Zahvaljujem, gospođo Dragaš.
Reč ima ministar, gospodin Aleksandar Vulin. Izvolite.

Želim da se zahvalim što ste pažljivo proučili oba zakonska predloga i samo nekoliko stvari da razjasnimo. Poslodavac ne plaća tumača. Tumača obezbeđuje, vi ste to dobro rekli, ali dobro je da to naglasimo. Bilo je i predloga da poslodavac plaća tumača, međutim znamo da bi se to, dobro zvuči, ali bi se izrodilo u svoju suprotnost. Onda bi poslodavaca izbegavao da zaposli gluvu i nagluvu osobu i rekao – to mi je još jedan trošak, kao da zapošljavam dva radnika. I, naravno da to nismo uradili.
Sredstava su predviđena, na razdelu Ministarstva rada se nalazi negde oko tri miliona evra koja su predviđena za funkcionisanje Saveza osoba sa invaliditetom. Kroz njih se finansira ova usluga u lokalnim samoupravama. Inače, to jeste obaveza lokalnih samouprava, ali mi svejedno pomažemo funkcionisanje Saveza, odnosno kancelarija za tumača i imamo ih već 81. Nadam se da ćemo ih imati mnogo više, ali i tu moramo biti realni negde postoji potreba, negde ne postoji potreba. Negde postoji potreba za većim brojem tumača, a negde zaista ne postoji potreba da se organizuje kancelarija. Ali, zato imate najbližu opštinu gde postoji Savez i gde postoji tumač pa ćete odatle uspevati da pozovete tumača. Upravo zato nismo ni postavljali rokove, jer kako da predvidite vi to. Jer, gluva ili nagluva osoba treba da ide kod lekara i zakazano joj je za pet dana, kako to u zakonu da predvidite da moramo da odgovorimo u roku od četiri dana ili šest dana. Ne, jednostavno to je životi i uostalom to već funkcioniše, ali jeste važno da se već jednom ta materija uredi i da se ljudi osete kao deo ovog društva, što oni svakako i jesu.
Pomenuli ste kada ste govorili o Zakonu o zapošljavanju radnička potraživanja u smislu propuštenih zarada i sve što ide iz toga. Ovim zakonom kao ni bilo kojim drugim zakonom ili odlukom Vlade to pravo se ne gubi, radnik ima pravo da traži, radnik ima pravo da izrazi svoje potraživanje u skladu sa zakonom. Da li je to sud, da li je to neki drugi način, to je drugo pitanje, ali svakako da ima.
Reč stečaj koju niko od nas ne voli jeste upravo lek za ovaj problem. Kada preduzeće ode u stečaj onda radnik ima pravo da kroz Fond solidarnosti dobije devet zarada, drugačije ne može. Dakle, i to treba svi da znamo da je to moguće. Ove godine je za Fond solidarnosti za takve namene izdvojeno nekim 500 miliona dinara. Dakle, i to je način. Ova Vlada i kada već govorimo o Fondu solidarnosti samo kao mala, samo kao mali primer kako ova Vlada funkcioniše za razliku od nekih drugih. Čovek koji vodi Fond solidarnosti je tu od osnivanja, nije član nijedne od vladajućih partija. Naravno, da ga nismo menjali, dobro radi Fond i šta tu ima da se menja. Nisam siguran da to svaki put možemo da kažemo i za neke druge. Dakle, ali eto i to je jedan od načina koji nažalost nekada ne poznajemo dovoljno da se upravo ova potraživanja radnika, da se u krajnjoj liniji ispune.
Mi smo i Zakonom o radu predvideli da radnik dobija obračunski listić, bez obzira da li mu je isplaćena zarada ili ne. Poslodavac je dužan da vam izda obračunski listić, a obračunski listić na osnovu Zakona o radu, tom groznom Zakonu o radu je postao javna isprava, on se automatski u sudu priznaje kao menica. Potrebno je da se pojavite u sudu, ne morate da imate ni advokata, za vreme advokatskih štrajkova, ovo je bila jedna od retkih stvari koja je funkcionisala. Naravno, problem je ako u preduzeću nema novca, ali nema zakona koji može od jednog preduzeća napraviti uspešno preduzeće. Taj zakon ne postoji, niti može da mu napuni račun.
