Stavljam na glasanje predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 15, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 144 od ukupno prisutnih 159 narodnih poslanika.
Konstatujem da vaš predlog nije prihvaćen.
Narodni poslanik Nenad Nikolić, na osnovu člana 92. stav 2, člana 157. stav 2. i člana 170. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se obavi zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Kanade o podsticanju i zaštiti ulaganja, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Jermenije o ekonomskoj, naučnoj i tehničkoj saradnji, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Gruzije o saradnji u oblasti turizma i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Kabineta ministara Ukrajine o saradnji u oblasti turizma.
Da li narodni poslanik Nenad Nikolić, želi reč? (Ne.) Hvala.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 143, protiv – niko, uzdržan – jedan, nije glasalo 17 od ukupno prisutnog 161 narodnog poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova prihvatila ovaj predlog.
Stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 144, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 17 od ukupno prisutnog 161 narodnog poslanika
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova utvrdila dnevni red Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
D n e v n i r e d
1. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti;
2. Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put bira na sudijsku funkciju;
3. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Kanade o podsticanju i zaštiti ulaganja;
4. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Jermenije o ekonomskoj, naučnoj i tehničkoj saradnji;
5. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Gruzije o saradnji u oblasti turizma;
6. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Kabineta ministara Ukrajine o saradnji u oblasti turizma.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu sednice.
Prva tačka dnevnog reda - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ZAŠTITI STANOVNIŠTVA OD ZARAZNIH BOLESTI
Primili ste Predlog zakona koji je podnela grupa od 234 narodna poslanika.
Primili ste izveštaje Odbora za zdravlje i porodicu i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Ako hoćete, ja ću sačekati da poslanici obrate pažnju na početak rada ove sednice.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika, a u skladu sa članom 96. stav 4. Poslovnika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik prof. dr Mileta Poskurica, želi reč?
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem se i vama, kao i šefovima poslaničkih grupa na zajedničkom dogovoru da ja budem određen za čoveka koji će govoriti danas o zakonu, o izmenama koje su najpre dogovorene na našem Odboru za zdravlje, a onda kao takve delegirane odgovarajućim poslaničkim grupama. Hteo bih odmah da pozdravim to jedinstvo koje u parlamentu nije uobičajeno, to jedinstvo koje je veoma bitno da donesemo i utvrdimo zajedničku, jedinstvenu, zakonom već utvrđenu, politiku o značaju zdravstvene zaštite stanovništva od zaraznih bolesti.
Cela ova kampanja, cela ova priča i potreba da se zakon menja na način na koji smo predvideli promenama u dve tačke aktuelnog Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, pokrenuta je ili pokretana je mesecima unazad, i u prošloj, i u ovoj godini, a zahvaljujući radu Odbora za zdravlje, kakvog smo inače koncipirali prilikom konstituisanja ovog saziva, u kome ministar, ali i ostale institucije od značaja referišu o svom radu, o svojim događanjima u oblasti zdravlja, mi smo dobijali validne informacije o tome da u zdravstvenoj politici vakcinisanja, profilakse, imuno-profilakse, počinju da se javljaju i pojavljuju određeni problemi u vidu smanjenog odziva populacije na vakcinaciju.
Onda su se na društvenim mrežama pojavile određene grupe koje su delovale tako da su preporučivale drugim roditeljima da svoju decu ne vakcinišu, govoreći o nekakvim mogućim povezanostima između procesa vakcinacije i nekih drugih potencijalno ozbiljnih oboljenja koje se sa tim mogu dovesti u vezu, a čineći to bez ikakve racionalne odluke, bez racionalnog dokaza, bez ikakvog uporišta. Prepoznavši takav problem, pozvali smo na nekoliko naših sednica sve one koji su bili referentni da o tome daju svoje mišljenje. To su bili predstavnici Nacionalnog instituta za zdravlje, direktor Batuta, strukovna udruženja, Lekarska komora, odgovarajuća sekcija Srpskog lekarskog društva, predsednik Komisije za zarazne bolesti, Zdravstveni svet, udruženja roditelja, predsednici pedijatrijskih sekcija, itd.
