Ja sam govorio da ima jedan takav, nisam pojedinačno i neću o imenima, ali o pojavi hoću, upravo to traže profesori univerziteta i građani Srbije, a to je i zadatak ove Skupštine i nalazi se na dnevnom redu.
Dakle, ja govorim o pojavi i nisam govorio o imenima. Dakle, ova vlast, da kažem i ovo ministarstvo jedno takvom nije dalo dozvolu pošto je bio u susednoj državi. Ovo je za primer i zbog toga upravo donosimo tumačenje ovog zakona da ne mogu biti više od dva mandata.
Što se tiče mandata dekana i člana 54. Zakona o visokom obrazovanju, tu je stvar gospodo narodni poslanici, veoma jasna, ali mandat dekana i rektora ili direktora visokih škola traje tri godine sa mogućnošću jednog ponovnog izbora i tačka.
Međutim, i prethodni zakoni, moram reći, kao što je i naglasio gospodin prof. Martinović, još od 2002. godine su tako kodifikovali ovu materiju, ali, ovo je važno, ali se nije poštovao zakon što je bila opšta karakteristika zadnjih 10 godina i o tome gospodine potpredsedniče moramo progovoriti, jer upravo zbog toga to donosimo ovde.
Naravno, da su to radili uz znanje, verovatno bivših vlasti, jer ne može se desiti da se vrši treći mandat bez znanja Ministarstva, jer je to inspekcija od prethodnih ministara, bila je inspekcija prethodna i načelni, koja ga je, ovaj ministar Verbić smenio na zadovoljstvo svih prosvetnih radnika u ovoj državi, a i građana Srbije.
Po neki su menjali, kako gospodin dr Orlić reče, i nazive fakulteta ili samo slovo u nazivu, ne bi li ostali dekani. Zbog toga to govorimo danas. Neki su imena menjali.
Upravo smo ovih dana zahvaljujući našem ministru, jednom onemogućili da bude preko 20 godina dekan, izborom koji je završen na jednom univerzitetu. Tako su oni postojali ono što sam ja rekao, a narodni poslanici danas u ovom parlamentu ponovili gospodari života i smrti svojih profesora i studenata, jer su radili šta su hteli.
Ni jedno unapređenje profesora u više znanje nije moglo biti unapređeno bez obzira na reference, bez privole pojedinih dekana, ne svih, ima časnih i čestitih, ali pojedini zaista i danas smo dobili ovih dana u Odbor za obrazovanje, pojedine žalbe koje su nas na neki način šokirale, jer se radi o tragedijama pojedinih prosvetnih radnika, profesora, a i njihovih porodica.
Neki su stavljali unapređenje na dnevni red čekajući po tri godine i četiri itd, upravo iz razloga što su imali treći i četvrti mandat itd. Neki su profesori izgubili radna mesta, a ima i danas takvih slučajeva, zato tumačenje člana 54. Zakona o visokom obrazovanju i ograničenju, gospodine potpredsedniče, mandata danas gledaju svi univerzitetski profesori, verujte, jer su jako zainteresovani da vide kako ćemo mi odluku doneti.
Nije tačno što prethodni govornici su govorili iz opozicionih klupa, naše Ministarstvo izuzetno dobro postupilo i postalo da kažem okružnicu ili pismo gde je upozoravalo pre izbora da ne mogu učiniti ovo o čemu sam ja govorio.
E sada vidite, to tumačenje člana 54. po meni ima tri funkcije, prvo – podizanje kvalitete rada visokoškolskih ustanova, a to znači da ukoliko je dva mandata dekan, onda verovatno će se i bolje zalagati za bolji kvaliteta. Drugo – smanjenje mogućnosti korupcije, to je sistemski jedan zakon gde bar sistemski možemo delovati. Treće – obezbeđenje veće mogućnosti za dostupnost funkcije dekana, rektora i direktora visokih škola.
