Značaj ovih zakona koji će omogućiti automatsko priznavanje diploma i naučnih zvanja stečenih u Ruskoj Federaciji i Republici Makedoniji je od velikog značaja, jer znamo kakvi su problemi ne samo sa ovim zemljama, nego i sa zemljama iz regiona, drugim zemljama iz regiona i drugim evropskim zemljama sa kojima nemamo ovakve sporazume.
Znači, ovo na neki način predstavlja automatizam. Uz relativno brzu proceduru Ministarstva prosvete biće moguće da se brzo verifikuju ove diplome i da ljudi koji su stekli naučna i akademska zvanja u ove dve zemlje mogu brzo da se uključuju u prosvetni, naučni rad i u industriju, u istraživačko razvojne institute u Srbiji. Iz tog razloga, mi ćemo ova dva zakona, tačnije, poslanička grupa Boris Tadić-SDS-ZZS-ZS će ovo podržati.
Takođe, kada se radi o zakonu za koji me stalno opominjete da o njemu ne govorim, a i te kako govorim, to je industrijski dizajn. Svesni smo o čemu se radi, da je to jedna neophodnost da bi se usaglasili sa regulativom EU i mi smo dali jedan skroman doprinos u vidu tri amandmana. Za razliku od ova dva zakona koja sam pomenuo, za ovaj zakon ćemo glasati ukoliko se prihvate naši amandmani.
Ali, ako mogu da zaključim, još jednom izražavam nezadovoljstvo naše poslaničke grupe i čini mi se većine poslanika opozicije zbog toga što je ključna tačka dnevnog reda, Zakon o udžbenicima, skinuta sa dnevnog reda. Nadam se da sam uspeo da dam prilog ovoj diskusiji, ovoj tački dnevnog reda. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Branka Bošnjak. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre sa svojim članovima i uvažene kolege poslanici, danas govorimo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna. Zapravo, to je zakon koji menja postojeći zakon donet 2009. godine, za koji se može reći da je bio relativno sveobuhvatan, dobar. No, u fazi usaglašavanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, došlo se do zaključka da je potrebno izvršiti neke dopune i izmene.
U čemu se sastoje izmene ovog zakona? Kao prvo, ovim zakonom dolazi do usaglašavanje nomenklature sa nomenklaturom zakona EU. Takođe se preciznije definiše opis samog predmeta industrijski dizajn, čime se dodatno jača pravo na zaštitu industrijskog dizajna. Takođe se osnažuje pravo nosioca prava nad industrijskim dizajnom ili autora ili samog nosioca na koga je autor preneo ta prava. Redefinišu se procedure prijavljivanja i zaštite prava na industrijskom dizajnu i redefinišu se procedure sankcionisanja onih koji se ogreše o tuđa prava nad industrijskim dizajnom.
Ukratko, ovaj zakon govori o zaštiti jednog od vidova intelektualne svojine i to je zapravo pravo na osobenost industrijskog dizajna ili nekog proizvoda ili grupe proizvoda.
Da bismo tačno znači šta reguliše ovaj zakon, potrebno je da malo pojasnimo sam pojam industrijski dizajn. Industrijski dizajn, to je kombinacija nauke i umetnosti, koja definiše estetsku i ergonomsku vrednost i poboljšava upotrebnu vrednost nekog predmeta.
Društveno odgovorne kompanije u svojim godišnjim budžetima odvajaju jako velika sredstva koja ulažu u dizajn. Engleske statistike kažu da engleske firme troše negde oko 33 milijarde funti na dizajn. S druge strane, Svetska carinska organizacija procenjuje da je negde oko 7% svetskih proizvoda u stvari plagijat i da se u toj neregularnoj trgovini gubi negde oko 500 milijardi dolara ili možda, što je još gore, gubi se negde oko nekoliko stotina hiljada radnih mesta zbog toga što ta nelojalna konkurencija jeftinih plagiranih proizvoda dovodi do zatvaranja pojedinih firmi.
