. Jedna je žestoke kampanje i propagande kojoj se nije lako uvek suprotstaviti.
U svakom slučaju hvala na ovome. Više me tu brine budućnost, kao što sada kada smo radili kolektivne ugovore, kada uradite, kao što znate, jedan kolektivni ugovor onda vas ubi 10 narednih kolektivnih ugovora. Oni koji su pregovarali kolektivne ugovore ne znam ko je to od vas u Vladi radio u raznim sektorima.
Dakle, nemoguće je odbraniti, apsolutno je nemoguće odbraniti se od toga, ako samo na jednom mestu u sistemu popustite, posle toga je to takav pritisak, gde svuda morate da legnete na rudu. Tako je i ovde problem i to je jedina muka. Inače, za sve drugo, zahvalan sam na analizi i prilično je tačna, i ne bih imao šta da dodam ni da oduzmem. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Ivana Stojiljković. Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.
Uvaženi predsedniče Vlade, poštovani ministri i gosti, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što ova današnja rasprava, pre svega, bila je konstruktivna. Bila je dugačka, ali je bila konstruktivna i nije se mnogo moglo čuti argumenata protiv realizacije ovog projekta, uglavnom su to bila postavljena pitanja, i postoji razumevanje zašto su se postavljala pitanja.
Ja ću ovako pri kraju pokušati da dam i neki odgovor. Kao što je gospođa ministarka, Joksimović rekla, prosto negde, lutalo se od suštine ovog zakona. Jer, ovaj zakon pre svega stvara pravni uslov za realizaciju ovog projekta i to je ono što je njegov osnov. Tek nakon njegovog usvajanja krenućemo u realizaciju pravljenja projekata, krenuće se pravljenje konkretnih dogovora, i onda ćemo imati i odgovore na mnogobrojna pitanja koja smo danas čuli u ovoj raspravi.
Ja bih želela, pošto smo i prethodnih dana, a i danas ovde u načelnoj raspravi čuli raznorazne interpretacije na temu same eksproprijacije, želela bih samo zbog javnosti da kažem da eksproprijacija nije otimanje imovine građanima, već je eksproprijacija prevođenje nepokretnosti, dakle zemljišta ili objekata iz privatne u državnu svojinu radi opšteg interesa i naravno uz adekvatnu tržišnu nadoknadu. To je ono što je jako bitno.
Treba takođe napomenuti da se samo, znači na teritoriji gde će biti građen „Beograd na vodi“ nalazi u vlasništvu privatnom oko 5% te teritorije. To je jako bitna informacija. Znači, zato što se eksproprijacija vrši na toj teritoriji. Neko moje lično zapažanje želim da kažem da ovih dana smo videli da postoje veliki otpori, pružaju se veliki otpori, ali nigde videli nismo da su se organizovali građani koji žive na ovom području, što znači da su i oni svesni da su živeli u nehumanim uslovima da nije bila životna sredina kako treba. Čuli smo od premijera da alternative koje su dobili da su ih obradovale.
Dakle, sam postupak eksproprijacije i utvrđivanje javnog interesa nije nešto novo u našoj zemlji, i obično se primnjuje kada imamo velika strana ulaganja, kada imamo velike investicije koje ne smemo da izgubimo, kao što je to sada slučaj.
Činjenica jeste da je uređenje Savskog priobalja od strateškog značaja, kako za sam grad Beograd, tako i za Srbiju. Ja živim u Užicu i zato želim da dam doprinos ovom projektu, dalje kroz izlaganje objasniću i zašto.
Pre svega tome ide u prilog i činjenica da se gotovo jedan vek pokušavalo naći rešenje za ovaj prostor i zato ću napraviti vrlo kratak urbanističko istorijski osvrt na savsko priobalje. Mada, čuli smo ga više puta, ovo će biti nešto najkraće moguće.
Dakle, sve do 1830. godine, zante da je Sava bila granica beogradskog pašaluka na kojoj se razvijao tranzitno trgovački čvor. Nakon dobijanja samostalnosti, znači, tadašnja varoš krenula je da se širi. Međutim, ljudi su želeli da se negde nastane dalje od tog tranzita, dalje od tog trgovačkog čvora, i već su u nekim prvim planom, to nije bio pravi urbanistički plan iz 1867. godine, napravljene neke greške koje se i danas jako teško otklanjaju.
