Vreme kolega Šormaz.
Smatram da nije povređen član 107.
Kolega Stefanović je na njemu specifičan način obrazlagao Predlog svog zakona i potpuno se slažem da će građani na narednim izborima da utvrde ko je u pravu a ko nije.
Da li želite da se Skupština u Danu za glasanje izjasni? (Ne.)
Da li predstavnik predlagača Nikola Selaković, ministar pravde, želi reč?
Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim na početku objedinjene načelne rasprave da vam predstavim najvažnija rešenja koja sadrže predlozi zakona koji su na dnevnom redu, a reč je o Predlogu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Predlogu zakona o dopuni Zakona o sudijama, Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola broj 15 kojim se menja Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske federacije o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka.
Nikada se u Srbiji, niti u bilo kojoj drugoj modernoj državi nije tolerisalo kašnjenje i odugovlačenje u sudskim postupcima. Davno je uočeno da dugo trajanje sudskih postupaka direktno šteti ostvarivanju prava pred sudom, kao jednoj od najbitnijih institucija pravne države, remeti poverenje u sudove.
Oni koji smatraju da je suđenje samo uzaludan napor koji valja izbeći ili se pasiviziraju i mire sa nepravdom ili pravdu traže izvan institucija, ponekad i nasiljem. Zato je blagovremeno suđenje ne samo instrument ostvarivanja pravnog, već i socijalnog poretka. Uprkos svemu, uprkos toj svesti, može se komotno reći da je sporo sudstvo danas jedan od najvećih problema evropskih država.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je Savet Evrope usvojio 1950. godine, a tadašnja Srbija i Crna Gora ratifikovala decembra 2003. godine, predviđa da, citiram: „svako tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom obrazovanim na osnovu zakona“,tako glasi član 6. stav 1. Konvencije, kraj citata.
Tako je u evropska prava ušao pojam suđenja u razumnom roku kao standard koje države članice Saveta Evrope neprestano nastoje da dosegnu. Pojam suđenja u razumnom roku nije definisan ni u jednom međunarodnom aktu, niti, koliko je meni poznato, u nacionalnom zakonodavstvu upravo zato što suđenje u razumnom roku zavisi od mnoštva elementa, od kojih neki daleko premašuju uticaje koji potiču iz samog pravosudnog sistema ili zavise od rada sudija.
Postoji niz činilaca koji ne pogoduju brzini suđenja - nestabilan pravni poredak u kome se često donose i menjaju doneseni zakoni, nedovoljna pripremljenost za početak primene zakona, protivrečnost važećih zakona, odsustvo pravne svesti, odnosno svesti o vezanosti pravom, nizak nivo društvene discipline i organizacije, nedovoljna zainteresovanost najviših sudova da zauzimaju pravne stavove o pitanjima koja su sporna u praksi i time unifikuju, rutiniziraju rad sudova, posebno u uslovima nestabilnog pravnog poretka, procesni zakoni koji pogoduju nepotrebnim odugovlačenjima i pred sudiju stavljaju odsečna merila za ubrzanje postupka, neodgovarajuće uređenje sudskog sistema, česte promene u vrstama sudova i nadležnosti sudova koje vode u gubljenje vremena zbog seljenja predmeta, čest odliv sudija i sudova, česte promene sudija u jednom predmetu, preopterećenost sudova tzv. nesudećim stvarima, odsustvo sistema koji potencijalne stranke destimuliše da dođu pred sud. Sve su ovo neki od razloga koji utiču na nepostojanje suđenja u razumnom roku.
Konačno, ne sme biti izostavljena i nemarnost i nedovoljna posvećenost sudija sudijskom pozivu, praćena odsustvom njihove disciplinske i druge odgovornosti. Ne bi bilo dobro kada bi sociološko-sistemski uzroci sporosti sudstva Srbije zamaglili odgovornost sudija, ali bi bilo još gore kada bi se sudije proglasile jedinim krivcima za spora suđenja, jer koliko treba vremena da se posle tzv. reforme pravosuđa sudije oslobode straha od političkih i drugih vanstrukovnih činilaca na njihovu karijeru, njihov poziv i njihove živote? Koliko vremena treba da se sudije priviknu na nove sistemske zakone koji su, po pravilu, sve jedan gori od drugoga, hiperprodukovali se sa svakom promenom izvršne vlasti?
Pri svemu tome, moratorijum na donošenje zakona koje primenjuju sudovi ili koji se njih neposredno tiču nije moguć, budući da oni zakoni koji važe jesu ponekad toliko loši da se moraju menjati da ne bi izazvali socijalne tenzije. Neki su pak toliko nejasni da nije moguća primena čitavog niza njihovih odredaba.
Ako bismo se ograničili na nerešene stare predmete prema datumu inicijalnog akta u kojima postupci traju od pet do 10 godina i na one starije od 10 godina, stanje u našim sudovima je alarmantno.
Prema izveštaju o radu sudova u Republici Srbiji za 2014. godinu starih predmeta u kojima postupak traje između pet i 10 godina ima ukupno 713.521, dok onih u kojima postupak traje više od 10 godina ima ukupno 239.944 predmeta. Sve ukupno to daje brojku od 953.515 starih predmeta u našim sudovima, nešto manje od miliona. Važno je istaći da od ovog broja više od 90%, tj. 874.277 predmeta čine predmeti izvršenja na osnovu verodostojnih isprava, dok na sve druge otpada 79.216 predmeta. Pa ipak, ne nalazimo se u začaranom krugu, niti pred predajom.
Rasterećenje i ubrzanje rada sudova postignuto je početkom primene Zakona o javnom beležništvu, velikim naporima da se održi i poboljša rad izvršitelja posredovanjem, a pred nama je usvajanje zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Procesni i osnovni materijalni zakoni više se ne menjaju često. Uvođenje novih evropskih tendencija u naše zakonodavstvo praćeno je pokušajima da se zadrže i često ne menjaju zakoni koji manje zavise od tekovina EU.
U Srbiji je došlo na red da se u meri, u kojoj je to uopšte zakonom moguće zaštiti pravo građana, ali i drugih pravnih subjekata na suđenje u razumnom roku, ali u odnosu sudova i građana ništa nije jednosmerno. Zaštita prava građana na suđenje u razumnom roku mora da dovede do ubrzanijeg i delotvornijeg rada sudova, a opet, delotvorniji rad sudova treba da smanji povrede prava građana.
Zato se Predlog zakona u principu zasniva na kompromisu između ideje da se što više zaštiti pravo na suđenje u razumnom roku i strankama što pre pruži obeštećenje, ali i podstakne ubrzanje rada sudova.
Ilustrovaćemo to jednim primerom. Uzmimo stranku koja podnese prigovor, jer smatra da postupak traje previše dugo. Predsednik suda usvoji prigovor stranke, utvrdi da je njeno pravo na suđenje u razumnom roku povređeno i odredi konkretne delotvorne procesne radnje koje sudija treba da preduzme. Sudija je dužan da naložene procesne radnje shodno rešenju predsednika suda preduzme u roku koji ne može biti kraći od 15, niti duži od 40 dana. Ovde nastaje zanimljiva situacija. Sasvim izvesno je da je stranci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i sasvim izvesno je da sudija treba da preduzme procesne radnje koje trebaju da ubrzaju postupak.
Pisci zakona susreli su se da dilemom - da li stranci priznati pravo na obeštećenje od trenutka kada je primila prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da je njeno pravo povređeno ili od trenutka kada istekne rok u kome je sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje?
Prvo rešenje nesumnjivo vodi bržem obeštećenju stranke zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Njegove slabosti, međutim, sastoje se u tome što stranka pribavljanjem obeštećenja bitno gubi dalji interes za ubrzanjem postupka koji bi trebalo da je njen primarni interes. Ona je postupak i pokrenula zbog ubrzanja, a ne zbog sticanja novčanog obeštećenja.
Pored toga, znajući da je stranci bitno smanjen interes za ubrzanje postupka, sudija se destimuliše da blagovremeno postupi po nalogu predsednika suda
i zaista ubrza postupak. Prema ovome, opcija prema kojoj bi stranka stekla pravo na obeštećenje od trenutka kada je primila prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da je njeno pravo povređeno zapostavlja interes da se postupak ubrza.
Stoga je u Predlogu zakona propisano sledeće: „Stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje“.
Ustav Srbije predviđa da „svako ima pravo na nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka kao i optužbama protiv njega“ i da „svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno Ustavom“. Ovo su, dame i gospodo narodni poslanici, čl. 32. i 22. Ustava Republike Srbije iz kojih jasno proizlazi da su za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u našem pravnom sistemu nadležni sudovi.
Međutim, kao što se pojam suđenje šire tumači u praksi Evropskog suda za ljudska prava, tog čuvara konvencije, šire se tumači i u Predlogu zakona. Sistem krivično-procesnog prava u Srbiji izmenjen je utoliko što istragu sada vode javni tužioci i ta istraga se takođe podvodi pod pojam suđenja. To je zakon učinilo složenijim nego što bi bio da istragu i dalje vode sudovi.