Dakle, sve ko je hteo, hteli smo čak da pozovemo i one koji se deklarišu i svojim manje ili više umreženim kanalima deluju tako kao antivakcinalni lobi da i njih pozovemo, ali nije postojao jasan način i jasna adresa i jasna lokalizacija takvih institucija koje se nisu u pravnom smislu i kao fizička lica legitimisale da bi mogli biti pozvani na te naše sastanke.
Ceneći ozbiljnost tog događaja i takvih zbivanja u našoj sredini Ministarstvo zdravlja je donelo odluku da svakog meseca daje nama izveštaje o tome kakav je ishod i odgovor na vakcinaciju. Primetili smo da već posle prvog našeg sastanka u januaru mesecu već u narednom procenat onih koji su se odazvali vakcinaciji počinje lagano da raste. Mi smo vremenom dobijali sve više i više podataka o tome da se taj broj popravlja, ali smo istovremeno i saznavali u retrospektivnom nekakvim informacijama da su pojedine vakcinacije roditelji ispred svoje dece odbijali posebno tzv. trovalentnu vakcinu MMR, te je ona dostigla u Srbiji jedan, zavidno kritičan nivo iznad koga mi gubimo tzv. osećaj frontalne sigurnosti ili bedema zaštite koji je Svetska zdravstvena organizacija kao takav preporučila.
Činjenica da su se pozivali na proverene podatke, da će ukoliko deca prime takvu vakcinu možda oboleti od nekih težih neuroloških poremećaja dovela je do klasičnih problema na nivou lokalne zdravstvene zaštite na mestima gde se taj proces vakcinacije ne poštuje i odbija. Ko je bio u problemu? Bili su pedijatri. U sukobu i susretu sa roditeljima, mnogi roditelji su tražili od pedijatara da elaborišu, da im neprekidno i neizostavno dokažu da nema nikakve štetnosti od primene vakcine, što su ljudi i činili, ali su roditelji dece ili staratelji često koristili svoja prava da izuzmu, budući da je to tumačeno po Zakonu o zaštiti prava pacijenata kao nekakva interventna mera, ta mala injekcija, taj mali ubod kao interventna mera, pa se pozivajući na tu zakonsku odredbu roditelji su stavljali veto na vakcinaciju svog deteta i činili tako njemu lošu uslugu. Neki lekari su dolazili u rizik da zaista napišu, da kontraindikacije nema, dete treba da bude vakcinisano, ali ih je sprečavao taj zakon.
Tu smo mi nekako došli na trag ideje da možda tu nekakve kolizije između dva zakona postoje. Nema, tu zaista kolizije. Mi smo dobili mišljenje Ministarstva da kolizije nema u vezi ta dva zakona realne i stvarne, već se mora gledati šta je neposredno i suštinski interes tog deteta u pružanju zdravstvene zaštite. To mora da gleda lekar, ekipa koja sprovodi vakcinaciju, ali moraju da gledaju i roditelji.
Postoje zakonske kvalifikacije koje obavezuju roditelje da nečinjenje prema sopstvenom detetu ili staratelju svejedno uđe u rizik kategorizacije po drugom zakonu koji se zove zanemarivanje deteta. Dakle, morao je nekakav autoritet da se konačno pojavi, da se omogući lekarima na terenu, da praktički rade svoj posao, da poštuju medicinsku struku, a da se spreči samovolja roditelja da zbog toga što su negde nešto pročitali, negde neko na nekoj društvenoj mreži ili na nekom skupu rekao da će to biti štetno po njegovo dete izbegne vakcinaciju.
Netačna je i teorija da „ako su sva deca vakcinisana, ja moje neću“. To su roditelji često govorili, pa „nema veze on će biti zaštićeno, jer su druga deca vakcinisana čiji su roditelji odgovorniji i uredniji“. Nije ni to tačno. Padamo ispod onog praga. Drugo, tu su i ona deca koja nisu bila vakcinisana u datom trenutku, jer su imali trenutnu kontraindikaciju prehladu, grip, nazeb, itd, a onda otvara se i treći problem, treće vrste, ta deca treba da se upišu u obdaništa, u predškolsko. Ako nemaju popunjen vakcioni karton po zakonu to ne mogu da urade.
