Vreme kreće još jednom. Hvala.
Dakle, ovaj put isključivo u vremenu predviđenom za predstavnika i isključivo na temu, kao što bi i stvarno trebalo da se dešava danas.
Prvo, par poruka na samom startu u ono vreme koje sam pominjao za neiskorišćena prava na repliku smatram dobrim ulogom u toku ove rasprave.
Što se tiče stava Srpske napredne stranke, mi dakle podržavamo Predlog da se donese autentično tumačenje na način na koji ga je definisao nadležan odbor. Pružiću par dodatnih obrazloženja u prilog iskrenoj nameri da ova rasprave ide u onom tonu i onom toku u kom bi trebalo.
Prvo, zašto se uopšte došlo do predloga da se zatraži ovakvo tumačenje? Čuli smo već danas, zahvaljujem i na datim obrazloženjima i na iskazanoj podršci koleginicama koje su predstavljale svoje poslaničke grupe, koleginicama koje su ujedno i članovi Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informaciono društvo, u kom između ostalog nastupam i sam i sa kojima zajedno delim spisak potpisa narodnih poslanika, članova ovog odbora, koji su se obratili sa pitanjem da se donese autentično tumačenje.
Čuli ste šta je osnovni motiv. Dakle, da se potvrdi i obezbedi, na kraju krajeva, zvanično da konstatacija da je ono što zaista po našem dubokom uverenju i jeste bila izvorna namera ko treba da u skladu sa definicijom pod tačkom 5) člana 13. stava 3. Zakona kojim se danas bavimo, bude predstavnik u Nacionalnom prosvetnom savetu i da, mi se slažemo i članovima skupštinskog odbora koji pokriva ovu problematiku, delovalo je da je to jasno.
S druge strane, dobili smo informacije da se u praksi ipak dešava drugačije. Da postoje tumačenja, dakle, da postoji izgleda i neko kome to nije do kraja jasno. Nastupajući isključivo sa dobrom voljom, sa željom da se ta stvar raščisti, da se dakle predstavnici obrazovanja koji su zaposleni u predškolskim institucijama, u institucijama osnovnog i srednjeg obrazovanja, obezbedi zasluženo mesto u Nacionalnom prosvetnom savetu, prihvatimo predlog da svi zajedno potpišemo da se obratimo uvaženim kolegama iz susednog skupštinskog odbora, u skladu sa pravilima koja procedura nalaže.
Ništa jasno, ništa sporno i apsolutno je moglo tako da bude, ne samo od 15. januara do danas, nego i u međuvremenu i do kraja ove sednice, do dana kada se budemo svi zajedno izjasnili, a mislim da je i to jasno. Da se ogradim, meni je bar bilo do pre par sekundi, sad se već nešto pitam, ali postaviću pitanje onome ko mi je određenu sumnju nabacio u celoj priči, dakle, jasno kako ćemo svi da se izjasnimo. Između ostalog, to govori i činjenica da da tih 15 potpisa članova skupštinskog Odbora za obrazovanje postoje, da su ih dali predstavnici svih poslaničkih grupa, da se u međuvremenu nije pojavilo ni jedno jedino mišljenje.
Da li se bilo šta promenilo po pitanju naše ideje da se ovo autentično tumačenje donese na predloženi način? Ni jedno jedino. U međuvremenu čuli ste, imamo i saglasnosti i Vlade. Zahvaljujem dakle, ne osuđujem za razliku od nekih. Odboru za ustavna pitanja zahvaljujem im zbog dobrog posla, jer mi smo im se kao susedni odbor obratili sa jednim pitanjem, jednom molbom. Oni su to obradili do poslednje zareza, do jota. Dakle, sto posto u skladu sa onim kako smo mi želeli. To je urađeno. Šta ja mogu da budem kao jedan od inicijatora, nego zadovoljan što je učinjeno na taj način.
Dobili smo ga nazad, na samom smo koncu procedure, sada ovo treba da izvedemo do kraja i još jednom, umesto da sve bude baš kako treba, suočimo se po ko zna koji put sa čim? Opet onom pričom buka, ni oko čega. Generisanje drame, da bi je bilo. Priča, da bi se neko napadao. Da li Vlada, ili možda Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo ili neko lično, ili prosto većina? O čemu je reč? Zašto opet ovo radimo i dokle zaboga ovo da radimo na ovaj način?
Bilo je tu sijaset stvari koje su sporne. Na primer, nije više nikome ovde jasno da li sada u situaciji u kojoj se nalazimo mi sada imamo jedan, dva, tri ili četiri meseca kako smo bili u prilici da čujemo od jedne uvažene koleginice sa kojom takođe delim klupe i u Odboru za obrazovanje. Da li je jedan, dva, tri ili četiri meseca sada neophodno da prođe zbog komplikovanih procedura, mnoštva razgovora koje treba da obavimo, dok se ne izabere Nacionalni prosvetni savet?
Nekoliko puta sam čuo tu cifru četiri, pa mi se nekako urezala u uho, vrlo interesantno. Petnaesti januar kada mi donosimo predlog plus četiri meseca, koliko to dođe? Ako je četiri meseca neophodan rok da se sve sprovede do kraja, šta smo mi 15. januara uradili podnevši ovaj predlog? Jesmo tada aktivirali tajmer za ta četiri meseca? Nismo. Zašto? Zbog predloga da se donese ovo autentično tumačenje.