Svetska privreda se na različite načine bori sa ovim problemom. Naravno da je najefikasnije primena zakon i sankcionisanje po osnovu zakona, ali postoje neki drugi načini i metode. Na primer, u Parizu je otvoren Muzej plagijata. U tom muzeju su izloženi predmeti velikih brenova poput „Luj Vitona“, „Prade“, „Rej Bana“ i njihovi plagijati. Relativno posećen muzej, ima svoju konkurenciju u još jednom možda zanimljivijem, značajnijem muzeju u nemačkom gradu Solingen. U tom muzeju se izlažu manje poznati brendovi, firme, manje poznati njihovi proizvodi i plagijati tih proizvoda. Ovaj muzej je osnovan 1977. godine i evo već skoro 40 godina on svojim posetiocima izlaže manje poznate firme, brendove i njihove kopije, ali što je još značajnije, dodeljuje godišnju nagradu za najapsurdniji plagijat.
Prosto, radi slike te nagrade, koja je inače vrlo poznata, svetski priznata, dodeljuje se na Frankfurtskom sajmu i uvek pleni veliku medijsku pažnju i dosta se o tome uvek i piše. Ti predmeti se izlažu i kopiraju. Radi slike apsurdnosti tih proizvoda, evo samo nekoliko primera. Čuvena italijanska firma „Moleskin“ proizvodi interesantne, lepe, verovatno svi znamo, notese koji se proizvode već više od 60, 70 godina i nemačka firma „Ars Nova“ je potpuno kopirala taj notes. Ali, apsurd je utoliko veći što je na samom predmetu, i na italijanskom notesu, a i na nemačkom, potpuno istovetna reklama, na kojoj stoji – naš notes su koristili veliki umetnici poput Matisa, Pikasa, Hemingveja.
Takođe, jedan od zanimljivih izložbenih predmeta je i „Rozentalova“ šoping korpa, koja pored sebe ima 20 kopiranih proizvoda. Znači, 20 firmi se potpisalo svojim imenom da je vlasnik industrijskog dizajna potpuno istovetnog proizvoda.
Ono što je meni i mojoj struci najbliže, to je plagiranje i zloupotreba industrijskog dizajna u industriji nameštaja i enterijera, znači, proizvoda koji se koriste u arhitekturi. Tu je ogromna šteta proizvođača koji ulažu u dizajn i onih koji kopiraju te dizajne, jer znate da se tu od proizvoda do proizvoda cene mogu drastično razlikovati, a prividno jedan proizvod može istovetno izgledati.
Znamo da se već desetinama godina kopiraju Korbizijeove stolice, Mis van de Ro fotelje. Iskrena da budem moram, priznati da kopija jedne Roše Boboa fotelje je mnogo manje štetna, nego kopija u medicinskoj industriji. Ono što verovatno predstavlja najveću opasnost to je zloupotreba industrijskog dizajna u zdravstvu. Tu sigurno nije svejedno da li je neka stoma originalna ili je proizvedena kao plagijat.
U ime Socijaldemokratske partije Srbije želim da podržim ovaj zakon, jer taj zakon prevashodno afirmiše zaštitu intelektualne svojine, na sebi svojstven način pomaže ulaganje u mlade dizajnere, investiranje u talentovane mlade ljude koji, time što će firmama pomoći da dođu do kvalitetnog dizajna, zapravo i sebi obezbeđuju posao, a naravno i afirmišu našu industriju.
Takođe, vrlo je bitno da ovaj zakon posebno poboljšava jedan poslovni ambijent Srbije, a za šta se Socijaldemokratska partija Srbije u svom delovanju posebno zalaže. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo Bošnjak.
Reč ima ministar dr Srđan Verbić. Izvolite.

Poštovani poslanici, ja sam prosto pošao od pretpostavke da ćemo prvo razgovarati o Zakonu o industrijskom dizajnu, a da ćemo o sporazumima kasnije. Moja pogrešna pretpostavka i zato bih želeo da obrazložim i dva zakona koja se tiču potvrđivanja sporazuma između Vlade Republike Srbije i Ruske Federacije, odnosno Republike Makedonije.
Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uzajamnom priznavanju i ekvivalenciji javnih isprava i stečenog obrazovanja u naučnim nazivima je potpisan pretprošle godine, dakle 2013. godine, u aprilu i taj sporazum je sačinjen na inicijativu ruske strane. On je već poodavno ratifikovan u Ruskom parlamentu i postoji veliki interes da se, pre svega, zbog naših građana koji se nalaze na radu ili bi želeli da rade u Ruskoj Federaciji, ovaj sporazum ratifikuje.