I na kraju dame i gospodo narodni poslanici, pozivam vas da glasate, da date snažnu podršku ovom tumačenju zakona, pogotovo vas iz opozicionih klupa, ali žao mi je pošto vas nema nego četvoro, to dokazuje koliko zaista držite do ovog visokog obrazovanja, jer ćete bar na taj način vi i, pa makar i bar malo pokušati da umanjite odgovornost prethodnih ministara u zadnjih 10 godina, a oličenih u vašoj vlasti, bivšem režimu. Hvala lepo.

Zahvaljujem se.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite mi da u vaše i u svoje ime pozdravim učenike Medicinske škole „Nadežda Petrović“ iz Zemuna koji trenutno prate deo današnje sednice sa galerije Velike sale. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Petrović, a neka se pripremi narodna poslanica Nevenka Milošević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući i poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pa kada neki segment društva ili neka oblast društvenog života naiđe na problem za koji nema dovoljno unutrašnje snage da ga reši, trenutak je da se naravno uključi Narodna skupština Republike Srbije i pomogne bilo u obliku nekog zakonskog rešenja ili kao što je u ovom slučaju u pitanju davanjem autentičnog tumačenja na član 54. Zakona o visokom obrazovanju.
Naročito je važno da se brzo i na adekvatan način odgovori problemu ili zahtevu koji se odnosi na visoko obrazovanje, jer se radi o mestu na kome imamo koncentraciju i znanja i iskustva, ali naravno i mladosti i svako u dužem periodu kršenje ili zloupotreba određenih prava i zakona ostavlja dalekosežne posledice na čitavo društvo. Siguran sam da ovim autentičnim tumačenjem Skupština Republike Srbije stavlja tačku i sprečava dalju zloupotrebu autonomije univerziteta.
Boreći se za autonomiju univerziteta i drugih visokoškolskih institucija u odnosu na sopstvenu državu, odnosno na njenu administraciju, smatram da smo se opasno približili, u praksi naravno, jednom autokratskom upravljanju unutar visokog obrazovanja. Ne samo da neke kolege nakon izbora na visoke rukovodeće funkcije na fakultetima i drugim visokoškolskim institucijama zaborave odakle dolaze, odakle potiču i gde će koliko god dugo se zadržali na tim mestima morati da se vrate, oni se vrlo često užive u ulogu poslodavca i ponašaju se mnogo neprimernije nego što to čine poslodavci u privatnim firmama.
To za posledicu ima da mi danas na nekim univerzitetima, na nekim fakultetima, visokim školama imamo kampanju za izbor na rukovodeća mesta, mnogo žešću nego što je to i u političkom životu. To dovodi do toga da se stvara jedna, mogu reći i loša atmosfera u kolektivima, da dolazi do podela među kolegama i naravno da se to može odraziti i na uspešnost samog procesa u toj visokoškolskoj ustanovi.
Za mene je jako važan, u okviru ovog tumačenja i stav koji mi se čini da možda nije dovoljno ovde jasno pocrtan, a to je da se u ukupan zbir i mogućnost da se ostane ili vrši funkcija dekana, direktora ili nekog drugog rukovodećeg mesta u okviru visokog obrazovanja, računaju dva izbora.
Dakle, nema sabiranja godina, iako u zakonu piše da mandat traje tri godine, već isključivo se računaju dva izbora. Koliko god da prvi ili drugi izbor traju, odnosno da oni mogu biti prekinuti i ranije od punog trajanja tog izbornog perioda, računa se da je neko bio izabran. To je nešto što mislim da takođe treba pocrtati.
Na kraju, želim da iskažem jedan svoj lični stav. Kada su u pitanju visokoškolske ustanove, smatram da je jedan mandat na rukovodećim funkcijama dovoljan. Smatram da naše visokoškolske ustanove u svojim sastavima imaju dovoljno i obrazovnih i sposobnih nastavnika koji mogu uspešno da obavljaju te funkcije i da je tri godine sasvim dovoljno da se neko iskaže i vrati naravno svom osnovnom poslu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nevenka Milošević. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Drage kolege, dame i gospodo narodni poslanici, građani Republike Srbije, najpre, drago mi je što se vraćamo na tačku dnevnog reda, a to je - Autentično tumačenje odredbe člana 54. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju.
