Hvala, poštovana predsednice.
Gospodine ministre, pored finansijskih, ima i drugih efekata primene zakona. Ono o čemu sam ja između ostalog govorio, jeste da i ovaj zakon, recimo, podrazumeva rok od četiri meseca od dana stupanje na snagu za donošenje podzakonskih dokumenata. Voleo bih da znam da li su ti dokumenti kada prođe četiri meseca doneti ili ne i da se o tome izvesti nadležni odbor jednom godišnje, o efektima, o tome kako se zakon sprovodio, da li je sve što je predviđeno u rokovima donetim zakonom urađeno, da li su uočene neke manjkavosti i da li nešto treba da se menja. To je ideja za podnošenje ovakvih izveštaja, jer bi onda na jedan sistematski način mi poslanici mogli da pratimo sprovođenje zakona, ne samo finansijskih efekta, nego i svega drugog. Mi ovako tu priliku nemamo.
Znači, teško je pratiti šta se sve i na koji način se sprovode zakoni koje ova Skupština donosi i zato smatramo da je uvođenje ovakvog instituta u sve zakone dobro. Da li je to bilo u prošlosti, kao što je kolega Orlić govorio? Nije, ali mi mislimo danas da treba i da možemo bolje nego što je bilo nekada, i do 2012. i do 2005/2006. godine, koji god hoćete trenutak da odaberete, pa da krenemo konačno napred. Dakle, da ne gledamo nazad, nego da gledamo napred.
Zašto insistiramo na zakonskoj obavezi? Stalno se govori kako će Vlada odgovoriti ako poslanici pitaju. Pa, ne odgovara Vlada, ne odgovara premijer i ne odgovaraju ministri kada postavimo konkretno pitanje. Za određene stvari tražimo odgovore, a odgovore ne dobijamo. Očigledno da obaveza iz Poslovnika nije dovoljna da obezbedi da premijer i ministri Vlade odgovaraju. Zato tražimo, i bićemo uporni u tome, da se u zakonu nađe obaveza, jer je naša nada da na taj način Vlada i ministri ne bi mogli da izbegnu odgovor, da se unese jedna ovakva norma. Ja mogu da razumem stav Vlade, Vladi je na ovaj način lakše, ali pozivam kolege poslanike, kako bi ojačali parlament i kontrolnu ulogu parlamenta, da prihvate ovaj amandman. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine, gospođo Gojković, poštovani ministre Verbiću i poštovani gosti, pre svega iz Ministarstva prosvete, ja sam se javio sada da pokušam da podržim jednom vrstom argumentacije stav koji je izneo naš kolega narodni poslanik Marko Đurišić povodom amandmana koji je, između ostalih narodnih poslanika, podneo i narodni poslanik Marko Đurišić.
Mislim da je gospodin Đurišić veoma dobro argumentovao sadržinu ovog amandmana. Pažljivo sam slušao sada i odgovor ministra Verbića. Ministar Verbić se sada pozvao na to da je obrazloženje amandmana i sadržina samog amandmana previše opšta i da zbog neusmerenja ka nekakvih preciznijim odrednicama nije u mogućnosti da prihvati sadržinu tog amandmana. Neophodno je, poštovana gospodo, ja mislim i danas ovde da podsetimo i sebe, a i ministra prosvete, gospodina Verbića, da se uvek polazi od nekih načela, uvek se polazi od nekih principa.
Poštovana predsednice, evo vi da kažete gospodinu Verbiću da i u našem Ustavu, kada ga otvorimo, prvo poglavlje kaže – načela Ustava. Pa i u zakonu može da se nađe nekakva opšta odrednica. Ja smatram da taj pristup, koji podrazumeva da nešto što je za nekoga opštije ne može da bude prihvaćeno, ne može da bude dobar argument.
To me je automatski asociralo i na delanje ministra prosvete, gospodina Verbića, povodom naših rasprava ovde i o akademskoj čestitosti, gde jedan opšti princip, kao što je akademska čestitost, ministar Verbić u dijalogu i sa narodnim poslanicima naziva prodavanjem iluzije, govoreći da je prodavanje iluzije kada neki opšti princip hoćemo da unesemo u neki zakon. Pa, ne mogu principi, poštovana gospodo i ministre Verbiću, da budu prodavanje iluzije.