I zakonom koji predviđa, samo nastavljamo sa praksom da ova Vlada jeste socijalno odgovorna Vlada. Izvinite, ovo je prva Vlada koja je i u socijalni program i na svaki drugi način uzela i prihvatila čak i radnike iz preduzeća gde je propala privatizacija, gde je država priznala da je loše trgovala, da je bila loš trgovac sa svojim kapitalom. To do sada nije bio slučaj.
Nije ova Vlada sprovodila loše privatizacije, ali svejedno. Mi smo rekli, radnik nije ništa kriv. Nije kriv radnik što su mu prodali preduzeće da ga pretvore u staro gvožđe i u građevinsko zemljište. On je do sada bez ove Vlade ostajao na ulici. Za njega nije važio socijalni program. Za njega nije važila nikakva nadoknada. Žali se svom gazdi, šta mi imamo sa tobom, privatizovan si. Mi smo rekli – ne. Tamo gde je država loše trgovala, gde se pokazala kao loš domaćin, mi ćemo zaštiti radnika, jer on ništa nije kriv i ni jedna Vlada to pre nas nije uradila.
To je socijalno odgovorna Vlada. To se tako radi. Hvala.

Zahvaljujem gospodine ministre. Gospođo Dragaš, javili ste, ali nemate pravo na repliku. Imate još četiri minuta, pa ćete moći na kraju rasprave da, ako smatrate da treba još nešto da kažete, da to i kažete. Hvala.
Reč ima dr Vesna Rakonjac.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, predstavnici ministarstva, poštovane kolege, danas su pred nama dva važna zakona iz oblasti rada i socijalne politike, dva važna zakona koja ističu trajno opredeljenje Vlade Republike Srbije da omogući punu ravnopravnost svim svojim građanima i Zakon o upotrebi znakovnog jezika kao jedan u nizu od zakona koji smo doneli, odnosno i ovaj koji ćemo doneti, ukazuje na veliku brigu, kada su osobe sa invaliditetom u pitanju.
Kada govorimo o znakovnom jeziku, pre svega, treba da znamo da ovaj jezik ima sva jezička svojstva, svoje gramatičke funkcije – fonologiju, morfologiju i sintaksu. O upotrebi znakovnog jezika treba da prepustimo osobama koje imaju potrebu da ga koriste i to je njihovo potpuno i neotuđivo pravo, kako bi se inkorporirale u sve društvene i javne i funkcije i delatnosti u našem društvu.
Zašto smo se opredelili za donošenje zakona? Zato što je u mnogim modernim državama nešto jednostavno tako, i podrazumeva se. Kod nas ne možemo da prihvatimo da se nešto podrazumeva i onda smo odlučili da donesemo ovakav zakon kako bismo ostvarili prava gde se u punoj meri ove osobe uključe u sve društvene tokove i budu ravnopravne sa drugima.
Ako hoćemo da gledamo čašu do pola punu ili do pola praznu, uvek možemo da nađemo manjkavosti, pa smo tako danas čuli da je potrebno neko dokazivanje, kada je potreban tumač za znakovni jezik. Ne, nije potrebno nikakvo dokazivanje. Potrebna je samo želja i potreba i da se ona iskaže i osoba koja to želi, dobiće pravo na tumača za znakovni jezik, za sve svoje potrebe koje želi da ostvari, bilo kada se radi o zdravstvenom osiguranju, bilo kada se radi o potrazi za zaposlenjem, za pojašnjenjem od strane poslodavca o uslovima na radnom mestu, o uslovima ugovora o radu koji treba da potpiše o zasnivanju ili prestanku radnog odnosa.
