Hvala.
Reč ima Vesna Marjanović.

Hvala gospođo predsednice.
Naravno da se moje pitanje nije odnosilo na ministra iz 2007. godine ili bilo koje prethodne godine, pošto to mislim da ne postoji ni u jednom parlamentu sveta da se postavljaju pitanja bivšim ministrima. Pitanje je postavljeno vama.
Ja sam sigurna i mogla bih i sama da uputim kritike na određene procese koje smo imali u prošlosti, ali to prosto sada nije tema i govorimo o zakonu, pri tome, želim i to da napomenem, da ste vi ušli u ministarstvo u trenutku kada je prethodna Vlada završila donošenje medijske strategije. Ona je i dan danas osnov svega onoga što danas radimo.
Prema tome, neki kontinuitet je tu postojao, to je jedan deo priče, a drugi deo priče je da ne zanemarimo činjenicu da ste vi ovaj zakon doneli, vi dali taj rok i vi taj rok niste ispunili i to je prosto činjenica. Moje pitanje za vas je, šta nama garantuje da ćete vi ispuniti i ovaj rok koji ste sada dali jer on je dosta kratak, četiri meseca i šta će biti sa rokovima nekim drugim koji postoje u zakonu? Recimo, uvođenje takse koja je spomenuta maločas. Čuli smo da je određen iznos, ali mi još uvek nemamo garanciju da je Javni servis spreman da pređe na naplatu za to.
Prosto, to su pitanja za vas, a sigurna sam da će biti i drugih pitanja i budite uvereni da ćemo vrlo sada zbog ovoga što se danas desilo, pratiti precizno koji su svi rokovi i koja obećanja data u tim zakonima i pozivaćemo Vladu zbog toga na odgovornost. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar. Izvolite.

Samo moram da preciziram.
Dakle, nije tačno, rekli ste - tačno određena cena takse. Nije tačno određena cena takse, ona je definisana zakonom da može biti do 500 dinara. Ako kažete da smo, znači nismo ispoštovali rok, samo zamislite situaciju u kojoj da smo ispoštovali ovaj rok i zato što oni koji su bili odgovorna lica u lokalnim medijima jer i po prethodnom Zakonu o privatizaciji i po ovom zakonu, odgovorna lica u medijima su dužna da pokrenu proces privatizacije i da je zahvaljujući nečijoj neodgovornosti, da je toliki broj ljudi koji radi u tim medijima ostao bez mogućnosti da dobije novog vlasnika, a samim tim i da nastavi da radi.
Mi smo našli ovde jednostavno rešenje kojim, ja opet kažem, u pitanju je maksimum do četiri meseca da se produži ovaj proces.

Reč ima Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i medijima.
Podsećam da je Narodna skupština novi zakon o informisanju i medijima usvojila 2014. godine, tačnije u avgustu 2014. godine, tako da danas ovim izmenama imamo nekoliko članova koji će biti u funkciji prevazilaženja određenih neusklađenosti, upodobljavanja sa Zakonom o privatizaciji i omogućavanja pojedinim sredinama da ono što je trebalo da urade, urade za naredna četiri meseca.
Ovim Zakonom, mislim na Zakon o informisanju i medijima, država je iskazala svoje strateško opredeljenje da se promeni vlasnička struktura, pre svega izlaskom države iz medija naravno i lokalnih samouprava, počev od autonomne pokrajine i preko gradova i opština.
Ovakvo zakonsko rešenje rezultat je našeg opredeljenja da postanemo deo evropske porodice naroda. Dakle, naš cilj je pridruživanje EU.
Podsećam, za evropski put Srbija se opredelila još 2004. godine donošenjem Rezolucije o pridruživanju EU. Dakle, ako nam je cilj ulazak u EU, onda moramo da idemo ovim putem u reformisanju i ovih zakona koji se tiču informisanja i medija. Moramo slediti standarde Evrope u ovoj oblasti.