Izlaz iz komplikovane situacije nađen je u spoju ustavnog načela o sudskoj zaštiti, pravo na suđenje u razumnom roku i funkcionalnoj nezavisnosti organizacione samostalnosti javnog tužilaštva. Stoga predsednik suda koji po prigovoru utvrdi da postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku. u istrazi koju vodi javno tužilaštvo, dostavlja svoje rešenje neposredno višem javnom tužiocu koji nalaže, u obliku obaveznog uputstva, neposredno nižem javnom tužiocu procesne radnje koje on treba da preduzme i određuje rok za to.
Predlog zakona predviđa dva pravna sredstva čija je svrha da omoguće ubrzanje postupka – da preduprede dugo trajanje postupka, a to su: prigovor i žalba. O njihovoj osnovanosti odlučuju predsednici sudova. Postupak zaštite počinje podnošenjem prigovora u pismenom obliku.
Prigovor se podnosi sudu u kome se nalazi sudski predmet, nezavisno od toga da li je taj sud povredio pravo na suđenje u razumnom roku ili ne. Dakle, sudstvo se posmatra kao jedinstven sistem. Rešenja koja o prigovoru podnosi predsednik suda i predsednik neposredno nižeg suda po žalbi ne smeju da zadiru u nezavisnost i samostalnost sudija u pogledu činjeničnih i pravnih pitanja predmeta suđenja ili istrage. Bilo bi to protivno Ustavom proklamovanoj nezavisnosti sudija.
Predsednik suda sme jedino da vrednuje razvoj sudske stvari u vremenu, a ne njen funkcionalni razvoj. Kontrolisanje razvoja postupka u vremenu i jeste srž prava na suđenje u razumnom roku.
Predsednik suda koji usvoji prigovor utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, navodi razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke, to su nepravilnosti koje su učinjene u toku razvoja samog postupka u vremenu i nalaže sudiji da preduzme mere kojima se delotvorno ubrzava postupak.
Stranka načelno ima pravo na žalbu protiv rešenja predsednika suda u tri slučaja. Najpre, kada je prigovor odbijen ili kada predsednik suda ne odluči o prigovoru u roku od dva meseca od prijema prigovora, tj. ne odluči o tome da li je povređeno ili nije pravo na suđenje u razumnom roku, ali i kada je predsednik suda njen prigovor usvojio i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, što je specifično rešenje Predloga zakona, kojim se potpuno štiti pravo stranke na delotvorno ubrzanje sudskog postupka.
Ovaj poslednji slučaj može da se dogodi najpre, pod jedan – ako je predsednik suda usvojio prigovor i utvrdio povredu prava u istrazi koju vodi javni tužilac, ali neposredno viši javni tužilac nije doneo obavezno uputstvo u roku od osam dana od prijema rešenja predsednika suda; pod dva – ako predsednik suda uopšte ne naloži mere kojima se delotvorno ubrzava postupak ili ih naloži, ali one nisu pogodne da delotvorno ubrzaju postupak, ili ako neposredno viši javni tužilac naloži mere koje nisu pogodne da delotvorno ubrzaju postupak; pod tri – ako je predsednik suda usvojio prigovor i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i ako su sudiji ili javnom tužiocu naložene delotvorne procesne radnje koje on ne preduzme u roku koji mu je odredio predsednik suda odnosno neposredno viši javni tužilac.
Slučaj pod dva treba da spreči manjkave prvostepene odluke koje samo formalno izlaze u susret strankama, dok suštinski ne omogućavaju ubrzavanje postupka, čime pravo stranke pretvaraju u „nudo mjus“ a sam prigovor čine nedelotvornim.
U slučajevima pod jedan i pod dva, žalba se izjavljuje zbog toga što prateće tzv. operativne mere koje sleduju posle utvrđivanja o povredi prava kojima se postupak ubrzava nisu stvarno usledile, uprkos tome što je prigovor usvojen. Sledi da je za usvajanje prigovora u kontekstu žalbenih razloga dovoljno samo utvrđenje da je stranci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dakle, prigovor se smatra usvojenim i kada je izostao tzv. operativni deo rešenja.
Osim dva pravna sredstva koja služe za ubrzavanje postupka, uređuje se i pravično zadovoljenje stranke. Stranci se najpre priznaje pravo na novčano obeštećenje kojim se naknađuje neimovinska šteta izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku.
U praksi Evropskog suda za ljudska prava važi pretpostavka da dug postupak izaziva nematerijalnu štetu stranci zbog stanja uznemirenosti, neprijatnosti i života u produženoj neizvesnosti o ishodu suđenja.
Naknadu neimovinske štete isplaćuju sud ili javno tužilaštvo, koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku. Ona može da bude zamenjena objavljivanjem pismene izjave pravobranilaštva. Objavljivanje pismene izjave pravobranilaštva koje je moguće samo ako se stranka s time saglasi i odustane od zahteva za novčano obezbeđenje, jeste poseban oblik statisfakcije.
Ako postoji teža povreda prava na suđenje u razumnom roku, do toga da li je reč o težoj povredi, dolazi se pre svega primenom merila iz člana 4. Predloga zakona, pravobranilaštvo i sud mogu stranci, na njen zahtev, da odrede i novčano obeštećenje i da izdaju i objave pismenu izjavu ili presudu. Time se za teže povrede prava stranke dozvoljava kumuliranje oba vida pravičnog zadovoljenja – objavljivanje povrede prava i novčanog obeštećenja.
Visina novčanog obeštećenja ograničena je i kreće se u rasponu od 300 do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, na dan isplate prema kursu Narodne banke, i to prema predmetu. Po sredi je iznos koji predstavlja srednje vrednosti naknade koju je dosađivao Ustavni sud Republike Srbije kada bi po ustavnoj žalbi udovoljavao stranci i određivao novčanu naknadu neimovinske štete zbog povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Maksimalni iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti iznosi nešto više od osam prosečnih mesečnih neto zarada u Republici Srbiji za 2014. godinu.
Evropski sud za ljudska prava, rešavajući u slučaju Skordino protiv Italije, izrekao je 29. marta 2003. godine da visina naknade imovinske štete koju dosuđuju nacionalni sudovi može biti niža od visine obeštećenja koju dosuđuje Evropski sud za ljudska prava. Povreda prava na suđenje u razumnom roku može da izazove malu ili gotovo nikakvu neimovinsku štetu. Visina naknade direktno zavisi od svojstva i delotvornosti domaćeg pravnog sredstva kojim se zahteva ubrzavanje postupka.
Evropski sud za ljudska prava uzima da postojanje i kombinacija dva pravna sredstva, onog kojim se traži ubrzavanje sudskog postupka i onom na osnovu koga može da se dosudi novčana odšteta, omogućava nacionalnim sudovima da dosude novčanu odštetu koja je niža od one koju bi dosudio Evropski sud za ljudska prava, razume se, pod uslovom da visina obeštećenja nije nerazumno niska.
Visina naknade neimovinske štete mora biti saglasna pravnoj tradiciji i životnom standardu. Postupak odlučivanja o naknadi mora da bude hitan, a presude moraju hitno da se izvršavaju. Rasponom od 300 evra do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema kursu NBS vezani su i pravobranilaštvo i sudovi.
Predlog zakona uređuje odnos između njega i odredaba članova 8a do 8v Zakona o uređenju sudova. Osnovno pravilo glasi da se postupak zaštite prava na suđenje u razumnom roku koji je pokrenut prema Zakonu o uređenju sudova nastavlja i okončava prema njemu. Posle prestanka važenja odredaba člana 8a, 8b i 8v Zakona o uređenju sudova, ali i pošto se okončaju postupci koji su vođeni na osnovu članova od 8a do 8v Zakona o uređenju sudova, posle prestanka njihovog važenja primenjuje se ovaj zakon. Pri tome, on se primenjuje na povrede prava na suđenje u razumnom roku koje je nastalo posle prestanka važenja odredaba članova od 8a do 8v Zakona o uređenju sudova, pod uslovom da postupak koji traje u trenutku pokretanja postupka za zaštitu prava, ali i na sudske postupke koji još traju, ali je eventualna povreda prava na suđenje u razumnom roku nastala pre početka primene odredaba članova od 8a do 8v Zakona o uređenju sudova, pod uslovom da o postojanju povrede nije rešavao Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi.
Licima koja su podnela pritužbu Evropskom sudu za ljudska prava o kojoj još nije doneta odluka o prihvatljivosti ili osnovanosti pruža se mogućnost poravnanja pred pravobranilaštvom i u slučaju neuspeha pokušaja poravnanja ili odsustva volje stranke da pokuša poravnanje omogućava put tužbe prema ovom zakonu. To bi trebalo da bude efikasan način da se zahtevi reše pred organima Republike Srbije, umesto pred Evropskim sudom za ljudska prava. Razume se, ako Evropski sud odluči da se predmeti vrate u Srbiju da bi se zadovoljenje najpre pokušalo primenom sredstava iz predloga ovog zakona.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđa pod marginalnim naslovom „Pravo na delotvorni pravni lek“ sledeće, citiram: „Svako kome su povređeni prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to jesu li povredu izvršila lica koja su postupila u službenom svojstvu“. Evropska konvencija potom određuje da se tužba Evropskom sudu za ljudska prava može podneti tek kada se iscrpe sva pravna sredstva za zaštitu prava u nacionalnom pravu.