Onda se tu ulazi u čitav niz problema koje smo mi zaista na Odboru za zdravlje prepoznali i jedinstveno na svim tim sastancima potkrepljeni velikim autoritetima, ljudima koji govore poslednju reč o tome, doneli odluku da Ministarstvu predložimo da krene u izmenu zakona. Iz Ministarstva smo dobili odgovor da oni rade na promeni Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti, te da ovakva intervencija bi možda mogla doći kasnije ili da oni ne idu sada sa intervencijom, nego da će to doći u času kada zakon bude promenjen. Ali smo mi na Odboru zajedno sa ministrom čak i sa ministrom prosvete odlučili da ipak olakšamo taj deo dok zakon ne stupi na snagu, ovom kratkom izmenom koja se odnosi na izmenu dva člana.
Tako je rođen papir koji se pred vama danas nalazi u kome stoje izmene Zakona u članu 3. i izmene Zakona u članu 15. o zaštiti od zaraznih bolesti. Šta smo uradili? Kakve su te suštinske izmene? Zakon o pravima pacijenata nismo dirali, udruženja roditelja i ostala udruženja na Odboru su tražili da to bez javne rasprave ne ide, iako možemo uvek postaviti upit – a, šta je to interventna procedura, potkožna inekcija, kako se vakcina daje, svi smo je prošli. Ko je nas pitao da li će nas boleti?
Da vratim priču unazad, roditelj štiti svoje dete, štiti ga od vakcine kobajagi i daje saglasnost da se ne vakciniše, a dete kad bi moglo tada da artikuliše i da malo dete, odojče, od godinu dana, dve ne bi nikada pristalo na vakcinu, dete nema osećaj težine odgovornosti, ono ne zna šta to znači, i ono bi uvek odbilo. Znači, roditelj je neiskren prema njemu. Zna da dete ne bi tu vakcinu nikada prihvatilo, a on ga štiti iz sasvim drugih razloga, jer je negde neko nekad rekao da će to možda prouzrokovati ovaj ili onaj poremećaj.
Dakle, hteli smo da tome prosto na najočigledniji način stanemo na put, da to presečemo, da omogućimo lekarima na terenu da rade u interesu struke. Zarad toga učinjene su dve izmene u Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, gde smo u članu 3. imunizaciju, dakle, proces vakcinacije proglasili neterapijskom merom, nego imunizacija je preventivna mera i time smo učinili ili napravili formalni otklon prema onome što se tražilo u Zakonu o zaštiti prava pacijenata gde bi se eventualno moglo tražiti pristanak na neku interventnu metodu, saglasnost roditelja ili staratelja.
Kada smo to uradili time smo formalno skinuli taj problem i sada se više, kako smo i stavili u izmenama u novom stavu 5. člana 25. Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti, da za sprovođenje vakcinacije, imunizacije nije potreban obavezan pristanak, pismeni pristanak same osobe na koju se vrši, dakle deteta, odnosno ovde je reč o staratelju, roditelju, te smo na taj način sklonili barijeru koju će lekar, pedijatar, ekipa koja vrši imunizaciju na terenu sada imati u susretu sa roditeljima ili će čak roditelj možda nekada moći da izmisli razloge da je njegovo dete alergično na ovo ili na ono ako ne uspe da ubedi lekara, da pokuša na neki drugi način.
Ali se manevarski prostor proste zabrane „ja ne želim da se moje dete vakciniše, jer će imati takvu i takvu komplikaciju“ sada eliminiše. Sada lekar odlučuje na osnovu pregleda koji provodi vakcinu, koji o tome vodi evidencije, vodi protokole odlučuje da li dete može ili ne može da primi vakcinu.
Ako ne može, a biće i takvih stanja da ne može, onda ta prilika se karakteriše kao privremena okolnost, dakle privremena kontraindikacija dok ne prođe neka prehlada, osipna groznica ili neko drugo stanje ili trajna nakon konsultacije sa određenom stručnom ekipom. Ali iza toga stoji lekar, a ne roditelji koje je negde neko na nekoj društvenoj mreži ubedio.
