Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 86 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanika da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 92 narodna poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: prof. dr Žarko Obradović, Stefana Miladinović i Aleksandar Senić.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni pretres o predlozima zakona pod tačkama 6. i 7. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da današnjoj sednici prisustvuju Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ljiljana Džuver, pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Vladimir Pešić, pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Zoran Martinović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, Tatjana Prijić, rukovodilac Grupe za unapređenje zaštite osoba sa invaliditetom u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Jelena Kotević, rukovodilac Grupe za normativne poslove u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja,.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 6. i 7. a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i Predlogu zakona o upotrebi znakovnog jezika.
Da li predstavnik predlagača Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, želi reč? (Da)
Reč ima ministar u Vladi, Aleksandar Vulin. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, vašoj pažnji danas želim da preporučim dva zakonska predloga koja su zaista od velike važnosti. Jedan je zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, dakle, dopune na zakon koji je donet u maju 2009. godine, a drugi je zakon o upotrebi znakovnog jezika, koji je inovacija u našem zakonodavstvu i donosi se po prvi put.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti na prvom mestu ima za cilj da pomogne nezaposlenom licu koje je na evidenciji naše nacionalne službe da aktivnije i korisnije provede vreme na evidenciji, odnosno da aktivnije traži posao kroz uvođenje odgovarajućih mogućnosti za učešće u odgovarajućim obukama i za zaista aktivno traženje posla.
Sa druge strane, ovim zakonom, mi omogućavamo Nacionalnoj služi za zapošljavanje da se reformiše, da se promeni, kako u skladu sa preporukama Svetske banke, ali i potrebama tržišta rada i potrebama same Nacionalne službe. Na ovaj način mi određujemo obavezu svakog zaposlenog u nacionalnoj službi, svakog onog ko radi sa strankama, da se konstantno obučava, da konstantno usavršava svoje veštine i da bude deo aktivnog traženja posla.
Ovim zakonskim predlogom takođe omogućavamo jedan fleksibilniji pristup aktivnim merama zapošljavanja, pa tako i Vlada RS, koja prihvata plan Nacionalne službe za zapošljavanje, pred nju se izlazi sa više mogućnosti, sa širom lepezom različitih aktivnih mogućnosti za traženje posla, što će svakako obezbediti veći obuhvat lica na našoj evidenciji.
U cilju racionalizacije i pojeftinjenja i funkcionisanja Nacionalne službe, ovim predlogom se i smanjuje broj članova upravnog odbora, sa devet na sedam. Podizanjem kapaciteta rada zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje siguran sam da ćemo dobrim delom povećati našu efikasnost, ali isto tako i ubrzati mogućnost da naši službenici izađu u susret potrebama korisnika.
Ono što stoji pred nama i već je počelo da se dešava jeste i određeni stepen zloupotreba koje smo zaista mogli da vidimo u praksi. Kao što znate, donet je Zakon o završetku privatizacije, donet je zakon po kome će određeni broj radnika morati da bude višak. Naravno, niko neće ostati na ulici, to jeste politika ove Vlade, za svakog od njih je predviđen odgovarajući socijalni program, odgovarajuća otpremnina. Za to je, inače, u budžetu ove godine je predviđeno 16 milijardi dinara, ali postoje i određena ograničenja. Jedno od njih je da onaj ko dobije nadoknadu, odnosno ko dobije otpremninu veću nego što predviđa Zakon o radu, a to jeste uglavnom praksa, nema pravo da odmah nakon toga ode na Nacionalnu službu za zapošljavanje i dobije i nadoknadu za slučaj nezaposlenosti. U praksi nam se već to dešava, da se sklopi fiktivni ugovor o radnom odnosu, koji po pravilu traje, verovali ili ne, između dva i šest dana, takav je prosek, i odmah se ide na službu za zapošljavanje. I dobili ste otpremninu i još ste 12 meseci na kasi države, a taj novac bi morao biti potreban nekom drugom, i mora se dodeliti nekom drugom kome je zaista i potreban. Na ovaj način rešavamo i taj problem.
Takođe, kao vrlo važnu stvar, ovde, ovim zakonskim predlogom uređujemo i način obračunavanja osnovice i način obračunavanja same isplate novčane nadoknade. Naime, do sada, pošto nije bilo precizno uređeno zakonom, imali smo česte sudske sporove gde je vrednost sudskog spora bila 100 dinara ili 1.000 dinara, ali su sudski troškovi, nadoknade za advokate, itd, više stotina puta prevazilazili vrednost sudskog spora.
Kada ovo uredimo, to se više neće dešavati i taj nepotrebni odliv novca će biti konačno sprečen.