U praksi Evropskog suda za ljudska prava iscrpljenost nacionalnih pravnih sredstava čeka se samo ako nacionalni sistem poznaje delotvorna pravna sredstva. Ako u nacionalnom sistemu postoje pravna sredstva, ali nisu delotvorna, stranka nije dužna da iscrpi postojeća nacionalna pravna sredstva, već može direktno da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava.
Da li je jedno pravno sredstvo delotvorno ili nije, Evropski sud za ljudska prava vrednuje kako sa stanovišta analize odredaba nacionalnog zakona, tako i sa stanovišta nacionalne prakse. Oceni li da je pravno sredstvo delotvorno, Evropski sud za ljudska prava odbacuje zahteve pritužioca. Poslednja reč je, dakle, na sudovima i javnim tužilaštvima koji i ovom zakonu treba da podare delotvornost u praksi.
Dozvolite mi da dam i nekoliko napomena vezanih za Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama. Jedinstvena sudska primena prava i jednakost stranaka u sudskom postupku takođe spada u ustavno pravo na pravično suđenje. Dopuna Zakona o sudijama se upravo i kreće u obezbeđenje jedinstvene sudske prakse i sastoji se u predviđanju izuzetaka u pogledu navršenja radnog veka sudije, i to samo za sudije Vrhovnog kasacionog suda. Predviđanje ovakvog izuzetka je opravdano iz nekoliko razloga. Pre svega, treba imati u vidu da je reč o najvišem sudu u Republici Srbiji, kao i da je jedna od najznačajnijih nadležnosti tog suda upravo obezbeđivanje jedinstvene sudske primene prava i jednakosti stranaka u sudskim postupcima. Pored toga, činjenica je i da su sudije Vrhovnog kasacionog suda najstručnije sudije, sa dugogodišnjim radnim iskustvom, kako u redovnim sudskim postupcima, tako i u postupcima po vanrednim pravnim lekovima. Sve ovo i opravdava propisivanje mogućnosti da se u odnosu na sudije navedenog suda predvidi povećanje starosne granice za navršenje radnog veka.
Uporedna rešenja koja poznaju i zakonodavstva drugih država su različita. Ako posmatramo rešenja u zemljama regiona, videćemo da u BiH i Hrvatskoj sudije odlaze u penziju sa navršenih 70 godina života, u Crnoj Gori sa 67, a u Makedoniji za 64. U Italiji, recimo, nedavno je promenjen propis koji je predviđao odlazak sudija u penziju sa navršenih 75 godina života i granica je spuštena na 70. Ipak, srpska pravna tradicija poznaje izdvajanje određene kategorije sudija u smislu starosnog uslova za odlazak u penziju, te smo se, imajući u vidu napred rečeno, odlučili za ovakav predlog. Srpska pravna tradicija pravila je razlike između starosnih uslova za odlazak u penziju kada su u pitanju predsednici sudova ili kada su u pitanju sudije najvišeg suda u državi.
Kada je u pitanju Predlog zakona o potvrđivanju protokola broj 15, kojim se menja Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz juna 2013. godine, istakao bih da je potvrđivanje tog protokola obaveza Republike Srbije koja proističe iz članstva u Savetu Evrope. Inače, Republika Srbija je potpisala ovaj protokol 13. decembra 2013. godine. Protokolom se menjaju i dopunjuju četiri člana Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i to u delu Konvencije koji se odnosi na Evropski sud za ljudska prava. Cilj protokola je povećanje efikasnosti tog suda. Protokolom se dopunjavaju član 21. Konvencije koji se odnosi na uslove za izbor sudija Evropskog suda za ljudska prava, tako što se predviđa da kandidati za sudiju moraju biti mlađi od 65 godina života na dan podnošenja zahteva parlamentarne skupštine. U vezi sa tom dopunom je i izmena koja predviđa brisanje stava 2. člana 23. Konvencije, kojima je predviđeno da sudiji ističe mandat kada navrši 70 godina života, a imajući u vidu da se sudije biraju na period od devet godina. Protokom se takođe menja član 30. Konvencije, tako što se predviđa brisanje ograničenja da se ustupanje predmeta na nadležnost velikom veću može izvršiti samo ako se tome ne protivi jedna od stranaka u sporu.
U cilju efikasnosti rada Evropskog suda za ljudska prava, protokolom se predviđa smanjenje rokova za podnošenje predstavke sudu sa šest meseci, kako je sada propisano, na četiri meseca od dana pravosnažnosti svih unutrašnjih pravnih lekova država članica. Takođe, brisano je i ograničenje da se predstavka ne može odbaciti ukoliko slučaj nije prethodno s dužnom pažnjom razmotrio sud države članice.
Na kraju, povodom Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka, napomenuo bih da je pitanje zaključivanja ovog sporazuma otvoreno povodom okončanih pregovora za zaključenje sporazuma o vojnoj saradnji koji je predvideo da će razmena tajnih podataka biti regulisana posebnim sporazumom.
U tom smislu, a u cilju zaključenja ovog ugovora, održani su pregovori posle čega je ovaj sporazum potpisan tokom posete predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina Beogradu 15. oktobra 2014. godine, zajedno sa više drugih sporazuma. U svakom slučaju, reč je o jednom od najvažnijih sporazuma o razmeni tajnih podataka za Republiku Srbiju, pored već potvrđenih sporazuma sa EU i NATO, imajući u vidu da se na ovaj način stvara pravni okvir za intenziviranje i unapređenje saradnje sa jednom od stalnih članica Saveta bezbednosti OUN. Ovim sporazumom stvaraju se uslovi zajedničkog delovanja protiv izazova, rizika i pretnji koje se ne odnose samo na Republiku Srbiju, već imaju i globalni značaj. Takođe, potvrđivanjem ovog sporazuma stvaraju se uslovi za efikasniju saradnju državnih organa Republike Srbije i Ruske Federacije u oblasti unutrašnjih poslova, bezbednosti, pravosuđa, spoljnih poslova i odbrane, kao i efikasniju saradnju privrednih subjekata, posebno u oblasti namenske industrije.
Inače, reč je o standardnom sporazumu o razmeni tajnih podataka koji predviđa nadležne državne organe preko kojih će se razmena odvijati, određuje odgovarajuće oznake stepena tajnosti, uređuje prenos tajnih podataka, postupanje sa tajnim podacima, način zaključenja ugovora sa tajnim podacima, postupanje u slučaju povrede mera zaštite tajnih podataka i druga pitanja. Zbog svega navedenog, kao što sam rekao potvrđivanje ovog bilateralnog sporazuma svakako predstavlja značajan doprinos daljem unapređenju saradnje sa Ruskom Federacijom, posebno u oblastima koje su navedene.
Na kraju, želim da vam se zahvalim na pažnji i da izrazim nadu da će posle rasprave u načelu i pojedinostima Narodna skupština usvojiti predložene zakone. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se ministru.
Pitam, da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Gospodine Petroviću, da li kao izvestilac Odbora ili kao? Izvolite.

Gospodine potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre, saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, samo ću u dve rečenice ili tri da kažem da je danas Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu jednoglasno usvojio sve predloge zakona koji su danas na dnevnom redu i predlaže narodnim poslanicima da ih u danu za glasanje usvoje.
Odbor je smatrao da ovi zakoni, naročito Zakon o zaštiti prava na suđenju u razumnom roku, kao i Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama, su u skladu kao i ostala dva zakona, da su u skladu sa Ustavom i sa tekovinama i sa naporima Vlade Republike Srbije da se popravi ono što se može popraviti u srpskom pravosuđu i zato smo i predložili da se ovi zakoni usvoje.
Istovremeno, pošto sam i ovlašćen u ime poslaničke grupe JS, da kažem nekoliko reči, ako mi dozvoljavate da se ne javljam ponovo za reč. Biću kratak i u roku od ovih 20 minuta, koji inače pripada poslanički grupi, neću ih koristiti u potpunosti, tako da nema potrebe da dva puta se javljam, ako je moguće? Zahvaljujem.
Poslanička grupa JS će u danu za glasanje podržati sva četiri predloga zakona koji su danas na dnevnom redu i naročito pozdravljamo napore Ministarstva što je konačno izašlo i došlo pred Narodnu skupštinu Republike Srbije sa Predlogom zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Gospodin ministar je u svom opširnom izlaganju objasnio šta se želi postići ovim Predlogom zakona, nabrojao dosta podataka kakva je danas situacija, kada je u pitanju vreme i vremenski rok suđenja, odnosno procesa raznih i postupaka pred sudovima u Republici Srbiji i ovim zakonom, u stvari želi se da se ta situacija koliko je to moguće i na najbrži mogući način, u skladu sa Zakonom poboljša.