Ovo autentično tumačenje, čuli smo, dao je i predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, kolega narodni poslanik gospodin Martinović, ali čuli smo preciznu argumentaciju i podnosioca ovog zakona, uvaženog kolege narodnog poslanika Vladimira Orlića.
Razlog za ovo tumačenje jeste što su postojale određene nedoumice u primeni ovog člana zakona u praksi. Sigurna sam da ćemo od sutra nedvosmisleno imati jasnu primenu ovog zakona i ovog člana Zakona o visokom obrazovanju. Tu više neće biti nedoumice. A tumačenje se odnosi, kao što smo više puta čuli, na izbor organa poslovođenja u visokoškolskim ustanovama na izbor rektora i dekana.
Taj broj mandata bio je ograničen i u prethodnom Zakonu o univerzitetima 2002. godine, ali je zakonodavac ovu odredbu kao trajno opredeljenje preneo i u važeći Zakon o visokom obrazovanju. Svrha svega toga jeste da poboljšamo kvalitet rada u visokoobrazovnim ustanovama, da sprečimo sve moguće zloupotrebe i korupciju za koju znamo da i te kako postoji u našem visokom obrazovanju.
Dakle, jasno je da se dekan i rektor biraju u dva mandata i jasno je da se biraju bez obzira da li su ti mandati povezani ili je došlo do pauze u tim mandatima. Naravno, ne utiče ni izmena naziva visokoobrazovne ustanove, ni izmena imena i prezimena ličnosti, a sve se to događalo do sada u praksi.
Moram da napomenem da u Zakonu o visokom obrazovanju postoji član 107. koji reguliše kršenje ovog člana zakona i koji precizira i kaznene odredbe i novčane kazne. Znači, prosto, ono što se događalo nije po zakonu.
Ja bih iskoristila ovu priliku da izreknem i svoj stav, koji nije trenutno na dnevnom redu, ali moja želja i shvatanje jeste da se ovakvo mišljenje prenese i na zakonodavni okvir u ostalim nivoima obrazovnog sistema, a to su osnovna i srednja škola, da postoji ograničenje mandata i u osnovnim i srednjim školama.
Dakle, ovo je još jedan prilog tome na našem putu da se zakon poštuje, da bude jednak prema svima.
Naravno, podržaću tumačenje koje smo dobili od Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i u Danu za glasanje glasaću za, naravno, sa svim mojim kolegama, narodnim poslanicima SNS. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Mileta Poskurica.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Mi smo, evo, na tragu ko zna već kojih izmena Zakona o visokom obrazovanju, a to što po narodnoj izreci znači – što se grbo rodi, vreme ne ispravi, tako da smo konačno i donoseći takav zakon kakav jeste, u čijoj je osnovi bilo uvođenje Bolonjskog procesa sa ciljem autonomije i demokratizacije uređenja visokoobrazovnih institucija, stavili smo sebi kamen oko vrata, prvo zato što je to uopšte i u agendi EU, da mi to moramo baš tako i na takav način rešimo da bismo se pridružili, to ne bi trebalo niko da nam spočitava.
Sami valjda, u vreme donošenja, ne znam kako, nismo svi tada za to ni glasali, ili deo onih koji je glasao, imajući osećaj inferiornosti da možda mu nešto nije u nekim vremenima bilo dovoljno autonomno, dao takvu vrstu autonomije u kojima su mnogi dekani, možda i mnogi rektori, kršeći svesno zakon, mimo inspekcijskog nadzora, koji je morao postojati i tada, uzimali i po treći mandat.
Sad, uzeti treći mandat, postoji kaznena odredba. Ja ne znam da je bilo ko zbog toga platio bilo kakvu globu, bilo za šta odgovarao, ali znam da mnogi koji su to uradili dalje nastavljaju da napreduju, idu ne u četvrti mandat, idu na rektorska zvanja, idu na viša zvanja itd. Njima to neće biti negativna konotacija u biografiji, nego naprotiv će se dokazati da su obogatili svoj CV, pa makar i da su neke institucije objedinili, jedna od zakonskih klauzula koja se ovde onemogućava ili potencira da nije validno tako raditi, je da objedinite dva, tri fakulteta u jedan, onda ste po treći put dekan.