Takođe, ovim predloženim izmenama utvrđuje se i da će se evidencija obveznika doprinosa za slučaj nezaposlenosti voditi na osnovu podataka koji se preuzimaju iz centralnog registra. I do sada je to bilo predviđeno zakonom, ali na ovaj način sada to jednostavno preciziramo, pa će se i ova obaveza i ova mogućnost brže i preciznije sprovoditi.
Predloženi zakon ima ukupno 20 članova i sadrži zaista samo neophodne izmene. Smatramo da na ovaj način možemo bolje da uredimo ovu materiju i da se to oseti odmah u stvarnom i svakodnevnom životu.
Zakon o upotrebi znakovnog jezika jeste po prvi put u našem zakonodavstvu. Nikada do sada država nije imala vremena, interesovanja ili potrebe da i ovu veoma važnu materiju uredi na odgovarajući način i da je uredi zakonskim putem.
Prema našim evidencijama, odnosno evidencijama Saveza gluvih i nagluvih Srbije, u Srbiji živi 20.000 gluvih i 30.000 hiljada nagluvih osoba. Moguće da je taj broj i značajno veći. U svakom slučaju, ovo je način da osobe sa invaliditetom dobiju zakon koji omogućava njihovo svakodnevno uključivanje u društvo. To je njihovo pravo da se služe svojim prirodnim jezikom i da prirodni jezik, za njih znakovni jezik, bude deo svakodnevnog života.
Kao kada smo govorili o Zakonu o upotrebi psa vodiča, pa jednog dana možda u ovim klupama budemo imali čast da sedi poslanik koji će se kretati uz pomoć psa vodiča, možda ćemo jednog dana imati ovde i tu čast da nam sedi poslanik iz redova gluvih ili nagluvih koji će na ovoj sednici imati pravo na upotrebu tumača i upotrebu znakovnog jezika. Do sada to nije bilo predviđeno.
Srbija nije zemlja sistemske diskriminacije bilo koga, ni po bilo kom osnovu, pa ni za osobe sa invaliditetom, ali zakoni, kao što je Zakon o upotrebi znakovnog jezika, jeste naš način da u svakodnevnom životu osobama koje svrstavamo u gluve i nagluve omogućimo da u nedostatku drugog načina komunikacije obavljaju sve one redovne poslove i zadatke koje možemo da radimo i vi i ja.
Ono što je takođe veoma važno, osim uvođenja znakovnog jezika u svakodnevni život, jeste što i tumači za znakovni jezik konačno postaju zanimanje, konačno postaju profesija. Oni će se od sada prepoznati u zvaničnoj nomenklaturi, ali isto tako će biti uređen i način kako se stiče zvanje, kako se obučavaju, kako mogu da prenesu svoje znanje.
Zakon je prošao javnu raspravu. Na njega su dale primedbe, neke su uvažene neke nisu, sve relevantne organizacije. Ovo što sada tražimo ovim zakonom već postoji u 81 lokalnoj samoupravi, ali ovim dajemo mogućnost da se i ostale lokalne samouprave uključe i da u svakodnevnom životu naši sugrađani, osobe sa ovim vidom invaliditeta postanu deo svakodnevnog života i da im se život zaista olakša. Ne možemo se mi izboriti sa svakim hendikepom, ali sa nepravdom i diskriminacijom sigurno možemo. Ovo je način da to upravo radimo.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo su zakoni u kojima nema ni politike ni ideologije. Ovo su zakoni koji menjaju i poboljšavaju svakodnevni život dobrog dela Srbije. Voleo bih da ih tako i posmatramo. Hvala na pažnji i idemo u raspravu.

Zahvaljujem ministru Vulinu.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Anamarija Viček. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre i saradnici, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su, kao što je gospodin ministar rekao, dva veoma značajna zakona i ja bih volela prvo da kažem par reči o Zakonu o upotrebi znakovnog jezika.
Značajna stvar je da je danas pred nama ovaj zakon, a još u aprilu 2013. godine je objavljeno u raznim medijima da će se do kraja 2013. godine usvojiti ovaj zakon. Međutim, kao što vidimo, to se prilično odužilo. Značajno je da je ovaj zakon danas pred nama, jer, prema podacima koje vodi Udruženje gluvih i nagluvih na lokalnom nivou, u Srbiji danas ima oko 30.000 gluvih i 100.000 nagluvih. Spektar problema gluvih i nagluvih je prilično širok, ali se i problemi umnožavaju zbog njihove nemogućnosti komunikacije sa sredinom.
