Zahvaljujem se gospodinu Srđanu Kruževiću.
Reč ima narodni poslanik Blagoje Bradić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, uvaženi profesore Lekiću, profesor Poskurica je vrlo iscrpno obrazložio predlog izmene zakona, sve ono što je za donošenje ovog zakona, ja sam u jednom trenutku razmišljao da se i ne javim za diskusiju, jel nema šta dodati. Ovo je čisto medicinska tema, vrlo bitna za zdravlje građana Srbije, naročito naše najmlađe populacije, ali zbog antivakcionalne kampanje koja je u medijima, uzbunjivanje javnosti, mi trebamo ovde, kao što rekoše moji prethodnici tj. kolege poslanici koji su govorili pre mene, treba da pošaljemo snažnu poruku da podržavamo izmenu ovog zakona, snažnu poruku da je vakcinacija obavezna, sem u slučajevima, kao što reče profesor Poskurica kada pedijatri zbog kontraindikacija oslobode dete od vakcinacije.
Zbog toga onaj podatak koji je izneo i uvaženi ministar, da je u svetu prosek vakcinacije, procenat vakcinacije između 95 i 97%, onih tri do pet posto su ti najmlađi pacijenti koji su oslobođeni vakcinacije zbog neke od kontraindikacija da sada ne zamaram ovaj skup time.
Jako je bitno obavezno vakcinisati decu i jako je bitno da svi građani Srbije to shvate i jako je bitno, a to ću apelovati na ministra, da kampanja koja će se sprovoditi kroz zdravstvene ustanove, naročito ustanove primarne zdravstvene zaštite bude na zavidnom nivou, jer antivakcionalne kampanje je bilo i biće. To je nešto što mi ne možemo da sprečimo, ali radom u ordinaciji, u savetovalištima, možemo da suzbijemo ove negativne pojave i ove dezinformacije koje mogu da nanesu veliku štetu zdravlju naših ljudi, a indirektno i budžetu Ministarstva zdravlja i cele države, ako tako gledate.
Ono što bih hteo našim građanima koji gledaju današnji prenos da skrenem pažnju, da vakcinacija je obavezna protiv tuberkuloze, difetrije, tetanusa, velikog kašlja, dečije paralize, malih boginja, rubeole, zauški, virusa hepatita B, hemofilusa, influence tipa B. Ono što je jedna od osnovnih rečenica svih onih koji se bore protiv vakcinacije i koji imaju nešto protiv je da je to maltene iskorenjeno i da toga, i nema potrebe da se vrši vakcinacija. Niste u pravu.
Jedna primer našao sam listajući literaturu da je u Švajcarskoj u skorije vreme bila jedna mala mini epidemija malih boginja zbog toga što u jednom od kantona Švajcarske roditelji su shvatili da, došli do ubeđenja, da nema potrebe da se vakcinišu jer to je iskorenjeno u Švajcarskoj. Dostiglo je kritičnu masu, brojne vakcinisane dece i oni su dobili jednu mini epidemiju malih boginja. To se desilo i u Srbiji. To se desilo i u Nišu. Zbog toga apsolutno podržavam nastojanje ministarstva da se zakonski uredi i da se oštro sankcioniše, a to zavisi sada od zakonodavca, oni roditelji koji ne žele da vakcinišu svoje dete mimo opravdanih medicinskih razloga. Pored toga što ugrožavaju zdravlje svoje dece, ugrožavaju i zdravlje one dece koja se nalaze u onoj populaciji od tri do pet posto nevakcinisane dece iz medicinskih razloga. Niko nema pravo da ugrozi tu decu, potencijalnom zarazom i infekcijom od strane one dece koja ne žele, čiji roditelji ne žele da se vakcinišu, a oni nemaju mogućnost da se zaštite zbog toga što ima neki od medicinski opravdanih razloga.
Još jednom, da ne bih oduzimao vreme, poslanička grupa Boris Tadić, SDS, ZZS i Zeleni Srbije će podržati ovaj predlog, izmene zakona u danu za glasanje. Želim da uspete u nameri i u Srbiji procenat vakcinacije bude između 95% i 97%, kao svuda u svetu. Hvala vam.