Govorim to zato što sam u vreme mandata ministra pređašnjeg, ministra Jovanovića, čini mi se, govorio upravo to, pominjao taj treći mandat na ne znam na čemu zasnovanom preimenovanju jednog fakulteta u zbir fakulteta, a neke od tih fakulteta su zaposeli dekani ili rukovodioci fakulteta, koji su pre toga bili u specijalističkim ordinacijama, odatle stigli da doktoriraju, da objave veliki broj radova itd.
Zašto to tako kažem? Zato što u mnogim sredinama dekani, kao što je neko rekao, jesu bogovi, jesu ljudi velikog uticaja. Oni utiču na karijeru, utiču na izbor tela sa kojima sarađuju, recimo, šefova katedri, a onda kada izaberu šefove katedri, onda se oni prosto utrkuju, posebno u onim sredinama koje imaju osećaj da nisu dovoljno zakomplikovali studentske aktivnosti, studentsku metodologiju i studentska prava da nešto nauče, da nešto savladaju i da efikasnu prolaznost imaju.
Generalno uzev, ovakav bolonjski mehanizam nije nam dao ništa bolju prolaznost, iako smo, moramo to priznati, hteli ili ne, svake godine na ivici rizika ako ne pristanemo da idemo na sublimirani broj bodova, ne izvršavamo mi agendu sa 60 ESP bodova, nego sa 48. Dakle, to nije efikasno. Mogla je gospođa Turajlić i u ono vreme kada je pravila komparaciju, pokretala tu priču, da poredi koliko bi njih položilo ispit da se priznavalo manje predmeta. To nije bilo moguće, pretvorismo predmete u bodove.
Opet da se vratim, zašto je tu bitan dekan? Zato što dekan, ko to ume ozbiljno da uradi, ko to ume lepo da uredi stvar, pa sam sebi obezbedi mogućnost da bi bio biran tako što će u podzakonskim aktima sebi staviti da će za dekana moći da bude biran onaj koji, recimo, ima još neki dodatni uslov, recimo, uslov za mentorstvo. Uslov za mentorstvo kreira drugo telo nezavisno, ali nisu svi fakulteti beogradski taj uslov stavili. I tako, mic po mic, onda se omogućava nekom drugom ko će lakše i brže da dođe do časopisa, da objavi, da dođe do projekta svojim internim vezama i onda ta priča o depolitizaciji potpuno pada u vodu. Nađu interne kanale ili još gore nego da je to radilo ministarstvo ili radila Vlada za rektore, postavljaju interesni lobi u čijoj osnovi jesu ljudi koje je politika nekad pomogla, tu sednu. E, sad, oni ne znaju da siđu sa tog mesta. Onda, naravno, u svojim inauguracijama, u svojim promocijama, u svojim kandidaturama govore kako su veoma ponosni što je to tako, da su oni tu dobri kandidati, imaju bogat CV i da će učiniti sve da se suprotstave političkom autoritetu, autoritetu države itd.
Onda dođe upisni rok i ministar mora da moli dekana i rektora – molim vas, nemojte dizati cenu školarina, molim vas, pravednije rasporedite kvote kada dodeljujete doktorske stipendije i to je sve tako u odsustvu stvarne državne kontrole i te vrste autonomije i ponašanja, kao da je dekan na privatnom fakultetu. I tamo ima ograničenja od gazde. On ovde nema gazdu. On je sebi sve. Ima iznad sebe savet, odnosno senat, kojim ako uspešno raspodeli snage moći, može da donosi odluke kakve hoće. Zato neujednačenost i neusaglašenost u mnogim nastavnim planovima i programima, u mnogim kriterijumima načina ocenjivanja itd, osujetiće neke studente da ako ne izađu u roku, recimo, prvom koji je mogući za polaganje ispita, u drugom će morati da dobiju dve ocene manje i tu boga nema.