Mislim da nema posebne potrebe da obrazlažem zašto nam je važan partner Ruska Federacija.
Ovaj drugi sporazum koji imamo je novijeg datuma. Suština ovog zakona je zakonska osnova za neke buduće korake. Ono što zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije podrazumeva nije ništa više od onoga što već postoji u Lisabonskoj konvenciji, ali je jako važno da imamo sporazum kao pravni osnov za buduće korake naše saradnje u oblasti obrazovanja, u oblasti zapošljavanja sa Republikom Makedonijom.
Ovaj sporazum je potpisan u februaru 2014. godine. Smatramo da je ovo primer dobro urađenog sporazuma sa zemljama u okruženju i vrlo smo zadovoljni saradnjom sa predstavnicima Republike Makedonije i brzinom kojom smo došli do finalnog teksta ovog sporazuma. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Riza Halimi.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, prvo bih izrazio nadu da će novi Predlog zakona o udžbenicima biti bolji, kao i da će se popraviti određene oblasti u kojima se išlo unazad u odnosu na ranija rešenja.
Sada ću više govoriti o ovim sporazumima između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije i, sa druge strane, sa Vladom Republike Makedonije.
Na početku, konstatujem da nisu isti dokumenti. Sa Ruskom Federacijom je predviđena, pored uzajamnog priznavanja javnih isprava, i ekvivalencija, a sa Makedonijom ovaj nivo ekvivalencije nije predviđen. Verovatno je ekvivalencija viši nivo i efikasniji način za uzajamno priznavanje diploma, a ovde su naročito aktuelne diplome visokoškolskog obrazovanja.
Dobro je što ministar govori o potrebi da naši građani, koji diplomiraju ovde, nemaju problema prilikom zapošljavanja u Ruskoj Federaciji. Moramo priznati da je ova problematika daleko osetljivija na ovim prostorima, jer su povezanije. Prvo, mislim na bivšu Jugoslaviju i države proizašle iz te bivše federacije koje su imale zajednički obrazovni sistem. U tom periodu se znalo da nije bilo nikakvih nostrifikacija i ekvivalencija, a da u ovim novim okolnostima, obzirom da manjine… Maločas smo čuli predstavnicu SVM koja je govorila, naravno u celini, problem je verovatno Mađara koji diplomiraju u Mađarskoj, verovatno Bošnjaka koji diplomiraju u Sarajevu ili nekom drugom univerzitetu BiH ili kada su u pitanju Albanci koji u 99% slučajeva studiraju i u Makedoniji, i u Albaniji i na Kosovu, a imaju ogromnih problema u nostrifikaciji i priznavanju njihovih visokoškolskih diploma. Godinama čekaju. Imali smo onaj problem sa diplomama iz Prištine, a koji je trajao deset godina, koji je unazadio to područje drastično, jer deset godina ljudi nisu mogli da rade, shodno kvalifikaciji koju su sticali.
Prilikom posete albanskog premijera i sastanka koji je imao ovde sa premijerom Srbije najavljeno je, a to se najavljivalo od 2003. godine, kada je zamenik predsednika Vlade u to vreme dolazio u Beograd, odugovlačilo se, pa se mislilo da će se to prilikom poslednje posete na najvišem nivou ostvariti, ali vidim da u parlament još uvek ne stiže sporazum koji je obećan i najavljen. Isto je, po meni, što se tiče Preševske doline, opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, oni u najvećem delu studiraju na univerzitetima Kosova, Albanije i Makedonije.
Dosadašnji procesi nostrifikacije su bili poprilični birokratski, mnogo se čeka, plaća se poprilično.
Naravno da se od ovih sporazuma očekuje dosta, da se mladim ljudima omogući što pre da se uključe u radni proces, da ostvaruju osnovno ljudsko pravo, da rade u oblasti za koju su se kvalifikovali. Opet kažem, pojavljuje mi se bojazan kad vidim da jedan nivo imamo sa Ruskom Federacijom, a drugi nivo sa Makedonijom, a sa kojom imamo daleko češću situaciju da mladi iz Srbije studiraju u Makedoniji ili obrnuto. Ne vidim zašto postoji u startu ova razlika?