Ja ovde neću govoriti, jer ovo nije stručni simpozijum, postoji jako veliki broj dokaza da je retrogradno ispitavanje, u retrogradnim studijama, čak sada i u prospektivim je dokazano da na milione urađenih vakcina nije bilo nikakvog dokaza da je primena neke vakcine u nedvosmislenoj statističkoj korelaciji sa učesnošću teških neželjenih pojava. Čak su nam iz Agencije za lekove odakle su nam bili gosti, dostavili podatke da unutar samo nekoliko godina praćenja, zadnje tri godine praćenja, tzv. „alerta“, informacije o neželjenim dejstvima, da su uglavnom prijavljeni AE „advrs iventi“, obični neželjeni efekti. Dakle, ne ni „sirius“ ozbiljni, nego obični neželjeni efekti, a to je temperatura, lokalno crvenilo, bol. Ništa u tri godine, a broj takvih prijava, uprkos činjenici da takva kampanja se baš tada razvija je da budem precizan 195, 125 i 102 u 2014. godini. Znači, 2014, 2013. i 2012. godina.
Svetska velika istraživanja su obuhvatila 14 miliona ispitanika, nisu utvrdila pojavu debilizacionih bolesti i udruženost pojedinih vakcina. Danas je u svetu tendencija da se sve više ide na polivalentne vakcine, da jednim ubodom, jednom aplikacijom se da detetu više ponuđenih antigena da stvori imunitet itd.
Crna Gora čak ima i šestovalentnu vakcinu. Kod nas možda bude, ali i to je već na tragu rešenja, da li će Fond stići da proprati sve da plati i da nabavi dovoljan broj vakcina. U svetu je trend da to bude ili obavezno ili preporuka. Evropske zemlje su podeljene u tom pogledu. Nije kod svih obaveza, a kod zemalja u okruženju je obavezna, kao i kod nas. Negde čak za 11, a kod nas za 10 bolesti, negde za dve, tri, četiri, ali nivo preporučenih vakcinacija u svetu danas govori o odzivu i uspešnosti vakcinacije 93, 95, 97.
Dakle, sazrela je svest zapadnih civilizacija kojima ne moraš naređivati da se vakcinišu, a mi se nažalost vraćamo u vremenu u kome smo potpuno svesni da vakcinacija je takva preventivna mera za kojom treba žudeti, kada bi moglo da se dogodi da se razvije za neka druga obolenja, pa da nas sačuva od zla koje je moguće potencijalno slede masovnim nezaraznim bolestima, a mi to zahvaljujući nekim „mudrim ljudima“,nekim obesnim i silnim ljudima koji traže potkajlovanim, verovatno nekakvim drugim lobijima, u drugi interesima što sopstvenu decu žrtvuju i ne podstiču na vakcinaciju, nego nagovaraju i pokreću na pogrešan način razmišljanja roditelja druge dece.
Upravo zato je dobra ta parlamentarna podrška, široka parlamentarna podrška, to parlamentarno jednoumlje, da to ponovim, koje će iskazati kao još jednu prepreku toj narastajućoj nesreći dezinformacija koja se putem društvenih mreža ili drugim kanalima može širiti.
Prosto je potrebno da stanemo u ime jasnog državnog programa koji nema političku boju, a program je takav da štitimo mladež i decu od ozbiljnih bolesti, za koje su se dobijale Nobelove nagrade kada su vakcine izmišljene, koje su značile spas čovečanstva koje bi bilo možda desetkovano da su takve vakcinalne mere nekada osporavane.
Danas se vakcina radi genetičkim inženjeringom. Danas je to savršeno, bezbedno, mnogo bezbednije nego način na kako je nekada rađeno kod nas. Pre 115 godina i kod nas je urađena prva vakcina u Srbiji, „Torlak“ je moćna institucija koja može da pravi vakcine i nikada nije bilo ni problema. To su vrlo kvalitetne vakcine, a i ono što se uvodi to su vakcine licencirane. Sve su prošle prethodne kliničke studije. Sve moraju dobiti tačan put provere različitih nivoa akreditacije dok dođu uopšte u upotrebu. Ne dobija Srbija nikakav škart, ništa što je sekundarno tržište, ništa što neko drugi u svetu ne koristi.