Šta je alternativa? Zamislite situaciju, mi tada nismo predložili ništa i odmah se bacili na posao da iskoristimo ta četiri meseca. Šta bi to značilo? Ni sada taj posao ne bi bio završen, koji je u tom roku koji smo čuli. Ali se bojim da taj rok nije bio toliko realan, da je više poslužio kao cifra koja treba da služi za onu dramu bez potrebe i onu buku ni oko čega, jer da je tako mi bismo tek za mesec dana konstatovali da eto ne bi bilo važno ko je kriv. Verovatno opet na neki način, čudan način i Vlada i vladajuća većina, ali postavite neki drugi razlog, zašto se nešto nije dogodilo na vreme.
Dalje reći, da smo mi prvo morali da vidimo koga to predlažu, da bismo mogli da reagujemo 15. januara, a zato nismo mogli decembra, novembra, ili kada već ni to nije tačno. To nije nešto što se dešava sada prvi put. Dakle, to je stvar za koju se zna.
Sada se pojavila inicijativa ovog januara da se na predloženi način reši. I to je dakle, cela priča. Ne bih ja pominjao ni ove rokove, niti bih bilo šta zamerao bilo kome ovde u sali, da se radi onako kako treba, da se ljudi ponašaju na odgovarajući način i da je mnogo više korektnosti. Šta je bila suština? Da se napadne predsednik susednog Odbora, zbog čega? Dakle, sarađivali smo maksimalno po ovom pitanju, svi mi zajedno. Mi u našem Odboru, mi pripadnici različitih poslaničkih grupa, mi sa drugim odborom, mi sa Vladom, sve je prošlo maksimalno dobro, i eto mi i dalje imamo neku konstantnu potrebu da se napadamo čisto da bi se dobro zvučalo, dalo nekome na važnosti, da bi se još jednom podvukla razlika, po pitanju po kom nema nikakve potrebe da je bude, da se podvuče razlika. Da se još malo delimo, da se vidi da postoji jedna i druga strana. Potpuno besmisleno.
Samo da zna svako u ovoj sali, kada dođemo do tačke da ljudi ne cene, mislim na građane Srbije, ne cene dugo, dugo vremena mnogo politiku, ne cene mnogo političare, pa i ne cene mnogo Narodnu skupštinu, to je upravo zato što je postojala ta hronična, nekontrolisana potreba da se stalno generiše buka, da se pravi drama, da se potencira na razlikama, da se prave tabori i strane. Konstantno. I šta mi sada ispadamo nego gomila ljudi koja ništa drugo ne radi, dok gleda kako da se što bolje i uspešnije posvađa.
Kada mi budemo promenili naš odnos prema tom pitanju, prema pitanju kako treba da bude, kako treba da se posmatramo međusobno, koliko treba da se uvažavamo, onda ćemo zaslužiti i da nas ljudi drugačije gledaju, a onda će se mnogo štošta drugog dobro dogoditi, pa između ostalog, više će ljudi želeti da se bavi politikom, a više angažovanih ljudi koja razmišlja o svojoj sudbini značiće da celoj zemlji, celom sistemu bude bolje, koliko god delovalo čudno i nezamislivo nekome. Možda to baš tako ide i što nije tako već sa, pa krivi smo sami sa ovakvim odnosom.
Završavam polako. Mi danas ako hoćemo da ovo uradimo kako treba možemo da to uradimo na jedan način. Ako hoćemo da izađemo u susret generisanju drame, imamo mi alternativu, čisto da svima bude jasno. Alternativa bi bila, sada se svi odjednom strašno zabrinemo zbog tog roka od 60 dana koji je protekao, a koji bi protekao svakako, oko te štete koja bi se ako saberemo 15. januar sa četiri meseca desila svakako, ali mislim da je pre svega reč o pričanju i o krivcima bez ikakve potrebe i kažemo – Dobro, sada ćemo to da presečemo i mi ćemo da prenebregnemo bilo kakvu štetu. Kako? Nećemo da usvojimo ovo autentično tumačenje. Šta to onda znači? Svako ko je dao predlog - dao je predlog, mi ne moramo nikome da pišemo nazad, ni jednom stručnom udruženju ne moramo da se obratimo i da tražimo novi spisak. Mi lepo nastavimo dalje i sve uradimo u onom roku u kom bismo i uradili da 15. januara nije ni bilo. Da li to hoćemo?
Da li to bilo ko, predstavnik bilo koje političke stranke, ovde traži da odustanemo od ovog autentičnog tumačenja. Mislim da ne. Iako je i zvučalo drugačije, mislim da je reč o ishitrenom, nesmotrenom postupku i ne razmišljanju o posledicama.
Šta bi bilo dobro i ispravno rešenje? Da prihvatimo, izjasnimo se pozitivno, donesemo tumačenje onako kako jeste predloženo, kako ga je izneo skupštinski Odbor za ustavna pitanja i kako smo ga uostalom mi potpisnici i tražili.
Na sve to još samo jedna sitna mala napomena sa moje strane, a to je da mnogo, mnogo više vodimo računa u svemu što radimo, pa i kad se nekome obraćamo sa izvinjenjima u ime Narodne skupštine zbog njene ne ažurnosti, ako se to uopšte zaista desilo, nek to bude u lično ime.
U ime svojih kolega i Odbora sa kojim se sa tim sigurno neće složiti, jer to definitivno ne stoji, ne može niko, i to je ujedno odgovor na pominjanje nekakve sramote po celoj priči. Sramota je odnos nekih od nas i prema ovom mestu i prema ovom poslu, a sve to je i svakako i prema društvu kom pripadamo. Ništa više. Da se vratimo na temu i da ovo završimo kako treba. Zahvaljujem.