U vezi sa tim, jedan od ciljeva koji na tom putu moramo da ostvarimo jeste i obezbeđivanje potpune nezavisnosti medija, što se ostvaruje, pre svega, izlaskom države iz vlasništva nad medijima i to je jedan od zahteva koji se mora ispuniti.
Naš aktivni odnos, mislim pre svega na Narodnu skupštinu prema procesu pridruživanja, proizilazi iz Rezolucije o ulozi Narodne skupštine i načelima u pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU, donetoj 2013. godine i ovim dokumentom smo se obavezali na usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU.
Ovim zakonom imamo usklađivanje sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, kojim su utvrđeni novi rokovi za dovršetak privatizacije svih do sada neprivatizovanih preduzeća, odnosno preduzeća u restrukturiranju, čiji je većinski ili delom vlasnik država, odnosno lokalna samouprava.
Podsećam da smo 28. maja ove godine doneli Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji nalaže da su svi subjekti privatizacije dužni da izvrše popis i procenu fer tržišne vrednosti, celokupne imovine, obaveza i kapitala sa stanjem na dan 31. decembar poslednje poslovne godine, a to je 2014. godina, i da to dostave Agenciji za privatizaciju u roku od 30 dana od dana dostavljanja zahteva Agencije. Dakle, i ovde raskorak koji postoji između ova dva zakona, ovim izmenama i dopunama se rešava.
Novi rok za privatizaciju je dat ovde u ovim izmenama i dopunama. On je 31. oktobar 2015. godine, ali pod uslovom da ovaj rok može da bude u funkciji daljeg procesa privatizacije za one medije koji su pokrenuli postupak privatizacije, odnosno gde je objavljen javni poziv za prodaju kapitala. U suprotnom, ako to nije urađeno, odnosno neće biti završeno do 1. jula ove godine, onda se postupak privatizacije obustavlja i završava se deljenjem akcija bez naknade zaposlenima u preduzećima koja se bave ovom oblašću.
Važno je podsetiti se i na to da se zakonom preciziraju obaveze kupca kapitala da obezbedi kontinuitet medijskih sadržaja u određenom vremenskom periodu. Ali, ovde ću reći da valja razmišljati u pravcu obezbeđenja možda dužeg roka u kome kupac kapitala ima obavezu da održi kontinuitet medijskih sadržaja.
Takođe, bilo bi, po nama iz poslaničke grupe SPS, potrebno sagledati mogućnost da se i javnoj ustanovi Međunarodni radio Srbija, tj. Savezna javna ustanova Radio-Jugoslavija, da se obezbede isti rokovi za završetak privatizacije, kao i za sve druge medije, imajući u vidu da je predlagač zakona dao rok ovoj ustanovi samo do 31. jula, a svim ostalim medijima do 31. oktobra ove godine.
Dakle, i ovde imamo iste probleme kao i kod drugih medijskih kuća ili preduzeća u procesu privatizacije, te ne bi valjalo napraviti razliku i diskriminisati ovu ustanovu.
Mi smo u tom smislu i podneli kao poslanička grupa jedan amandman koji je u funkciji izjednačavanja položaja svih subjekata koji se privatizuju u ovoj oblasti, što podrazumeva i dovođenje i Savezne javne ustanove Radio-Jugoslavije u istu situaciju, u isti položaj.
Dakle, potpun prelazak našeg društva na tržišnu privredu podrazumeva i tržište u oblasti medija, u oblasti proizvodnje medijskih sadržaja. Dakle, moraće medijske kuće da izađu na tržište, kao i u svim ostalim privrednim granama. Ali, naravno, ne treba gledati sve crno, uzimajući u obzir da postoji i dalja mogućnost, i to ovaj zakon dozvoljava, da se finansiranje informisanja i medija može ostvarivati iz javnih prihoda preko projektnog finansiranja.
Drugo je pitanje što takav način finansiranja u prošlosti nije bio prisutan, pa se nismo ni navikli na takav način, što, naravno, ovim načinom pretpostavlja se jedno novo zalaganje, jedna nova konkurencija i dostizanje jednog boljeg kvaliteta u oblasti informisanja ako se želi da se dođe do ovakvih sredstava iz budžeta kao izvora finansiranja.