Gde je to bilo, koji bi Ustavni sud to podržao? To nikada nije bilo, kada će da izađe i kolika će mu biti ocena. Danas to na nekim fakultetima jeste i mi to uporno govorimo. Ja prosto sa pozicije vlasti, govorimo i ovom ministru, da u ime onoga što će raditi u izmeni zakona, razmisli o toj varijanti. Nema potrebe da imamo kompleks od toga da država arbitrira. Ako je država vlasnik, ako je država odgovorna, ako država finansira, građani Srbije finansiraju fakultete, rade procenu koliko tu dece treba da se upiše, koliko će tu decu da košta. Pa ne može arhitektura da bude jeftinija u Padovi nego u Beogradu itd, da ne dajem druge primere.
Zašto mi to radimo i da li je to samo jedan od koraka koje treba menjati, a suština izmene je da moramo pitati titulara, vlasnika šta o tome misli kroz to i pitati same građane koji u to ulažu?
Danas studenti nisu kao što su bili nekada. Oni su nekada bili u stanju za samo jedan ispitni rok da se svi skupe, da uđu do dekana i da odu. Studenti danas ne znaju kako je bilo studirati nekada, kakav je bio način studiranja, šta je značilo preneti ispit. Preneti ispit je bila normalna stvar. Mi sada blanko dajemo da prenesu u kompilaciji 12 bodova ko hoće, a onda svi oni traže, kada su se već upisali, da budu na budžetu.
Mi sami sebi vezujemo ruke, idemo i dalje u jedno neregularno ponašanje, a prohodnost, prolaznost, kobajagi glavni motiv, nije ostvarena. Drugo, nije ostvarena efikasnost učenja, isparcelisani su predmeti. Kako je to urađeno? Nije radio dekan, baš da kaže, ali dobru, finu, nenamernu sugestiju i zato kažem naučno-nastavnom veću, sugestiju katedri, primenu i predmet, napravi razne modalitet, stvara i testove, stvara i različite vrste kolokvijuma, različitog stepena učestalosti, boduj to i imate priliku da student izađe na usmeni ispit, zna za desetku, ne može je dobiti zbog nekih tzv. predispitnih obaveza, a sećam se da je Vuksanović pred kamerama govorio - ako student ostvari 70% obaveza u predispitnim obavezama, taj je položio i da ne izađe na ispit. Ja sam ga molio - izađite i nama to recite, ako ste rekli u kameru, da razumemo šta je hteo da kaže time.
Šta to znači ne polagati ispit, ne polagati neke medicinske predmete usmeno? To je nonsens, onda ti to radili svi. Ne bi samo pojedini medicinski fakulteti u Srbiji išli na fenomen testiranja. Preuzimaju neke modele amerikanizacije, kakva i sama Bolonja jeste, koji su zadržali niži državni univerziteti, nižeg ranga. Oni koji su držali do sebe to nikad ne bi ni prihvatili. Ne vidim zašto Srbija nema ponosa da drži do sebe, do svog obrazovnog sistema, do načina koji se pokazuje kao efikasan, jer svi koji su otišli i nešto danas govore o Bolonji ili se o tome pitaju o ovoj vrsti zakona… Govorim Bolonja da bih pojednostavio. Svi znate na šta mislim.
Deklaracija četiri stranice, ništa više, i da nema tu akademske mobilnosti, ni studentske mobilnosti. Vi danas ne možete studenta iz jednog fakulteta u drugi, ako prebacite na drugi fakultet… On može sa 60 bodova, ne može sa 62, da izbegne da položi jedan, dva ili tri ispita. Ja sam nekim ministrima davao uporedne nastavne planove i programe da vide da je to moguće i o tome o čemu je danas govorio, govorio je i pre par godina kada smo zadnju izmenu zakona vršili u nekom drugom svojstvu.