Tako je bilo potrebno i bilo od koristi da na ovaj način odradimo ovu priču svi skupa i svi zajedno i pokažemo zajednički cilj da zaustavimo antivakcinalnu kampanju i pomognemo roditeljima ili deci zbunjenih roditelja, možda bolje reći, oni kojima neki pojavljeni u televizijskim emisijama ili neki su na nesreću uspeli čak, ali to je zaustavljeno, da probiju akredicioni program SLD da negde govore, ali to je paramedicinsko predavanje, to možete praviti na trgu, može te izaći na Slaviju i pričati šta god hoćete, ali službeno medicinsko stanovište je sasvim jasno i sve naše zdravstvene institucije, sva relevantna strukovna udruženja, Odbor za zdravlje, a konačno i parlament, očekujem jedno glasanje i usvajanjem predloga jednoglasno, da pošalje jednu snažnu poruku koja će biti, pre svega podrška zdravlju dece i podrška lekarima na terenu, da mogu samostalno, po svojoj savesti da donose odluke i da samo medicinskim indikacijama ili kontraindikacijama budu podvođenim kada čuvaju zdravlje naše omladine. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, obaveštavam vas da sam u skladu sa Poslovnikom pozvala da današnjoj sednici prisustvuje i dr Zlatibor Lončar, ministar zdravlja i dr Berislav Vekić, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja.
U skladu sa čl. 272. i 273. molim vas da prihvatimo da se zbog važnosti teme kratko obrati i ministar zdravlja gospodin Lončar, jer je to u skladu sa našim Poslovnikom, radi davanja stručnih objašnjenja parlamentu i prihvatanje ovog Predloga zakona.
Izvolite ministre, ako želite naravno.
(Zoran Živković, s mesta: Poslovnik.)
Izvolite po Poslovniku, prijavite se.

Treba mi objašnjenje. Imamo neku ne baš uobičajenu situaciju.
Uvek je predstavnika Vlade u parlament slao svojim potpisom predsednik Vlade, što sada nije slučaj. Sada imamo potpis generalnog sekretara.
Vi ste se pozvali na član 273. koji kaže - radi davanja stručnih i drugih obaveštenja na sednici Odbora Narodne skupštine, znači na sednici Odbora Narodne skupštine, Vlada može odrediti svoje poverenike.
Nemam ja ništa protiv prisustva ministra, samo da mi objasnite koja je to procedura sad, zašto je procedura danas malo neobičnija nego što je…

Ja sam pitala samo za dozvolu poslanike, ako žele, ako smatraju da je korisno da se ministar zdravlja isto obrati i kaže da li je ovaj Predlog zakona prihvatljiv i za Vladu, jer donošenjem zakona….           
Ako poslanici to ne žele, ministar će biti tu u parlamentu. Ima prava da prisustvuje i da čuje diskusiju na Predlog zakona.
Vi odlučite. Ne želim čak ni da stavim na glasanje. Informaciju sam dobila da se generalno šefovi poslaničkih klubova slažu sa takvim predlogom. Kako vi to želite. Ja bih volela da to bude konsenzus jer smatram da nije pitanje koje bi moglo da izazove polemike za ovako važnu temu koju su poslanici potpisali, bez obzira na političku opredeljenost.
Mogu li da dobijem saglasnost od vas? Ministar se neće suprotstavljati našoj želji, bilo pozitivnoj ili negativnoj.
Izvolite ministre. Molim vas da se kratko obratite parlamentu.

Zahvaljujem poštovana predsedavajuća.
Poštovani poslanici, prvo želim da vam se zahvalim zato što ste prepoznali problem koji trenutno nije veliki, ali bi mogao da eskalira i da bude još veći i što smo u ovom stavu jedinstveni.
Mislim da je to snažna poruka koja se šalje svima, celokupnoj javnosti Srbije, posebno roditeljima koji ovo sa velikom pažnjom gledaju.
Želim samo par činjenica da kažem, odnosno podataka najzvaničnijih, a to su da u EU, u evropskom regionu procenat vakcinisanih je preko 96%. Nažalost, ti podaci za Srbiju nisu takvi, nisu ni slični. Znači, taj procenat ide od nekih 89% za neke vakcine, za neke vakcine i niže.
Čućemo razne stavove da je to negde obavezno, negde nije obavezno. To je tačno. U nekim zemljama, kao što su Češka, Slovačka, Poljska, Mađarska, Bugarska, Rumunija, to ja obavezno, kao što će biti i kod nas. Imamo zemlje gde postoji preporuka, ali da naglasim da zemlje gde postoji preporuka procenat vakcinisanih je preko 97%. Želim da naglasim da razvijenije zemlje imaju mehanizme, a ti mehanizmi su ako ne vakcinišete dete, ako je to preporuka, ako ne vakcinišete dete, vi ne možete to dete da upišete u vrtić, u školu i u slučaju da se dete razboli osiguranje ne snosi troškove lečenja, nego sami morate da platite to lečenje.