Poznato je da su sve stranke u postupku, do sada imale dva načina da pokušaju da suđenja koja traju mnogo dugo, ubrzaju, a to je bila ustavna žalba i pritužba na rad određenih sudija i sudova. Nije postignut pravi efekat kroz ova dva pravne mogućnosti i zato je danas pred nama zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Mi smo danas dobili i podatke koliko to ima starih predmeta koji opterećuju srpsko pravosuđe, međutim, i ja i poslanička grupa JS smatramo da ne možemo svu krivicu zato što suđenja traju toliko dugo koliko traju da pripišemo samo sudijama koji vode te postupke. Ima tu krivice i na drugim učesnicima u postupcima i ja ne bih sad nabrajao koju su to sve ili ko je više ili manje kriv, ali u svakom slučaju krivica je i do stranaka u postupku, krivica je do njihovih zastupnika, krivica je delom i do veštaka, krivica je i do nekih četvrtih koje neću i ne mogu da pomenem. U svakom slučaju svi su manje ili više krivi što neki sudski postupci traju, kao što smo čuli pet, deset ili više godina. Zato danas imamo pred Evropskim sudom za ljudska prava mnogo predmeta i zahteva da se ubrza suđenje i da se okonča suđenje u pojedinim predmetima.
Imali smo imamo i primere koje je dalo ministarstvo u obrazloženju ovog predloga zakona iz koga se vidi da neki sudski procesi stvarno traju neopravdano dugačko. Dakle, dato je pravo sada ovim predlogom zakona predsednicima suda, odnosno sudova da po prigovoru nekih od stranaka odluče da li je ili nije povređeno neko pravo stranke na suđenje u razumnom roku. I, to je dobro. Do sada to nije bila mogućnost, kao što sam rekao bila je mogućnost data samo kroz ustavnu žalbu i pritužbu koju je rešavao takođe predsednik suda.
Međutim kada govorimo gospodine ministre o starim predmetima, mi moramo da znamo, pošto ste i sami rekli da preko 800 hiljada tih starih predmeta odnosi se na izvršenje koji se nalaze u postupku od nekoliko desetina godina da kažem pet, deset i više godina. Međutim, trebali da dobijemo i podatak, verovatno ga imate, da su u većini od tih preko 800 hiljada predmeta za izvršenje, da su to mali iznosi čije se izvršenje traži i oni opterećuju taj broj kod, da kažem kako kod neefikasnosti srpskog pravosuđa. Imamo tu mnogo predloga za izvršenja ili izvršenja koja se tiču raznih komunalnih usluga gde su cifre stvarno zanemarljive od sto, dvesta, petsto ili hiljadu dinara bar koliko idu moja saznanja. Jednostavno nije moguće iz nekih razloga ni izvršiti tu sudsku presudu.
S druge strane opterećuje ove stare predmete i nemogućnost da se fizički ili pravno lice nađe na datoj, poznatoj adresi ili zato što se ne primaju rešenja ili zato što se ne primaju pozivi i tako dalje. To je razlog da se godinama odlažu i jednostavno ne mogu da se okončaju određeni stari predmeti. Sve su to boljke nasleđene koje nisu od juče, ni od prekjuče, to su od pre pet, deset i više godina se vuku, da kažem, tako po sudovima. Jedinstvena Srbija još jednom naglašavam, pozdravlja napore ministarstva i Vlade Republike Srbije da se koliko toliko omogući da se dođe do pravde, dođe do konačnog rešenja.
Ovde je dato i pravo Predlogom zakona da stranke za koje se žale na sporost određenih sudija iz srpskog pravosuđa da mogu da traže, između ostalog i naknadu kroz utvrđivanje iznosa za tu nematerijalnu štetu koja se kreće od 300 do 3000 evra u dinarskoj protivvrednosti na kurs koji važi na dan isplate prema kursu NBS.
Bilo je, ja znam i u javnoj raspravi pritužbi, odnosno prigovora da ne kažem pritužbi zašto se upotrebljava, zašto se uzima euro kao vrednost za isplatu. Međutim, mislim da je ministarstvo u pravu kada je kroz iznos eura od 300 do 3000 u dinarskoj protivvrednosti označilo tu mogućnost za naplatu nematerijalne štete da stranka na bilo koji način ipak bude zaštićena da eventualno ne dođe do klizanja, što ne želimo normalno, dinara i skoka evra, ali opet da ima neku sigurnost stranka da može da svoju, da kažem, štetu na ovaj način naplati i ostvari neku svoju satisfakciju.
Sve u svemu mislim da ćemo usvajanjem ovog zakona, verovatno da će neki amandmani kojih ima dosta biti prihvaćeni od strane Ministarstva sve u cilju da se ponuđeni tekst zakona još više poboljša i da jednostavno svi oni koji na bilo koji način misle da su oštećeni da mogu na brži, jednostavniji način dođu do zadovoljenja, odnosno do ostvarenja svog puta prema pravdi.
Mi iz JS nećemo stajati na tom putu, daćemo podršku naporima Ministarstva i svim ostalim učesnicima u nizu, da jednostavno pravda u Srbiji bude brža, efikasnija i dostupnija svim građanima Republike Srbije.
Kada je u pitanju drugi zakon to je zakon o dopuni Zakona o sudijama, mislim da je ovo predloženo rešenje dobro i JS će i njega podržati, jer smatramo da ipak sudijama koje su izabrane da budu sudije Kasacionog suda treba omogućiti da rade malo duže nego što rade sudije drugih nižih sudova.
Nije to neki veliki vremenski period, to su ipak samo dve godine. Radi se o najstručnijim, najiskusnijim sudijama, jer da nisu najiskusniji, najstručniji, sigurno ne bi ni bili izabrani da budu sudije Vrhovnog Kasacionog suda.
Prema tome, ovo rešenje koje je danas pred nama, je po nama iz JS dobro i mi ćemo i njega podržati.
Kada se radi o ova dva druga predloga zakona o potvrđivanju protokola broj 15. i predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije, i njih će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati i na taj način ću zaključiti svoju diskusiju i još jednom rečenicom da sve predložene zakone poslanici JS će u danu za glasanje podržati i pozdravljamo napore Ministarstva pravde da se u Srbiji poboljša efikasnost rada srpskog pravosuđa. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je set zakona, ali naravno da Zakon o razumnom roku za završetak suđenja je najvažniji, najbitniji. Naravno, u svom izlaganju ću se najviše na njega osvrnuti.
Ono što je važno i što treba u ovom uvodnom delu pomenuti da će poslanički klub NS u danu za glasanje ovaj zakon podržati, jer prosto mislim da u ovoj sali nema čoveka koji se u dosada u svom životu, praksi, nije susreo sa dugotrajnim sudskim procesom, ili bar neko iz njegovog najbližeg okruženja.
Ono što je važno, to je da smo imali, već ne znam koliko reformi pravosuđa, reforme sudstva, ali nažalost podaci su ti koji nisu ohrabrujući.
Moram se zahvaliti uvaženom ministru što je imao jasno hrabrosti da iznese koji je to broj predmeta koji trenutno možemo da kažemo da zastarevaju i da će se ovaj konkretno zakon na njih odnositi.
Kada čujete i kada gledaoci i građani Srbije koji gledaju ovaj prenos, kada čuju da imamo broj predmeta između pet i 10 godina koji je preko 700 hiljada, ili preko 200 hiljada predmeta koji su stariji od 10 godina, taj podatak jeste alarmantan, i zbog toga je ovaj zakon preko potreban.
Takođe, ono što je važno, to je što treba pomenuti u ovom uvodnom delu, jeste da je prethodni saziv ovog doma, ali vi kao resorni ministar i vaše ministarstvo, u zakonu o mreži sudova ste prepoznali prosto značaj suđenja u razumnom roku i naravno, značaj odštete za građane i za pravna lica koji su oštećeni, upravo neimanjem suđenja u razumnom roku.
Mi smo i do sada, i vi ste u svom uvodnom, dosta iscrpnom izlaganju to pomenuli, imali do sada određene mehanizme, ali se oni nisu pokazali kao dovoljnim u praksi.
Ustav Srbije član 32. stav 1. kaže da svako ima pravo na pravično suđenje, ali nažalost, otprilike da suđenja kod nas niti su baš bila pravična, ali još manje su bila u razumnom roku.
Ono što smo imali kao određene mogućnosti to su član 170. Ustava, ustavna žalba. Naravno, imali smo mi to, predstavke i žalbe koje smo mogli da pišemo administraciji suda, ali koje su najčešće ostajale bez ikakvog odgovora.
Ono što mi hoćemo iz poslaničkog kluba NS je da jasno podržimo to je upravo, moram da kažem po meni, ovaj sistemski zakon koje je Ministarstvo hrabro iznelo i koji će, nadam se, doprineti u narednim godinama da više nemamo toliki broj predmeta koji čekaju po sudovima. Iako se slažem sa uvaženim kolegom Petrovićem, da tu imamo dosta predmeta koji se odnose na komunalne troškove, pre svega na javna komunalna preduzeća, na EPS i koji kada bi se iščistili ovaj broj starih predmeta koji je sada preko 700 hiljada, bio bi znatno manji.
Ono što, sada kada govorimo o Predlogu zakona o suđenju u razumnom roku moram da vas upitam gospodine ministre, dosta ste detaljno i to sam već pomenuo, iznosili član po član ovog zakona, ali mene interesuje npr. u članu 3. ovog zakona, vi ste predvideli da stranka kada podnosi, da kažem pritužbu ili žalbu, da je oštećena jer sudski spor traje predugo, ne plaća sudsku taksu.