Da se podsetimo, 2009. godine pokrenut je pilot projekat koji je sada raširen u celoj Srbiji, a zahvaljujući kome je prve četiri godine otvoreno više od 40 kancelarija za znakovne tumače u lokalnim zajednicama, koji pomažu gluvim osobama da pristupe svemu onome što im je bitno za život. Ovim zakonom se uređuje upotreba znakovnog jezika, pravo na učenje znakovnog jezika, pravo na upotrebu i način upotrebe, usluge tumača za znakovni jezik i mere za podsticanje primene i unapređenje potrebe znakovnog jezika kroz informisanje i obrazovanje na znakovnom jeziku i drugo.
Značajno je da je u članu 4, pri opisivanju prava na upotrebu znakovnog jezika, naznačeno da pored deteta to pravo imaju i roditelji. Naime, do sada se dešavalo da su roditelji dece koja imaju oštećeni sluh savladavala znakovni jezik od svoje dece ili od nastavnika svoje dece, ali to na volonterskoj bazi. Znači, do sada nije postojala takva mreža koja bi i roditelje pomogla u savladavanju znakovnog jezika. Pošto će sada ova stavka biti u zakonu, tj. da pored deteta i roditelj, staratelj može da savlada znakovni jezik, nadamo se da će i finansiranje podučavanja porodice gluve osobe biti takođe ubuduće nekako planirano u budžetu.
Kao što i član 5. sadrži, znakovni jezik se može učiti na dva načina. Jedno je u ustanovama obrazovanja i vaspitanja, u kojima se stiču znanja, sposobnosti i veštine radi sticanja ključnih kompetencija za ostvarivanje mogućnosti za lični, profesionalni i socijalni razvoj i dalje učenje. Može da se uči i u ustanovama u kojima se stiču sposobnosti za upotrebu stečenih znanja, sposobnosti i veština, odnosno stavova neophodnih za obavljanje radnih aktivnosti tumačenja znakovnog jezika i sticanja stručnih kompetencija za obavljanje poslova tumača za znakovni jezik.
Član 6. konkretno opisuje pravo na upotrebu usluge tumača za znakovni jezik, na taj način da gluva osoba koja koristi u komunikaciji znakovni jezik može ostvariti pravo na zakonu zasnovan interes ili izvrši obavezu, ima pravo na upotrebu usluga tumača za znakovni jezik. U postupku pred javnom službom, tj. državnim organom, organom autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave osoba koja koristi znakovni jezik ima pravo da koristi znakovni jezik, a takođe znakovni jezik se može koristiti i u političkom životu, na sastancima i sednicama organa javne vlasti, što pokazuje i član 8.
Pohvalno je da zakon sadrži i upotrebu znakovnog jezika u ustanovama obrazovanja. Naime, član 9. kaže da obrazovno vaspitni rad u ustanovama obrazovanja i vaspitanja, ali i studije na visokoškolskoj ustanovi može da se izvodi na znakovnom jeziku za gluve osobe. U procesu ostvarivanja ovog prava i interresorna komisija ima značajnu ulogu. Naime, to je komisija koja preporučuje da li da se dete školuje u segregovanom ili inkluzivnom okruženju.
Značajno je da gluva osoba, u skladu sa ovim zakonom, član 10, ima pravo da koristi znakovni jezik kod poslodavca u toku zapošljavanja i rada, i to pri obavljanju razgovora za posao, kod zaključivanja i otkazivanja ugovora o radu ili drugog ugovora o radu van radnog odnosa, stručnom osposobljavanju i usavršavanju, volontiranju i drugo. Po bilo kom osnovu, sve dok postoji objektivna potreba za takvom uslugom, a i u svakom slučaju kada se zaposlenima saopštavaju informacije koje bi mogle uticati na proces rada i njihov položaj, što će gluvim osobama omogućiti jednake šanse na tržištu rada.
Tako dolazimo do jednog značajnog pitanja, a to je način upotreba usluge tumača za znakovni jezik. Naime, član 11. opisuje da gluva osoba, da bi koristila uslugu tumača za znakovni jezik, podnosi zahtev Udruženju osoba sa invaliditetom na teritoriji lokalne samouprave i Udruženje pruža uslugu tumačenja ukoliko raspolaže sredstvima za tu uslugu. Ali, ako Udruženje nije u mogućnosti da pruži tu uslugu jer ne raspolaže sredstvima, prosleđuje zahtev savezu udruženja koje se bavi zaštitom gluvih i ukoliko raspolaže sredstvima koja su u skladu sa zakonom namenjena za te svrhe, obezbeđuje upotrebu usluge tumača znakovnog jezika koji obavlja uslugu najbliže teritoriji na kojoj gluva osoba ima prebivalište.
Ostaje otvoreno pitanje – šta se dešava ukoliko ni Udruženje ni Savez nemaju sredstva za tu uslugu? Shodno tome, u članu 12. postoji opcija da se usluga može obezbediti i od strane drugih udruženja koja se bave zaštitom gluvih osoba, u skladu sa svojim ciljevima, odnosno kasnije u skladu sa članom 15. – Savez se obraća ministarstvu koje je nadležno za poslove unapređenja zaštite osoba sa invaliditetom, ne bi li ono obezbedilo razvoj i upotrebe usluge tumača za znakovni jezik u potrebnom obimu.