Hoću da vas podsetim da već tri meseca uzastopno zaseda Odbor za zdravlje i porodicu gde smo pozvali sve one koji su zainteresovani za ovu temu i sve one koji imaju i drugo mišljenje da dođu sa činjenicama, sa bilo čim, sa pitanjima i da se obrate našim stručnim ljudima koji se bave time i koji su svakog meseca dolazili sa najnovijim podacima i spremni da odgovore na sva pitanja.
Reći ću vam da se niko nije pojavio, da niko nije došao ni da postavi neko pitanje, niti bilo šta. Mislim da je to jedino mesto gde treba da se razgovara o tome, a to je skupštinski Odbor za zdravlje i za porodicu.
Još jednom podsećam da već tri meseca uzastopno zaseda samo sa ovom temom i da ovo danas što radimo da je rezultat jednoglasne podrške Odbora za zdravlje i porodicu i svih poslanika koji sede ovde.
Još jednom se zahvaljujem na tome, na vašem razumevanju da je ovo stvar koja nema veze sa politikom. Ovo se rade o zdravlju naše dece i o zdravlju nacije. Toliko od mene. Hvala vam.

Zahvaljujem.      
Prvi govornik je Dragan Jovanović.

Uvažena predsednice, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, većinom će danas ovde govoriti moje kolege koji su lekari. Nisam lekar po struci, inženjer sam, ali sam pre svega roditelj i kao roditelj imao sam priliku da se vrlo skoro susretnem sa ovim problemom, pre svega vakcinacije dece.
Ono što bih imao kao pitanje i kolegi prof. Poskurici, kao predlagaču, i vama, uvaženi ministre, jeste da kada govorimo o procentima dece koja su primila vakcine dobili smo određeni izveštaj ministarstva da su ti procenti kod nas među najmanjima uopšte u Evropi, govorimo o hepatitu B gde je taj procenat 78,8%, govorimo o toj tzv. MMR vakcini, trovalentnoj, gde je procenat 85,8%, a već je ministar rekao da je to, pod znacima navoda, u normalnim zemljama procenat između 95% i 97%. Sada mi svi postavljamo pitanje – zašto je to tako?
Jedno dodatno pitanje koje postavljam, pre svega kao roditelj, a onda i kao narodni poslanik, jeste, svi smo svedoci jedne negativne kampanje koja se vodi protiv vakcinacije na društvenim mrežama, a ono što je meni prosto neverovatan podatak, uvaženi ministre, jeste da se na određenim blogovima pojavljuju lekari, doktori koji se potpisuju imenom i titulom i koji govore da deca ne trebaju da se vakcinišu, jer ta MMR vakcina izaziva autozima i da jednostavno dovode u zabludu roditelje i da niko od tih lekara, doktora koji se potpisuju imenom, prezimenom i titulom ne snosi nikakvu odgovornost i onda se svi mi ovde skupa kao poslanici pitamo – zašto imamo taj smanjeni procenat i zašto imamo problem koji, da kažem, normalne zemlje nemaju?
Najljubaznije vas molim da i kada ovaj zakon bude usvojen, a biće usvojen, jer 234 kolega narodnih poslanika je potpisalo i ovaj zakon i treba da bude usvojen, ali je ključno da se ovakve stvari više ne ponavljaju, jer svi smo svedoci kako je to bilo kada smo bili u bivšoj Jugoslaviji, za koju smo svi mi smatrali da je ozbiljna država i ako imate poverenje, a to je u pitanju pre svega poverenje prema državnim institucijama, tu se apsolutno nikakvo pitanje vakcinacije nije dovodilo uopšte u bilo kakvu dilemu. Mi smo svi kao školarci bili u školi, dođe direktor sa medicinskom sestrom, ona ponese onu crnu torbu i svi stanemo u red, krene vakcinacija i niko od toga nije pravio nikakvu dramu, niti je oko toga pravljeno bilo kakvo političko pitanje kao što se to radi danas.