Dakle, mi krećemo od principa. Kao što u Ustavu krećemo od principa vladavine prava, tako u sistemu visokog obrazovanja, gospodine Verbiću, moramo da krenemo od akademske čestitosti. Nikako ne mogu da razumem jednog ministra prosvete koji jedan toliko visoki princip, kao što je princip akademske čestitosti, naziva prodavanjem iluzije. Upravo zbog njegovog delanja i zbog delanja ove većine ovde, mi smo dobili jedan ukor Evropskog parlamenta, poštovana predsednice gospođo Gojković…

Poštovani poslaniče, molim vas da govorite o konkretnom amandmanu koji se odnosi o potrebi da se podnese godišnji izveštaj o efektima primene ovog Zakona o industrijskom dizajnu, jer ćemo dobiti opomenu od istog parlamenta da se kod nas priča sve i svašta, samo ne o zakonima koje imamo na dnevnom redu. Pokušavam da sprečim to.

Nikako, ja samo hoću da poredim dva slučaja, dve slike koje su, ja mislim ovde uporedive, poštovana predsednice. Ja znam da vi pažljivo slušate naše rasprave i ministar je rekao da ne može da uvaži argumentaciju gospodina Đurišića, zbog prevelike opštosti koju je on pronašao u sadržini amandmana, a ja sam onda to povezao i sa jednim pristupom ministra Verbića, povodom druge teme kada je on sam opet rekao – suviše je opšti jedan drugi princip akademske čestitosti.
Poštovana predsednice, ja sam ovde sugerisao da i vi, kao predsednica Narodne skupštine sugerišete ministru Verbiću, da uvek moramo da krenemo od nekih načela, pa i u ovom zakonu, i kao što u Ustavu krećemo od prvog poglavlja, to su načela Ustava, tako i u zakonima treba da krećemo od principa, od načela itd.
Molim ministra ovde da i povodom rasprave o ovom amandmanu razmisli malo o integritetu i autoritetu koji treba da ima jedan ministar, a posebno ministar prosvete jer je, poštovana predsednice Narodne skupštine, povodom tačaka dnevnog reda na ovoj sednici Narodne skupštine, degradiran integritet i autoritet ministra prosvete, jer je suprotno njegovom mišljenju i njegovoj volji, po nečijoj naredbi skinut jedan zakon koji je on pripremi.
Ja ga molim da nam odgovori – po čijoj naredbi je to urađeno gospodine Verbiću? Da li po naredbi gospodina Babića npr. ovde, da li po naredbi gospodina Vučića, a sigurno je da nije bilo po naredbi gospođe Gojković, jer je gospođa Gojković, nama uredno poslala saziv sednice, sa predloženim tačkama dnevnog reda. Molim poštovana predsednice Gojković, ministra Verbića, da kao što je i red u našoj Narodnoj skupštini meni sada odgovori i na ovo poslednje pitanje – ko je to naredio gospodine Verbiću? Molim ga da uvaži argumentaciju koju sam ja ponudio i gospodin Đurišić povodom ovog amandmana? Hvala vam, poštovana predsednice Gojković.

Hvala.
Reč ima ministar Verbić. Izvolite.

Dakle, sada posle ove diskusije mi je malo jasnije šta je bio sadržaj koji je u amandmanu, koji se tiče godišnjeg izveštaja o efektima zakona. Koliko mogu da shvatim, ono što je primarno i što očekujete od Vlade jeste izveštaj o implementaciji zakona. Ja to zaista ne podvodim pod efekte, ukoliko je to bila namera, to je trebalo da piše u predloženom amandmanu.
Kada govorimo o implementaciji, moram da kažem da su do sada sva podzakonska akta za sprovođenje zakona iz oblasti industrijske svojine bila donošena na vreme i da Zavod za intelektualnu svojinu izveštaj o svom radu na svaka tri meseca podnosi Vladi Republike Srbije, tako da to nije nikakva tajna i zaista Narodna skupština u bilo kom trenutku može da dobije kao informaciju.
Pošto neke od poslanika veoma interesuje šta se radi po pitanju akademske čestitosti, samo želim da najavim zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti koji je upravo ušao u javnu raspravu, kojim se formira odbor za naučni integritet i koji prema ovom Nacrtu zakona ima prilično velika ovlašćenja koja bi trebalo da idu dotle da se oduzimaju zvanja, da se ukida projektno finansiranje i mislim da je to sve sastavni deo jedne šire slike koja se tiče naučno-istraživačke delatnosti. Dakle, na tome se radi i uskoro ćete vidite taj Nacrt zakona.

Hvala.