Što pre bi trebalo da se pokuša napraviti sličan sporazum i sa vladom Albanije, a mora konačno da se reši i problem koji je stvoren prošle odluke, odlukom Ustavnog suda Republike Srbije, kad je doveden u pitanje Briselski sporazum o međusobnom priznavanju visokoškolskih diploma sa Kosovom. Jer, u poslednjih godinu dana postupak je blokiran.
Par puta sam postavio pitanje ministru i sada sam uputio, pre dva meseca, novo pismo, i ministru i šefu Misije EU u Beogradu, gospodinu Devenportu, od koga sam dobio odgovor, ali od ministra još uvek nisam - zašto je taj postupak nakon odluke Ustavnog suda, nakon što je ponovo Vlada u novembru prošle godine donela novu uredbu, ali se dalje ne kreće, sve je blokirano. Mladi ljudi ne mogu da ostvaruju osnovno ljudsko pravo da im se prizna stečena diploma, da sa njom mogu da rade i da imaju perspektivu za normalan život u državi u kojoj žive.
Moram još nešto da istaknem. Od gospodina Devenporta sam dobio objašnjenje da je za ovu problematiku nadležan ministar Verbić, ali, ako ima nekog spora, mora ponovo u Brisel da se reši ovaj problem. Zašto sad ovde, govorim glasno, osnovno ljudsko pravo našeg građanina se, pored onog što se u prošlosti i to poslednjih desetak godina to pravo nije ostvarivalo, i kad je konačno počelo da se rešava, opet smo stali i opet smo u pat poziciji, zapravo u mat poziciji. Jer, ljudi ne mogu sa tim diplomama da rade. Godinu dana ne znaju na čemu su.
Ja lično ne znam, pošto sam kontaktirao i sa ministrom, pošto sam član Odbora za prosvetu, u Skupštini sam imao prilike i gospodina Devenporta da kontaktiram i evo, ja ni sam ne znam na čemu smo i koliko još dugo treba da se čeka ova problematika nostrifikacija, ne samo sa Kosovom, govorim o svim segmentima, o svim susednim državama, svim državama Evrope? Mi se zalažemo za ulazak u EU, za evropske vrednosti, a u startu blokiramo te procese. Zbog čega? Očekujem da danas od ministra dobijem odgovor na to pitanje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica mr Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Uvaženi gospodine potpredsedniče, gospodine Verbiću sa saradnicima i gospodo iz Zavoda za intelektualnu svojinu, kolege i koleginice narodni poslanici, najpre bih se isto pridružila svim kolegama koje su izrazile žaljenje što danas ne razgovaramo o Zakonu o udžbenicima i nadam se da će biti prilike da i o tom razlogu zbog čega o njemu ne razgovaramo, razgovaramo kasnije.
Kada su u pitanju tri zakona od ukupno pet o kojima je trebalo da razgovaramo, od kojih su dva volšebno nestala u prethodna dva dana, najpre mislim da treba da pogledamo sporazume, odnosno predloge zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije, s jedne strane, i Vlade Ruske Federacije, s druge strane, o uzajamnom priznavanju i ekvivalenciji javnih isprava o stečenom obrazovanju i naučnim nazivima, koje je Vlada podnela Narodnoj skupštini, ovaj Sporazum sa Makedonijom 11. februara 2015. godine, a Sporazum sa Rusijom u decembru 2014. godine, bez datuma, što je pomalo neobično i zato apelujem da kada Vlada upućuje predloge zakona Narodnoj skupštini Republike Srbije da vodi računa o pravilima za izradu akata o kojima Skupština može da raspravlja. Ali, to je samo jedan od nedostataka ovih sporazuma.
Najpre, treba obratiti pažnju na to zbog čega se ova dva sporazuma toliko razlikuju. Kada je u pitanju Sporazum sa Ruskom Federacijom, a ja isto tako mislim da imamo više diploma koje treba priznavati kada su u pitanju ljudi koji su neki nivo visokog obrazovanja ili uopšte obrazovanja stekli u Makedoniji nego u Ruskoj Federaciji, taj sporazum je vrlo detaljan. Najpre treba reći da je on napisan jednim jezikom koji nije smeo nijedan predstavnik Vlade Republike Srbije da potpiše. Toliko pravopisnih grešaka, toliko jezičkih grešaka, toliko gramatičkih, sintaktičkih nepravilnosti u jednom sporazumu je retko videti i to je sramota što je bilo koji predstavnik Vlade Republike Srbije potpisao.