Doveli smo do toga da medicinska sestra može upisati doktorat. Šta je to? Da li smo sada mi to zaista postigli hiperinflaciju od toga? Problem je u temama. Više ne mogu mentori da smisle teme šta deca mogu da urade. Drugi problem, dobije se tema, onda on mora da radi neki istraživački deo, ali ipak to mora biti malo bazična medicina. Ide u laboratoriju za koju je još i Đelić kupio opremu, svojevremeno, i dao silne pare iz kredita EU i onda neki fakultet dobije, onda ostali iz Srbije, da to ne bi bilo svuda, trče da tamo upišu doktorate, a tamo ih čeka blagajna, tamo to mora da se plati. Kakva će to inspekcija da vidi? To sve ne može da bude, kada bi dekanov rad bio transparentniji, kada bi inspekcije i ministarstva bili više uključene i kada ne biste dali nekom da dva ili tri mandata, recimo, u pokušaju, vrše tu funkciju. Prosto stvore tako jake veze sistemske podrške da ste vi tu nemoćni i ako nešto intervenišeš, onda se država meša itd. itd, kao da je to baš sve njihovo lično pitanje i kao da bi na bilo kom privatnom fakultetu, čak i gazda tog fakulteta, hteo i mogao tako da radi, vlasnik, da ne govorim dekan ili rektor privatnog fakulteta.
Kod nas se oni, zahvaljujući tome što smo imali i što su kršili po zakonu, po kojem je bilo jasno protumačiti, običan sekretar fakulteta je znao da neko ne može da ide treći put. Šta, nije znao pravno da tumači? Znao je, nego šta ih briga, ako neko digne glavu, imaće možda malo političke podrške i neće ga niko dirati, sve će zataškati, ako i digne glavu, ko je taj profesor koji je digao glavu, poslaće mu inspekciju itd. itd.
Dakle, otišao sam možda dalje u nameri da predočim ministarstvu kada bude radilo, da ne idemo svake godine u izmene zakona, da jednom uradimo zakon kako valja i da postavimo stvari na svoja mesta, da ojačamo institucije koje nismo uspeli da ojačamo, da vratimo zajednice fakulteta, koji će nam uniformisati nastavne planove i programe, a ne da čine konferenciju univerziteta koje pojedinačno fakulteti ne zanimaju u preteranoj meri, ne ulaze u detalje programa, ostvaruju tzv. autonomiju fakulteta i vi sada ne znate ko je gde završio, šta je preskočio, šta je učio u Beogradu, u Novom Sadu, u Nišu, a tek eksterna akademska mobilnost, to je da čovek ne poveruje šta tu sve može da se nađe i kako će to sve da se posle iskompiluje.
Najgoru će štetu imati naši studenti koji nažalost i dan danas uče strane jezike i spremni su da odu van jer ovde perspektivu ne vide u tolikoj meri, što se, naravno, internim krugovima, ljudima koji su povlašćeni dozvoljava zapošljavanje, ne više po političkoj, ne treba više po političkoj osnovi ići na fakultet. On je nekad stečen. Stvorile su se lobističke grupe i ko zna više koja forma, koja varijanta političkog uticaja drže te grupe na jedinstvu, pre svega objedinjene. Pre svega ih drže interesni razlozi. Zato mislim da je ovo jedno od bitnih tumačenja. Ovo nije izmena zakona, ovo je samo autentično tumačenje. Šta bi trebalo tek kada budemo menjali zakon, videćemo, valjda ćemo i tu izmenu zakona dočekati i o tome diskutovati. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Poskurica.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, večite vrednosti su principijelno sporna kategorija, večite vrednosti civilizacije je neko procenio da jesu ili nisu. Stvar je ljudi koji dolaze posle njih da procene da li je to tako ili ne, ali u svakom slučaju su sporne.
Večite vrednosti ili večiti funkcioneri, ma koje kategorije da su, su naročito sporna kategorija. Neki vrlo vešti ljudi na položajima su smislili razno razne načine da postanu, pa da ostanu večiti. Mnoge kadrovske komisije, mnoga tela odlučivanja na fakultetima, univerzitetima, u firmama, u školama, svugde gde postoji rukovođenje na nekom nivou su osmislili raznorazne načine da postanu i ostanu večiti.