Zbog mene kao roditelja i svih ostalih ovakve stvari više ne smeju prosto da se dovode u pitanje. Zbog toga je važno da se ovaj zakon što pre usvoji i poslanička grupa NS će naravno u danu za glasanje podržati donošenje ovakvog zakona.
Zbog građana bih da podsetim i vas, da nam kažete jasno kakve će biti kaznene odredbe, jasno kaznene odredbe za one roditelje koji će opet i pored donošenja ovog zakona, a na žalost takvih će biti, koji neće dozvoliti da im se deca vakcinišu.
U ovom Predlogu zakona pročitali smo da tu imamo 50.000 dinara novčanu kaznu, da tu postoji da neće moći dete da se upiše na primer u vrtić, obdanište i predškolsku ustanovu, ali mislim da to možda i nije dovoljna kazna, već da treba tu razmisliti da se te kazne još malo pooštre. Takođe jedna mala dilema koju sam našao u ovom Predlogu zakona, ali ona u ovom trenutku nije toliko ni važna, oko odgovornosti samih lekara pedijatara koji svojim činjenjem ili ne činjenjem dovode u zabludu roditelje da se roditelji sami upitaju da li nešto ima ili nema smisla.
Uvaženi ministre i kolege narodni poslanici, ne bih da dužim oko ovoga, jer potpuno je jasno da ovaj Predlog zakona trebamo što pre usvojiti, ali je ključno da ove dileme prosto nestanu iz javnog života Srbije, a sa druge strane da oni koji šire priču o problemima sa vakcinama, da li će u procentima ne znam koliko dece ostati u problemima, da li je koliko njih dobilo autizam posle vakcinisanja, a ne pominje se cifra koliko je dece koja nisu vakcinisana obolelo od autizma. To su neke stvari ne koje svi zajedno treba da obratimo pažnju, a oni koji šire ovakvu paniku i ovakvu negativnu propagandu moraju na adekvatan način da budu kažnjeni.
Zahvaljujem vam se još jednom. Mi ćemo oberučke podržati ovaj zakon u danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač, izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja želela bih da naglasim da je imunizacija zaista najefikasniji, najekonomičniji i najsigurniji način za sprečavanje i širenje zaraznih bolesti.
Imunizacija je spasila čovečanstvo i zbog toga je jednostavno neophodna i to objašnjava potrebu za njom. Obezbeđivanje dostupne i bezbedne vakcine za sve je osnovni zadatak države. Izuzetno je značajno da se svakom detetu obezbedi sigurnost i pravo na zdravlje, dok je zadatak struke lekara da roditeljima objasne, da ukažu na činjenicu da vakcinacija može da spreči epidemiju teških zaraznih bolesti.
Kao članica Odbora za zdravlje i porodicu sam tokom ovih rasprava, odnosno sednica Odbora, o kojima je uvaženi gospodin ministar pričao, iznela svoje lično iskustvo i sada ću to podeliti sa vama. Kao mlada majka mogu da kažem da se u današnjem svetu mladi roditelji uglavnom informišu sa interneta i onda razmenjuju informacije međusobno i na žalost zbog preopterećenosti pedijatara uglavnom je poslednja stanica, odnosno najmanje se oni informišu od samih lekara pedijatara. Roditelji najčešće nisu adekvatno informisani o tome gde mogu da se obezbede vakcine, na koji način one treba da se prenose itd.
Pričala sam o tome da sam imala lično iskustvo, da sam morala u drugoj opštini pre otprilike godinu dana da kupim petovalentnu vakcinu za svoje dete i da tu vakcinu prenesem, odnosno da obezbedim tzv. hladan lanac, da je prenesem u frižideru. Na žalost, čula sam za iskustva roditelja koji su vakcine nabavljali uz izuzetno veliki napor i po izuzetno visokim cenama, a nisu bili informisani o tzv. hladnom lancu i na koji način one treba da se prenose, da se iz apoteke gde su kupljene donesu kod doktora i zbog toga su one bile neupotrebljive.
Pored potrebe da se roditeljima pruže zaista adekvatne informacije, neophodne, da im struka obezbedi te informacije, izuzetno je značajno da se obezbede i potrebe količine svih vakcina. Stoga naša poslanička grupa izuzetno pozdravlja nedavno usvojene izmene i dopune Pravilnika o imunizaciji i načinu zaštite lekovima, koji je omogućio da zaista sva deca koja su započela imunizaciju petovalentnom vakcinom istom mogu i da dovrše imunizaciju radi podjednakog tretmana svih pri vakcinaciji.