Zahvaljujem doktore Bradić.
Reč ima narodna poslanica Olena Papuga.

Poštovani potpredsedniče, ministre Lončar, predstavnici ministarstva, kolege poslanici, meni je drago što smo danas na zajedničkom zadatku, što ćemo svi u danu za glasanje podržati izmene zakona, u narodu nazvanom, zakon o vakcinisanju.
Jednostavno LSV je bez razmišljanja podržala i podržaće i dalje, jedino bi postavila pitanje kolegi Poskurici ili možda vama ministre, meni nije u tim izmenama dovoljno razjašnjena ta kaznena politika. Pričali ste o zemljama u regionu koje su u EU kako kazne ono roditelje koji ne vakcinišu svoju decu, da im je onemogućeno da idu u obdanište i tako sve po redu.
Jednostavno kod nas mislim da oni roditelji koji ne vakcinišu decu dobiju tu kaznu od 20 do 50.000 dinara, plate tu kaznu, ali ta deca i dalje ostaju ne vakcinisana. Koliko sam ja razumela i koliko mislim da taj zakon, te izmene i predviđaju. Šta raditi sa tom decom, da li i kako, opet samo, ti roditelji su sigurno spremni da plate tu kaznu i jednostavno nisu spremni da posle te kazne, vakcinišu tu decu.
Kod nas je možda i predugačak taj kazneni postupak. Sud reaguje tek po osnovu rešenja o prekršaju sanitarnog inspektora. Znamo kako se kod nas sve to odužava, može to da traje i godinama.
Jednostavno, mislim da u zakonu, u ovim izmenama je trebalo objasniti koja kaznena politika, kako skratiti taj kazneni postupak i, jednostavno, kako na neki način stvarno naterati te neodgovorne roditelje da vakcinišu svoju decu.
U Vojvodini, npr. ima jako malo tih sanitarnih inspektora. Mislim da će to biti jako teško da se to stavi na neki nivo te discipline, tako da, kažem još jednom, LSV će podržati ove izmene zakona.
Mislim da i država, a posebno ministarstvo, posebno lekari zdravstveni, zdravstvena struka, treba da što više razgovaraju sa roditeljima, jer se dešava da roditelji dođu u zdravstvenu ustanovu, u dom zdravlja, da kažu – pa da li da vakcinišem ili ne vakcinišem dete. Jednostavno lekari su možda nekada nedostupni, možda nekada i ne znaju da objasne zašto je to dobro, ili nemaju vremena.
Mislim da treba da se u okviru Ministarstva zdravlja napravi jako dobra kampanja da bi se razbili i ti antivakcine lobii, da bi se roditeljima i celom društvu pokazalo da jednostavno ne treba da se vraćamo u prošle vekove kada smo je jedva, ne mi samo, i cela civilizacija izborila sa tim zaraznim bolestima. Mislim da i zbog tog nepoverenja u državu, u vakcine, znamo da su se raznorazne vakcine od gripe, itd, i povlačile, i možda ljudi jednostavno osećaju neku nelagodnost, ne znaju ni šta su vakcine.
Znamo da su ljudi u poslednje vreme možda i neobrazovani, jednostavno nisu u mogućnosti da sve prate, tako da mislim da Ministarstvo zdravlja i država jednostavno treba da napravi opet jednu edukaciju o tome šta znače vakcine.

Zahvaljujem se.
Pošto ste postavili pitanje, gospodin Zlatibor Lončar, ministar, bi želeo da vam odgovori. Da li se slažete? (Da)
Izvolite.
Dr Zlatibor Lončar.

Ja se zahvaljujem i želim da vas obavestim da je već pomenuto da mi planiramo na jesen da promenimo Zakon o zaraznim bolestima, a ovim povodom želim da vas pozovem sve da se uključite u jednu javnu raspravu i sa predlozima.