Da počnemo od toga da imamo enklitike iza zareza, ja mislim da se to u osnovnoj školi na časovima gramatike nauči da iza zareza se ne može naći enklitika. Da pođemo od toga da su te rečeničke konstrukcije nešto što je očigledno prevođeno sa ruskog jezika, ali je vrlo nesrećno prevedeno. Ne znam na koga to treba usmeriti, s obzirom da nije vaše ministarstvo potpisnik nego je to gospodin Ivica Dačić. To je bila sramota da neko u ime Vlade Republike Srbije potpiše dokument sa toliko gramatičkih, pravopisnih, jezičkih, sintaktičkih grešaka.
Međutim, to je manir ove Vlade. Ja mislim da nema predloga zakona koji nije došao u ovu Skupštinu, a da nije obilovao takvim stvarima. Međutim, mi tekst sporazuma ne možemo menjati, s obzirom na to da mi ovde samo glasamo o potvrđivanju zakona kojim ćemo potvrditi sporazum koji je već potpisan. Ali, za ubuduće, ko god bude mogao da utiče na to, neka malo obrati pažnju na to i da taj sporazum pogleda i neko ko je možda stručan za lekturu tog sporazuma, jer mislim da bespotrebno sramotimo Republiku Srbiju.
Ono što se nameće kao osnovno pitanje kada se pogleda taj Sporazum sa Ruskom Federacijom, on je mnogo detaljniji od Sporazuma sa Makedonijom, zato što se različitim članovima upravo i navodi koje obrazovanje stečeno u Republici Srbiji odgovara kom obrazovanju stečenom u Ruskoj Federaciji. Onda se govori da se diploma osnovnih akademskih studija koja se izdaje po završetku najmanje godišnjeg studijskog programa u visokoškolskim ustanovama u Republici Srbiji, priznaje u Ruskoj Federaciji, da se diploma osnovnih akademskih studija koja se izdaje po završetku najmanje četvorogodišnjeg studijskog programa u visokoškolskim ustanovama u Republici Srbiji i diploma bakalavra koja se izdaje u Ruskoj Federaciji, su ekvivalentne, zarez – su ekvivalentne, treba čitati kako piše.
Tako da se prosto radi o jednom veoma detaljnom sporazumu koji, međutim, zanemaruje ono što se desilo u našem visokom obrazovanju u prethodnih godinu dana od kada je ovaj sporazum potpisan. Mi smo, naime, od tada uveli i neke nove studijske programe Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, uveli smo master akademske studije, ovde nema reči o tome šta će, recimo, ti ljudi koji će završiti nekada te studije, koja će to diploma u Rusiji biti diploma koja će biti ekvivalentna time. Dakle, imamo čitave studijske programe za koje ne znamo šta će biti.
Ono što je pomalo problematično i molim ministra da odgovori, kaže – diploma o stečenom drugom stepenu visokog obrazovanja nakon završenih master akademskih, odnosno specijalističkih studija koju izdaju visokoškolske ustanove u Republici Srbiji i diploma specijaliste, diploma magistra, koje se izdaju u Ruskoj Federaciji su ekvivalentne.
To znači da će neko ko je master u Republici Srbiji u Rusiji dobiti titulu magistra, a opet sa druge strane, nema ili ja bar nisam videla u ovih deset članova šta će biti sa ljudima koji u Srbiji steknu titulu magistra. Ne vidim da se spominje koju će oni titulu imati u Rusiji, ako se onima koji imaju titulu mastera u Srbiji u Rusiji dodeljuje titula magistra koja im, meni se čini, ne može pripadati, osim ukoliko titula magistra u Rusiji nije nešto drugo, što nigde u zakonu ne piše.
