Imam još pet minuta.

Koristićete i ovih pet minuta? Izvolite.

Znači, ja ne mislim da je to ništa loše i nema potrebe da kao ozbiljni ljudi, kao ljudi u dobrim godinama, kao ljudi sa značajnim političkim stažom ulazimo u rasprave, replike i podizanje glasova oko stvari koje su apsolutno notorne činjenice i ne treba da budu na štetu bilo koga ko se u njima pominje ili ko ih izriče.
Mi ćemo nastaviti sa pisanjem amandmana. To je naša obaveza. To je obaveza svakog narodnog poslanika iz bilo koje stranke, po ovom izbornom sistemu ili po nekom drugačijem, u ovom broju poslanika, u ovom sastavu parlamenta ili na nekom drugačijem. Mi ćemo to nastaviti, bez obzira što će to kod nekih ljudi, koji su očigledno zalutali u ovaj parlament, nejasnom voljom onoga ko ih je stavio na listu i izabrao da ih promoviše u parlament… Ljudi će se čuditi, naravno svuda, pa i u srpskom parlamentu, koji je odraz srpskog društva, da postoje ljudi koji teško mogu da shvate neke stvari, bez obzira na to što se koristi srpski jezik ili neki drugi jezik koji je prihvaćen i zakonit u ovoj našoj državi, bez obzira što se daju razumna objašnjenja.
Što se tiče samog zakona, mi smo već rekli, gospodin Pavićević i ja, smatramo da je to solidan zakon, da on poboljšava prethodni zakon u jednoj značajnoj meri. Usvajanjem ovih amandmana mi ćemo biti spremni da glasamo za ovaj zakon i u načelu i nakon ukupne rasprave. Ako slučajno ne budemo u sali u trenutku glasanja, smatrajte da smo glasali za ovaj zakon.
Ova reakcija i kolega poslanika i nekih koji sede na mestu gde sedi Vlada, govori o jednoj nedovoljnoj naučenosti, odnosno o pogrešnom shvatanju parlamentarizma. To što vi smatrate da je sedenje u parlamentarizmu i pritiskanje ovih dugmića za glasanje suština parlamentarizma i vašeg prisustva, to je pogrešno. Političke odluke, politički stavovi, to je ono što poslanici treba da pokažu i kolegama koji sede u ovoj sali i građanima Srbije, a to možete da naučite svakog primata koji ima ruke ili noge da pritiska bilo šta. To nije teško.

Gospodine Živkoviću, molim vas.

Vi mislite da ne može da se nauči primat. Ja mislim da može, a ako vi prepoznajete da ja ovim nekoga vređam, onda vi grešite. Ja nisam pričao ni o bilo kom kolegi, niti o vama, niti o bilo kom političaru.

Ne želim da verujem da nekoga vređate, ali nemojte koristite te reči u Narodnoj skupštini.

To što vi želite da verujete, idite u crkvu, pa verujte.
Nemojte da me prekidate i da trošite moje vreme, vreme za moju raspravu.
Dakle, ja vam kažem da ćemo glasati za zakon koji je solidan, koji je delimično popravljen našim amandmanima. Kažem vam da ćemo tu praksu da nastavimo i u budućem periodu, da će svaki dobar zakon imati našu podršku, da će svaki loš zakon imati sa naše strane onoliko amandmana koliko ima članova sa tekstom – briše se. Čuđenje, iščuđavanje i druge reakcije su potpuno na duši onih koji to rade.
Generalno, ponoviću još jednom, da je propušteno u ovom zakonu, ali to ne umanjuje njegovu vrednost, da se reši taj sukob u upravljanju i kontroli letenja civilnih i vojnih vazduhoplova. To smo mogli da rešimo nakon jednog jako ružnog povoda koji smo imali pre dva meseca, koji je pored maksimalne neodgovornosti visokih državnih i vojnih funkcionera posledica loših zakonskih rešenja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, dešavalo se u ovom parlamentu sve i svašta. Dešavalo se i to da neko ne bude tu, a da se na njegove glasove računa, baš kao što je malopre kolega Živković rekao. Dešavalo se i to da narodni poslanici glasaju iz Soluna …

Samo član.