Ove osobe praktično na ovaj način uživaju sva prava. Što se tiče samog obrazovanja, kada su deca u pitanju, ovaj deo zakona se praktično nastavlja, odnosno naslanja na Zakon o obrazovanju i u delu inkluzije je jasno predviđeno da deca sa oštećenim sluhom i deca koja imaju poteškoće i u govoru zbog samog primarnog oštećenja sluha, mogu da ostvare svoje pravo na školovanje i adekvatno obrazovanje kroz proces inkluzije.
Što se tiče samog obrazovanja na znakovnom jeziku, postoji više nivoa. Postoji obrazovanje i učenje znakovnog jezika osoba sa invaliditetom, zatim članova njihovih porodica koji žele da ostvare to svoje pravo i da imaju ravnopravnu komunikaciju sa svojim ukućanima i postoji još jedna važna mogućnost, a to je obrazovanje za novo zanimanje, a tu je tumač znakovnog jezika koji će biti potpuno ravnopravan kao sudski tumač, prevodilac za neke druge strane jezike.
Ono što bih ja htela da istaknem i naglasim, to je da treba da obratimo pažnju i na one sredine gde imamo i nacionalne manjine koje ne govore srpskim jezikom, da se i njima obezbedi pravovremena edukacija i tumača za znakovni jezik na maternjem jeziku.
Obrazovanje će sprovoditi ustanove obrazovanja i vaspitanja koje ispunjavaju te uslove i svakako za tumače, za znakovni jezik biće potrebno i licenciranje i to neće moći da radi svako, nego osobe koje su prošle određenu obuku.
Nešto važno hoću još da kažem, a to je da je 2001. godine organizovana prva škola za znakovni jezik i imala je samo pet polaznika. Sada će biti 14 škola i u proseku bude oko 60 polaznika za znakovni jezik. Za nekih prethodnih 14 godina, otprilike 300 osoba je steklo osnovno obrazovanje za upotrebu znakovnog jezika, a imamo nešto više od 50 tumača za znakovni jezik.
Ono što takođe želim da naglasim, a to je ministar i rekao, zar poslodavci ne treba da se plaše, neće snositi nikakve troškove, niti će biti u obavezi da zapošljavaju tumače, već je to na udruženjima i savezima za osobe oštećenog sluha koje su dužne da obezbede tumača za potrebe svojih korisnika.
Takođe, veoma je bitno da znamo kako se finansira ovaj institut, delom može da se finansira i finansira se iz opredeljenih sredstava budžeta Republike Srbije. Ono što je jako bitno, treba da se angažujemo da lokalne samouprave, jedan deo sredstava planiraju na osnovu potreba, svojih sredina za organizovanje i edukaciju i sprovođenja ovih mera iz zakona.
Ono što je veoma bitno, tu su mogućnosti finansiranja iz legata, donacija i svih zakonskih sredstava koja mogu da prihoduju udruženja građana. Mislim da je ovo jedan dobar zakon, zakon u nizu gde mi želimo da naše sugrađane koji su malo drugačiji od nas, stavimo u potpuno ravnopravan položaj sa nama i želimo da im pružimo jednake šanse i za zaposlenje i da im omogućimo adekvatno obrazovanje i da im omogućimo da svoje talente koje imaju u nekim drugim oblastima iskažu na pravi način i budu punopravni članovi našeg društva.
Što se diče drugog zakona koji je danas na redu, a to su izmene i dopune zakona, želim da kažem da je pažljivom analizom Ministarstva za rad i pažljivim nadzorom nad zakonima koji već postoje, došlo se do zaključaka da postoje određeni problemi, određene zloupotrebe i to se upravo odnosi na pravo na novčanu nadoknadu nakon otpremnine, jer je uočeno da postoji, ne u svim sredinama, situacijama, ali od nekih osoba nekorektan stav i na taj način se oštećuje direktno i budžet i Republika Srbija.
Da ne trebamo da plašimo građane i opet kažem ako želimo da gledamo čašu do pola praznu, onda ćemo imati stav kao naše kolege i da šaljemo poruku građanima da treba da se plaše da će ostati obespravljeni, da će ostati bez nadoknade.
