Uvažena predsednice, drage kolege narodni poslanici, pa evo mislim da u odnosu na jučerašnji dan kada je Odbor za obrazovanje Narodne Republike Srbije imao jedan dosta težak sastanak sa našim kolegama, članovima sindikata i sa ministrom prosvete, kada smo pričali o štrajku i o tom sumornom materijalnom položaju, mislim da ova sednica i ovaj trenutak govori o nečem značajno boljem i nečem što svakako treba da unapredi i sistem obrazovanja, a samim tim i funkcionalnost ove države uopšte.
Naime, kao član Odbora za obrazovanje i kao član SDPS, ja i moja poslanička grupa ćemo glasati za usvajanje Predloga autentičnog tumačenja odredbe člana 13. stava 3. tačka 5. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz mnogo razloga, a jedan od osnovnih razloga, osim ovih koje je moja koleginica Marija Viček na vrlo kvalitetan način obrazložila, koji omogućavaju da se rešavanjem nedoumice završi konstituisanjem Nacionalnog prosvetnog saveta i na taj način omogući i njegov rad u punom kapacitetu i sa zadacima koji su pred njega postavljeni.
Lično mislim da ovaj Zakon omogućava afirmaciju nastavničke profesije i ovo je jedan vid doprinosa toj afirmaciji, jer nedoumica da li nastavnici i u kojoj meri mogu da budu zastupljeni u Nacionalnom prosvetnom savetu u odnosu na njihove kolege, koji dolaze iz reda visoko školskih ustanova, zaista ne sme da bude dilema, jer je sistem obrazovanja Republike Srbije celovit. Čine ga četiri dela. Čini ga predškolsko, osnovno, srednje, visoko školsko obrazovanje i svi imamo isti zadatak i u etapama od vrtića, pa do visoko školskih institucija, svi činimo sve da se ciljevi obrazovanja realizuju i da se mladim ljudima koji tek staju na stazu života omogući da budu obrazovani, kompetentni, svesni, savesni i, naravno, produktivni građani, kako u svom ličnom životu, tako i u životu zajednice.
Ono što je za mene dosta važno, a već sam na neki način pomenula je afirmacija nastavničke profesije. Bojim se da u našoj javnosti još uvek nije dovoljno prepoznato šta sve to nastavnici rade, jer u moru problema koji postoje uglavnom se sav odijum nezadovoljstva svaljuje na leđa nastavnika i ja bih izvela zaključak da je to zato što su nastavnici centralne ličnosti obrazovno vaspitnog sistema. Naravno da škole postoje zbog dece, ali tu decu u školi neko mora da sačeka i neko mora da ih opremi svim znanjima i veštinama koje su im za život neophodne. Prema tome, nastavnik je tu svakoga dana na svom radnom zadatku, u okruženju koje ne mogu reći da je u ovom trenutku prijateljsko, u brojnim izazovima koji traže da nastavnik svakoga dana daje potpuno tačne i pravične procene, odluke, da isporučuje znanje vezano u komunikaciji sa svojim učenicima, sa roditeljima, sa upravom škole, sa kreatorima prosvetne politike, sa širim javnim mnjenjem.
Prema tome, to je jedan veliki teret koji moje kolege, zaista najveći broj njih, nose na jedan potpuno kvalitetan i odličan način. Mislim da je ovo prilika, usvajanjem ovog Predloga autentičnog tumačenja, da tim brojnim ljudima damo priliku da prave svoje planove za karijeru, da ih podržimo onda kada budemo birali članove Nacionalnog prosvetnog saveta i da na taj način motivišemo i one koji će poželeti da budu prosvetni radnici, da vide put svog razvoja, da vide svoju motivaciju za stručno usavršavanje i na taj način da, u konačnom, uvek damo kvalitet sistemu i životu koji živimo.
Naravno da su pred nastavnicima, odnosno pred školama, čiji su apsolutno sastavni deo, kao nosioci nastavnog procesa, nastavnici, svakodnevne velike tegobe, počev od tog teškog materijalnog statusa, preko ne baš zadovoljavajućeg kvaliteta stručnjaka, preko brojnih problema koji se tiču raznih karakteristika učenika i sve te probleme nastavnici moraju da reše, a usput, vrlo često, dobijaju
kontradiktorne poruke od kreatora obrazovne politike, menjaju se stavovi, nova iskustva se ne razgraničavaju dovoljno brzo i efikasno sa starim i od nastavnika se, na kraju, očekuje da sve to zadovolji, da bude apsolutno funkcionalan i da njegov đak postigne savršen rezultat.