Do tada da napravimo jedan konsenzus, ako možemo, kao što ga imamo danas za ovo, jer mislim da je ovo stvar gde treba da se složimo sa smo svi na istom zadatku i svaki predlog je dobro došao i ovo je samo prvi korak. Od negde moramo da krenemo.
Kao što smo ovo radili, da podsetim, tri meseca organizujemo taj odbor, nastavićemo, taj odbor će da nastavi da radi i dalje svakog meseca, ali jedna od tema će biti o ovome o čemu ste vi pričali, jer smo mi ušli u jedan ozbiljan vakuum, gde imamo pritužbe na lekare. To je jedan od razloga zašto su se lekari ponašali kako su se ponašali, jer kad oni kažu stručno mišljenje, kada kažu, oni dobiju pritužbu za to.
Ja nisam za to da stvari lomimo preko kolena, za to sam da o njima razgovaramo i za to sam da uzmemo najbolje primere od onih koji su ispred nas, koji su slični nama.
Ja stvarno ne mislim da mi možemo ovde da izmislimo toplu vodu, niti da ćemo mi da nešto sad smislimo što već negde ne postoji i što već negde nije se probalo. Samo, ako smo iole razumni, ako hoćemo, ako imamo isti cilj, ako imamo istu nameru, hajte da sagledamo sve. Kako drugi prolaze, kako su prošli kada su menjali te zakone, kakvo je iskustvo. Da gledamo ove ljude koji imaju procenat vakcinacije 97%. Pa mi kada imamo 97%, onda mi možemo da kažemo šta god, onda je već svest ljudi takva da ne morate da je uređujete zakonom. Znate?
Pozivam na tu raspravu da je završimo do jeseni i da nađemo najbolje rešenje koje će biti najprihvatljivije za sve a posebno za decu, odnosno za zdravlje naše nacije, jer, tužno je da mi u 21. veku pričamo o nečemu što je odavno rešeno i umesto da idemo napred, mi se vraćamo nazad, bez ikakvog razloga za to, što neki tako hoće.
Ja samo želim da apelujem da svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje, ja to poštujem, kako god, samo nemojte da se zloupotrebljavaju deca. Ni mi ovde ne znamo dovoljno o tome, ali nemojmo da zloupotrebljavamo decu, da deca nose neke parole, nešto. Mislim da to nije korektno.
U redu je da mi raspravljamo, da radimo, ali nemojte da mešamo decu, oni tek treba da porastu, da saznaju, da se interesuju za to, pa da to ide. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu Lončaru na odgovoru na pitanje. I zahvaljujem se narodnim poslanicima i šefovima poslaničkih grupa što su dozvolili da gospodin Lončar odgovori na pitanje gospođe Olene Papuge.
Zahvaljujem se.
Reč ima dr Branko Đurović. Izvolite.
Izvinjavam se gospodine Đuroviću, prednost ima dr Mileta Poskurica, predlagač. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Izvinjavam se kolega, neću ja dugo govoriti, podstaknuo me govor ministra i vaš, koleginice, naravno, govor, jer sam u celoj toj priči, ne znam zašto, propustio da pomenem medije.
Mi imamo borbu koju vode elektronski mediji na mrežama. To je opet neka vrsta medija, ali naši, službeni, oficijalno elektronski mediji, pisani, štampani mediji su presudna karika koja sada tek može da nam pomogne kada smo i ovo pravno regulisali da se molimo da oni ovo shvate, ozbiljnost situacije, i da nastave jer je upravo pisanje medija, promotivno pisanje o potrebi za vakcinacijom, doprinelo da napravimo kakve takve pomake zadnja tri meseca od kada smo kao taj problem, kao takav, uočili i izneli ga na našem Odboru za zdravlje, a Ministarstvo pokrenulo zajedno sa nadležnim institucijama preciznije informatičke podatke, i videli smo da su se stvari pomerile na bolje. Dakle, ne zaboraviti ulogu medija, oni su nam jako bitni da promovišu pozitivni otpor koji je u tom pravcu krenuo.