Međutim, moram da istaknem da ako govorimo o današnjem kvalitetu medija, za mnoge medije bi se moglo reći da ne odgovaraju svojoj izvornoj funkciji, a to je realno informisanje i primereni sadržaj. Mnogi mediji u želji za brzom zaradom pribegavaju senzacionalizmu, skandaloznim neprimerenim sadržajima, kojima se veoma često urušava ugled i pojedinaca i javnih ličnosti, porodice, posebno ugled državnih institucija, države u celini, pa i samog našeg društva, što zaista nije poželjno. O tome bi mnogim mehanizmima valjalo povesti računa.
Dakle, sve je više tzv. žute štampe ili tabloida, koji ne prenose izvorno informaciju koja je proverena, informaciju koja se sučeljava sa više strana ili kojom se kontaktira i subjekt koji je na tapetu kada se o njemu informiše, već se informacije oblikuju, prilagođavaju interesu grupa i nekih pojedinaca ili određenih centara moći.
Naravno, to nije generalna ocena i, na sreću, imamo pravih i dobrih primera u svetu medija koji daju nadu da kvalitet mora da pobedi i da mora da osvoji tržište.
Mi smo zahvalni takvim medijima, mi iz poslaničke grupe SPS, što nisu podlegli šundu, neukusu i neistini. Tržište na polju medija u oblasti informisanja ne može da se osvaja senzacionalizmom, skandalima i neistinama, već jednim drugim objektivnim pristupom u ovoj oblasti i kvalitetom.
Što se tiče nas socijalista, mi smo od 2000. godine, iako smo u to vreme bili opozicija, bili uz medije. Zašto smo od 2000. godine bili uz medije? Mi smo iz 90-ih godina i te kako izvukli mnogo pouka. Znači, iz vremena kada je država praktično bila vlasnik dobrog dela medija i naravno te greške iz tog vremena nećemo sigurno ponoviti. Zato smo imali svoj jasan stav o slobodi medija i kada smo bili deo vladajuće koalicije, kada je usvojen tzv. Dinkićev zakon o informisanju 2009. godine. Mi nismo podržali ovaj zakon, iako smo bili deo vladajuće koalicije, jer nismo bili za rešenja koja su tada ponuđena, jer je njima ograničavana sloboda medija.
Da podsetim tada je predlagano zakonsko rešenje po kome bi mediji bili zatvarani ukoliko su 90 dana u blokadi računa, a znamo koja je kriza bila u to vreme. Zatim, bio je predviđen i obavezan depozit za osnivanja medija koji nije bio baš tako mali. Takođe, bilo je puno problema u onome što je bilo objavljivanje određenih tekstova koji su vrlo lako mogli da dođu na udar vlasti, odnosno tadašnjih zakonskih rešenja. Celokupna stručna i šira javnost taj zakon je okarakterisala kao uvođenje medijskog mraka.
Dakle, ovaj zakon iz 2009. godine predstavljao je potpunu kontrolu medija od strane države. Mi smo zapravo prošle godine, kao poslanička grupa SPS, naravno, sa našim koalicionim partnerima, dakle, vladajuća većina, učinili da ispravimo te greške i takav zakon koji nije bio dobar.
Danas kada uz velike napore krčimo put ka EU dužni smo da bez oklevanja upodobimo zakonodavstvo sa EU i u sferi informisanja, takođe. Naravno, nezavisnost medija, činom izlaska države iz vlasničke strukture ili izlaska AP, odnosno nižih jedinica lokalne samouprave, dakle, nezavisnost time nije definitivna. Postoje još brojni centri moći koji će još dugo kontrolisati medije.
Stojimo kao poslanička grupa SPS na stanovištu da donošenje jednog zakona, a i Zakona o informisanju i medijima, ovakav kakav jeste, nije ono što treba da bude krajnji rezultat. Kroz mnogo aktivnosti, kroz politiku, kroz razna postupanja, kroz razne prateće aktivnosti, kroz mnoge mehanizme, moramo da stvorimo jedan mnogo bolji ambijent u kome će tržište iznedriti objektivno informisanje, a ne informisanje koje se kupuje i koje se naručuje.
