Zahvaljujem se, gospodine Bečiću.
Drago mi je što nam je kolega dozvolio da nastavimo normalan tok i raspravu po amandmanu i što argument povišenog tona ne znači više od argumenata znanja i struke koje je izneo gospodin Vujović i pre dva dana i danas.
Mogu da razumem neke kolege podnosioce ovog amandmana koji se zalažu za manju cenu struje jer nikada nisu glasali za veću cenu struje. Cena struje se menja u Srbiji na način što Ministarstvo energetike uputi takav zahtev Vladi, Vlada glasa, pa odobri, a onda upućuje zahtev Agenciji za energetiku, koja poveća cenu struje.
Godine 2007, tačnije 15. maja 2007. godine samo jedan čovek koji sedi u ovoj sali je bio ministar i samo jedan čovek koji sedi u ovoj sali je glasao na Vladi i dao saglasnost da se struja poveća u Srbiji za 15% i to je predlagač amandmana. Kako to da građani Srbiji tada nisu bili izmrcvareni, a sada su izmrcvareni? Kako se tada živelo sjajno i bajno, pa je bilo potrebno povećati cenu struje za 15%? Samo jedan čovek u ovoj sali je 1. marta 2008. godine takođe bio ministar i takođe je glasao na toj istoj Vladi da se cena struje poveća za 7,6%. I tada su ljudi u Srbiji bili izmrcvareni i tada su ljudi u Srbiji loše živeli, ali je glasao da se poveća cena struje za 7,6%.
Takođe, 1. avgusta iste 2008. godine, verovatno na nekoj telefonskoj sednici, jer to je vreme za Hanioti i letovanje u Grčkoj, verovatno da je glasao na toj telefonskoj sednici, ali je dao saglasnost da se poveća cena struje za 8,4%. Samo je jedan čovek, isti, bio ministar i 1. marta 2010. godine, kada je verovatno tada već sa Kopaonika, sa skijanja, verovatno nekim helikopterskim prevozom, ali nemojte ja oko vazdušnog saobraćaja, molim vas, glasao da se cena struje poveća za 10%. I tada su građani Srbije bili izmrcvareni i tada su građani Srbije loše živeli, pa mu i to nije bilo dosta, pa 1. aprila građani Srbije nisu dobili prvoaprilsku šalu, već su dobili saglasnost Vlade za koju je isti kolega koji je sada poslanik, a tada bio ministar, glasao da se cena struje poveća za 15,1%.
Kako verovati u tu politiku zabrinutosti nad sudbinom građana Republike Srbije, kada jednim podizanjem ruke, odnosno saglasnošću putem telefona, jer se te sednice Vlade nisu ni održavale u Nemanjinoj, tamo gde treba da se održavaju, već putem nekih telefonskih sednica ili video linkova ili gde su se nalazili po svetskim destinacijama, ali je uspeo da građanima Srbije stavi namet od 15%, pa 7,6%, pa 8,4%, pa 10%, pa 15,1%? Jednom ili dva puta godišnje je davao saglasnost da se cena struje poveća, a sada sa takvim žarom priča o zaštiti građana Republike Srbije. Zašto tada o građanima Republike Srbije nije razmišljao? Zašto nije razmišljao gde će otići taj novac? Bio je jako moćan, izuzetno moćan čovek u ovoj zemlji. Zašto nije okrenuo direktora EPS-a, pa rekao – zašto trošite sredstva za marketinške kampanje? Zašto 300 do 500 miliona dinara je EPS godišnje trošio do 2012. godine za marketing? Kakav marketing je potreban EPS-u, monopolisti, jedinom igraču na našem tržištu, osim što se sa 300 do 500 miliona dinara godišnje nije prelivalo iz džepova građana Republike Srbije u EPS, a iz EPS-a u marketinške agencije?
Ako znamo da je zamenik predsednika DS-a kontrolisao i bio vlasnik tih marketinških agencija, kako će da nam objasni zašto je povećavao i glasao za povećanje struje od 7, 8, 10 i dva puta po 15%, a nije kao moćan čovek pozvao direktora EPS-a i rekao kakav interes ima EPS sa koncertom, pa je 353 miliona dinara EPS dao samo u 2011. godini za jedan koncert. Zašto nije kao moćan čovek pozvao direktora EPS-a na odgovornost zašto je u jednoj godini samo jednom fudbalskom klubu donirao 80 miliona dinara, čijeg novca, sa kojih pašnjaka skinutog i odakle donetog? Od građana Republike Srbije. Znači, povećanje da bi se organizovali koncerti, povećanje da bi otišlo u fudbalske klubove i iz džepa građana Republike Srbije u marketinške agencije zamenika predsednika DS. E, to je način na koji se rukovodilo i EPS-om i energetikom u Srbiji i našom državom.
Zbog toga i zbog takvih koncerata, marketinških kampanja, čega sve ne, bahatog trošenja sredstava, sada smo primorani da uradimo ovo što radimo, a što nije za radost, što je teško, što smo na kraju krajeva i obećali građanima Republike Srbije u kampanji pred prošle parlamentarne izbore. Slažem se sa gospodinom Vujovićem da je to samo još jedna mera kako bi što pre ozdravili naše javne finansije i kako bi mogli, ne da razmišljamo, već u dogovoru sa MMF-om da vratimo i penzije i plate u javnom sektoru, ali na osnovu onoga što se zaradi, što se napravi, što se uštedi, a ne na osnovu, kao što ste i rekli gospodine Vujoviću, takve politike kojom je naš brod onako sigurno plovio, ali ka hridima, ali da se razbije u param parčad.
Otklon od takve politike je napravljen izborima 2012. godine, još veći otklon je napravljen izborima 2014. godine. Ljudi u Srbiji neće se radovati ovom zakonu, neće se radovati većem računu, ali će znati da taj novac ide u budžet Republike Srbije, ide za ozdravljenje javnih finansija, ide da što pre dođemo do one zelene grane koja nam je neophodna, a ne ide za koncerte od 353 miliona dinara, ne ide za finansiranje fudbalskih klubova, ne ide za marketinške agencije, marketinške kampanje i marketinške agencije bilo kojeg člana i bilo kojeg čoveka, zato što EPS-u nije potrebna marketinška kampanja, već je potrebna modernizacija.
E, u tome je razlika između nas i vas. E, u tome je razlika i zbog toga nama ljudi u Srbiji i kada su teške mere veruju, ali i veruju u podatke koje sam siguran u ovoj državi najbolje znaju premijer i ministar finansija, a to je stanje u javnim finansijama.
Zbog toga, gospodine Vujoviću, SNS će glasati protiv ovog amandmana i, naravno, za zakon u celini, kako ste i predložili.