Eto, to sam hteo da dodam, a pro po toga da ćemo imati takav sastanak, tu debatu, ali ako i to mediji ne proprate i ne prenesu, mala je vajda od toga. Ostaće u krugu ljudi koji to slušaju. Mi to svi znamo i 99% stanovništva to zna, ali je potrebno da se to na adekvatan način prenese, ne bombasto, ali da ga ima i da konstantno postoji dok se stvari ne dovedu ponovo u normalu onako kako zapadne civilizovane zemlje kojima težimo i rade bez ikakve naredbe i obaveznosti. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine Poskurica.
Izvolite, reč ima dr Branko Đurović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre zdravlja, dr Lončaru, poštovani državni sekretaru, profesore Vekiću, dame i gospodo, poštovani narodni poslanici.
Danas diskutujemo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Kada pričamo o ovoj temi imamo dve strane problema, ili dve ravni problema.
Prva strana ove problematike današnje je neujednačenost, kao što je više puta u toku ove rasprave rečeno, dva zakona.
Prvi zakon je, zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koji u svom članu 25. govori o potrebi obaveznog vakcinisanja protiv 10 zaraznih bolesti. Protokol koji ide uz ovaj zakon, protokol o vakcinisanju daje podrobnija objašnjenja vezanih za obaveznost vakcinisanja.
Drugi zakon je Zakon o pravima pacijenata koji u svom članu 15. stav 2. kaže – pacijent, odnosno roditelj ili staratelj, ako imamo maloletnog pacijenta, ima pravo da odbije predloženi lek od medicinske struke ako proceni da to može da ugrozi njegovo zdravlje.
Druga strana ove problematike je nešto što sam mislio da je daleko iza nas, da to nije primereno početku 21. veka, to je da diskutujemo o opravdanosti vakcinisanja i o opravdanosti obaveznog vakcinisanja.
Prošle godine, 1. jula, postavio sam u pisanoj formi ispred svoje poslaničke grupe ministru zdravlja pitanje, a na molbu koleginice koja je pedijatar neonatolog u Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“, šta se praktično dešava kada roditelj ili staratelj odbije da mu dete primi vakcinu? Odgovor ministra i Ministarstva zdravlja je bio veoma brz, jasan i precizan – šalje se na teren sanitarni inspektor Ministarstva zdravlja koji obavlja razgovor sa roditeljem ili starateljem i ako i tad on ne odustaje od toga, sanitarni inspektor ima obavezu na osnovu aktuelnog zakona da piše prekršajnu prijavu.
Posle toga sam tražio, takođe od sanitarne inspekcije Ministarstva zdravlja, koliko je u toku 2014. godine napisano tih prekršajnih prijava? Podatak je bio egzaktan. Od početka januara 2014. godine do početka decembra te iste godine napisana je 121 prijava. Dalje sam išao da vidim kakav je rezultat tih prijava, no, nažalost, nisam mogao da dobijem povratnu informaciju kako je to bilo.
Ovaj odgovor jasan, precizan i brz od strane Ministarstva zdravlja i ministra, prosledio sam koleginici dr Ljiljani Stanković pedijatru neonatologu Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front“. Moram priznati sada da sam naivno pretpostavio, sada je sve jasno, sada imamo napismeno ono što treba da zaštiti i naše doktore i našu struku i našu profesiju, no nažalost u praksi imamo drugačiji rezultat. Mi treba ovde da kažemo da pravni segmenti naših bolnica u velikom procentu, odnosno pravni segmenti u domovima zdravlja ne žele sebi da zagorčavaju život i u takvim situacijama više su naklonjeni roditeljima ili starateljima i priklanjaju se ovom drugom zakonu, Zakonu o pravima pacijenata.