Večita funkcija rektora, dekana, direktora, bilo kog rukovodioca je nešto što je nespojivo sa tekovinama civilizacije i nešto što je retrogradna pojava. Zbog toga je ova inicijativa, koja je podneta o autentičnom tumačenju Zakona o visokom školstvu, kojom bi se zakonski ograničilo da se na raznorazne načine, tipa tih dosetki i imenovanja raznih odbora koji će podržati njihovo ostajanje i opstajanje na tim visokim funkcijama, dobra stvar, jer će biti zakonom regulisano, odnosno onemogućeno da preko dva mandata koriste tu privilegiju večitog.
Večiti rukovodilac, naročito visokoškolske ustanove univerziteta ili fakulteta, mislim da je najpogubniji među svim onim večitim direktorima ili političarima, jer visokoškolske ustanove su te koje treba da vuku napred i te koje treba da promovišu znanje, kulturu i napredak jednog društva. Utoliko je važnije da ovom prilikom pokušamo da donesemo odluku kojom se večiti u domenu rektora i dekana na ovaj zakonski način eliminišu.
Mislim da je ovo bio odličan način da se čuvaju kadrovi u bivšem režimu ili u bivšim režimima, tako što se osmisli neka priča koja će napraviti večitog direktora, odnosno večitog dekana ili večitog rektora, tako da oni odrade dva, tri ili četiri mandata na raznorazne dosetke koje su moje kolege pre mene rekle, da se ne ponavljam.
Naročito je važno da oni koji vode visokoškolske ustanove u sferi raznih nauka, a naročito mislim da je to bitno u sferi medicinskih nauka, jer medicina je nešto što život, odnosno zdravlje znači i što strašno brzo ide napred. Nije dobro da neki ljudi koji zasednu na poziciju rektora ili dekana medicinskog fakulteta, a i ostalih fakulteta, naravno, ostanu tamo dugo, jer oni budu uljuškani u svoju fotelju, malo se isključe iz nauke, malo se isključe iz onoga što donosi nauka i onda se lagano zaostaje u tome.
Navešću vam primer, nekih 80-ih godina tamo je krenula priča o citologiji, citogenetici i bilo je tada popularno nazvano „dete iz epruvete“. Svi su tad digli glas protiv te novine u medicini, te novine u genetici. To je čak proglašavano za bogohuljenje ili za nešto što će doneti nesreću čovečanstvu. Sada smo svedoci da veliki broj ljudi, veliki procenat trudnoća nastaje vantelesnom oplodnjom i to je praktično postalo nešto što je rutinski uvedeno u praksu.
Sada je aktuelna borba starih kadrova, da kažem, protiv genetskog inženjerstva na razno raznim nivoima, naročito u poljoprivredi. Bojim se da je to nešto što njima služi za čuvanje stečenih pozicija i za očuvanje nekog njihovog znanja i zvanja koje su dobili, a da se nisu dovoljno uključili u savremene tokove genetskog inženjerstva i genetskih modifikacija. Pa, sa te tačke, svoje tačke još žešće brane te neke nove stavove i nove tendencije u genetici i u razvoju nauke.
S toga, mislim da je jako dobro da se svi kadrovi u naučnim institucijama, a naročito biotehnološkim, medicinskim koji idu značajno brže od tehničkih i društvenih napred, menjaju češće da to bude jedan, dva mandata ovako kako je to i predloženo, jer je to osnovni element progresa i onoga što se zove napredak u civilizacijskim dostignućima i napredak jednog društva u svim oblastima delanja i bitisanja.
Dakle, mislim da je jako važno učiniti sve funkcionere, sve direktore, sve rektore, sve dekane promenljivim kategorijama, da oni ne ostanu i ne postanu večiti ni na jednoj od dodeljenih im funkcija. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Radojeviću.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević.
Neka se pripremi narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.
Izvolite, dr Vladimir Pavićević.