Poslaniče, odgovoreno vam je.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Nije do kraja.)
Do kraja kada bude taj zakon na dnevnom redu. Dakle, što se tiče industrijskog dizajna i šire ste dobili odgovor.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Da bi jedna institucija bila cenjena, uvažavana, poštovana u jednom društvu, potrebno je da sve svoje funkcije konzumira u punom kapacitetu. Dve dominante uloge Narodne skupštine Republike Srbije, po mom skromnom mišljenju su zakonodavna i kontrolna uloga. Zakonodavno je, naravno, dominantnija zato što više raspravljamo o predlozima zakona, ali ne treba i ne sme kontrola uloga parlamenta da se zaboravi.
Ja sam narodni poslanik od 2008. godine. Ovde su koleginice i kolege sa mnogo dužim parlamentarnim stažom. Godine 2011, kada je stiglo jedno istraživanje koje naravno nije dobilo svoju punu ulogu i svu potrebnu svetlost je pokazalo da samo 3% ljudi u Srbiji veruje da parlament nije korumpiran.
Godine 2011. je nešto više od 34% građana Srbije verovalo da je parlament i svi mi pojedinačno, da smo izuzetno korumpirani. Frustrirajuće je bilo poći na posao svakog jutra, a onda sam brojao moje komšije koje sam sreo tog dana, jedan, dva, pa ovaj treći komšija koji misli da sam ja korumpiran, ali misli da je korumpiran i svako od vas pojedinačno, ma kako neko odmahivao glavom. Ti što sada odmahuju glavom kažu – a zašto nije kontrolna uloga korišćena u mnogo jačem kapacitetu? A zašto tada kada ste doveli do samo 3% ljudi u Srbiji veruje da Narodna skupština nije korumpirana, zašto se tada niste bavili tim poslom?
Zašto tada niste rekli – pa, ovaj Poslovnik koji smo 2009. godine predstavili kao demokratski iskorak, kao nešto najbolje što je moglo da se uradi i da se unese u našu Skupštinu, zašto tada niste razmišljali da kontrolna uloga prema Vladi bude jača. Niste, jer vam nije odgovaralo. Niste zato što niste smeli da pozovete Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića da dođu u Narodnu skupštinu. Niste zato što su oni bili svevišnji. Niste zato što za četiri godine Vlade Borisa Tadića u kojoj je on bio i ministar i predsednik Vlade i svaki pojedinačni narodni poslanik, sedam puta za četiri godine došao je da odgovara na pitanja. Sedam puta za 48 poslednjih četvrtka u mesecu.
Malo sam pre od predlagača amandmana čuo svojevrsno priznanje. Priznanje i jedino u toj formi priznanja bih mogao da razmislim o prihvatanju ovakvog nekog amandmana. Da je predlagač amandmana ustao i rekao i priznao – napravili smo i napisali smo loš Poslovnik o radu, nismo uveli, nismo znali, nismo hteli. I drugo priznanje, jer u pravu je gospodin Orlić, kada je rekao da nijedan zakon koji je napisala DS, u ma kakvom agregatnom stanju, jer za razliku prihvatanja kojeg agregatnog stanja tako prebacuju odgovornost na onog drugog. Nijedan jedini zakon, a desetine i stotine zakona je usvojeno od 2008. godine do 2012. godine. Nijedan zakon nema svoj član koji će predviđati tu kontrolnu ulogu i davanje izveštaja prema Narodnoj skupštini.
I, zašto je predlagaču amandmana sada teško da ustane i da kaže – izvinite građani Republike Srbije, nismo umeli, nismo znali, a ja bih dodao još jednu stvar, nismo hteli bilo šta da se kontroliše. E, jedino tada, jedino na taj način, možemo da pričamo o demokratskim okvirima i na demokratski način sa priznavanjem grešaka, a ne sa upiranjem prsta u ono što vi niste umeli i znali i niste imali volje da uradite. Zakon se ne čita u onom delu, i meni je drago što se koleginice zabavljaju dok razgovaramo o ovom amandmanu, ali bi ih uputio da ovaj zakon, a nijedan drugi, se ne čita samo od člana do člana, da se čita i obrazloženje. Ali i da se čita izjava o usklađenosti propisa sa propisima EU, 63 strana zakona.
Pogledajte gospodo predlagači amandmana 63. stranu zakona, predloga zakona – usklađeno sa normama EU. Da li je jedan jedini gest pokazao da ovaj zakon, ovako predložen, ali i svi oni koje smo usvojili u prethodnih godinu dana, nije bio usklađen sa normama EU?