Imunizacija je proces koji se stalno unapređuje i Republika Srbija je obezbedila taj neophodni nivo vakcinacije, čak i u situacijama kada nije bilo dovoljnih količina za sve, tako da je dugi niz godina, kao što smo to čuli, nivo vakcinisanih, odnosno taj procenat bio između 90% i 95%. Na žalost, u proteklih nekoliko meseci, pa i godina možemo da vidimo da je negativan efekat antivakcionalne kampanje doveo do toga da se ovaj procenat smanji kod nekih vakcina čak i do 15%.
Razlog manjeg obuhvata dece vakcinacijom je već spomenuti problem neorganizovanosti, odnosno nedovoljnih količina vakcina, pa i u tome što neki roditelji na žalost veruju ne proverenim informacijama nestručnih lica i plaše se i zbog toga je obuhvat MMR vakcinom niži, te su se upravo zbog toga, posle četiri decenije u Srbiji, pre nekoliko meseci pojavile morbile, upravo među ne vakcinisanom populacijom.
Sistem obavezne imunizacije postoji u zemljama u regionu, kao što su npr. Mađarska, Hrvatska i Slovenija, a u drugim zemljama koje su se spominjale u javnosti, kao što su Velika Britanija, Danska, Estonija, Litvanija, Nemačka, Norveška, Finska, Švedska itd, ne postoji obavezna, vakcinacija postoji, ali je sa druge strane obuhvat vakcinom u tim zemljama između 90, čak i 95%, što znači da bez obzira što nije obavezna postoji vrlo jasna svest javnosti o važnosti imunizacije. Nadam se da ćemo i mi stići do toga.
Spomenula bih primer Hrvatske, gde je upravo zbog antivakcinalnih pritisaka pokrenuto ovo pitanje pred Ustavnim sudom Hrvatske, koji je doneo odluku da je pravo deteta na vakcinaciju iznad prava roditelja da spreči vakcinisanje, upravo kako bi dete bilo zaštićeno. Dakle, saglasno Konvenciji UN dete ima pravo na zdravlje, a društvena zajednica da bude zaštićena od epidemije.
Istakla bih i probleme koji se javljaju kada se dete nalazi u kolektivu. Opšte je poznato da mnogi roditelji zbog toga što ne mogu na drugi način da se snalaze, ili su neki i nemarni, ostavljaju bolesnu decu u kolektivu i zbog toga su zdrava deca vrlo često izložena epidemiji, pa se i ona razbole. Zbog toga mnoga deca ne mogu ni da prime vakcine i roditelji koji žele da vakcinišu svoje dete ne mogu da ispoštuju kalendar vakcinacije.
Dešava se, imali smo pre nekoliko nedelja, mogu da kažem mesec ili dva, najjaču epidemiju gripa, kada se desilo da određeni lekari zbog preopterećenosti nekoliko dana, pa i nedelju ili dve nisu ni radili sa zdravom decom, već samo sa bolesnom decom. Dakle, u tom periodu opet zdrava deca nisu mogla da prime vakcine. Tako da, izuzetno je značajno da razmislimo i o tome da ne smemo dozvoliti da dovođenjem nevakcinisane dece u kolektiv zapravo oni ugrožavaju i ostalu decu, naročito one koji nisu vakcinisani ne zato što to njihovi roditelji nisu želeli, već im je jednostavno imuni sistem toliko slab da kasne sa vakcinacijom.
Ali, da se vratim na konkretne izmene i dopune zakona koje se nalaze pred nama i zašto je do njih došlo. Jasno je da je došlo do nedoumica u vezi sa tumačenjem dva zakona, Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i određenog člana Zakona o zaštiti prava pacijenata. Na terenu je nastao vrlo ozbiljan problem u slučajevima kada su roditelji odbijali da vakcinišu decu i pored apela pedijatara i neonatologa da to učine. To u praksi izgleda tako da u ovim situacijama sanitarni inspektor izlazi na teren i razgovara sa roditeljima. Ukoliko oni i dalje odbijaju vakcinaciju, dolazi do prekršajne prijave i td.