Pomenuli ste, to je dosta interesantno, ali vi ste pomenuli, ovaj broj predmeta, ali zbog, da kažem zbog građana, moramo da kažemo ko sve ima pravo po ovom zakonu da traži zaštitu svojih prava.
Znači, to je naravno stranka u sudskom procesu, to je oštećeni u krivičnom postupku, to je privatni tužilac i oštećeni privatni tužilaca koji istaknuti imovinsko pravni spor, naravno oštećeni u vanparničnom postupku, nemaju pravo javni tužioci iako su, da kažem, učesnici u samom sporu, ali ono što je meni, mislim da može dovesti do toga, ako vi upućujete žalbu nadležnom sudu, ako to treba da rešava predsednik suda, sami ste izneli da to mora da reši u periodu od dva meseca. Ako ne reši automatski se možete žaliti višem postupajućem sudu, koji takođe ima određene rokove.
Ali, ako sada imamo 700 hiljada predmeta koji su stariji od pet godina, i ako zamislimo da će, da kažemo, svaki 10, da sutra se pozove na novi zakon, da li će doći do toga da se prosto, osnovni sudovi i predsednici sudova zatrpaju samo ovim predmetima, ako mogu da upotrebim taj izraz, iako ste vi u zakonu predvideli da oni mogu svojim godišnjim planom rada da imenuju par sudija koji mogu i ove predmete raditi umesto njih, ali, mi smo sada već u petom mesecu, to je pitanje da li je i ko od predsednika sudova to uradio?
Ono što je interesantno i što takođe moram da napomenem, jeste rešenje u samom zakonu, a to je ako imate dugotrajni sudski spor koji traje npr. preko 15 godina, i ako se vi sada žalite, budete odbijeni od strane vašeg osnovnog suda, žalite se višem postupajućem sudu, takođe budete odbijeni, vi možete u istom predmetu da se žalite više puta, nakon isteka, to ste doduše u zakonu dali četiri meseca.
Sada vas isto pitam, uvaženi ministre, da li je moglo da se ide sa predlogom da kada iscrpite mogućnost žalbe i pred osnovnim i pred višim sudom, da vi u postupajućem predmetu više nemate pravo na žalbu? Zašto je ovo bitno?
Imate, vi ste malopre pričali o primerima presuda pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali čitajući i pripremajući se za ovaj zakon, našao sam jednu presudu koja je vrlo interesantna, to je presuda Skočajić-Bjelić, protiv Republike Srbije, koju Evropski sud nije uvažio već je odbio, iako je ona npr. vrlo slično nekim drugima, pre svega po dužini trajanja sudskog spora, ali je našao za shodno da su strane u postupku više od četiri puta svojom greškom izostale sa ročišta i da, znači, sama dužina određenog sudskog postupka ne mora značiti automatsku povredu prava na suđenje u razumnom roku.
Malopre je neko od kolega već pomenuo ili vi u uvodnom izlaganju da i naravno imate i druge faktore koji mogu uticati da suđenja dugo traju. Zamena sudija, česti zahtevi za izuzeća sudija, potpuno kontradiktorni nalazi sudskih veštaka, namerno, da kažem, izostajanje sa parnica i samim tim vi imate mogućnost da suđenja dugo traju i onda bojim se da ovaj zakon isto tu može napraviti malu, hajde da kažem, malu gužvu ako vi onda dajete mogućnost da se po jednom predmetu neko žali, moram da kažem više puta, jer sam broj predmeta kazuje da se to u praksi vrlo često može desiti. Ono takođe što sam hteo da upitam i što je interesantno, mislim i za širu javnost ovde je kolega Petrović, takođe koji je govorio pre mene, pomenuo visinu kazne. E, sada te visine kazne su naravno, već smo to pomenuli od 300 do 3.000 evra, već ste pomenuli taj proces iz Italije, pomenuli ste visinu da je otprilike 3.000 evra, ne znam osam prosečnih plata na nivou Srbije, ali, evo, moram da kažem i malu digresiju, poznavajući vas lično kao iskrenog srpskog rodoljuba i meni je malo zasmetalo ta priča u evrima.
Ne znam i ne vidim razlog uvaženi ministre zašto u jednom zakonu koji donosi srpski parlament mi moramo da vrednujemo sada i da kažemo, pa valjda imamo svi poverenja u našu domaću valutu i do sada sve kazne koje smo usvajali ovde su bile u dinarima i stvarno ne vidim razlog zašto ne bismo mogli da kažemo da je to 35.000, ne znam do 350.000 dinara. To bi moglo da se prihvati, mi smo podneli amandmane u tom smislu, ali je važno da prosto i oko toga malo debatujemo.
Takođe, ono što bih hteo da pitam, pomenuli ste u ovom uvodnom izlaganju uvaženi ministre da mi imamo više hiljada predmeta trenutno, znači što fizičkih, što pravnih lica pred Evropskim sudom za ljudska prava upravo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ono što svi mi verovatno i vi, a i mi kao narodni poslanici očekujemo da se sada jedan značajan broj tih predmeta vrati na pokušaj, ja bih jednom rekao, jednog vida medijacije, gde će pravobranilaštvo pokušati da u dogovoru sa naravno oštećenima da vidi i taj vid nadoknade koji će biti.
Vi ste vrlo lepo u zakonu predvideli da to može biti dogovorno da se objavi povreda u „Službenom glasniku“, a da se ne ide na novčanu odštetu ili reparaciju kako sve već naziva, a sa druge strane, samo one teže povrede da se ide na tu takozvanu nematerijalnu odštetu, jer materijalna je već u nekim drugim zakonima, pre svega o obligacionim odnosima.
Ono što je meni sada važno, da li je Ministarstvo pravde predvidelo finansijska sredstva u budžetu za ovu godinu, za eventualne isplate ovih šteta do kraja budžetske, odnosno kalendarske godine? Kada pogledamo sada broj predmeta i pred međunarodnim sudovima i naravno pred Evropskim sudom za ljudska prava, vidimo stvarno da je to ogroman broj i ako se pogleda prosečna visina obeštećenja može se videti da to može biti ipak vrlo značajna stavka u budžetu i Ministarstva pravde i Ministarstva finansija.
Uvaženi ministre, ja iskreno verujem da bi pre svega ovaj zakon trebao da dovede do prevencije, a to je da se nakon usvajanja ovog zakona, pre svega, sudovi sa jedne strane maksimalno uozbilje, da se maksimalno ubrzaju postupci. Ono takođe što posebno želim da istaknem kao dobro rešenje u ovom zakonu, jeste da se i javni tužioci koji najčešće u praksi vrlo često svojim radom ili neradom dovode do toga da određeni sporovi vrlo dugo traju, sada će imati mogućnost, znači kada se stranka obrati Višem sudu da predsednik Višeg suda jasno naloži višem tužiocu koji daje određena uputstva kako će niži tužilac postupati i na koji način će se i u kom vremenskom periodu sve to rešavati, a naravno da se ne zadire u nezavisnost sudije koji postupa u datom predmetu.
Evo još jednom, mi ćemo kao poslanički klub svesrdno podržati donošenje ovog zakona i očekujem da ćemo i u raspravi u načelu sva ova pitanja koja sam pomenuo u ovoj javnoj raspravi na pravi način razrešiti i određene amandmane prihvatiti, a sa druge strane, svesrdno ćemo podržati i Predlog u zakonu o izmenama Zakona o sudijama da sudije odlaze u penziju sa navršenih 67 godina života.
Evo uvaženi ministre, iskreno, želim vam svaku sreću u budućem radu i iskreno se nadam da će usvajanje ovog zakona stvarno značiti jedan ventil gde će se prosto na jedan brži način rešavati ovakvi predmeti i da više kada budemo govorili o izveštajima o radu i sudova i sudija u nekim narednim godinama ovakve stravične brojke od 900 hiljada predmeta starijih od pet godina više nećemo imati. Zahvaljujem.

Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram za potrebno da se osvrnem i na neka pitanja koja je uvaženi kolega narodni poslanik Dragan Jovanović postavio, a koja su zaista od značaja i za samu temu današnje naše rasprave povodom Predloga zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Dakle, istina je da kao što sam rekao 874 hiljade, preko 874 hiljade starih predmeta, predmeta starijih od pet godina po inicijalnom aktu jesu predmeti izvršenja na osnovu verodostojnih isprava. Ubedljiva većina tih predmeta jesu predmeti u kojima su izvršni poverioci JKP.
Na osnovu dosadašnje prakse, a ja želim samo da vam napomenem da smo mi imali više od polovine 2014. godine jedan vid zaštite prava na suđenje u razumnom roku koji smo definisali trima članovima Zakona o uređenju sudova i zbog šturosti, nedovoljnosti i mogu slobodno da kažem, nepostojanosti jasnih pravila ušili smo u donošenje jednog zakona, ali smo imali jednu polugodišnju praksu u kojoj smo mogli da vidimo kako izgleda primena jednog koncepta zaštite prava na suđenje u razumnom roku.