Ali, u vezi sa ovom odredbom, ali i sa prethodnom, nameće se pitanje u kom vremenskom roku Udruženje, odnosno Savez ima obavezu da obezbedi uslugu, pošto to za sada zakon ne sadrži, odnosno treba da prosledi i ukoliko nije u mogućnosti da obezbedi uslugu, postoji pitanje u kom vremenskom roku i kako ministarstvo treba da obezbedi uslove za upotrebu usluge tumača za znakovni jezik.
U članu 13. nalazimo interesantnu stavku, naime, usluga tumača za znakovni jezik ostvaruje se neposrednim obraćanjem javnoj službi, koja je u obavezi da ovu uslugu obezbedi od strane zaposlenog koji zna znakovni jezik, a ukoliko nema takvog zaposlenog, može obezbediti tumača za znakovni jezik na teret sredstva te službe, ukoliko Udruženje ili Savez ne raspolaže sredstvima za pružanje te usluge.
Tako dolazimo do veoma značajne stavke, naime, član 14. koji uređuje uslugu tumača za znakovni jezik kod poslodavca, obezbeđuju Udruženje ili Savez, opet u zavisnosti od toga da li raspolaže sredstvima u skladu sa zakonom za te namene, ali u svakom slučaju smatramo da je značajno da sredstva za uslugu tumača za znakovni jezik ne obezbeđuje poslodavac, što je dobro, jer se poslodavac ne opterećuje, te se na taj način poslodavci možda i motivišu za odabir gluve osobe pri zapošljavanju, što svakako poboljšava šanse gluvih osoba na tržištu rada.
Bitne odredbe su i sadržane u članu 16. Naime, tačno je formulisano kako se obezbeđuju sredstva za upotrebu usluge tumača, a to su sredstva iz budžeta Republike Srbije koja su namenjena za finansiranje organizacija osoba sa invaliditetom i drugih udruženja, a sve sa ciljem unapređivanja socio-ekonomskog i društvenog položaja osoba sa invaliditetom, tačnije, u okviru finansiranja ustanove socijalne zaštite ili drugog pružaoca usluga socijalne zaštite.
Značajno je takođe da su, na osnovu člana 17, pružaoci medijskih usluga dužni da sagledaju mogućnosti i rade na stvaranju uslova za omogućavanje praćenja audio-vizuelnih medijskih usluga putem tumača, što se u okolnim državama inače i može videti u javnim nacionalnim medijskim servisima. Naime, u Nacionalnoj televiziji se u toku „Dnevnika“ ili „Novosti“ pojavljuje tumač za znakovni jezik, odnosno druga varijanta je kada se titluju emisije da bi gluvi mogli da prate emisije od javnog značaja.
Što se tiče mera za unapređenje upotrebe znakovnog jezika, što je i sadržano u članu 19, da svi organi koji su nadležni za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom, kao što su javna služba, ministarstvo i drugi organi, kao i naučnoistraživačke obrazovne ustanove i ustanove kulture, trebalo bi da po svojim mogućnostima sagledaju potrebe i razviju mogućnosti da ravnomerno obezbede brze i efikasne usluge, a bitno je tu da se spomene razvoj i promovisanje znakovnog jezika, i to ne samo srpskog znakovnog jezika, nego i znakovnog jezika nacionalnih manjina.
Interesantno je što se u ovom predlogu zakona pojavljuje znakovni jezik nacionalnih manjina. Nismo sigurni kako se to odvija u slučaju drugih nacionalnih manjina, ali u slučaju mađarske nacionalne manjine, na teritoriji Vojvodine praktično ne postoji poseban znakovni jezik na mađarskom jeziku, nego deca sa oštećenjem sluha koja pohađaju nastavu na mađarskom nastavnom jeziku koriste srpski znakovni jezik. Koriste priručnik koji sadrži slike određenih znakova sa ćiriličnim pismom ispod tih slika, tako da je to jedno interesantno stanje i možda bi u tom pravcu trebalo malo da se razmisli.
Na kraju, reći ću još samo nekoliko rečenica o školovanju dece sa oštećenjem sluha. Naime, iako je inkluzivno obrazovanje u Srbiji praktično obavezno, postoje primeri izuzetno dobre prakse sa specijalnim školama za gluve i nagluve, međutim, postoje i dobri primeri prakse u redovnim školama, kada se u inkluzivnom obrazovanju nađu deca sa oštećenjem sluha. Međutim, veoma često se tu pojavljuje problem da nastavni kadar nije spreman na to. Znači, celokupan nastavni kadar škole bi trebalo da dobije podršku u savladavanju znakovnog jezika.