Dakle, intenzivan saobraćaj koji je u to vreme bio jako povoljan, danas je kamen spoticanja i to su svi naredni generalni urbanistički planovi i prepoznali kao problem. Prvi iz 1932. odnosno 1923. godine konkretno su se i bavili centrom. Kasnije su čak i kritikovani od strane drugih urbanista zašto su pažnju posvetili centru i rešavanju ovog problema, odnosno teškog saobraćaja u samom centru grada.
Generalni urbanistički plan iz 1950. godine je izmestio administrativni i stambeni centar na Novi Beograd i tako je Beograd počeo da se širi, a centar je ostao zapušten. Za svo ovo vreme na savskom priobalju niču mahale, niču smeštaji za socijalno ugrožene, jako skromni hoteli, skromne kafane i nažalost to je i danas slika ovog dela Beograda.
Čak se čula primedba od poslanika iz opozicije kako ne smemo, kako moramo da čuvamo kulturno istorijske spomenike, naravno da treba da čuvamo kulturno istorijske spomenike, ali pitala bih se šta to što ćemo mi ostaviti našoj deci da čuvaju kao kulturno istorijske spomenike, ako ne budemo ni u naše vreme ništa gradili, jer evo i mi sada možemo da konstatujemo da se desetina godina na ovom delu ništa izgradilo nije.
Dakle, mnogo urbanista i arhitekata radilo je na planovima uređenja ovog priobalja i svi su se složili u neke četiri tačke, a to je da treba izmestiti težak saobraćaj, pre svega železnicu i autobusku stanicu, zatim da treba formirati novi centar sa javnim i komercijalnim sadržajem, da se obezbedi ekskluzivan deo za stanovanje i da se poveća broj zelenih površina i površina za rekreaciju.
Oko toga su se saglasili i planovi, ako što smo i pominjali Savski siti iz 1993. godine , Europolis koji smo više puta pominjali i današnji „Beograd na vodi“. Tako da se ne može reći da alternativna rešenja nisu postojala i da se to nije uzimalo sve ove godine u obzir.
Ono što su čak oni koji su se analitički bavili urbanizmom Beograda konstatovali, to je da sve od 1923. godine do danas svi su primetili šta su problemi i šta su potencijali ovog područja, ali niko nije uspeo da ih reši. Ne zato što nisu imali dobre planove i ideje, nego zato što nisu imali novac. U tome je ključ, što danas pored toga što imamo dobar plan imamo i finansijsku podršku i to je ono što definitivno ne smemo da propustimo.
S obzirom da su tolike generacije želele da reše problem Savskog priobalja iz tog razloga, a naravno Srbija je u međuvremenu i menjala svoje granice i veličinu, iz tog razloga se pre svega može reći da je ovo nacionalno strateški značajan projekat.
Dakle, danas posle dugogodišnjih inicijativa imamo izrađen prostorni plan područja posebne namene, ko tehnički okvir, ali je urađen na nivou urbanističkog plana generalne regulacije. To je osnov za donošenje ovog zakona.
Kao što sam rekla, nakon što se donese ovaj zakon, onda će se dalje ići u razradu projekata detaljne regulacije, idejnih rešenja i meni je jako drago što je premijer pozvao sve zainteresovane da daju konačno svoje učešće, da ne slušamo više primedbe, svakome su vrata otvorena da da svoje učešće i prilikom projektovanja i prilikom izrade i prilikom kontrole novca. Dakle transparentnost na najvišem nivou. Dakle, javni uvid će biti nakon svake faze to smo čuli i da će sve biti izloženo proveri stručne javnosti.
Ono što je jako bitno napomenuti jeste da iskustvo u uređivanju ovog područja ne postoji, godinama niko nije ništa gradio, tako da sve ono sa čime će se u narednom periodu sretati i investitori i graditelji i Grad Beograd, potrebno je da se rešava u hodu i da ljudi i građani Beograda imaju razumevanja za to.
Kratko bih se osvrnula na činjenicu da postoji visok nivo podzemnih voda i to je definitivno tako, čak su nekada rađena i ta hidrološka i geološka ispitivanja, ali naravno, sada je tehnologija toliko odmakla da sigurno neće predstavljati problem to što nećemo moći duboko da postavimo parking prostore, ova voda će svakako moći da bude iskorišćena za grejanje.