Nažalost, kao rezultat toga mi imamo smanjeni obuhvat vakcinisane dece, prevashodno one koje se vakcinišu protiv malih boginja ili morbila. Kao rezultat te smanjene kolektivne otpornosti nacije prema morbilima, mi sad imamo aktuelni podatak da je obuhvat vakcinisane dece protiv morbila 85-87%. Ministar je ovde napomenuo – idealno je ako imamo taj obuhvat vakcinisane dece za određenu osipnu groznicu iznad 95%. Nažalost, zbog pada ovog procenta obuhvata vakcinisane dece protiv morbila, mi smo u poslednje vreme, i toga smo svedoci, u poslednjih nekoliko meseci, imali nekoliko manjih epidemija morbila u našoj zemlji.
Ova današnja plenarna sednica pokazuje jedinstvo struke i profesije i ja moram da iskažem svoje zadovoljstvo prema Ministarstvu zdravlja, prema ministru zdravlja, koji je brzo i adekvatno reagovao, tako da mi na današnjoj sednici šaljemo jasnu poruku našim kolegama i široj javnosti.
Što se tiče ove druge strane problematike, opravdanosti vakcinisanja, mene je čak i sramota da pričam ovde među vama, ali pošto je ovo poruka široj javnosti, hteo bih samo da ukažem na neke elementarne medicinske činjenice. Pre uvođenja vakcine za difteriju, smrtnost od difterije je bila 100%. Posle uvođenja vakcinisanja – nula. Pre uvođenja vakcine protiv hemofilus influence smrtnost je bila 99%, sada, sa uvođenjem, praktično imamo minijaturnu smrtnost.
Hteo bih nešto da apostrofiram. Naime, čime se antivakcinalni lobi služi na ovim našim prevashodno internet forumima? Često, i to kad čitate te njihove internet forume, spominju jednu presudu koju je presudio niži sud u Riminiju 2012. godine. O čemu se radi? Roditelji dečaka koji se zove Valentino Boka su tužili državu u Riminiju, pošto njihovo dete Boka ima autizam, tužili su državu Italiju da je dete dobilo autizam od vakcine protiv morbila, čuvena MMR vakcina. Taj niži sud je te 2012. godine presudio u korist roditelja deteta.
U februaru ove godine, 2015. godine, viši apelacioni sud u Bolonji je poništio tu presudu. Zašto? Napravljene su dve krucijalne greške. Prva greška – ko je bio veštak koji je rekao decidirano da je vakcina uzrokovala autizam kod dotičnog deteta? Lekar se zove dr Masimo Montinari, koji je bio u sukobu interesa. On sam je imao određene preparate koji je davao preventivno za decu koja nisu vakcinisana, a imao je i svoje alternativne preparate za lečenje autizma. Advokat koji je praktično zastupao roditelje od ovog dečaka zove se Luka Bentaloro i on je bio profesionalac, praktično, da uzme i da zaradi na ime odštete od strane farmaceutskih kuća koje su proizvodile određene vakcine.
Takođe, i veštak medicinski i advokat, to je ova druga strana zbog čega je ova presuda poništena, su se praktično pozivali na jednu prevarantsku kliničku studiju koju je obavio britanski hirurg koji se zove Endru Vejkfild, koji je objavio jednu svoju kliničku studiju sa 12 pacijenata gde je decidirano rekao – Svi su dobili famoznu vakcinu MMR i svi su dobili autizam.
Šta se desilo? Na sudskom sporu prvo od dvanaestoro dece koji su navodno imali autizam, troje uopšte nisu imali autizam, petoro su imalo psiho-fizičke probleme i pre nego što su primili MMR vakcinu protiv morbila, prevashodno.
Dalje, sudski spor, na suđenju je kolega hirurg Vejkfild rekao – Ja sam te dijagnoze postavljao na osnovu onoga što su mi pričali roditelji, ne na osnovu pregleda. Onda taj sudski spor, šta je dalje pokazao? Pokazao je da je Vejkfild dobio od strane određenih advokata 400 hiljada funti, to je otprilike negde oko pola miliona evra, na ime toga da dokaže i prezentuje svoj rad da vakcina uzrokuje autizam.
Zašto su to advokati uradili? Zašto su mu dali pare? Da bi mogli praktično da pokupe kaznu od strane ovih firmi koji su proizvođači vakcina.