Kada je u pitanju sporazum sa Makedonijom o istoj ovoj stvari, on je više načelnog karaktera, u njemu nema ni reči o tome koje će se titule kako priznavati u Republici Makedoniji. Ono što je pitanje koje se nameće, mislim da je gospodin Halimi već govorio o tome, šta će biti sa diplomama koje su recimo stečene na Kosovu koje je Makedonija priznala i sada mi potpisujemo sporazum sa Makedonijom, da li to znači da ćemo mi na taj način priznavati i diplome koje su stečene na Kosovu iako to do sada nije bila praksa?
Sada prelazim na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravnoj zaštiti industrijskoj dizajna. Imali smo prilike više puta da pričamo o tome, to je zapravo zakon kojim se usklađuje u velikoj meri sa direktivama EU ova oblast.
Međutim, ono što jeste prva stvar, koju bih želela da pitam, ista stvar o kojoj smo već pričali. Radi se o članu 7. kojim se menja član 8. zakona. Sada ta odredba glasi, samo da pronađem u svom predlogu, kaže ovako – član 8. – isključenje zaštite zbog tehničke funkcije i sada mi ovim Predlogom zakona dodajemo reči – i suprotnosti sa javnim poretkom i moralom.
Još jedna intervencija koju Vlada Republike Srbije ovde nudi je da se doda još jedan stav u ovaj član, koji kaže – industrijskim dizajnom ne može se zaštititi spoljašnji izgled proizvoda čije objavljivanje ili upotreba je protivna pravnom poretku ili prihvaćenim moralnim principima.
Moje pitanje je – šta to znači i ko o tome odlučuje? Shvatam da je to preuzeto iz evropske direktive. U obrazloženju ove izmene upravo i piše da je to bio zahtev Evropske komisije. Međutim, treba voditi računa o tome da se u evropskom zakonodavstvo vrlo dobro zna šta te stvari znače. U krajnjem slučaju, oni imaju takav pravni poredak da se na osnovu sudskih presuda, da postoji sudska praksa na osnovu koje mogu da se donose odluke u narednim slučajevima.
Dakle, konkretno pitanje je – ko odlučuje o tome da li je nešto u skladu sa prihvaćenim moranim principima i da li je nešto u skladu sa javnim poretkom? Šta to uopšte znači? Kada je bilo reči o tome da se radi o upotrebi recimo državnih simbola, to ne može biti objašnjenje zato što je to uređeno drugim zakonima, u krajnjem slučaju Ustavom Republike Srbije je uređeno na koji način se mogu koristiti državni simboli, i veoma je nesrećno ukoliko ostane takvo rešenje bez ikakvog objašnjenja ko o tome odlučuje, u kojim slučajevima, pa bi bilo možda i interesantno da čujemo koji su to primeri šta se podrazumeva pod tim i na koji način će se procenjivati da li je nešto u skladu sa javnim poretkom i prihvaćenim moralnim principima.
Mi smo zato dali jedan amandman kojim predlažemo da Vlada bliže uredi način na koji će se odlučivati o ovim stvarima. Da li je to prihvatljivo za vas, nadamo se da jeste. Ukoliko nije, mi smo spremni da napravimo i nekakvu izmenu ili dopunu amandmana, ali zaista smatramo da postoji potreba da se ovo polje uredi zato što može doći do velikih zloupotreba. Da li to znači da neko sutra scenografiju neke predstave može proglasiti da je u suprotnosti sa javnim poretkom i opšte prihvaćenim moralnim načelima? Da li to znači da neko može zabraniti logo nekih organizacija? To su prosto jako, jako opasne stvari koje mogu zadirati u polje ljudskih i građanskih sloboda i prava i zbog toga smatramo da je velika opasnost ukoliko to ostane ovako neuređeno i ovako neodređeno.
Nama je zavod kao odboru dostavio nekoliko amandmana koje ćemo razmatrati na našoj narednoj sednici i verovatno ih predložiti kao amandmane odbora ne bi li se poboljšao Predlog zakona.