Podsetiću da je pravo građana na istinito informisanje ustavno pravo. Dakle, to je ustavna kategorija. Cilj je istinito i objektivno i blagovremeno informisanje. Građani moraju biti pošteđeni neistine i neukusa koji neki mediji plasiraju, pravdajući se zaradom, ali ovo pitanje nije samo stvar zakona, već je to pitanje radiodifuzno telo, za programske savete, kao i za savest onih koji bez imalo respekta prema inteligenciji naroda javnost zasipaju nedopustivim i neprimerenim sadržajima i neistinama.
U svakom slučaju, danas, iako sam u ime poslaničke grupe SPS pričao u širem kontekstu, smatramo da ono što je predmet današnjih izmena i dopuna jeste u funkciji završavanja ovog procesa kojim će se država i lokalne samouprave izuzeti iz vlasničke strukture informativnih kuća, medijskih kuća, što je jedna od pretpostavki za ono što je krajnji cilj, a to je nezavisnost i objektivnost medija.
O Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine o obostranom osnivanju kulturnih centara govoriće naš narodni poslanik, gospodin Srđan Dragojević, tako da se ne bih zadržavao na tome. Još jedanput konstatujem da će poslanička grupa SPS-a glasati za oba zakona. Zahvaljujem.

Prelazimo na listu.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Hvala, predsedavajuća.
Gospodine ministre, vi ste ispunili u zadatom roku ono što je premijer Vučić najavio u svom ekspozeu, a to je da će se usvojiti set medijskih zakona. Današnja sednica kojom se traži pomeranje roka za privatizaciju preostalih medija ima svoje puno opravdanje.
Mi smo, kao poslanička grupa, podržali set medijskih zakona i Zakon o javnom informisanju, ali sam u ime naše poslaničke grupe izrazio bojazan da će se desiti ono što se danas dešava i da nešto što je po našem mišljenju bila dobra namera, rezultat je ispao loš i da će se možda promeniti.
Naime, reč je uopšte o privatizaciji, ne samo o privatizaciji medija. Mi smo jedna od retkih poslaničkih grupa koje je smatrala, što se tiče privatizacije medija, zbog osetljivosti teme, zbog specifične medijske scene, zbog teške ekonomske situacije i svega ostalog, u skladu i sa preporukama Evropske komisije, da treba prići vrlo pažljivo, smisleno i da krajnji cilj treba da bude poboljšanje medijske scene, odnosno opstanak što više kvalitetnih medija. Nažalost, kao i opšta privatizacija u Srbiji, nešto za šta smo se mi zalagali, kao predstavnici opozicije 90-ih godina, obećavajući građanima Srbije da će im sa privatizacijom biti bolje, da će ekonomsko stanje biti bolje, da će život pojedinca biti bolji, ne našom krivicom, privatizacija je obavljana uglavnom na kriminalan način, i to je odgovornost svih vlada posle 2000. godine.
Danas kada slušam istaknute predstavnike tih vlada, kada kritikuju ovaj zakon, znači, svi mogu o tome da pričaju na loš način, izuzev njih. Nažalost, ostalo je malo medija za privatizaciju i moja bojazan je ona koju sam istakao kada je donošen ovaj zakon u avgustu prošle godine da će većina tih medija biti pogašeno.
Ono što je bila težnja i namera svih nas, da građani imaju bolje informisanje, da ih to manje košta, da država izađe iz vlasničke sturkture medija. Mislim da će taj krajnji cilj, koji i vi sigurno želite da postignete, u to ja nikada ne sumnjam, da će izostati. Ko će se svemu tome obradovati? Neće se obradovati ni građani, ni narodni poslanici, ni Brisel.