Treća stavka zbog čega je praktično udruženje, britansko udruženje za medicinu i hirurgiju njemu ukinulo licencu i izbacilo ga iz svog lekarskog esnafa, treća stavka vezana za ovog kolegu je bila ta što je sam u stvari patentirao jednu vakcinu protiv morbila.
Zašto sada pričam ovo? Pričam ovo vezano zato što taj antivakcinalni lobi na svojim internet prezentacijama priča o ovim slučajevima. Nikakav problem, mi i treba da pričamo, ali onda treba da idemo od početka do kraja. Takođe se pozivaju na jednu studiju, koja je objavljena u „Lansetu“. „Lanset“ je najcenjeniji britanski, odnosno svetski medicinski časopis, sa jednim visokim, visokim impakt faktorom, koji je 1998. godine rekao i objavio jedan naučni rad, gde stvarno povezuje vakcinu protiv morbila sa autizmom. Antivakcinalni lobi spominje to, taj deo priče, ali ne spominje drugi deo priče koji je jednostavan. Godine 2010. isto u tom časopisu svetskog ranga, „Lansetu“, je ta studija povučena. Zašto? Pa, opet glavni urednik „Lanseta“ je našao sukob interesa glavnog autora tog rada iz 1998. godine.
Početkom devedesetih godina, prilikom raspada Sovjetskog Saveza, protokol seroprofilaksija i kompletne imunizacije je bio poremećen u Sovjetskom Savezu. Na teritoriji čitavog Sovjetskog Saveza, bivšeg, registrovano je u veoma kratkom vremenskom intervalu 150.000 pacijenata sa difterijom. Nisu bili vakcinisani.
Godine 2000, u Africi od morbila, malih boginja, umrlo je 330.000 dece. Ukupno u svetu je tada umrlo negde oko pola miliona. Posle 13 godina, 2013. godine u Africi umire deset puta manje dece 33.000. Ukupno tada u svetu od morbila umire 101.000. Šta se desilo za ovih 13 godina? Taj mortalitet sa 330.000 pao je na 33.000. Deca su počela da se vakcinišu.
Godine 2013. obuhvat vakcinisane dece u Africi sa tim mortalitetom je bio 39%. Opet ponavljam ono što smo više puta rekli u prethodnom periodu, obuhvat ono čemu težimo, sada u ovom slučaju mi moramo da imamo pravnu regulativu, je onaj obuhvat vakcinisanosti koji iznosi iznad 95%.
Tačno je, postoje države koje nemaju obavezujuću pravnu regulativu, ali kod svih tih država obuhvat vakcinisanosti je iznad 95%. Zemlje u našem okruženju Hrvatska, Slovenija, imaju obaveznost vakcinisanja, tako da u ovom periodu, to je nešto što je neophodno.
Takođe, čitajući te njihove internet forume, antivakcinalne, šta sam primetio? Pozivaju se na neke štetne supstance unutar pojedinih vakcina. Mi imamo u sklopu pojedinih vakcina takozvane ađuvante, potporne materije koje su neophodne da budu tu prisutne da bi aktivnost ili fenomen imunogenizacije bio veći. To su formaldehid, gluteraldehid, aluminijum, ali u takvim malim koncentracijama koje apsolutno nisu štetne za pacijenta.
Stalno spominju da je jedinjenje žive, takozvani timerosal, prisutan u pojedinim vakcinama i da to jedinjenje žive uzrokuje autizam. Mi to nemamo u našim vakcinama. Najpoznatija vakcina, pričali smo više puta i ovde se spominjalo, pentaksin, nema, apsolutno nema.
Još jednom ću ponoviti, pravo je zadovoljstvo biti ovde, da budemo svi zajedno na jednom našem pravcu, a to je nešto što je nacionalni resurs – zdravlje svih nas, pogotovo zdravlje ove naše najmlađe populacije. Zahvaljujem na pažnji i, naravno, poslanički klub SDPS sa zadovoljstvom će podržati Predlog ovog zakona.