Ja samo želim da pročitam pojašnjenje jer je, da kažemo, praksa kolega koji imaju takve stavove da izostave neku rečenicu ili čitav pasus pa onda to dobije sasvim drugu konotaciju ili nešto izvuku iz konteksta.
Što se tiče privatizacije i firmi u restrukturiranju, kaže se ovako – Imajući u vidu da je Zakonom o privatizaciji predviđeno da se proces privatizacije okonča do 31. decembra 2015. godine, te da će usled ovog procesa velikom broju zaposlenih prestati radni odnos po osnovu viška zaposlenih, potrebno je hitno precizirati odredbe ovog zakona koje se odnose na ostvarivanje prava na novčanu nadoknadu.
Znači, ovde je izražena jedna briga za broj radnika koji će ostati bez posla. Naime, lica kojima je radni odnos prestao uz isplatu novčane nadoknade, odnosno otpremnine u skladu sa odlukom Vlade o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih, kao i zaposlenih kojima je radni odnos prestao njihovom voljom ili krivicom zasnivaju radni odnos na određeno, u praksi veoma često kratko vreme od dva do šest dana, a zatim u dogovoru sa poslodavcem raskinu radni odnos na osnovu kojeg ostvaruju pravo na novčanu nadoknadu za slučaj nezaposlenosti na koju inače ne bi imali pravo. Ovo je primer klasične zloupotrebe.
Predloženim izmenama i dopunama sprečilo bi se napred navedena zloupotreba zakona. Navedenom izmenom precizirano je da ova lica mogu ostvariti pravo na novčanu nadoknadu, znači niko je ne ukida. Oni mogu ostvariti pravo na novčanu nadoknadu za slučaj nezaposlenosti tek ukoliko ispune uslove iz člana 66. zakona, odnosno ponovo budu osigurani najmanje 12 meseci neprekidno ili sa prekidima poslednjih 18 meseci. Prema tome, ovim postižemo smanjenje zloupotrebe i jednu stvarno korektnu atmosferu, kada su zaposleni i nezaposleni u pitanju.
Što se tiče izmena i dopuna ovog zakona pohvalno je da smanjujemo članove nadzornog odbora, sa devet na sedam. Jednostavno to je u cilju racionalizacije, neko će zlonameran da kaže – Pa, i niste nešto mnogo smanjili, ali malo po malo pa sagradi se kuća.
Ono što još želim da dodam, to je da je ovim zakonom jasno precizirano da korisnici novčane socijalne pomoći imaju pravo na nadoknadu za troškove slanja prijave za zaposlenje i pravo na troškove prevoza, znači kada podnose tu prijavu za zaposlenje. Znači, vodilo se stvarno brige do tančina.
I na kraju samo želim da kažem da kada je ovaj zakon u pitanju konačno smo jednostavno jednim zakonom regulisali rad agencija koje zapošljavaju naše radnike van naše države i to je ono što je ovaj zakon uvrstilo da kažem u red hitnosti.
Predstoji nam sezona sezonskog zapošljavanja radnika. Znamo kakve su se zloupotrebe dešavale, znamo da agencije nisu snosile nikakvu odgovornost da je bilo i smrtnih slučajeva, da je bilo strašnih prekršaja a ljudi su bili obmanuti, prevareni, nisu imali pravo ni na kakvu novčanu, materijalnu ili moralnu nadoknadu. Tako da, ovim zakonom je jasno precizirano šta je obaveza agencije prema osobama koje žele da rade u inostranstvu i veoma je bitno da troškove prilikom konkursa ne snosi radnik koji treba da bude zaposlen, već poslodavac koji angažuje tog radnika kada se radi o agenciji koja posreduje u zapošljavanju.