Dakle, zahvatanjem preko eksploatacionih bunara, zatim prolaskom kroz toplotne pumpe se može na ovaj način obezbediti grejanje za kompletno ovo područje. Zatim će se rešiti tih 116 kanalizacionih ispusta u Savu, radi se o zaštiti životne sredine, podići će se obala utvrde koja će biti na 77m nadmorske visine.
Što se saobraćajne infrastrukture tiče, pored ovog izmeštanja teškog saobraćaja, neće se potpuno ovaj deo prostora „Beograda na vodi“ osloboditi saobraćaja i to je strateški tako isplanirano. Znači pešački saobraćaj i lak tranzitni saobraćaj će ići kroz ovaj deo kako bi se upravo obezbedila ta jedinstvenost prostora da ne bi ostao izolovan i da bi se na taj način sačuvali širi interesi.
Posebno kao pejzažni arhitekta želim da se osvrnem na primedbe manjka zelenih površina. To je ono definitivno što smo takođe više puta danas čuli da ne može da bude uzeto u obzir. Ja bih samo htela da kažem da prostornim planom, u koji mi sada imamo uvid… I još jednu stvar samo da kažem, pošto su se svi pitali čemu služi maketa, maketa u projektovanju služi da se potencijalnom kupcu prikaže kako će izgledati taj prostor koji, naravno, ne ume da čita plan. Ničemu drugom ne služi maketa, ona je prosto samo dopunski deo plana i to je ono čemu i dan danas služi. Svako ko ne zna da pročita plan može da ode i da to pogleda u takvoj projekciji.
Dakle, prostornim planom, na osnovu kog je izgrađena maketa, rađeni su samo okvirni maksimalni gabariti i sadržaj. Tu se, naravno, nisu detaljno razrađivale zelene površine. Gde je određena namena zelene površine, tako je i obeleženo. Znači, zelene površine će se naknadno razrađivati detaljnim planovima. Kao što smo čuli od premijera, postavljaće se tu tzv. kontejneri ili te velike saksije sa drvećem, ukoliko bude potrebno. Zatim, postoji vertikalno i postoji horizontalno ozelenjavanje, što je ljudima koji će da budu investitori ovde i te kako poznato.
Još bih samo da kažem da pored svih onih benefita koje će doneti ovaj projekat, a to su upošljavanje domaće građevinske industrije, zatim, otvaranje oko 10.000, a možda i više novih radnih mesta, zatim, razvoj tercijarne privrede i upotreba domaćih materijala, zatim, jačanje ekonomije i turizma, želela bih samo da napomenem nešto što do sada niko nije rekao, što smatram da je izuzetno bitno, a to je ono što se urbanisti i arhitekte, a i ja sam u toj kategoriji, znači, mi se za to već godinama borimo, a mislim da će ovaj projekat to upravo obezbediti, to je jačanje zelene gradnje. Verujem da su mnogi za to čuli. Zatim, korišćenje obnovljivih izvora energije i izgradnja krovnih vrtova.
Koliko je to značajno za našu zemlju, da to konačno oživi, da ne ostane samo u Beogradu i da ne ostane samo u okviru „Beograda na vodi“, to znaju sve moje kolege, to će pre svega obezbediti veliku uštedu energije i zaštitu životne sredine. To bi takođe bilo, ako to iskustvo bude dobro u „Beogradu na vodi“ i ako se to proširi u Beogradu i kasnije na druge gradove, ja bih volela da to bude praksa i u mom gradu, u Užicu. Mi imamo veliki problem sa zagađenjem sredine, pa u tom smislu vidim da ovaj projekat može i nama da donese dobro, jedno iskustvo, praksu i ja se nadam uposlenje naših građevinaca.
Spuštanje grada na reke dugo je bila vizija, vizija i ove Vlade i urbanista i mnogih prethodnih, ali mislim da to više nije vizija, da to sada postaje stvarnost, da to postaje budućnost i u tom smislu velika podrška i sreća u izradi ovog projekta. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima poslanik Dejan Nikolić. Izvolite.