Naravno, na kraju bih volela da zaključim da SVM i ovaj zakon podržava.
Sada bih volela još par rečenica da kažem o izmenama i dopunama zakona koji je pred nama, o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. SVM će i ovaj drugi zakon podržati u danu za glasanje.
Pre nego što krenem o nekim detaljima, da se podsetimo da do sada važeći Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti donet je 2009. godine, a dopunjen i izmenjen 2010. godine. Volela bih da naglasim nekoliko razloga zbog čega je značajno da je ovaj zakon o dopunama i izmenama pred nama. Poslednjih godina smo se, naime, suočavali sa teškoćama, odnosno preprekama u sprovođenju zakona, te zakonom koji je pred nama u suštini se detaljnije uređuju pojedina pitanja u cilju efikasnijeg sprovođenja propisa u praksi i kroz regionalizaciju Nacionalne službe za zapošljavanje, odnosno redizajn aktivnih mera zapošljavanja.
Ovim zakonom se, u cilju racionalizacije i kao mera štednje, predlaže i smanjenje broja članova Nacionalne službe za zapošljavanje u Upravnom odboru sa devet na sedam i tako se predlažu mere radi podizanja kvaliteta rada, i to podizanjem učinka rada savetnika zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Uz podršku Svetske banke unapređuje se, kao što smo čuli gospodina ministra, proces kreiranja mera i programa aktivne politike zapošljavanja, boljom analizom i korišćenjem postojećih podataka. Izmene i dopune koje imaju za cilj racionalizaciju i uvode se kao mere štednje u članu 12, naime, devetočlani Upravni odbor Nacionalne službe za zapošljavanje se menja na sedam članova, pri tome sastav ostaje isti, tj. tri člana predlaže Socijalno ekonomski savet, a četiri člana ministar nadležan za poslove zapošljavanja.
Član 2. Predloga zakona dopunjuje član 18. Zakona koji se odnosi na dužnost zaposlenog u Nacionalnoj službi za zapošljavanje za stalnim stručnim usavršavanjem radi uspešnijeg i kvalitetnijeg obavljanja poslova zapošljavanja, a i sticanja kompetencija potrebnih za rad, u skladu sa opštim principima i standardima.
Pozitivno je da će od sada biti dužnost nacionalne službe da obezbedi i organizuje program uvođenja u posao zaposlenog, kao i stručno usavršavanje, odnosno osposobljavanje zaposlenih, a i proveru stručne osposobljenosti zaposlenih, i to na osnovu opšteg akta o postupku, sadržaju i programu stručnog usavršavanja i osposobljavanja zaposlenih i uvođenja u posao zaposlenog.
Značajno je još da se dopunom člana 43. fleksibilnije definišu druge mere usmerene ka zapošljavanju, tj. ostavlja se dovoljno prostora za varijacije. To je apsolutno opravdano ako uzmemo u obzir da se akcioni plan zapošljavanja u ministarstvu donosi na godišnjem nivou.
U članu 4. Predloga zakona reči: „materijalno obezbeđenje“ se zamenjuju rečima: „novčano-socijalnu pomoć“, što je bilo potrebno da bi se ovaj zakon uskladio sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, što je svakako za pohvalu, pošto, svejedno kako je mala izmena, zakoni moraju biti usklađeni međusobno.
Članom 5. Predloga zakona se predlažu značajne dopune. Naime, pored toga što je nezaposleni dužan da prihvati odgovarajuće dodatno obrazovanje i odluku na koju ga Nacionalna služba za zapošljavanje uputi, značajno da se dodaje da se nastoji na tome da nezaposleni nema pri tome nikakve dodatne troškove, nego će Nacionalna služba, pored plaćanja obaveznih udžbenika i troškova prevoza, obezbediti novčanu pomoć, u zavisnosti od uslova utvrđenih opštim aktom Nacionalne službe.
Treba da izdvojimo izmenu člana 69. Često se dešavalo da se nije znalo tačno šta je osnovica, pošto nije isto ako zaposleni ima isplaćenu zaradu ili ako su isplaćeni samo doprinosi ili nema ništa isplaćeno. U ovom članu se to sad usaglašava.
Bitno je još da napomenemo i član 11, kojim se dopunjuje član 75, koji uređuje one slučajeve kada se isplate novčane naknade, obustavlja, kao što su, na primer, trajanje ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, odsluženja ili dosluženja vojnog roka, izdržavanje kazne zatvora, i tu se dodaje: „i trajanje pritvora“ u trajanju od šest meseci.