U danu za glasanje mislim da neće biti dileme da svi zajedno glasamo i da usvojimo ove zakone, a kolege iz opozicije bih zamolila da sve primedbe koje imaju jednostavno mogu da izraze i da ih upute i na Odboru za rad. Međutim, nismo imali čast da nas udostoje svojim prisustvom, tako da meni je jako žao, imali smo lepu i konstruktivnu raspravu i kada je Zakon o znakovnom jeziku, izmene i dopune Zakona u slučaju nezaposlenosti bio u pitanju, prema tome žao mi je što nisu došli, uvek su dobrodošli na Odbor za rad, prema tome izvolite dođite, možemo o svemu da razgovaramo, da formiramo dobre amandmane, dobre predloge da poboljšamo zakone, a u danu za glasanje poslanička grupa SNS svakako će glasati za oba ova zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne)
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Građanke i građani Srbije, NS će glasati za ova dva zakona sa obrazloženjem koje je vrlo jednostavno. U oba zakona je poštovan srpski jezik, što je retkost, kada nam u zadnje vreme dolaze predlozi zakona iz Vlade, tako da je to jedan mali dovoljan razlog, a ono što je suština to je za Zakon o znakovnom jeziku, što se prvi put normira ta oblast i naravno da treba pružiti priliku da se u prvom zakonu napravi jedan pokušaj da se uredi ta oblast pa ćemo videti kako će to dalje da se razvija. Mana u tom zakonu je to što ne postoje jasne obaveze poslodavaca za primenu onoga što su prava ljudi kojima je dozvoljena ta upotreba znakovnog jezika, ali možda će podzakonskim aktima to da bude rešeno. Ne bih više o tome da govorim.
Što se tiče Zakona, kako se formalno zove, o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti, ima jedan član, novi član koji je razlog zašto ćemo glasati za njega i to je član 98a i koleginica malo pre je pomenula taj član koji se bavi obavezama agencije za posredovanja u zapošljavanju u inostranstvu, znači za zapošljavanje naših građana u inostranstvu i to do sada nije imalo svoju normativnu stranu, a bilo je u poslednje vreme, ali i u ranijim periodima puno primera da su naši radnici koji su odlazili u inostranstvo, praktično odlazili na neviđeno, bez bilo kakvih prava, bez bilo kakve zaštite i dobro je da se to promeni.
Naravno, čuli smo u najavi za ova dva zakona da su to dva nepolitička zakona, da nemaju pitanje dnevne politike, što naravno nije tačno. Svaki zakon je politički zakon, to uopšte nema potrebe da se branimo toga.
Narodna skupština je politička institucija i mi se ovde bavimo politikom i to bežanje od politike nikad nije dobro. Loše je politiku voditi na loš način, kompromitovati je, ali voditi politiku to je jedno časno zanimanje.
Oko upravnog odbora, smanjuje se broj članova sa devet na dva, mislim da trena ukinuti upravne odbore u svim institucijama državnim. Čemu služe upravni odbori? Ovde piše da upravni odbor upravlja Nacionalnom službom za zapošljavanje. Znači, upravni odbor ne može da upravlja Nacionalnom službom za zapošljavanje, ona radi po zakonu, po drugim aktima koje usvaja Vlada ili ovaj parlament i taj upravi odbor praktično služi da bi neko tamo dobio neku poziciju koju može da zloupotrebi bez obzira da li dolazi iz Vlade, da li dolazi iz socijal-ekonomskog saveta, bilo sa koje strane.
Državne institucije su u potpunoj odgovornosti Vlade. Meni ne treba nikakav upravni odbor u toj službi. Ministar, ministarstvo je odgovorno, predsednik Vlade je odgovoran za rad svih državnih institucija, a ne da se krijemo iza nekih ljudi, kojima prvo stvorimo zakonske uslove da budu u upravnim odborima, onda oni tamo primaju neke pare, pa je onda priča - zbog čega oni primaju pare, što je tačno, nema potrebe da dobijaju nikakve nadoknade za to, a ostaje potpuno nejasno čemu oni tamo služe.