To je izuzetno težak zadatak, ali ono što ove ljude, ove kolege, koji će biti predloženi, jer to svakako zavređuju među moguće članove Nacionalnog prosvetnog saveta iz redova nastavnika, negde opredeljuje i kvalifikuje u svemu tome jedna posebna liderska sposobnost, odnosno crta koju oni imaju. Rekla bih da su nastavnici svakodnevno lideri u svojim učionicama. Oni svakodnevno donose odluke. Oni svakodnevno vrše ozbiljno planiranje, organizaciju i kreiraju jedan autentičan ambijent za postignuće svakog svog učenica. To je izuzetno teško, izuzetno komplikovano, izuzetno osetljiv posao.
Ove moje kolege to uspevaju brojnim rezultatima koje njihovi učenici postižu na takmičenjima, u svakodnevnim aktivnostima, u tome što uspevaju da ih motivišu na jedan visoko kvalitetan rad, na želju za sticanjem znanja. Kolege koje pišu udžbenike, koje kreiraju seminare, koji na različite načine doprinose kreiranju ambijenta rada jedne škole, kreirajući ili školski razvojni plan ili godišnji plan ili šta god od toga.
Ovi ljudi na najbolji mogući način potvrđuju ono što bi trebalo da bude karakteristika svih ljudi koji se bave javnim poslom, a to je odgovornost, preduzimljivost, jasni stavovi, vrednosti, jasan i čist moral i iznad svega velika privrženost učenju. Ne zaboravite, lideri uče doživotno. Nastavnici uče doživotno i pokušavaju da svoje učenike usmere ka tom pravcu i u taj pravac.
Stoga se zaista nadam da će svi oni koji budu konkurisali za člana Nacionalnog prosvetnog saveta, po kriterijumima koji moraju biti apsolutno jasni, ispravni i čestiti, biti odabrani u Nacionalni prosvetni savet, s tim što ne bih htela da završim sa nekim, da kažem, tužnim viđenjem, ali nekako čujem sve češće da mnogi iz prosvete, koji zaista jesu uspešni, svoje pribežište iz škola vide u Nacionalnom prosvetnom savetu, želeći da se od svih nevolja, koje ih tamo svakodnevno dočekuju, a bez dovoljne podrške sistema, muče. Ne bih volela da ti sjajni ljudi iz učionica, sa direktorskih pozicija, sa mesta stručnih saradnika sa tom motivacijom odu u Nacionalni prosvetni savet, jer mislim da ćemo i onda imati puno problema koje ni ovi ljudi, koji su perjanice obrazovnog sistema, neće moći na najbolji način da svojom ambicijom ostvare na ovom nekom drugom mestu.
Takođe, žao mi je što negde očekujem da će biti problema na relaciji razumevanja profesora visokoškolskih ustanova, koji svakako misle da nastavnici iz škola, to i znam, nisu dovoljno edukovani, da nemaju dovoljno stručnosti. Mislim da to struka sama sebi ne sme da čini, ne smemo da budemo tako oportuni jedni prema drugima. Mi smo proistekli iz istog sistema, pa valjda iz istog sistema vrednosti podržavamo taj sistem i njegov kvalitet i, naravno, svoja uverenja. Mislim da u dobrom sistemu, funkcionalnom, koji je jasno odmeren ima mesta za svakoga, a mesto za svakoga je mesto za najboljeg.
U tom smislu zahvaljujem Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo koji je pomogao u razrešavanju ove dileme i želim da ovakve rasprave budu češće u našoj Narodnoj skupštini, u kom smislu? U smislu davanja podrške kvalitetu, davanja podrške ambiciji, davanja podrške onome što je najbolje i što na najbolji mogući način može da obezbedi neku uspešniju budućnost, pre svega učenicima, a onda svima nama jer ćemo svi tu budućnost i taj život deliti jedni sa drugima. Hvala.