Volela bih da podsetim da Savez vojvođanskih Mađara već dugi niz godina nastoji na tome da sistem socijalne zaštite bude pravičniji, te da se na primer uskrati mogućnost višestrukim povratnicima u vršenju krivičnih dela da primaju socijalnu pomoć.
Takođe, tu bih volela još da istaknem na kraju Uredbu o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći koju je donelo Ministarstvo za rad i socijalna pitanja u oktobru 2014. godine i time se stvorila mogućnost da se punoletnim, radno-sposobnim korisnicima socijalne pomoći uvede obavezno učešće u programima raznih javnih aktivacija, kao što su obrazovanje, lečenje, društveno-koristan rad i zapošljavanje.
Bilo bi interesantno čuti od gospodina Vulina, kad se stvori prilika za to, kakva su iskustva sa implementacijom te uredbe, pošto je prošlo šest meseci i pozitivni rezultati bi se mogli očekivati.
Još jednom da napomenem da će Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara podržati oba zakona u Danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Gospodine ministre, i vi ste danas relativno kratko govorili o ova dva predloga zakona koji su na dnevnom redu, pet minuta o Predlogu izmena i dopuna Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti i svega tri minuta o jednom novom zakonu, koji se prvi put donosi, zakonu o upotrebi znakovnog jezika. I ja sad ne znam kako da razumem tu neaktivnost, juče vaše koleginice, potpredsednice Vlade, gospođe Mihajlović i vas danas, da li ste vi pod utiscima naslovnih strana tabloida u kojima vidim da vam se završava mandat ovih dana ili se možda bavite promocijom rezultata Vlade u prethodnih godinu dana pa se niste bolje pripremili, da nam malo više kažete o zakonima koje treba Skupština da usvoji. Poslanici ovde govore mnogo više, iako su imali mnogo manje vremena da se spreme za ove zakone.
Ova dva zakona koje vi danas predstavljate ispred Vlade su oba poslata u skupštinsku proceduru po hitnom postupku. Ono što meni nije bilo jasno kada sam čitao Predlog zakona o upotrebi znakovnog jezika je – zašto hitan postupak? U obrazloženju se kaže zašto hitan postupak – zato što je već u skupštinskoj proceduri u decembru bio zakon o korišćenju psa vodiča, pa bi bilo dobro da se…

Gospodine Đurišiću, samo jedna informacija. Skinut je hitan postupak, ne radimo po hitnom postupku.

Evo, piše – da se donese po hitnom postupku.

On je ušao po hitnom postupku, ali je skinut hitan postupak.

Pustite vi to, kad vi skinete. Ja ne mogu to da pratim. Znači, vi ste poslali ove zakone po hitnom postupku i ja se pitam zašto? Znači, Zakon o upotrebi znakovnog jezika je još 2013. godine, maj, juni, juli, obavljena javna rasprava. Ne vidim ništa hitno u tome, sem u načinu rada Vlade i Skupštine za ovih godinu dana. Možda je to prilika da govorimo o tome kako je ova Skupština radila.
Kod ovog drugog zakona, o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, sami ste rekli – hitan postupak, nema javne rasprave, ali ste komunicirali sa zainteresovanim stranama. I meni je zanimljivo to komuniciranje. To je verovatno ova pohvala juče koju sam mogao da vidim od strane predstavnika Unije poslodavaca na saradnju sa ministarstvom u poslednjih godinu dana. Ja verujem da su oni vrlo zadovoljni, jer je izmenama Zakona o radu Vlada obespravila radnike, dala poslodavcima priliku da radnike mnogo lakše otpuštaju, da teže ostvaruju svoja prava i verovatno je ova izmena Upravnom odboru nagrada poslodavcima za tu pohvalu i za tu podršku.
Znači, Upravni odbor koji se menja predlogom ovog zakona, ovde se govori sa devet na sedam članova. U prethodnom Upravnom odboru bila su četiri člana koje imenuje Vlada, četiri člana koja dolaze iz Socijalnoekonomskog saveta i direktor Nacionalne službe je bio taj deveti član, sada će biti sedam. Tako da nema direktora, a smanjuju se za jedno mesto predstavnici Socijalnoekonomskog saveta. U prethodnom zakonu je stajalo da će od ta četiri biti dva predstavnika poslodavaca i dva predstavnika sindikata. Sada ne piše ništa. Znači, biće ili tri člana od predstavnika poslodavaca ili ako baš ministar bude želeo malo da ispoštuje formu biće dva. Jedan taj odnos, sasvim sigurno u korist poslodavaca, jer oni hvale rad Vlade pa mora nekako da se nagradi. Znači, to je ta briga velikog levičara ministra za rad i zapošljavanje i njegovo odnos sa sindikatima.