Ono što je glavna tema meni danas, i to bih voleo da čujem od direktora Službe za zapošljavanje, ako ne može to da kaže, neka kaže ministru, pa neka ministar kaže nama, tačan broj zaposlenih ljudi u Srbiji danas. To igranje statistikom, metodologijama, to sa procentima, to gore, dole, koliko je povećan iznos doprinosa za PIO, sve su to stvari koje samo kriju realnu istinu.
U januaru 2013. godine, po Zavodu za statistiku, bilo je zaposleno 1.716.499 ljudi. Na kraju prošle godine, po Zavodu za statistiku, bilo je zaposleno 169.700 i nešto ljudi, što je smanjenje. Ja iz podataka koje sam mogao da pokušao da nađem, pa sam ih valjda našao dobro, nastavak tog smanjenja je i u ovoj godini. Smanjenje broja nezaposlenih je posledica promene metodologije i ta metodologija je takva sada da svako ko je jedan dan radio prošle godine se vodi kao zaposlen.

Vreme, gospodine Živkoviću.

Samo još jednu rečenicu.
To podrazumeva i ljude koji rade neformalne poslove. U EU se po toj metodologiji evidentiraju i prostitutke. Prema tome, to nije realna slika u odnosu na ono kako mi merimo nezaposlenost i zaposlenost. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Nadam se da gospodin Pavićević neće zameriti za ovih 20 sekundi.
Reč ima ministar. Izvolite.

Da bi došli do preciznog broja koliko ima zaposlenih u Srbiji, jedini način na koji vi to možete da uradite, to je uzmete podatke iz fonda, dakle, iz PIO Fonda, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i da ih prijavite u centralni registar obaveznog osiguranja. Ne radi to Nacionalna služba zapošljavanja. Nacionalna služba zapošljavanja se bavi nezaposlenima, bavi se licima koji su na evidenciji, a ne licima koji rade. Nacionalna služba za zapošljavanje nema nikakve veze sa tim.
Republički zavod za statistiku sprovodi anketu o radnoj snazi. Poslednji podatak koji imamo je 2.322.201 zaposleno lice na osnovu Republičkog zavoda za statistiku. To je metodologija koju primenjuje Međunarodna organizacija rada i EURSTAT. Ona je važila i 2012. godine. Ako nije valjala tada, ne valja ni sada. Ako je bila dobra tada, dobra je i sada. Takva je. I ne važi samo za nas. Važi i u Mađarskoj, u Belgiji, u Nemačkoj, važi u svim zemljama EU. Tako se računa stanje zaposlenosti, na osnovu ankete o radnoj snazi. To je tako.
Jedino što mogu da vam ponudim i što ova zemlja može da vam ponudi i što vidim svi kritičari nikako da mi objasne kako je to moguće, 2.062.856 ljudi u ovoj zemlji na dan 20. april 2015. godine uplaćuje penzijske doprinose, uplaćuje iz radnog odnosa, uplaćuje tako što radi. I to da dodamo, u ovo ne ulaze samostalci i poljoprivrednici. Ovo su isključivo oni koji su iz radnog odnosa, ovo o čemu govorim.
Samo još jedna mala digresija. Poslodavac, kada je u pitanju Zakon o upotrebi znakovnog jezika, ima obavezu da obezbedi tumača, da zatraži tumača u tačno određenim fazama radnog odnosa – kada zaključuje ugovor o radu, kada se prekida ugovor o radu, kada se potpisuje aneks ugovora o radu, dakle, u najvažnijim elementima u pravnom smislu radnog odnosa poslodavac je dužan da obezbedi tumača, da se obrati odgovarajućem udruženju i da bude obezbeđena pomoć, ali naravno, i tu da budemo pošteni, u slučaju da je to jedini oblik komunikacije, dakle, da nije moguće čitanje sa usana ili nešto slično. Ako dobijete ugovor o radu na papiru, tu vam ne treba tumač, to se pročita i to je dovoljno. U svakom slučaju, da, poslodavac ima obavezu da u određenim fazama radnog odnosa obezbedi tumača. Hvala.