Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nikola Selaković, replika. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se nazire suština problema. Nekome smeta što je Zavod za urbanizam grada Beograda izradio maketu kao idejno rešenje područja savski amfiteatar - „Beograd na vodi“, jer taj neko kome to smeta je navikao da nam pravi makete u realnoj veličini, da nam napravi maketu od 70 miliona dinara na Novom Beogradu, da na, napravi Potemkinovo selo zvano „Nove Terazije na Novom Beogradu“, 70 miliona dinara. I nikome ništa. I niko ne odgovara za to.
Kaže – nemamo ugovora. Pa, da imamo ugovor, ne bismo donosili zakon. Da imamo ugovor na osnovu Zakona o eksproprijaciji, podnesete ugovor, izvršite utvrđivanje javnog interesa, čak i mimo stava 1. gde se nabrajaju slučajevi u kojima može da se utvrdi javni interes.
Kaže se – poklanja se zemljište koje vredi 500 miliona evra. Hajde da vidimo da li ono vredi 500 miliona evra pre šest, pre 10 meseci, u onom stanju u kojem ste ga ostavili, u onom stanju gde niste, kao što reče predsednik pre neki dan, niste mogli kosu da uzmete da ga pokosite, đubre da pokupite, da ljudima koji su tu živeli učinite taj život iole dostojnim životu čoveka u 21. veku. U priobalju gde ništa živo niste od smeća i od groblja brodova imali da vidite, da li o tome pričate?
Što se tiče odgovornosti pred pravosudnim organima, slobodno. Svako ko ne radi po zakonu, a zakone donosi Narodna skupština, treba i da odgovara. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jovičić, replika.

Uvaženi predsedavajući, ne mogu da shvatim šta znači, što moj kolega nosi i u emisije i po Skupštini, neki ugovor iz 1974. godine? Kada već govorite o Branku Pešiću, najboljem gradonačelniku u novijoj istoriji naše zemlje i grada Beograda, pročitajte nešto malo više o njemu.
Branko Pešić je imao viziju, imao je snove, koje najverovatnije vi želite da opovrgnete, jer današnji premijer ima slične snove što se tiče Beograda i Srbije u narednom periodu. Branko Pešić je napravio i Mostarsku petlju i Gazelu i Terazijski tunel. I tada su postojali ljudi koji su zbog političkih poena želeli takve projekte da opstruišu.
Ne znam šta vam znači kada kažete – građani su vlasnici tog dela Beograda. Mene niko nije obavestio da sam vlasnik toga. Ne znam da li je vas, predsedavajući, neko obavestio? Ako smo mi upisani kao vlasnici, dajte da se pojavimo na vreme negde, ali očigledno moj kolega se non-stop poziva da smo mi, svi građani, vlasnici toga. Ne postoji koncept u pravu gde su svi građani vlasnici nečega. U komunizmu je, doduše, postojao.
E sad, suština je da Republika raspolaže sa tim delom našeg najatraktivnijeg dela grada i potencijala, jer vi se često pozivate na potencijal, a u životu nikada niste znali da iskoristite taj potencija. Ne govorim o ličnom potencijalu, to ostavljam vama, ali o potencijalu Srbije i Beograda postoje ljudi koji se brinu i koji žele da nastave put i Branka Pešića i mnogih drugih koji su kroz istoriju želeli i videli viziju za Srbiju, jer Srbija konačno ima šansu da uz pomoć prijateljstva i dobrih kontakata u svetu, koji su pre svega zasnovani na jednoj dobroj međunarodnoj politici koju vodimo, na pomirljivim tonovima, na politici razvoja, mira i prosperiteta naše zemlje …

Vreme, gospodine Jovičiću.

… sa te strane, završavam, smatram da će ovaj projekat podržati građani Srbije i Beograda i da će konačno doneti ekonomski oporavak naše zemlje. Hvala.

Hvala.
Reč ima Zoran Babić, replika.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Izvinite što mi je trebalo malo vremena, ali sam dobio podatke koji su mi bili interesantni. Malo pre povela polemika o demokratičnosti parlamenta u ovom i u prethodnom sazivu. Reći ću vam samo jedan podatak. Od kada je usvojen ovaj Poslovnik o radu, u prva dva meseca u osmom sazivu, od 2008. do 2012. godine, za dva meseca narodni poslanici, među kojima sam bio i ja, tražili su pravo na repliku 491 put. Znači, 491 put za dva meseca. Znate li, poštovane koleginice i kolege, koliko je ta demokratična i demokratska vlast u tom trenutku dala pravo na repliku? Pedeset puta. Svaki deseti put smo nekako uspeli da probijemo i da ubedimo predsedavajućeg da je povređen Poslovnik, odnosno da imamo pravo na repliku, za razliku od sada kada se i pomisli na repliku i podigne se ruka. Pa, naravno da je parlament mesto gde se debatuje. Toliko o praktičnosti parlamenta i poštovanju procedura.
Drago mi je što se na ovom zakonu pokazuje razlika između politika koje su vođene, politika koje se na neki silovit način, a vidim i u debati od pre nekoliko dana čak se preti i ulicom da bi se takva politika vratila nazad, i politike koja se sprovodi. Vidim da je nekim narodnim poslanicima u javnom interesu da je zgrada Beogradske zadruge trebala da ostane stecište narkomana, stecište ljudi koji rade neke nečasne radnje. Vidim da je nekima u javnom interesu bilo da ta zgrada, jedna od najlepših u Beogradu …

Vreme.

Ja sam se javio po amandmanu.