Ministar je u to malo što je rekao u obrazloženju zakona rekao je – ovaj zakon će da podstakne ljude koji se nalaze u Nacionalnoj službi za zapošljavanje da aktivno traže posao. E, ja bih voleo da vidim koji to posao oni u Srbiji traže. Koja se to radna mesta otvaraju. Šta se to u Srbiji dešava. Mogli smo juče da vidimo kako recimo nemački privrednici vide situaciju u Srbiji i da vidimo njihovu ocenu, da su pesimisti, da su ocenili uslove rada u prošloj godini loše. Da se govori o tome kako četiri fabrike koje su želele da dođu u Srbiju i otvore radna mesta su završili u Makedoniji. To je rezultat ove Vlade.
Vi ministre volite da se hvalite padom ne zaposlenosti i ovde smo vodili tu raspravu, ja sam onda morao da nađem papir, pošto mi niste verovali.
Znači, saopštenje: „Zaposleni u Republici Srbiji u 2014, godišnji prosek Republičkog zavoda za statistiku“. Možete da pogledate, od 20. januara 2015. godine, znači skinuto sa sajta.
Ovako počinje - ukupan broj formalno zaposlenih u 2014. godini bio je 1.697.686, što je u odnosu na 2013. godinu predstavlja smanjenje od 1%. Znači, to je statistika o broju zaposlenih u Srbiji. To su rezultati rada vaše Vlade.
Ja znam, vi ćete meni da kažete kako anketa o broju nezaposlenih govori da je broj nezaposlenih pao i ta anketa, ako je istinita, i pokazuje te podatke, govori, jedni zaključak koji može da se izvede iz analize te ankete je da je povećan broj zaposlenih na crno. Na crno i to je stajalo kada smo usvajali rebalans budžeta u oktobru mesecu, u obrazloženju Predloga rebalansa stajalo je da je povećanje broja formalno zaposlenih, a smanjenje nezaposlenih rezultat povećanja broja zaposlenih na crno.
S obzirom, da je pod vašim Ministarstvom, ingerencija za borbu protiv rada na crno i to jeste bio jedan od prioriteta koji smo čuli u ekspozeu premijera, pre nepunih godinu dana ovde, ne znam kako će te da se pohvalite tim svojim rezultatom.
Znači, ovaj Zakon nije imao javnu raspravu, govorim o Zakonu o izmenama i dopunama zakona o zapošljavanju u slučaju nezaposlenosti, ali je Vlada ovim izmenama predvidela dalje smanjenje prava na materijalnu dobit onih ljudi koji ove godine će ostati bez posla.
Znači, ne samo ljudi koji se nalaze u preduzećima u restrukturiranju, da li je njihov broj 50 hiljada, 40 hiljada, 80 hiljada, ne znamo, znamo da je 16 milijardi dinara predviđeno u budžetu Republike Srbije, ali se ovde ne radi samo o njima.
Izmenama i dopunama Zakona se priprema teren za otpuštanje ljudi u državnoj upravi i govori se o tome kakva će oni prava imati, kakve će im biti osnovice za obračun novčane naknade i na koji način će moći da dobiju ona sredstva koja im pripadaju po Zakonu, kada ostanu bez posla. Ta sredstva će biti manja nego pre godinu dana.
Prvo, iz razloga što su manje plate, pa su manje i osnovice, pa će samim tim i naknade biti manje. Onda će se desiti da će primiti možda više od tog minimalnog iznosa 60 hiljada dinara, jeli, pa neće imati pravo na naknadu koju primaju nezaposleni.
Ministar je već video da se u praksi dešavaju zloupotrebe i sada je izmenama i dopunama zakona spremio mogućnost da te zloupotrebe spreči i to je dobro. Treba ovo malo što ima para da se raspodeli ravnopravno, ali mi smatramo da je jedna stvar urađena pogrešno.
Ovaj zakon predviđa situaciju da, kada zaposlenom prestane radni odnos, a poslodavac mu nije isplaćivao platu, da se kao osnovica za obračun visine novčane naknade uzima minimalna zarada u Srbiji, a ne ugovor o radu koji je zaposleni imao sa prethodnim poslodavcem, što je naš predlog.
Šta to znači? Zaposleni je trebao da ima neku platu, poslodavac mu nije plaćao, nije plaćao poreze ni doprinose, taj dug će ostati između poslodavca i države. Da li će i kad će isplatiti, mi to ne možemo da znamo. Država ima mehanizme da to naplati.
Onaj koji je bio u toj nesrećnoj situaciji će sada umesto da mu se obračuna, makar ona vrednost koju će država možda naplatiti, poreza i doprinosa, njemu će biti obračunata minimalna zarada i na osnovu te minimalne zarade u Republici Srbiji, određene i naknade.