Meni je i to sam zaista često puta isticao, da iz tog različitog spektra evropskih rešenja, naši političari posle 2000. godine najčešće, često, to ne kažem da je slučaj sa vama, ali često su zbog zaista nekih krajnje lukativnih razloga uzimali najgora evropska rešenja, neprimerena našim uslovima, što je dovelo do katastrofalne privatizacije i sada nas građani, mi smo devedesetih rizikovali živote zarad reformi i približavanje EU i boljeg života u svim našim segmentima, sada nas građani pitaju, a najmanje smo odgovorni za to, jeste li vi tražili privatizaciju, eto vidite kakve su posledice privatizacije.
Naprosto, mi smo mislili da treba doneti poseban zakon o privatizaciji medija, da su mediji kupovani kao krompiri na pijaci, da su kupovani najčešće od ljudi koji, ili nemaju iskustvo u radu sa medijima ili nemaju ideju šta će sa tim medijima uraditi. Ono što je dobro sada u ovim izmenama, što vi nalažete obaveze kupcu da u roku, da se mogu odrediti specifične mere koje mogu trajati i do pet godina, ja mislim da taj rok može da bude i duži, zašto bi samo nalagali specifične mere, određene mere koje bi trajale pet godina.
Zatim, dobro je što predviđate kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja za elektronske medije, obavezu održavanja programskog sadržaja koji je bio 12 meseci pre stupanja na snagu ovog Zakona. To je sve u duhu sa oni što je pričala naša poslanička grupa, upravo da ne bi neki kriminalac kupio medij, prestao da se bavi tom delatnošću, da ne poštuje uređivačku politiku, da kupi za male pare, proda opremu, imovinu, zemljište, objekte za velike pare i kaže kako sam prevario državu, uz blagoslov države.Pa, nama je od takvih pojava više muka, jer mi sa tim nemamo ništa. Ko je odgovoran za uređenje ove oblasti, pre svega države?
Zatim, dobro je što predviđate kontinuitet u održavanju medijskih sadržaja kod štampanih medija, održavanju uređivačke koncepcije koja je bila 12 meseci pre stupanja na snagu ovog zakona, što se to kontroliše od Agencije za privatizaciju, što to radi veštak odgovarajuće struke, uz saradnju sa nadležnim regulatornim telom.
E, sada ministre, nama je do sada izostala analiza onoga za šta vi niste sigurno odgovorni. To je, kakvi su efekti dosadašnje privatizacije medija? Zaključak svih je katastrofalan. Kakvi će biti efekti nastavka, odnosno istog pristupa privatizacije medija? Plašim se da će biti loša.
Mi danas nemamo mnoge, znači i tv stanice, štampane medije sa dugom tradicijom, poput „Kragujevačke svetlosti“, „Ibarskih novosti“, neizvesna je sudbina recimo najstarijeg nedeljnika u Srbiji „Pančevca“. Kada je donošen ovaj Zakon, ja sam bio jedan od retkih poslanika koji je smatrao da ne treba dati prednost investitorima koji bi, eventualno kupili medij, nego zašto paralelno, ako recimo zaposleni imaju mogućnost i žele da osnuju neki svoj konzorcijum da privatizuju medij, zašto se to njima ne odobri? Zašto nemaju zaposleni u startu iste mogućnosti da ili oni kupe ili da kupi investitor, nego ovako ćemo ono što neće želeti neko da kupi, što očigledno nije profitabilno, prepustiti zaposlenima.
Znate šta kažu zaposleni u medijima? I to je ono što je život. Kažu - mi bi mogli verovatno godinu dana sami da finansiramo taj medij, uz uslov da prodamo stanove i kuće i posle toga da ostanemo na ulici, a mediji da se ugase. Naprosto tržište u Srbiji je takvo.
Sada, građani imaju utisak da izlaskom iz privatizacije medija to građane neće koštati. To uopšte nije tačno. Građani će i dalje finansirati medije, ili kroz budžet, ili kroz projektno finansiranje, kroz ono što odvajaju u lokalnu samoupravu, a mediji će se finansirati iz komercionalnih…

Hvala, vreme vam je isteklo.

Završavam.
Kažem, ovo su pitanja o kojima ćemo pričati i u amandmanima, da bi svi zajednički došli do nekog rešenja. Hvala.