Ja imam i konkretne podatke kako su korišćena pravna sredstva u toku 2014. godine, kako u prva tri meseca 2015. godine. Mogu vam reći da je recimo za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u 2014. godini isplaćeno nešto malo manje od tri miliona dinara obeštećenja građanima.
Kada su u pitanju prva tri meseca 2015. godine, ta cifra je preko 15 miliona. Ovo može da se pravda time da je veliki broj odluka koje su bile pripremljene u 2014. godini, jednostavno objavljene u 2015. godini, pa je preneto u ovu godinu.
Međutim, nije za očekivati da ovih preko 800 hiljada slučajeva izvršenja na osnovu verodostojnih isprava gde su izvršni poverioci većinom javna preduzeća, da dođe do prituživanja na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz nekoliko razloga. Jedan od glavnih razloga jeste što ćemo mi ovaj problem tretirati donošenjem zakona o izvršenju i obezbeđenju gde ćemo kao posebnu problematičnu situaciju razmatrati ove predmete i tražiti način kako da iz njih izađemo.
Kao što je kolega Petar Petrović rekao, ubedljivu većinu među ovim predmetima opet čine predmeti gde je predmet potraživanja, odnosno verodostojne isprave, gde je predmet potraživanja 100, 200 do 500 dinara. Imamo tu problem izvršnih poverilaca javnih preduzeća u kojima odgovorna lica sa pravom i ne može im niko zameriti to, ne žele da se odreknu i da otpišu ta dugovanja iz niza razloga. Neću sada elaborirati zašto i kojih, ali pogledajte samo po zakonu velikih brojeva kada vi 500 dinara pomnožite sa 100 hiljada predmeta, onda vidite koliki je to iznos. Dakle, do sada nije se preuzimala odgovornost u toj oblasti.
Međutim, ono što je ovde zanimljivo, čak i kada otpišemo tih 874.000 predmeta, onih preostalih 79.000 predmeta, recimo u parnici, u krivici, za mene je i dalje zabrinjavajuće veliki broj predmeta. Ako vi pogledate, recimo, da u apelacionim sudovima mi imamo 1.001 predmet stariji od 10 godina, dakle, u drugom stepenu preko 1.000 predmeta, u 1.000 predmeta, preko 10 godina nije se došlo do pravnosnažne izvršne sudske presude. To je veliki problem.
S druge strane, moram vam reći da dosadašnja primena ona tri člana Zakona o uređenju sudova, negde nam oslikava gde se najviše građana prituživalo i tražilo zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Bilo je za očekivati da to budu osnovni sudovi, odnosno da su se prituživali višim sudovima. Više je zahteva, odnosno pritužbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku dospelo u apelacione, nego u više sudove, što ukazuje da su se građani više prituživali na dužinu trajanja postupka pred višim, a ne pred osnovnim sudovima. Naravno, ova tendencija ne mora da bude nešto što je apsolutna zakonitost. Ipak, tek ćemo sada imati godinu dana neke vrste zaštite prava na suđenje u razumnom roku pred redovnim sudovima, odnosno pred sudovima, a ne pred Ustavnim sudom, kao što je to bilo do sada.
U svakom slučaju, mislim da nema toliko mesta nekom opravdanom strahu da sada tih 874.000 izvršnih poverilaca pohita da zaštiti svoje pravo na suđenje u razumnom roku, jer je to zaista problem koji je nastajao godinama, koji godinama nije rešavan. Ali, moram da vam kažem da kada se pogleda pažljivo godišnji izveštaj u radu sudova u Srbiji, postoje sudovi u kojima je poboljšanom organizacijom rada suda postignut izvanredan rezultat.
Evo, ja ću iskoristiti priliku da pomenem jedan sud koji je godinama slovio za jedan od najneuređenijih osnovnih sudova u Srbiji po rezultatima rada. To je, recimo, Osnovni sud u Pančevu. Osnovni sud u Pančevu je u 2014. godini, kada je u pitanju postupanje po ovim IV predmetima, postigao najbolje rezultate. Oni su broj starih predmeta prepolovili samo zahvaljujući dobrom i stručnom rukovođenju tim sudom i dobroj organizaciji poslova u samom sudu.
S druge strane, imamo sudove u kojima se maltene nije ni promenio taj broj predmeta. Kada razgovarate sa predsednicima sudova, većina njih će vam reći da je maltene godišnjim rasporedom u prethodnim godinama, u prethodnom nizu godina, sudije koje nisu bile neke zavidne stručnosti, da su raspoređivane u izvršna odeljenja, otprilike da smetaju u krivici ili u parnici, što je dalo svoje pogubne rezultate.
Postavili ste još jedno pitanje, recimo, zašto je ostavljeno pravo da posle četiri meseca stranka opet traži? Napravili ste nehotice jednu grešku. Dakle, kada u drugom stepenu odlučuje predsednik neposredno višeg suda, njegova odluka je tu konačna i na nju ne postoji nikakvo pravo žalbe. Ali, zašto posle četiri meseca opet građanin stiče to pravo da se pritužuje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku? Pa, zato što u tom periodu može da nastane povreda tog prava.
Znate, kao član Visokog saveta sudstva, odlučujući u drugom stepenu, bio sam prisutan i u nečemu o čemu ne mogu da govorim ad personam, dakle, u ličnosti, a to je postupanje Visokog saveta kao disciplinskog organa. Moram vam reći da smo imali slučajeve sudija o kojima smo raspravljali krajem 2014. godine, koji su imali preko 20, 30 predmeta u kojima nisu preduzele od 2008. godine ni jednu jedinu procesnu radnju.
Sada bi neko rekao – pa, znate, između je bila 2010. godina, pa su presignirani i preraspodeljivani predmeti sudijama. Ovde se radi o sudiji koja je nasledila svoje predmete, dakle, koje je imala i pre 2010. godine. I onda shvatite da tu nešto nije u redu. Zamislite, šest godina u 20 predmeta nemate ni jednu jedinu procesnu radnju preduzetu.
Postavlja se jedno osnovano pitanje – šta ostaje tom građaninu, ppošto su u pitanju parnični postupci, šta stoji tom građaninu na raspolaganju? Zamislite, šest godina ne zakaže vam sudija apsolutno ništa, ni jedno jedino ročište. Predsednik suda uopšte ne reaguje. Dakle, sigurno da je građanin, ja pretpostavljam, jer pazite, nije to jedan predmet, to je dvadesetak predmeta. Ja pretpostavljam da su makar neke stranke tražile prijem kod predsednika suda. Ovakvim predlogom zakona takav građanin postaje malo zaštićeniji nego što je to ranije bio. I postoji neko ko je obavezan da o njemu vodi računa.
S druge strane, u onom sijasetu razloga zbog kojih se inače povredi pravo na suđenje u razumnom roku, i rekao sam već u uvodnom izlaganju, ne treba krivicu svaliti, ne sme krivica da se svali samo na sudije. U mnogim slučajevima odgovornost nije na njima. Kada imate sudiju kome se procesni zakon u četiri godine promenio dva puta u njegovim bitnim suštinskim odredbama, onda to nije krivica sudije, još ako je taj zakon stupao na snagu odmah, ako njemu nije prethodila neka temeljna, dobra priprema za primenu tog zakona.
Neko je pomenuo, znate, negde zakaže veštak. Sudija je taj koji rukovodi tokom postupka. Ako je veštak neko ko odugovlači, sudija može da ga kazni, sudija može da za zameni.
S druge strane, kada je u pitanju zakazivanje postupaka, i sam sam bio jednom u prilici da mi se, recimo, zakaže ročište za šest meseci od dana nemogućnosti održavanja istog, a onda kada, hajde da kažemo, malo urgirate kod sudije i kažete mu – nemojte molim vas za šest meseci, bitno mi je iz tog i tog razloga, sudija uzme i zakaže vam za mesec dana. Što vam nije odmah zakazao za mesec dana?
Postoje mnogi problemi. Daleko od toga da ćemo mi ovim Predlogom zakona kada se usvoji čarobnim štapićem rešiti sve probleme. Ne, mi ovde stvaramo uslove da se oni rešavaju na bolji način.
Ono što ste malopre rekli, Dragane, da stvorimo jedan viši stepen odgovornosti kod ljudi koji rade u sudu i da svi imaju svest o tome da je novac kojim raspolaže sud, pa i sutra kada isplaćuje ovo obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, da je to novac građana Srbije, da je to novac svakoga ko u Srbiji radi, ko svojim radom puni budžet. Bojim se da takav stepen odgovornosti ne postoji.
Daću vam primer. Samo kada je u pitanju Osnovni sud u Novom Pazaru, u 2014. godini, po odlukama Evropskog suda za ljudska prava, iz budžeta Republike Srbije isplaćeno je nešto manje od dva miliona evra obeštećenja, samo za Osnovni sud u Novom Pazaru. Sledeći je Osnovni sud u Čačku.
Hoćete li da vam kažem zašto? Imali smo predmeta u kojima, recimo, u odluci stoji da radnik preduzeća u stečaju, koji je bio izvršni poverilac, nije mogao da se naplati na imovini preduzeća i u obrazloženju odluke Strazburškog suda stoji – zato što sudski izvršitelj nije hteo da izađe na teren.