Da li vi to želite da mi izađemo sa tog puta? Vi možete da želite ali mi to nećemo da uradimo, ili vi možda hoćete neke norme da uvedete nove, pa čak i EU da pokazujete kako treba i šta treba, da ste pametniji od ostatka sveta, s tim što kada ste imali priliku to da primenjujete, e to niste primenjivali?
Da li postoji jedna jedina zamerka da je nešto u ovom zakonu urađeno loše, a da je Venecijanska komisija, da su ostali ljudi iz EU prijatelji i saradnici ove države rekli da je nešto loše urađeno u ovom zakonu? Ne, nije.
Gde vam je uporedno pravo? Gde je u nekom drugom zakonodavstvu tako nešto propisano i tako nešto obavezujuće? Nisam to čuo kao argument. Nema kao argumenta. Ali, i da ima, zašto ga niste primenjivali kada ste pisali zakone? A tada ste bili slepi, a tada niste, tada ste razmišljali o belim listićima, tada ste razmišljali o nekim drugim političkim opcijama. E, ta vrsta promenljivosti čas hoću - čas neću, pa jedni uslovi nam važe kada smo na vlasti, a drugi kada nismo na vlasti, pa, kada nismo na vlasti onda sve znamo kako treba i šta treba, a kada jesmo onda to nećemo da primenjujemo, jer svetog Cvetkovića i prepodobnog svetomučenika Tadića nismo smeli ni da pitamo, ni da pomenemo, a kamoli da vidimo u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Čestitost se pokazuje na način što se optuži Vlada da je napravila zakon o javnim beležnicima i da je jedan javni beležnik za mesec dana zaradio 160 hiljada evra, 180 hiljada evra, ali osim gole optužbe koja je daleko od čestitosti nismo dobili ime i prezime ko je taj čovek. Pitamo mesecima onog ko je optužio, onog ko je to rekao. Mesecima ga pitamo – ko je to? Nema odgovora, nema ni čestitosti.
Nema ni čestitosti onda kada se brat premijera Vlade Republike Srbije optuži za stvar za koju se dokazalo da nije učestvovao, za stvar za koju se vidi da je stvar kriminala, a ne čestitih ljudi kao što su Andrej i Aleksandar Vučić. Oni koji su ovde bili najglasniji, nismo dobili, ne ostavku sa mesta narodnog poslanika, nismo dobili ni jedno obično – izvini, pogrešio sam, iz političke mržnje sam to rekao. Nismo dobili ništa i ti takvi ljudi da nam govore o čestitosti. Ti, takvi koji čestitost su unosili džipovima i pištoljima kao što je pričao gospodin Marijan Rističević, ti takvi koji su, ne do lakta, do ramena stavljali ruku u javne finansije podižući vinograde, gradeći kvadrate, kupujući „old tajmere“, da govore o čestitosti, a nisu spremni da zarad čestitosti ovog visokog doma kažu jedno obično izvini porodici Vučić, izvini ovom parlamentu i najvažnije izvinite građani Republike Srbije zato što ste lagali i obmanjivali. Ti, takvi nemaju pravo da govore o čestitosti.
Ovaj zakon kojim se menja nešto loše što je urađeno pre šest ili sedam godina je urađen, upodobljen sa vrednostima EU ka čijem punopravnom članstvu verujem da idemo kao država i verujem da će ti koraci biti sve veći i sigurniji i brži.
Ni jednim jedinim gestom, nijednim jedinim članom nije urađeno nešto protiv pravila i koja se dobijaju uporednim pravom, ali ni protiv pravila EU i što je najvažnije, rađeni su samo i isključivo zarad dobiti građana Republike Srbije.

Zahvaljujem gospodine Babiću.
(Marko Đurišić, s mesta: Replika.)
(Vladimir Pavićević, s mesta: Javljam se za reč.)
Gospodine Đurišiću, vi imate pravo na repliku i dobićete reč, a gospodine Pavićeviću po kom osnovu vi?
(Vladimir Pavićević, s mesta: Na osnovu člana 104, pravno na repliku.)
Da li vas je iko spomenuo? Ja nisam, jedino ako niste se u vinogradu prepoznali…
(Vladimir Pavićević, s mesta: Jesam.)
…ali tu ne možete da replicirate gospodine Pavićeviću, niste poslanička grupa.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.