Ono što je izuzetno loše, a što se ne dešava isto tako prvi put već je postao manir ove Vlade da vi praktično menjate čitave članove zakona na koje su neki poslanici podnosili amandmane, pa ti amandmani postaju besmisleni. Jedan od njih se odnosi na član 9. gde se govori šta sve ne može biti registrovano kao industrijski dizajn. Tu ima dosta, rekla bih, čudnih stvari. Između ostalog, govori se i o tome da na osnovu ovog zakona zaštita se ne može odobriti industrijskom dizajnu, pa kaže pod jedan – koji ne predstavlja industrijski dizajn. Zaista ne znam kako možemo imati rečenicu da se zaštita ne može odobriti industrijskom dizajnu koji nije industrijski dizajn itd. Ali, razmatraćemo amandmane odbora pa ćemo pričati o tome.
Veliki deo zakona se bavio time šta se zapravo dešava kada industrijski dizajn nema individualni karakter, odnosno kada se radi o tzv. plagijatima. Tu postoji jedan veliki deo od 15 ili 20 članova zakona koji se bave upravo postupanjem suda u tim slučajevima. Nisam sigurna da je baš pravo mesto za te članove u ovom zakonu. Možda bi to moglo da se definiše nekakvim drugim zakonima jer postupanje suda obično jeste stvar koja se uređuje drugim zakonima.
Međutim, kaže član 39, kojim se dodaje novi član 66a, ovako – sud može odrediti privremenu meru odmah po prijemu predloga za određivanje privremene mere i bez prethodnog izjašnjenja protivne stranke, a naročito ako postoji opasnost zbog odlaganja predlagač koji trpi nenadoknadivu štetu. Onda, ako tužba ne bude podneta itd. Pa onda član 41. kaže – sud može odrediti obezbeđivanje dokaza odmah po prijemu predloga za obezbeđivanje dokaza i bez izjašnjenja protivne stranke itd.
Obično ne znamo šta znači to da sud može nešto odrediti, što znači da on može a i ne mora to odrediti, pa je nejasno u kojim slučajevima će sud to raditi, a u kojim slučajevima neće to raditi, u kojim slučajevima će se čekati izjašnjenje protivne stranke, u kojima neće itd. Tako da je još jedan od predloga da se i te stvari ne ostave na slobodu odlučivanja, nego da bude ovako ili onako.
S obzirom na to da se radi o jednoj vrsti intelektualne svojine, odnosno da su i ta prava, zapravo pravna zaštita industrijskog dizajna spada u oblast nekih autorskih prava, nameće se pitanje – šta bi se dešavalo recimo da i u drugim slučajevima neko ospori autorstvo nečije nad nekim delima, recimo doktorske disertacije, i da sud postupa na ovakav način i da određuje privremene mere bez izjašnjavanja suprotne strane? Ne govorim ovo samo na pamet i hipotetički. Imali smo prilike da čujemo ovde osporavanja autorstva nad izvesnim naučnim radovima mnogim našim funkcionerima, ministru unutrašnjih poslova, gradonačelniku Beograda itd.
Šta bi se recimo dešavalo i zašto mi nemamo jednake kriterijume kada je u pitanju sva intelektualna svojina i zašto u svim slučajevima sud ne reaguje jednako nego samo kada je u pitanju zaštita industrijskog dizajna reaguje na jedan način, a kada je u pitanju recimo autorstvo nad doktorskom disertacijom reaguje na potpuno drugačiji način ili uopšte i ne reaguje, što je i bio slučaj?
Poslednje moje pitanje za gospodina ministra je – da li, odnosno kako možemo biti sigurni da ovaj zakon, zapravo ova tri zakona on ovde nama predlaže slobodnom voljom i svojevoljno pošto smo iz jučerašnjeg saopštenja gospodina ministra, a to nije obrazloženje koje je dao na odboru kada je obrazlagao ove zakone, mogli da čujemo da je povukao Zakon o udžbenicima zbog pritiska?
To je veoma opasno, zato što bi to značilo da Vlada Republike Srbije podleže pritiscima knjižara i nameće se pitanje - da li je onda postignut nekakav dogovor sa tim vršiocem pritiska, pa je zakon povučen da bi se ugodilo njihovim zahtevima oko kojih vrše pritiske ili šta god?
Zato, gospodine ministre, kada smo govorili o tome da se radi o vašem ličnom integritetu, ako ste čovek koji podleže pritiscima, a saopštenje iz Vlade je juče išlo tako, kako mi možemo znati…

Molim vas vratite se na dnevni red.