Sada ne govorim o ovim sudovima koje sam pomenuo malopre. To što je ove godine Novi Pazar, ne znači ništa. Pretprošle godine je bio neki drugi sud. Ali, u svakom slučaju, došli smo do toga da je tom radniku od strane Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu opredeljena naknada koja je dva, tri ili četiri puta veća nego što bi je po ovom zakonu dobio.
Kada ste se baš dotakli pitanja Evropskog suda za ljudska prava i tog velikog broja predstavki, ja sam već iznosio taj podatak. Dakle, mi smo uspeli da za ove dve godine nizom mera koje smo preduzimali smanjimo broj predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava, odnosno broj postupaka koji se tamo protiv Republike Srbije vode, sa preko 14.000 na nešto više od 2.000.
Treba imati u vidu da nije predmet svaki od tih predstavki povreda prava na suđenje u razumnom roku, ali sistem povlačenja tih predstavki iz Strazbura i mogućnost pregovornog rešenja sa državom jeste nešto što je primenjeno u nizu zemalja, primenjeno je u Poljskoj, primenjeno je u Turskoj, primenjeno je u nekim drugim državama koje su imale problem velikog broja predstavki.
Jedno pitanje – zašto evro, a ne dinar? Moram da vam kažem da, prvo, ovo nije prvo pominjanje određene novčane vrednosti u evrima, odnosno navođenje u evrima sa obavezom dinarske protivvrednosti, obračunavanja na osnovu kursa Narodne banke. Mi već imamo takve odredbe u Zakonu o parničnom postupku.
Jednostavan je razlog. Postojanija je i trajnija kategorija. Ovo ograničenje je uvedeno opet na osnovu razgovora sa ekspertima Saveta Evrope koje smo imali i rad sa njima je, mogu slobodno da kažem, doprineo boljem kvalitetu ovoga zakona i komentari koje su oni dali na ovaj zakon su zaista pozitivni i mogu samo da nam služe na čast.
Sa druge strane, ako hoćete, opredeljivanje toga iznosa je na neki način kod nas i vršeno na osnovu onoga što je radio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Oni su opredeljivali naknade u evrima, a mi smo rekli u evrima, ali u dinarskoj protivvrednosti i može se reći da je to jedan od razloga.
Da li je ovde bilo moguće iskazati tu vrednost u dinarima? Mislim da jeste bilo moguće. Ovo je nešto što ja više gledam kao jednu vrstu tehničke stvari, a svakako da mi je dinar negde miliji od evra, ali nažalost evro je vredniji od dinara. Tako da ovo ima i neku vrstu psihološkog uticaja i na samu stranku kojoj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Hvala vam na dobroj diskusiji i na kvalitetnim pitanjima.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva pravde, poštovane kolege, slušali smo i gospodina ministra i kolege iz vladajuće koalicije koje su naravno podržavale ovaj tekst zakona i ovakvo rešenje, a nadam se da ćete imati razumevanja i za malo kritičnije tonove.
Što se tiče samog zakona, mislim da nesporno predstavlja jedan lep tekst, da ne kažem jedno lepo parče papira, i na prvi pogled – zašto svi mi ne bi to podržali? U tom smislu, da bi bili konstruktivni, podneli i neke amandmane. Nadam se da je gospodin ministar imao prilike da ih pogleda i videće da u svakom slučaju idu u prilog samom tekstu zakona.
Ono što je naš strah i što je naše razmišljanje jeste – da li će ovo lepo parče papira zaista nešto promeniti ili će ono što se često dešava sa srpskim zakonima ostati samo mrtvo slovo na papiru, odnosno da će biti još jedna od dobrih intencija, dobrih namera da nešto promenimo, a da će možda čak i zakomplikovati situaciju u pravosuđu?
Ono što je moja ideja i što je predlog jeste da pre donošenja ovakvog zakona pravosudni organi, pre svega, moraju da se pozabave sa primenom procesnih zakona i u tom smislu ministar, kao ministar, nema nadležnost, ali ima i te kako kao član visokog saveta sudstva. O čemu se radi? Već postoji niz rešenja u raznim procesnim zakonima koji bi omogućili efikasnije postupanje nadležnih sudova, naravno bez zadiranja u samu vrstu odluke koju će sud doneti, odnosno da se ne urušava sama nezavisnost pravosuđa.
Takođe, postoje odredbe o kojima je ministar govorio, a koje se tiču disciplinske odgovornosti sudija, jer izlaganje, mislim da smo shvatili, a tu ću se potpuno složiti, puno zavisi od same organizacije suda, odnosno konkretno od predsednika suda. Već kroz istoriju se pokazalo, kada imate dobrog predsednika suda, da je sud daleko efikasniji u odnosu na neke druge sudove. Ono što je problem ovog zakona, da onim predsednicima sudova koji su dobri, koji se ne boje da prijave kolege koje ne rade dobro, da pokrenu disciplinske postupke, vi dajete sada strašno puno novog posla, koji će njih u potpunosti preopteretiti i neće raditi ono što jeste osnovna obaveza predsednika suda, a to je da se stara i o zakonitosti i o efikasnosti rada sudova.
Ne bih voleo da ovaj papir završi samo kao jedan politički pamflet, gde će se vladajuća koalicija pohvaliti – da, mi smo doneli zakon, ali je problem nerešiv. Sa jedne strane lepo zvuči, jer manji deo naših građana ima dodir sa sudom, veći deo građana može da kaže – donet je Zakon o pravu na suđenje u razumnom roku.
Ono što jeste suština samog problema je upravo ono o čemu sam počeo da govorim, a to je veliki broj novih postupaka koji će nastati pred sudovima. U zakonu se jasno kaže, naveli ste, da postoji niz pravnih sredstava kojima će se štititi pravo na suđenje u razumnom roku. Znači, postoji prigovor, postoji žalba, postoji zahtev za pravično zadovoljenje itd. Drugim rečima, ne opterećuje se samo predsednik suda koji mora da odlučuje o prigovoru, već ako stranka nije zadovoljna odgovorom na prigovor, postoji mogućnost žalbe. Kako smo čuli da postoji 80 hiljada predmeta, ako ignorišemo ove koji su vezani za izvršenja, zamislite sada 80 hiljada raznih prijava, a biće ih daleko više, jer ovo su samo ekstremne situacije koje smo navodili, da li je to suđenje preko 10 ili pet godina. Ima veliki broj suđenja koji traju tri, četiri godine, gde se takođe ispunjavaju kriterijumi da se podnesu prigovori, odnosno, ako prigovor ne bude usvojen, da se postupa po žalbi.
Bojim se da ćemo na ovaj način, rešavajući ovako, svaljujući kompletan posao na predsednike sudova, dovesti samo do daljeg zagušenja rada sudova i da ti sudovi neće biti operativniji.
Postoji još jedan suštinski problem ako pričamo o primeni ovog zakona, odnosno o podnošenju prigovora ili žalbe. Vi, kao stranka u postupku, želite što pre da okončate sudski postupak, ali želite još jednu stvar pre toga, želite da uspete u postupku. Postavlja se pitanje, kada vi podnesete prigovor protiv postupajućeg sudije, kakva će biti konačna meritorna odluka samog sudije? Da li će sudija protiv koga podnesem prigovor reći – nema problema, niste zadovoljni, podneli ste prigovor, uspeli ste u prigovoru, ali ćete izgubiti spor? Da li će se stranke plašiti, kada su važni, veliki predmeti, da podnose ove prigovore kako se ne bi zamerili postupajućem sudiji? Nisam siguran da je predlagač zakona vodio računa o svim aspektima same funkcionalnosti zakona.
Ono što je problem u samom zakonu, tu delimično mogu da se složim sa ministrom i njegovim objašnjenjem, a to je pitanje roka, odnosno kada se smatra da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Po članu 4. Predloga zakona navode se merila za ocenu i trajanje suđenja u razumnom roku. Lepo zvuče, zvuče dosta logično. Mogu da pročitam: „Pri odlučivanju o pravnim sredstvima, kome se štiti pravo u razumnom roku, uvažavaju se sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega pravna pitanja, itd, itd“.
Postavlja se pitanje – ko je taj koji ceni rok? Zašto ovo pitam? Razne stranke će smatrati da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku od tri meseca, šest meseci, godinu dana. Dovešće do velikog broja prigovora. Postavljam pitanje, iako ne postoji to u praksi, toga smo svi svesni, da je ipak trebalo ograničiti pravo na podnošenje određenim vremenskim rokom, kako u prvom, tako i u drugom stepenu. Smatram da bi taj rok bio vrlo pristojan i da se kaže da je donošenje, recimo, meritorne odluke u prvom stepenu, na primer, godinu dana, u drugom stepenu dve godine i da tek tada mogu da se podnose prigovori, pa bi se na taj način sigurno rasteretilo ono što je intencija zakonodavca, a to je da se podigne efikasnost samog rada pravosuđa.