Znači, dva puta će biti oštećen, država će se možda naplatiti, možda neće, to ne možemo da znamo. Čujemo o sjajnim rezultatima naplate, povećanja naplate poreze, doprinosa. Poreska uprava radi. Med i mleko.
Ali, cenu ovde plaćaju građani, odnosno oni koji nemaju mogućnost da zaštite svoja prava, na ovaj način im se duplo ili da kažem više puta ima se smanjuje ono što bi trebali da dobiju, znači otićiće i dobiće naknadu po iznosu minimalne zarade u Srbiji, a ne po onome što su imali u ugovoru o radu i mi smatramo da je to loše i da rešenje u Zakonu treba da bude tako da se, kao za osnovicu uzme taj iznos iz ugovora o radu koji svaki zaposleni ima, a trebao bi da ga ima sad posle usvojenih izmena i da se zna gde se taj ugovor nalazi i sve drugo što smo ovde imali u raspravi kada smo usvajali izmene i dopune Zakona o radu.
U svakom slučaju, ovako predloženi Zakon, naša poslanička grupa neće podržati. Dali smo određeni broj amandmana, lično sam vrlo skeptičan u tu mogućnost da se ti amandmani usvoje, ali u krajnjoj linije sve ovo što radimo i vi kao Vlada i mi kao poslanici u parlamentu, ostaje negde zabeleženo i siguran sam da će građani to u budućnosti ceniti.
Da kažem nekoliko reči o Zakonu o upotrebi znakovnog jezika. Dobro je što se jedan ovakav Zakon donosi. Činjenica da on, pre svega polazi od nekoliko ustavnih načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, član 23. Ustava, prava na slobodu mišljenja izražavanja i prava na obaveštenost, članovi 46. i 51. Ustava i pravo na rad i pravo na obrazovanje.
Odnosno, smatramo da ovaj Zakon nije do kraja razrađen, da su propuštene neke bitne stvari da se nađu u ovom zakonu i da ima nedostatke.
Pre svega, radi se o položaju tumača, nisu definisana njihova prava i obaveze, etička pravila, obuka, registar i pravo na naknadu za rad. Registar ne postoji u Predlogu zakona i mi smatramo da je on neophodan.
Takođe, prethodna moja koleginica je govorila o tome da sredstva za angažovanje tumača, koji se angažuju preko Saveza, da se tumači mogu angažovati u koliko Savez raspolaže sredstvima.
Znači, Zakonom nije jasno predviđeno koja sredstva će se obezbeđivati. Savez ima iz kojih izvora i na koji način će oni znati i moći da planiraju svoje obaveze, to se ostavlja kao mogućnost da sredstava ima ili nema, što mislimo da je loše i neozbiljno za jedan Predlog zakona.
Smatramo da nije dovoljno dobro urađeno ni pitanje učenja znakovnog jezika.
Znači, govori se o, odnosno, pre svega tu mislimo na učenje znakovnog jezika kod odraslih lica, kao i pitanje korišćenja znakovnog jezika u postupcima ostvarivanja prava. znači.
Predlagač je predvideo da gluva osoba tek kada nije u mogućnosti da nekim drugim vidom komunikacije ostvari svoja prava, onda može da koristi usluge tumača, što mi mislimo da je loš princip da se tako kreće, mislimo da princip treba da bude da se unapred omogući svakome ne da neka osoba mora da dokazuje da nije u stanju da konzumira svoja prava i da tek onda se obezbeđuje tumač.
Takođe, smatramo dobro je što se u određenim delovima ostvarivanja prava na rad obezbeđuje tumač, ali imamo dileme da li je dovoljno samo za te oblasti, znači prilikom zaključenja ugovora o radu i zapošljavanju ili nekih drugih ugovora, da li je možda zakon mogao da predvidi i šire pravo na korišćenje tumača osoba kojima je on neophodan u ostvarivanju prava na rad.
U svakom slučaju, jedan ovakav zakon verujem da će kada zaživi u praksi doživeti izmene, da će biti ispravljeno ono što možda sada nismo na najbolji način, odnosno zakonodavac nije na najbolji način predvideo, da ćemo učiti iz iskustava, s obzirom da je ovo prvi put da se jedan ovakav zakon donosi, što mi podržavamo, ali smatramo da u ovom zakonu ima mnogo opštih mesta, mnogo prava za koja nisu utvrđeni jasni mehanizmi da se ta prava koriste, da nije jasno definisano finansiranje ostvarivanja svih tih prava i da bi ovih 50.00 ljudi, kako je rekao ministar na početku, koji će biti, da kažem, primarni korisnici ovog zakona, da bi se njima omogućio kvalitetniji život i bolje uključivanje u društveni život Srbije, da će ovaj zakon biti potrebno u budućnosti menjati. Hvala.