Takođe, pored ovih pitanja na koja, nadam se, ću dobiti odgovor, postavljaju se još neka pitanja koja možemo da rešimo amandmanima, ali mi nije jasno, kada je u pitanju pravo na prigovor i kada je u pitanju rad tužilaštva, nisam siguran da je tužilaštvu mesto u ovom zakonu, ali ako uzmemo da je to stav zakonodavca, voleo bih mi se objasni, kada je u pitanju prigovor, odnosno sadržina prigovora, u tački 7. traži se da stranka sama iznese ili predloži u prigovoru podatke o predmetu istrage koji ukazuju na to da javni tužilac odugovlači sprovođenje istrage. Izvinite, kako ja kao građanin mogu da dođem do podataka o predmetu istrage? Da li ja treba da odem u policiju – izvinite, ovaj ubica ili organizovani kriminal, šta god, gde se nalazi, zašto ne može da se uruči, zašto ne može da se privede i odem kod tužilaštva? Znamo da tu postoje oznake poverljivosti, da tužilac ili policajac vama, kao stranci, oštećenom ispriča podatke iz istrage.
Mislim da je to apsolutno nezamislivo, nesprovodivo i zbog toga smo predložili da se ova tačka 7. briše, jer time sužavate pravo strankama da podnesu prigovor, a intencija zakona valjda jeste da protekom vremenskog roka upravo imaj pravo da podnesu prigovor bez obzira na određene podatke, detalje koje oni jednostavno ne mogu da znaju.
Što se tiče rokova koje ste naveli u zakonu, to je isto značajno i tu smo podneli amandman i smatram da ima načina i razloga da ga usvojite. Znači, predsednik suda, kako kaže član 7. Zakona, dužan je da odluči o prigovoru u roku od dva meseca, od dana prijema prigovora.
Smatramo da je rok neprimereno dug i da je više nego dovoljan rok od 30 dana, pogotovo ako ste uzeli u obzir da on može da legira svoje poslove kolegama. Jer, ako je dva meseca za prigovor, pa on odbije prigovor, pa vi ulažete žalbu, mi opet pričamo o realnih šest ili sedam meseci, pa onda on odluči da li je ekspedovao prigovor ili nije. Znači, svi ti rokovi su vrlo rastegljivi kada je u pitanju pravosuđe, jer faktički vi kao stranka ne dobijate prigovor, ne dobijate zadovoljenje, sve dok vam se ne uruči taj prigovor. Pa, poštom putuje, pa jeste otkucan, nije otkucan, to već znamo kako izgleda i kada su u pitanju pismeni otpravci, presude, a što takođe je dobro regulisano u procesnim zakonima i što bi moglo na osnovu disciplinske odgovornosti da se sigurno uspešno primeni.
Što se tiče daljih zamerki, postoje još neke vrlo značajne, evo ja ću govoriti i o članu 30. – visina novčanog obeštećenja. Argumente gospodina ministra mogu da razumem, jeste kada je u pitanju naknada Suda u Strazburu, da se kreće u iznosu od 300 evra do 3.000 evra. Ja se slažem sa predlogom da iznosi budu u evrima, jer ovim štitite određena prava, pa ako dođe, što niko ne želi, do devalvacije dinara, opet stranke će ostvariti manje pravo, manji iznos, a što bi moglo da bude osnov za suđenje u Strazburu, tako da ova odredba u ovom smislu ima smisla.
Ali, šta se dešava sa ovom naknadom kada su u pitanju sporovi velike vrednosti. Ono što je ključno za našu zemlju, to slušamo već duže vremena od strane Vlade Republike Srbije, to su investicije. Evo, konkretno imamo primer „Beograd na vodi“ i imamo potpisan ugovor pre dva, tri dana.
Šta se dešava ako dođe do spora hipotetički između Beograda, odnosno Javnog preduzeća „Beograd na vodi“ i na primer investitora? To će sigurno biti nadležnost privrednog suda. Mi tu pričamo o sporu u vrednosti od nekoliko stotina miliona evra, da sada ne politizujem i da ne pričam koliko je čije ulaganje, mislim da uopšte nije tema.
Strani investitor, u ovom slučaju arapski investitor, nije ni bitno, pokrene spor i naravno država pošto ima interes neće da izgubi, neće da plati penale, oteže. Neko je uložio 300 miliona evra i vi kroz pravo na suđenje u razumnom roku obeštetite investitora za 300 evra ili 3.000, svejedno.
Mislim da bi ova naknada morala da bude bolje uređena. U redu je za većinu predmeta, to su novi iznosi, a kada su u pitanju privredni sporovi koji su izuzetno važni, u pitanju je efikasnost rada u pravosuđu, razvoj ove zemlje i što je ključ, ako želite da imate investitora u Srbiji, jer ko god dođe u zemlju u Srbiju da ulaže ili bilo koju drugu zemlju, jedna od stvari jeste ekonomski interes, profit koji može da napravi. S druge strane, ako nešto krene po zlu, a često krene po zlu, u kom roku će imati pravo na kakvo-takvo pristojno obeštećenje. Naravno, sve stranke veruju da su u pravu, tako da će posegnuti sigurno i sa sudskim postupkom. U tom smislu, nematerijalna šteta od 300 do 3.000 evra je besmislena kada su u pitanju tako veliki sporovi.
Što se tiče možda i ključnog člana, ako bi to promenili možda bi ovaj ceo tekst zakona imao smisla, on se tiče člana 33. – obezbeđivanje sredstava za isplatu. Ja verujem da će i gospodin ministar dobro razumeti. Ja ću ga pročitati pa ću objasniti dalje šta bi možda bila korisna ideja za ovaj zakon – sredstva za isplatu novčanog obeštećenja i naknade imovinske štete obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije. U okviru sredstava koja su namenjena pokriće tekućih rashoda sudova javnih tužilaštava od kojih se izuzimaju rashodi za zaposlene, itd.
Drugim rečima, ovih 300 do 3.000 evra kako je predloženo plaćamo svi mi, je li tako? Plaćaju građani Republike Srbije. Mi popunjavamo budžet, iz budžeta se ta sredstva prelivaju na sudove, kao i na sve druge državne organe.
Postavlja se pitanje – zašto bi sudije bile efikasniji, kada znaju da će neko drugi to namiriti tu štetu, a ono što najgore može da se desi kao poseban problem, pošto vi ne možete sudijama umanjiti plate, onim sudijama koji loše rade, koji imaju usvojen prigovor, odnosno žalba, nego posledica će biti da nema papira u sudu, jer, jednostavno kroz izvršenje vi blokirate račun suda i ta sredstva odu prema nekakvoj presudi onome kome treba da idu i sudovi neće moći da funkcionišu, jer neće imati dovoljno sredstava.
Ono što bi imalo smisla, vezati upravo za rashode za zaposlene, odnosno ne za zaposlene, nego za sudije. U tom slučaju vi kao sudije kada postupate i svesni ste što smo čuli danas, da postoje sudije koje 20 predmeta godinama nisu uzeli u rad, da će njima biti umanjene plate do određenog procenta, nisam zastupnik ideje da oni ostaju potpuno bez plate, da budu svesni da će oni lično trpeti posledice, ovaj zakon bi i te kako imao smisla. I ne samo zbog toga, nego i druge kolege, jer kada se umanji ukupan fond za plate u jednom sudu, samim tim i druge sudije bi verovatno imale manje plate, pa bi terali kolege da rade, ne bi dozvoljavali da predmeti ili zastarevaju, ili da se odugovlače, a sa druge strane mislim da bi predsednici sudova bili daleko motivisaniji da podnose prijave protiv svojih kolega, jer imaju razlog to da urade.
U pravosuđu važi pravilo da svi štite jedni druge. Jednostavno nećete da se zamerate kolegi, neće advokati da se zameraju i to je situacija u kojoj se danas nalazimo. Samim ovim potezom bilo bi daleko efikasnije pravosuđe, jer na kraju krajeva ovim ne zadirete u nezavisnost Ustava, imaju pravo na platu i oni moraju da trpe određe konsekvence za svoj posao. Smatram da o tome treba razmisliti, jer ako bi se tako postavile stvari ovaj zakon bi zaista dao vrlo brzo rezultate.
Na samom kraju mog izlaganja celog koncepta zakona o kojem sam već govorio, mislim da nije sporno da ovakav tekst zakona nema uporište u nekim evropskim direktivama ili da kažem nekom evropskom zakonodavstvu, i na kraju krajeva to je i sam predlagač zakona rekao da ne postoje. Da nije prevedeno na jezik, da ne postoji propisi, itd, već se poziva na konvencije Saveta Evrope.
Ne bih voleo da, iako je puno grešaka pravljeno u prošlosti, da opet izmišljamo toplu vodu koja neće dati rezultat i molim vas da me ne shvatite pogrešno, zaista bi voleo da ovo da rezultat, ali se bojim da već za nekih godinu dana primene Zakona, videćemo da li su rezultati minimalni, a da situacija u kojoj se nalazimo da li će rasti broj starih predmeta i da jednostavno nećemo se kvalifikovati za dalje evropske integracije kroz poglavlje 23. i 24.
Smatram da je daleko efikasniji način rada upravo efikasna kontrola pravosuđa od strane Visokog saveta sudstva, predsednika sudova, neposredno viših sudova i da zaista, ako se taj sistem postavi kako treba uz jasnu odgovornost da mi ovaj problem nećemo imati u budućnosti. Hvala.